Особина

Особина је елемент описа јединки и група живих бића. Индувидуална биолошка промјенљивост (биодиверзитет) сваке врсте живих бића обухвата све компоненте индивидуалне особености или индивидуалности и групне самобитности у морфолошко–анатомском, биохемијско–физиолошком и сваком другом смислу, од разине молекула до животних заједница и виших ступњева еколошке интеграције.

Дефиниција

Индивидуе и групе међусобно се биолошки разликују по практично бесконачном низу мање или више уочљивих елемената њиховог описа, за које се у бошњачком језику најчешће употребљавају термини: особина, својство, одлика, значајка, обиљежје, ознака, карактер, карактеристика и др. Свака од тих компоненти описа је, значи, опажајне природе, тј. одабрани дио нашег виђења или мјерења стварног стања организма или групе.

Када је ријеч о индивидуалној промјенљивости, нога, лист или капсула, нпр., нису особине, него органи на којима можемо запазити мноштво особина као што су: укупна дужина, пропорције и обими појединих дијелова, ступањ и распоред пигментације, јачина и огроман број других елемената њеног описа. Слично томе, људско око (нпр.) је органски апарат, а неке од особина су му: величина, облик, боја дужице, разне функционалне (не)способности итд. Крв је течно ткиво чије су значајке: укупна количина у организму, број еритроцита, леукоцита или тромбоцита у јединици запремине, концентрација шећера или неких других супстанци, групна специфичност еритроцита (крвне групе), концентрација хемоглобина и многе друге.

Иако почивају на индивидуалним, групне особине представљају нови квалитет и виши ниво промјенљивости, па имају другачије методе посматрања и мјерења.

Сасвим поједностављено, може се закључити да цјелокупна биологија почива на проучавању индивидуалних особина, од молекулског нивоа до цјеловитог организма и његових односа са животном средином. Природу варирања индивидуалних својстава у посматраној групи особа можемо описати према различитим критеријима. Основно запажање о појединачним особинама јесте да се неке од њих код свих припадника проучаване групе јављају у једној једнообразној форми или варијанти, друге – у двије, а остале у три или више међусобно различитих варијанти (фенотиповâ, варијабли, модалитетâ, обликâ ). На основу тога, сва својства људског организма можемо сврстати у мономорфна (црвена боја крви, нпр.), диморфна (Рх систем крвних група: Рх⁺ и Рх^-) и полиморфна (низ варијанти тјелесне висине, нпр.); појам и проучавање промјенљивости се (наравно) односе само на диморфна и полиморфна обиљежја. Према природи унутаргрупне промјенљивости (типу варијације), све особине се могу подијелити на двије основне, изузетно разнородне категорије: квалитативне и квантитативне.

Категоризација

• Квалитативне (каквоћне) особине (лат. qуалитас = каквоћа, врсноћа, вредноћа, одомаћено као: квалитет) у посматраној групи организама варирају дисконтинуирано (неповезано, испрекидано), без пријелазних модалитета између припадајућих варијанти – ограниченог броја. Пошто сваки организам по том својству алтернативно припада само једној од тих варијанти, оваква промјенљивост се означава и као дисконтинуирана или алтернирајућа (лат. алтернум = друго од двоје; алтернатива = једна од двије могућности по принципу или – или, тј. да ли нека особа има или нема одабрану варијанту посматраног својства, без обзира на могући број осталих варијанти).

Ако (нпр.) у хуманим популацијама проматрамо унутаргрупну различитост по крвним групама АБО система, одговарајућом лабораторијском претрагом ћемо поуздано утврдити да сваки испитаник припада искључиво једном од четири главна фенотипа ове особине: А или Б или АБ или О крвној групи, а никада некој (непостојећој!) "међугрупи". Овакав тип промјенљивости човјека (нпр.) је карактеристичан за многобројна диморфна и полиморфна својства као што су: АБО, МН(С), Рх и други системи крвних група, виђење боја (нормално – дефектно), боја очију (црне – смеђе – зелене – сиве – плаве – албино) итд.

