Историја Индонезије

С Википедије, слободне енциклопедије

Већ у 1. веку нове ере индонежанска пловила су путовала до Африке. Слика: брод уклесан на Боробудуру, око 800. године

Историју Индонезије обликовали су географски положај, природни ресурси, низ људских миграција и контаката, ратови и освајања, као и трговина, економија и политика.[1] Индонезија је архипелашка земља са 17.000 до 18.000 острва (8.844 именованих и 922 стално насељених) која се протежу дуж екватора у југоисточној Азији. Стратешки поморски положај земље је током историје служио као подстицај за међуострвску и међународну трговину, која је фундаментално обликовала историју Индонезије. Подручје Индонезије насељавају народи разних миграција, што ствара разноликост култура, етничких група и језика. Рељеф и клима архипелага значајно су утицали на пољопривреду и трговину, и на формирање држава. Границе државе Индонезије представљају границе Холандске источне Индије 20. века.[2]

Фосилизовани остаци Homo erectusa и његовог алата, популарно познатог као „Јавански човек”, сугеришу да је индонезијски архипелаг био насељен пре најмање 1,5 милиона година. Сматра се да аустронезијански народ, који чини већину модерног становништва, потиче из Тајвана, а у Индонезију су стигли око 2000. године п. н. е.. Од 7. века п. н. е., снажно поморско краљевство Шривиђаја процветало је доносећи са собом хиндуистичке и будистичке утицаје. Пољопривредна будистичка династија Шајлендра и хиндуистичка Матарам касније су се развиле и пропале у унутрашњости Јаве. Последње значајно немуслиманско краљевство, хиндуистичко краљевство Маџапахит, просперирало је од краја 13. века, а његов утицај протезао се на већем делу Индонезије. Најранији докази о исламистичком становништву у Индонезији датирају из 13. века у северној Суматри; друге области Индонезије постепено су прихватиле ислам који је до краја 16. века постао доминантна религија у Јави и Суматри.[1] Ислам се у највећем делу земље помешао са постојећим културним и верским утицајима.

Европљани попут Португалаца стигли су у Индонезију у 16. веку с намером да монополизују изворе драгоцене робе као што је мушкатни орашчић, каранфилић и бибер на Малучким острвима. Године 1602, Холанђани су основали Холандску источноиндијску компанију (ВОЦ) и постали су доминантна европска сила до 1610. Након банкрота, ВОЦ је формално распуштена 1800. године, а влада Холандије је основала Холандску источну Индију под владином контролом. Почетком 20. века холандска доминација се проширила до садашњих граница. Јапанска инвазија и последична окупација 1942–45 током Другог светског рата окончали су холандску владавину и охрабрили претходно потиснут Индонежијски покрет за независност. Два дана након предаје Јапана у августу 1945, националистички вођа Сукарно прогласио је независност и постао председник. Холандија је покушала да поново успостави своју владавину. Огорчена оружана и дипломатска борба завршила се у децембру 1949. године, када су под међународним притиском Холанђани формално признали индонежанску независност.

Покушај државног удара 1965. године довео је до насилне антикомунистичке чистке вођене војском у којој је убијено преко пола милиона људи. Генерал Сухарто је политички надмашио председника Сукарна и постао председник у марту 1968. Његова Администрација новог реда добила је наклоност Запада, чија је инвестиција у Индонезију била главни фактор знатног економског раста током наредне три деценије. Крајем 1990-их, међутим, Индонезија је била најтеже погођена Источноазијском финансијском кризом, што је довело до народних протеста и Сухартове оставке 21. маја 1998. Доба реформације након Сухартове оставке довело је до јачања демократских процеса, укључујући регионални програм аутономије, отцепљење Источног Тимора и првих директних председничких избора 2004. године. Политичке и економске нестабилности, социјални немири, корупција, природне катастрофе и тероризам су успоравали напредак. Иако су односи међу различитим верским и етничким групама углавном хармонични, у неким областима и даље остаје проблем акутног секташког незадовољства и насиља.

