Исусово распеће
| Део серије о хришћанству |
| Хришћанство |
|---|
 |
 Портал Хришћанство |
Исусово погубљење је догађај који се догодио у 1. вијеку, а током кога је Исус ухапшен, суђен те бичеван и коначно погубљен разапињањем на крст. Исус је погубљен по наређењу Понтија Пилата, префекта римске провинције Јудеје (од 26. до 36. године). Умро је разапет на крсту, што је био језив и понижавајући начин којим су Римљани кажњавали побуњенике.[1] Сви се ти догађаји заједно називају пасија или страдање Исусово.
Исусово разапињање је описано у сва четири јеванђеља, као и у неким историјским текстовима Исусових савременика, због чега се сматра стварним, историјски документованим догађајем.[2] Хришћанска традиција приказује да је Исус погубљен на захтев јеврејских старешина, који су његово учење сматрали богохулним. Историјски, изгледа да је Исус погубљен као потенцијални узрочник нереда.[3][4][5] Пошто су јеванђељски описи Исусовог хватања, суђења и погубљења прожети хришћанском теологијом, може се рећи да је за историчара готово немогуће да реконструише шта се заиста десило.[6]
У хриршћанској теологији, Исусово искупљивачко мучеништво и смрт представљају темељ доктрине о спасењу. Хришћани у Исусу виде Месију и сматрају да је његова смрт била нужна за опрост греха, на чему се темељи доктрина о окајању.
Хронологија[уреди | уреди извор]
Нереди[уреди | уреди извор]
Исус и његови следбеници су напустили Галилеју и кренули на пасху у некадашњу престоницу Давидовог царства, град Јерусалим у Јудеји. Највероватније с пролећа 30. године наше ере, Исус стиже у Јерусалим за време празника Пасхе, којим се обележава раније ослобођење Јевреја из египатског ропства[1] и када су политичке и верске прилике биле напете.[7] Јерусалим је у време празника Пасхе био крцат ходочасницима, којих је према неким проценама било између 300.000 и 400.000.[8] Када је ушао у град, тврдио је да ауторитет који проноси долази од Бога, те су га неки препознали као месију, дуго ишчекиваног ослободиоца.[1]
Исус је проповедао у Јерусалиму, и изазвао немире у храму.[2] Довео је у питање верски ауторитет Храма, пореметивши токове профитабилне трговине која се тамо одвијала током ходочашћа.[1] Он је говорио да ће храм бити уништен и да од њега неће остати “камен на камену”.[9] Догађаји у храму су привукли пажњу власти, јер су проценили да Исус апокалиптичним говорима може лако загрејати масу окупљену за празнике.[9]
Према предању, старији припадници свештенства су испитивали Исуса, али је он њихов ауторитет оспорио, након чега је предат римској власти, намеснику Понтију Пилату, који га је сматрао фигуром која доноси невоље.[1]
Хапшење[уреди | уреди извор]
Исус је ухапшен убрзо након немира изазваних у јерусалимском Храму. Уочи хапшења га је издао један од његових ученика, Јуда Искариотски, што је потврђено у многим изворима и сматра се веродостојним догађајем.[9] Није сасвим јасно какве је информације Јуда мого пружити властима.[9] Барт Ехрман сматра да је Јуда властима пренео оно што им је Исус насамо говорио, да ће постати краљ долазећег краљевства.[10] Други сматрају да им је открио како да без буке ухапсе Исуса.[1]
Одржавање реда је био један од примарних задатака јеврејског првосвештеника, постављеног од римских власти, и којима је за сваки већи изгред лично одговарао. Научници сматрају да је првосвештеник, уз помоћ садукејских чувара храма, ухапсио Исуса због изазивања побуне и нереда, и предао га римским властима.[11][12][4]
Јеванђеља преносе да су се мушки ученици разбежали услед хапшења, те су Исусовом погубљењу присуствовале само жене.[6]
Суђење[уреди | уреди извор]
.jpg)
Сва четири канонска јеванђеља преносе да је Исус погубљен на захтев санхедрина, а по наређењу Понтија Пилата. Марко и Матеја помињу два одвојена суђења, Лука једно а Јован ниједно.