• Квантитативне (количинске) особине (лат. qуантитас = коликоћа, количина, величина; одомаћено: квантитет) имају такав тип промјењивости који се описује, мјери и именује јединицама једног или више постојећих система мјера (м, м², м³, итд.) или се изражава неименованим бројевима, на основу једноставног пребројавања основних јединица посматрања (број еритроцита у 1 мл крви или било ког другог мјерљивог и бројљивог својства, у било којој врсти организана. Уобичајено је да се мјерне особине означавају као метричке, а оне које се регистрирају бројањем – као меристичке; будући да сви њихови модалитети увијек имају бројни израз, и једне и друге се сврставају у нумеричке.

Квантитативна својства варирају континуирано (непрекинуто, постојано) – флуктуирајуће (колебљиво, таласасто), по чему су позната и под називима континуирана или флуктуирајућа. Према томе, код њих се, између крајњих граница промјенљивости, може издвојити непрекинути низ пријелазни модалитета. Зависно од прецизности мјерења и ширине распона варијације, између два екстрема оваквих особина може се појавити практично неограничен број модалитета (варијанти), при чему се сусједне варијабле у посматраном низу могу међусобно минимално разликовати.

Квантитативну промјенљивост испољава огроман број изразито полиморфних – мјерљивих и бројљивих морфолошко–анатомских, биохемијско–физиолошких и осталих својстава живих организама.

• Према "карактеру карактера", тј. природи и разини испољавања, све особине (и квалитативне и квантитативне) могу се сврстати у морфолошке, биохемијске, физиолошке, етолошке и др., или пак у “комбиноване” категорије као што су: морфо–физиолошке, биохемијско–физиолошке и сл.

Фактори и динамика формирања особина

Свеукупна промјенљивост индивидуа и група живог свијета у цјелини одређена је генетичким и негенетичким (срединским) чиниоцима. Први обухватају искључиво генетичке основе (биолошког насљеђивања), а други – веома разнородну скупину чинилаца унутрашње (унутартјелесне) и спољне (еколошке) средине, у којој се остварују развојни и други животни процеси. Веома је мали број особина које одређују искључиво генетички или само средински чиниоци, а још мање оних које су одређене појединачним чиниоцима сваког од ових комплексâ.

Скуп свих гена једног организма, са насљедним упутствима за формирање његових органа и функција (и њихових својстава), означава се као генотип. Сва формирана својства тог организма чине његов фенотип. То је свеукупност онога што се може уочити или закључити о некој индивидуи, изузимајући њену генетичку супстанцу. Треба посебно нагласити да нови живи организам не насљеђује особине, него гене својих родитеља, и то – код бисексуалног размножавања – само оне из сперматозоида и јајне ћелије који га зачињу. Код организама са вегетативним размножавањем, насљеђује се комплетан генотип, а унутрсшња и вањска средина додају новонастале утицаје. Сугласно томе, почев од прве диобе зигота, свака новонастала ћелија у процесу формирања и одржавања организма не добија изворне родитељске гене, већ само једну из низа њихових копија. Генотип обухвата све соматичне чиниоце који имају способност ауторепродукције, без обзира да ли су лоцирани у хромосомима или су плазмагени. Остале ћелијске структуре не продуцирају своје реплике, већ настају од других ћелијских састојака, а у крајњој инстанци – или помоћу – или од самог генетичког материјала.

У вези са биолошким основама испољавања индивидуалне варијације, неопходно је познавање природе интеракције генотипа и спољне средине у формирању појединих фенотипских својстава и организма у цјелини. Будући да се у генетичкој анализи посматра ограничен обим индивидуалне промјенљивости, уобичајено је да се појам генотипа односи и на генетичке факторе појединих својстава и њихових комбинација. С друге стране, и фенотипска својства се, такођер, могу посматрати парцијално или комплексно. Генотипом и фенотипом се означавају и одређене скупине организама са одговарајућим заједничким насљедним својствима.