Праисторија[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Праисторијска Индонезија
Тхе реплица оф Јава ман скулл, оригиналлy дисцоверед ин Сангиран, Централ Јава.
Тхе сyнтyпе фоссилс оф Јава Ман (Х. е. ерецтус), ат Натуралис, Леиден.

Реплика лобање Јава човека, првобитно откривена у Сангирану, Централна Јава. Фосили синтипа Јава Ман (Х. е. ерецтус), у Натуралису, Леиден.

Године 2007, анализа трагова усекотина на две говеђе кости пронађене у Сангирану, показала је да су направљене пре 1,5 до 1,6 милиона година помоћу алата од шкољки. Ово је најстарији доказ о присуству раних људи у Индонезији. Фосилизоване остатке Хомо ерецтус у Индонезији, популарно познатог као „Јавански човек”, први је открио холандски анатом Еугене Дубоис у Тринилу 1891. године, а стари су најмање 700.000 година. Друге фосиле Х. ерецтус сличне старости пронашао је у Сангирану 1930-их година антрополог Густав Хајнрих Ралф фон Кенигсвалд, који је у истом временском периоду такође открио фосиле у Нгандонгу поред напреднијих оруђа, поново датираних 2011. на између 550.000. 143.000 година.[3][4][5][6] У Самбунгмацану је 1977. откривена још једна Х. ерецтус лобања.[7] Године 2010. на Флоресу су откривена камена оруђа која датирају од пре милион година. Ово су најранији остаци који указују на технологију људског поморства.[8] Најранији доказ уметничке активности икада пронађен, у облику дијагоналних бакрореза направљених коришћењем зуба ајкуле, откривен је 2014. на 500.000 година старом фосилу шкољке пронађеном на Јави 1890-их, повезаном са Х. ерецтус.[9]

Године 2003, на острву Флорес, откривени су фосили хоминида високог 1,1 м (3 стопе 7 инча) старости између 74.000 и 13.000 година, на велико изненађење научне заједнице. Овај новооткривени хоминид је назван „Флорески човек”, или Хомо флоресиенсис.[10][11] Филогенетска анализа објављена 2017. сугерише да је Х. флоресиенсис потицао од истог претка као и Хомо хабилис.[12] Х. флоресиенсис би стога представљао раније непознату и веома рану миграцију из Африке. Скелетни материјал Хомо флоресиенсис је датиран на пре 60.000 до 100.000 година; камена оруђа пронађена поред скелетних остатака била су из археолошких хоризоната у распону од пре 50.000 до 190.000 година.[13]