Неки научници сматрају да је суђење Исусу измишљено[2], или да су бар дијалози измишљени јер нико од Исусових следбеника није присуствовао суђењу да би га могао пренети.[9] Фредриксен и Цатцхполе доказују да се многи наводи из јеванђеља нису могли догодити: према јеврејском праву, суд није могао заседати ноћу нити на главне празнике; Исусова тврдња да је месија није чинила богохуљење; оптужбе против Исуса које јеванђеља наводе нису повлачиле смртну казну према јеврејском праву; чак и да је Исус осуђен на смрт од санхедрина, казна би била смрт каменовањем (као у случају Стефана Првомученика и Јакова Праведног) а не распеће.[13]
Разапињање[уреди | уреди извор]
Исус је погубљен по наређењу Понтија Пилата, префекта римске провинције Јудеје (од 26. до 36. године). Умро је разапет на крсту, што је био језив и понижавајући начин којим су Римљани кажњавали побуњенике.[1]
Научници закључују да је Пилат погубио Исуса као јавну сметњу, вероватно у сарадњи са локалним јеврејским властима.[2] Јохн Доминиц Цроссан истиче да је учестала употреба речи “краљевство”, односно “царство”, сама по себи на Исуса скренула пажњу римских власти, и да је сваки говор о обнови јеврејске монархије сматран побуњеничким под римском окупацијом. Римљани су, изгледа, сматрали Исуса превратником, јер су на његов крст ставили натпис са оптужбом »Краљ јудејски«.[6]
Учење о васкрсењу[уреди | уреди извор]
Хришћанска традиција преноси да је Исус неколико дана након погубљења устао из мрвих. Неки од Исусових следбеника били су уверени да га је Бог васкрсао из мртвих и да им се указао као живи Господар.[1]
Историчари покушавају да утврде шта се највероватније догодило и свако иоле вероватно објашњење има предност над објашњењем да је Исус устао из мртвих, што са становишта науке представља немогућност.[9] Једно од објашњења пружа хипотеза визије, према којој су неки следбеници доживели визију Исуса након његове смрти, па се прича раширила по хришћанској заједници.[14] Друго објашњење је хипотеза украденог тела, према којој су Исусово тело однели његови ученици или непознате особе.[15][16] Постоји и објашњење је да су наводи о ускрснућу само легенде настале деценијама након Исусове смрти. Најстарије јеванђеље по Марку помиње само празан гроб, док Матеј, Лука и Јован помињу и приказе ускрснућа, који се у неких наводима не поклапају.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ е ж Кембриџова илустрована историја религије (стр. 232-236), Стyлос. . Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.
- ^ а б в г Функ, Роберт W. (1998). Тхе ацтс оф Јесус: тхе сеарцх фор тхе аутхентиц деедс оф Јесус. Јесус Семинар. Сан Францисцо: Харпер.
- ^ Тхеиссен, Герд анд Аннетте Мерз. Тхе хисторицал Јесус: а цомпрехенсиве гуиде. . Fortress Press. 1998.. транслатед фром Герман (1996 едитион)
- ^ а б "Јесус Цхрист." Цросс, Ф. L., ед. Тхе Оxфорд дицтионарy оф тхе Цхристиан цхурцх. . New York: Oxford University Press. 2005.
- ^ Функ, Роберт W. анд тхе Јесус Семинар. Тхе ацтс оф Јесус: тхе сеарцх фор тхе аутхентиц деедс оф Јесус. ХарперСанФранцисцо. 1998.
- ^ а б в Исус, Енциклопедија живих религија (стр. 316-318), Нолит, Београд, 2004.
- ^ Сандерс, Е. П. Тхе хисторицал фигуре оф Јесус. Пенгуин, 1993.
- ^ Сандерс, Е. П. Тхе хисторицал фигуре оф Јесус. Пенгуин, 1993. пп. 249
- ^ а б в г д ђ Ехрман, Барт D.. Јесус, Интерруптед. . HarperCollins. 2009. ISBN 978-0-06-117393-6.
- ^ Ехрман дифферентиатес тхис хунцх оф хис фром тхе стандард, цоммонлy хелд хисторицал опинионс тхат цомпосе тхе рест оф хис боок. Ехрман, Барт D.. Јесус, Интерруптед. . HarperCollins. 2009. ISBN 978-0-06-117393-6.
- ^ 'Ботх тхе госпел аццоунтс анд [тхе] Паулине интерполатион [фоунд ат 1 Тхес 2:14-16] wере цомпосед ин тхе период иммедиателy фоллоwинг тхе террибле wар оф 66-73. Тхе Цхурцх хад еверy реасон то ассуре проспецтиве Гентиле аудиенцес тхат тхе Цхристиан мовемент неитхер тхреатенед нор цхалленгед империал совереигнтy, деспите тхе фацт тхат тхеир фоундер хад химселф беен цруцифиед, тхат ис, еxецутед ас а ребел.' Фредриксен, Паула. (2000) Фром Јесус то Цхрист: Тхе Оригинс оф тхе Неw Тестамент Имагес оф Цхрист.. (2nd изд.). Yale University Press. pp. 122. ISBN 978-0-300-08457-3.
- ^ НИДБ, стр. 290
- ^ Фредриксен, Паула (2000). Фром Јесус то Цхрист: тхе оригинс оф тхе Неw Тестамент имагес оф Цхрист. Yале Университy Пресс. стр. 14—. ИСБН 9780300084573. Приступљено 27. 8. 2010.
- ^ Функ, Роберт W (1998). Тхе Ацтс оф Јесус: Тхе Сеарцх фор тхе Аутхентиц Деедс оф Јесус. А Полебридге Пресс Боок фром Харпер Сан Францисцо. ИСБН 978-0-06-062978-6. Архивирано из оригинала 15. 08. 2006. г. Приступљено 17. 03. 2011.
- ^ „Ис тхере хисторицал евиденце фор тхе ресуррецтион оф Јесус? А дебате бетwеен Wиллиам Лане Цраиг анд Барт D. Ехрман.” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 05. 03. 2009. г. Приступљено 17. 03. 2011.
- ^ Царриер. "Тхе Плаусибилитy оф Тхефт", пп. 352.