Насљеђивање многих нормалних и патолошких својстава може се прихватљиво објаснити основним постулатима менделовске (менделијанске) генетике, без обзира на природу варијације (боја, облик, величина, морфолошка и анатомска структура, функција, биохемијски састав, ментални и етолошки склоп и др.) или њен ниво (молекуларни, ћелијски, ткивни, органски, индивидуални). Међутим, организам није прости збир јединачних особина и елемената, а посједовање једног гена не значи да његови носиоци нужно имају одговарајуће обиљежје. Све уочљиве особине организма у огромној већини случајева су резултат узајамног дјеловања многих гена (полигенија), односно одређени ген поливалентно (плејотропија) утиче на формирање више својстава (полифенија). С тим у вези треба подсјетити да, и у хипотетичним околностима учешћа комплетног генотипа у формирању сваког индивидуалног својства, у гаметогенези гени (изузимајући везане) независно сегрегирају, тј. одржавају своју индивидуалност и партикуларизам. Гамети, уосталом, садрже генетичку шифру свих индивидуалних својстава и потенцијала (од којих неке уопће не испољавају), што се, у принципу, не односи и на све соматичне ћелије и ткива – у којима се реализују само њихове специфичне констелације.

Дуг је и комплексан, а још увијек недовољно познат, сплет процеса што се дешавају од формирања зиготног генотипа па до фенотипа одраслог организма, који је обухваћен опћим појмом развића. У суштини, живот и јесте непрекинути развој и старење, а њихове фенотипске манифестације се могу посматрати на сваком проучаваном ступњу индивидуалне метаморфозе. Фенотип се, према томе, непрестано мијења – у морфолошко-анатомском, функционалном, етолошком, менталном и социјалном комплексу. Током онтогенеза|онтогенезе]], наслијеђени гени само одређују природу и распон могућег варирања одговарајућег својства унутар кога се остварени фенотип формира као резултанта њихове интеракције са срединским утјецајима. Зачетна ћелија (зигот) којом почиње живот индивидуе, дакле, садржи све насљедне основе грађе и функције одраслог организма, чија се својства обликују у сложеним развојним процесима на које неизбјежно утиче и спољна средина.

Резултанта интеракције гена и средине је процес индивидуалног развића у коме се одвија специфична сукцесија карактеристичних фенотипских промјена. Током онтогенезе, генотип одређује оквире реакционе норме организма на срединске утицаје различите природе. Зато је сваки индивидуални фенотип, у сваком посматраном тренутку, одређен нормом реакције на преживљени низ средина претходног живота, а у будућности га одређује постојеће стање модификовано индивидуалним одговорима на средине у којима ће, у међувремену, опстајати. Све компоненте фенотипа нужно су одређене генотипом и сукцесијом срединских утицаја са којим судјелују; нема живог бића без генотипа нити он може егзистирати изван просторно–временског континуума сопственог животног окружења.

Фенотипске варијације истог или идентичног генотипа узроковане су искључиво егзогеним факторима и означавају се као модификације, а насљедна промјенљивост има два основна извора: рекомбинације постојећег генетичког материјала и његове квалитативне или квантитативне промјене, тј. мутације. С тим у вези, најчешће се поставља питање сразмјера учешћа генетичких и срединских фактора у детерминацији промјенљивости одређених својстава, њихових комбинација и фенотипа у цјелини. Распон варирања овог односа се креће од оних особина које су искључиво одређене насљеђем до оних на чије испољавање генетички фактори немају практично никаквог утицаја. Притом је миноран број особина у чијој детерминацији учествују искључиво једни или други чиниоци. Напримјер, индивидуална припадност квалитативним фенотиповима крвних група или изоензима већине познатих система одређена је само насљедним факторима, док матерњи језик, трауматске фенотипске ознаке или научени облици социјалног понашања и културе имају искључиво срединску етиологију. Зато је, опћенито гледајући, научно неодржива подјела особина на срединске и насљедне јер у детерминацији промјенљивости огромне већине својстава у одређеном односу учествују и насљедни и ненасљедни чиниоци. Кључни је проблем процјене сразмјере њихових утицаја, а она је могућа у свим квантитетима парцијалне преваге, односно подјеле особина на насљедне и ненасљедне (генетичке и срединске или урођене и прирођене).

Сложеност генетичке контроле насљедног дијела варијацује фенотипа увелико варира, а по том критерију се разликује моногенске особине, олигогенске и полигенске, при чему је највише оних које подлијежу комбинирним моделима насљеђивања. Релативни омјер укупног доприноса генетићких и негенетичких фактора реализацији одређеног фенотипског својства (без обзира на његову природу) означава се као херитабилност.

Види још

• Систематика
• Генетика
• Екологија
• Етологија
• Еволуција