Пређи на садржај

Мадригал

С Википедије, слободне енциклопедије

Свирач лауте (око 1600) на Каравађовој слици. Лаутисткиња чита музику мадригала композитора Јакоба Аркаделта. (Ермитаж, Санкт Петербург)

Мадригал је световна вокална музичка композиција доба Ренесансе (15–16 век) и раног барока (1600–1750). Полифони мадригал је без пратње, а број гласова варира од два до осам, али обично садржи три до шест гласова, док је метрика мадригала варирала између две или три терцете, праћене са једним или два пареада.[1] За разлику од строфичних облика који понављају стихове певаних на исту музику,[2] већина мадригала је компонована, при чему се за сваку строфу стихова користи различита музика. На тај начин композитор изражава емоције садржане у свакој линији и у појединачним речима песме која се пева.[3]

Мадригал је италијанска лирска форма народног, сеоског порекла. По једнима, реч мадригал потиче од речи mandra (стадо), што указује на рустикално порекло ове песме. По другима ова реч води порекло од речи amatricius што би требало да означава неку врсту љубавне песме. Ово је строфична поема која нема одређену форму што се тиче броја стихова и строфа. Представља комбинацију седмераца и једанаестераца. Рима је консонантска. Тема коју обрађује је љубавне или пасторалне садржине. Препоручује се да мадригал буде кратак и да комбинација стихова буде једноставна и хармонична.

Мадригали које су писали италијанизовани француско-фламански композитори током 1520-их делимично су проистекли из фротоле са три до четири гласа (1470–1530); делом из обновљеног интересовања композитора за поезију написану на народном италијанском језику; делом од стилског утицаја француске шансоне; и из вишегласја мотета (13–16 век). Технички контраст између музичких форми је у томе да се фротола састоји од музичког сета постављеног у строфе текста, док је мадригал компоновано дело са различитом музиком за различите строфе.[4] Као композиција, мадригал ренесансе се разликује од италијанског треченто мадригала 14. века (1300–1370) са два до три гласа, којима је заједнички само назив мадригал,[5] који потиче од латинског matricalis (матерински) који означава музичко дело у служби мајке цркве.[1]

Уметнички, мадригал је био најважнији облик секуларне музике у Италији, а свој формални и историјски зенит достигао је у каснијем 16. веку, када су мадригал такође преузели немачки и енглески композитори, попут Џона Вилбија (1574–1638),[6][7][8] Томаса Вилкса (1576–1623)[9][10][11][12] и Томаса Морлија (1557–1602)[13][13][14][15] из енглеске школе мадригала (1588–1627). Иако британске нарави, већина енглеских мадригала била је а капела композиција за три до шест гласова, која је било копирала или преводила музичке стилове оригиналних мадригала из Италије.[1] Средином 16. века, италијански композитори почели су да спајају мадригал у композицију кантате и дијалога; и почетком 17. века арија је заменила мадригал у опери.[5]

Историја[уреди | уреди извор]

Порекло и развој[уреди | уреди извор]

Мадригал је убрзо по настанку почео да добија музичку пратњу. По форми и интонацији разликује се ренесансни мадригал 14. и 15.века и каснији мадригал од 16.века па надаље. Првобитни мадригал свој пуни процват достиже средином 14.века, иако је касније, посебно у свом музичком облику, израстао у рафинирану свечану песму, он је до краја задржао нешто од своје идиличности и пасторалности. У 16. и 17. веку мадригал се мења и по форми и по садржини. Његове теме постају пригодне, сатиричне, политичке, филозофске и религиозне. Најпознатији писци мадригала су Петрарка у 14. и Тасо у 16. веку. Свој процват у Шпанији доживљава у 15. и 16. веку.