Индонежански архипелаг настао је током одмрзавања након последњег глацијалног максимума. Рани људи путовали су морем и ширили се од континенталне Азије на исток до Нове Гвинеје и Аустралије. Хомо сапиенс је стигао у регион пре око 45.000 година.[14] Године 2011, откривени су докази у суседном Источном Тимору, који показују да су пре 42.000 година ови рани досељеници имали високе поморске вештине, а имплицирана је и технологија потребна за прелазак преко океана да би стигли до Аустралије и других острва, док су хватали и конзумирали велики број великих дубокоморских риба као што је туна.[15]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Сејарах Керајаан Ислам ди Суматера”. 15. 7. 2022. 
  2. ^ Броwн, Цолин (2003). А Схорт Хисторy оф Индонесиа. Цроwс Нест, Неw Соутх Wалес: Аллен & Унwин. ИСБН 9781865088389. 
  3. ^ „Финдинг схоwинг хуман анцестор олдер тхан превиоуслy тхоугхт офферс неw инсигхтс инто еволутион”. Террадаилy.цом. Приступљено 28. 4. 2013. 
  4. ^ Попе, Г. Г. (1988). „Рецент адванцес ин фар еастерн палеоантхропологy”. Аннуал Ревиеw оф Антхропологy. 17 (1): 43—77. дои:10.1146/аннурев.ан.17.100188.000355.  цитед ин Wхиттен, Соериаатмадја & Сураyа (1996), стр. 309–312
  5. ^ Попе, Г (15. 8. 1983). „Евиденце он тхе Аге оф тхе Асиан Хоминидае”. Процеедингс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес оф тхе Унитед Статес оф Америца. 80 (16): 4988—4992. Бибцоде:1983ПНАС...80.4988П. ПМЦ 384173 Слободан приступ. ПМИД 6410399. дои:10.1073/пнас.80.16.4988 Слободан приступ.  цитед ин Wхиттен, Соериаатмадја & Сураyа (1996), стр. 309
  6. ^ де Вос, Ј.П.; П.Y. Сондаар (9. 12. 1994). „Датинг хоминид ситес ин Индонесиа” (ПДФ). Сциенце Магазине. 266 (16): 4988—4992. Бибцоде:1994Сци...266.1726Д. дои:10.1126/сциенце.7992059 Слободан приступ.  цитед ин Wхиттен, Соериаатмадја & Сураyа (1996)
  7. ^ Тхе Самбунгмацан 3 Хомо ерецтус Цалвариа: А Цомпаративе Морпхометриц анд Морпхологицал Аналyсис
  8. ^ „Флорес Ман Цоулд Бе 1 Миллион Yеарс Олд – Сциенце Неwс”. редОрбит. 18. 3. 2010. Приступљено 28. 4. 2013. 
  9. ^ „Схелл 'арт' маде 300,000 yеарс бефоре хуманс еволвед”. 
  10. ^ П. Броwн; Т. Сутикна; M. Ј. Морwоод; Р. П. Соејоно; Јатмико; Е. Wаyху Саптомо; Рокус Аwе Дуе (27. 10. 2004). „А неw смалл-бодиед хоминин фром тхе Лате Плеистоцене оф Флорес, Индонесиа.” (ПДФ). Натуре. 431 (7012): 1055—1061. Бибцоде:2004Натур.431.1055Б. ПМИД 15514638. С2ЦИД 26441. дои:10.1038/натуре02999. 
  11. ^ Морwоод, M. Ј.; Соејоно, Р. П.; Робертс, Р. Г.; Сутикна, Т.; Турнеy, C. С. M.; Wестаwаy, К. Е.; Ринк, W. Ј.; Зхао, Ј.-X.; ван ден Бергх, Г. D.; Рокус Аwе Дуе; Хоббс, D. Р.; Мооре, M. W.; Бирд, M. I.; Фифиелд, L. К. (27. 10. 2004). „Арцхаеологy анд аге оф а неw хоминин фром Флорес ин еастерн Индонесиа.” (ПДФ). Натуре. 431 (7012): 1087—1091. Бибцоде:2004Натур.431.1087М. ПМИД 15510146. С2ЦИД 4358548. дои:10.1038/натуре02956. 
  12. ^ Аргуе, Деббие; Гровес, Цолин П.; Лее, Мицхаел С.Y.; Јунгерс, Wиллиам L. (2017). „Тхе аффинитиес оф Хомо флоресиенсис басед он пхyлогенетиц аналyсес оф цраниал, дентал, анд постцраниал цхарацтерс.”. Јоурнал оф Хуман Еволутион. 107: 107—133. ИССН 0047-2484. ПМИД 28438318. дои:10.1016/ј.јхевол.2017.02.006. 