Рани мадригали[уреди | уреди извор]

Као писац, кардинал Пјетро Бембо залагао се за употребу народног италијанског (тосканског дијалекта) за поезију и књижевност, што је олакшало композиторима стварање лирских стилова за музичку форму мадригала у Италији из 16. века. (Тицијан)

Мадригал је музичка композиција настала конвергенцијом хуманистичких трендова у Италији из 16. века. Прво, обновљено интересовање за употребу италијанског као народног језика за свакодневни живот и комуникацију, уместо латинског. Године 1501, теоретичар књижевности Пјетро Бембо (1470–1547) објавио је издање песника Петрарке (1304–1374); и објавио је рад Oratio pro litteris graecis (1453) о постизању грациозног писања применом латинске прозодије, обраћањем пажње на звучање речи и синтаксу, позиционирањем речи унутар реда текста. Као облик поезије, мадригал се састојао од неправилног броја редова (обично 7-11 слогова) без понављања.[5][16][17]

Друго, Италија је била уобичајено одредиште за олтремонтане („оне изван Алпа“) композитора француско-фламанске школе, које је привлачила италијанска култура и запослење на двору аристократа или код римокатоличке цркве. Композитори француско-фламанске школе савладали су стил вишегласне композиције за верску музику, и познавали су световне композиције својих домовина, попут шансоне, која се увелико разликовала од секуларних, лакших стилова композиције крајем 15. и почетком 16. века у Италији.[5]

Треће, штампарска преса је олакшала доступност нотних записа у Италији. Тада уобичајене музичке форме - фротола и балата, канцонета и маскерата - биле су лагане композиције са стиховима ниског књижевног квалитета. Ти музички облици користили су понављање и хомофонију којом су доминирали сопрани, акордне текстуре и стилови, који су били једноставнији од композицијских стилова француско-фламанске школе. Штавише, италијански популарни укус у књижевности мењао се од фриволног стиха до типа озбиљног стиха који су користили Бембо и његова школа, који су захтевали већу композициону флексибилност од фротоле и сродних музичких облика.[5][17]

Мадригал је полако заменио фротолу у прелазној деценији 1520-их. Рани мадригали су објављени у Musica di messer Bernardo Pisano sopra le canzone del Petrarcha (1520), Бернардо Писано (1490–1548), мада ниједна композиција није названа мадригал, нека од поставки су Петраркијске у версификацији и сликању речи, које су постале композиционе карактеристике каснијег мадригала.[5] Дело Madrigali de diversi musici: libro primo de la Serena (1530), Филипа Верделота (1480–1540), саџи музику Себастијано Феста (1490–1524) и Костанзо Феста (1485–1545), Мајстре Јхан (1485–1538) и самог Верделот.[5]

У периоду 1533–34, у Венецији, Верделот је објавио две популарне књиге четворогласних мадригала које су поново штампане 1540. Године 1536, тај успех у објављивању подстакао је оснивача француско-фламанске школе Адријана Вилаерта (1490–1562), да преуреди неке четворогласне мадригале за један глас и лауту. Године 1541, Верделот је такође објавио мадригале са пет и шест гласова.[5] Успех прве књиге мадригала, Il primo libro di madrigali (1539), Јакоба Аркаделта (1507–1568), учинио ју је најштампанијом мадригалском књигом свог доба.[18] Стилистички гледано, музика у књигама Аркаделта и Верделота била је ближа француској шансони од италијанске фротоле и мотета, с обзиром на то да им је француски био матерњи језик. Као композитори, били су пажљиви према поставци текста, према Бембовим идејама, и компоновали су музику, уместо да користе рефренске и стиховне конструкције уобичајене за француску секуларну музику.[19]

Пример[уреди | уреди извор]

Ојос цларос, серенос

Ојос цларос, серенос,

си де ун дулце мирар соис алабадос,

¿пор qуé, си ме мирáис, мирáис аирадос?

Си цуанто мáс пиадосос,

мáс беллос парецéис а аqуел qуе ос мира,

но ме мирéис цон ира,

пор qуе но парезцáис менос хермосос.

¡Аy, торментос рабиосос!

Ојос цларос, серенос,

yа qуе асí ме мирáис, мирадме ал менос.


Гутјере де Сетина (Gutierre de Cetina)

(h. 1517-1557)

Musical examples[уреди | уреди извор]

  • Stage 1 Madrigal: Arcadelt, Ahime, dov'e bel viso, 1538
  • Stage 2 Madrigal (prima practica): Willaert, Aspro core e selvaggio, mid-1540s
  • Stage 3 Madrigal (seconda practica): Gesualdo, Io parto e non piu dissi, 1590–1611
  • Stage 4 Madrigal: Caccini, Perfidissimo volto, 1602
  • Stage 5 Madrigal: Monteverdi, Il Combatimento di Tancredi et Clorinda, 1624
  • English Madrigal: Weelkes, O Care, thou wilt despatch me, late 16th century/early 17th century
  • Nineteenth-century imitation of an English Madrigal: "Brightly dawns our wedding day" from the Gilbert and Sullivan comic opera, The Mikado (1885)

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в J. A. Cuddon, ур. (1991). The Penguin Dictionary of Literary Terms and Literary Theory. стр. 521. 
  2. ^ Tilmouth, Michael (1980), „Strophic”, Ур.: Sadie, Stanley, The New Grove Dictionary of Music and Musicians, 18, London: Macmillan Press, стр. 292—293, ISBN 0-333-23111-2 
  3. ^ Scholes, Percy A. (1970). Ward, John Owen, ур. The Oxford Companion to MusicНеопходна слободна регистрација (Tenth изд.). Oxford: Oxford University Press. стр. 308. ISBN 0193113066. „Durchkomponiert (G.) Through-composed; applied to songs with different music for every stanza, i.e. not merely a repeated tune.” 
  4. ^ Brown 1976, стр. 198
  5. ^ а б в г д ђ е ж von Fischer & et al. 2001
  6. ^ Brown, David (2004). „Wilbye, John (bap. 1574, d. 1638)”. Oxford Dictionary of National Biography. Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/29387. Приступљено 13. 7. 2014. 
  7. ^ Smith, Jeremy L. (2003). Thomas East and Music Publishing in Renaissance England. Oxford University Press. ISBN 9780195350012. 
  8. ^ Tudor and Stuart Colchester: Introduction, A History of the County of Essex: Volume 9: The Borough of Colchester. 1994. стр. 67—76. Приступљено 19. 12. 2013 — преко british-history.ac.uk. 
  9. ^ „Weelkes, Thomas”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  10. ^ Brown, David (23. 9. 2004). „Weelkes, Thomas”. Oxford Dictionary of National Biography (online изд.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/28970.  (Subscription or UK public library membership required.)
  11. ^ Collins, Walter S. (април 1963). „Recent discoveries concerning the biography of Thomas Weelkes”. Music & Letters. Oxford University Press. 44 (2): 123—131. JSTOR 731100. doi:10.1093/ml/44.2.123. 
  12. ^ Morris, Christopher (1978). The Oxford Book of Tudor Anthems: 34 Anthems for Mixed Voices. Oxford University Press, Music Department. ISBN 978-0-19-353325-7. 
  13. ^ а б Brett, Philip; Murray, Tessa (11. 2. 2013). „Thomas Morley”. Oxford Music Online. Oxford University Press. Приступљено 5. 2. 2016. 
  14. ^ Murray, Tessa (2014). Thomas Morley: Elizabethan Music Publisher. Woodbridge: Boydell Press. стр. 8. ISBN 978-1-84383-960-6. 
  15. ^ Murray, Tessa (2014). Thomas Morley: Elizabethan Publisher. Woodbridge: Boydell Press. стр. 20—21. ISBN 978-1-84383-960-6. 
  16. ^ Atlas 1998, стр. 433.
  17. ^ а б Brown 1976, стр. 221
  18. ^ Randel 1986, стр. 463
  19. ^ Atlas 1998, стр. 431–432.

Literatura[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Мадригал на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Madrigal&oldid=27556975”