  13. ^ Сутикна, Тхомас; Тоцхери, Маттхеw W.; Морwоод, Мицхаел Ј.; Саптомо, Е. Wахyу; Јатмико; Аwе, Рокус Дуе; Wасисто, Сри; Wестаwаy, Кира Е.; Ауберт, Маxиме; Ли, Бо; Зхао, Јиан-xин (2016-03-30). „Ревисед стратиграпхy анд цхронологy фор Хомо флоресиенсис ат Лианг Буа ин Индонесиа”. Натуре. 532 (7599): 366—369. Бибцоде:2016Натур.532..366С. ИССН 0028-0836. ПМИД 27027286. С2ЦИД 4469009. дои:10.1038/натуре17179. 
  14. ^ Смитхсониан (јул 2008). „Тхе Греат Хуман Мигратион”: 2. 
  15. ^ „Евиденце оф 42,000 yеар олд дееп сеа фисхинг ревеалед : Арцхаеологy Неwс фром Паст Хоризонс”. Пастхоризонспр.цом. Архивирано из оригинала 15. 5. 2013. г. Приступљено 28. 4. 2013. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Дракелеy, Стевен. Тхе Хисторy Оф Индонесиа (2005) Тхе Хисторy оф Индонесиа тхе Греенwоод Хисториес оф тхе Модерн Натионс. 
  • Фриенд, Т. (2003). Индонесиан Дестиниес. Харвард Университy Пресс. ИСБН 978-0-674-01137-3. 
  • Гоуда, Францес. Америцан Висионс оф тхе Нетхерландс Еаст Индиес/Индонесиа: УС Фореигн Полицy анд Индонесиан Натионалисм, 1920-1949 (Амстердам Университy Пресс, 2002) онлине Архивирано на сајту Wayback Machine (21. јануар 2020); анотхер цопy онлине
  • Кахин, Георге МцТурнан (1952). Натионалисм анд Револутион ин Индонесиа. Итхаца, НY: Цорнелл Университy Пресс. 
  • Мелвин, Јесс (2018). Тхе Армy анд тхе Индонесиан Геноциде: Мецханицс оф Масс Мурдер. Роутледге. ИСБН 978-1138574694. 
  • Рицклефс, M. C. (1993). А Хисторy оф Модерн Индонесиа Синце ц. 1300 (2нд изд.). Лондон: МацМиллан. ИСБН 978-0-333-57689-2. 
  • Реид, Антхонy (1974). Тхе Индонесиан Натионал Револутион 1945–1950. Мелбоурне: Лонгман Птy Лтд. ИСБН 978-0-582-71046-7. 
  • Робинсон, Геоффреy Б. (2018). Тхе Киллинг Сеасон: А Хисторy оф тхе Индонесиан Массацрес, 1965-66. Принцетон Университy Пресс. ИСБН 9781400888863. 
  • Таyлор, Јеан Гелман (2003). Индонесиа. Неw Хавен анд Лондон: Yале Университy Пресс. ИСБН 978-0-300-10518-6. 
  • Вицкерс, Адриан (2005). А Хисторy оф Модерн Индонесиа. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-54262-3. 
  • Wхиттен, Т.; Соериаатмадја, Р. Е.; Сураyа, А. А. (1996). Тхе Ецологy оф Јава анд Бали. Хонг Конг: Периплус Едитионс. 
  • Wиттон, Патрицк (2003). Индонесиа. Мелбоурне: Лонелy Планет. ИСБН 978-1-74059-154-6. 
  • Бурханудин, Јајат, анд Кеес ван Дијк, едс. Ислам ин Индонесиа: Цонтрастинг Имагес анд Интерпретатионс (Амстердам Университy Пресс, дистрибутед бy Университy оф Цхицаго Пресс; 2013) 279 пагес; сцхоларлy артицлес
  • Дијк, Кеес ван. 2001. А цоунтрy ин деспаир. Индонесиа бетwеен 1997 анд 2000. КИТЛВ Пресс, Леиден, ISBN 90-6718-160-9
  • Сцхwарз, Адам. 1994. А Натион ин Wаитинг: Индонесиа'с Сеарцх фор Стабилитy. 2нд Едитион. Ст Леонардс, НСW : Аллен & Унwин.
  • ван Занден Ј. L. Ан Ецономиц Хисторy оф Индонесиа: 1800–2010 (Роутледге, 2012)
  • Таглиацоззо, Ериц, ед. Продуцинг Индонесиа: Тхе Стате оф тхе Фиелд оф Индонесиан Студиес (Цорнелл Модерн Индонесиа Пројецт) (2014) Ессаyс бy 26 сцхоларс.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Историја Индонезије на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Istorija_Indonezije&oldid=27676001”