Популарна музика у СФРЈ

С Википедије, слободне енциклопедије
Срђан Гојковић Гиле, певач Електричног оргазма, на антиратном концерту у Београду 1992. године

Југословенска поп и рок сцена укључује поп и рок музику, те њихове поџанрове, које су изводили бројни извођачи у СФР Југославији. Уз поп и рок музику (тзв. „забавну”), у Југославији је била заступљена и народна музика, класична музика, џез музика, реге музика и друго.

Установљавање и прво велико омасовљавање југословенске рокенрол сцене десило се 1970-их година.[1] Рокенрол је у почетку био критикован због западног утицаја и „скретања са свијетлих стаза револуције”.[2] Занимљиво је да су многи од рокера који су створили југословенску сцену били синови официра ЈНА, укључујући Бориса Белеа и Марка Брецеља (Булдожер), Бранимира Штулића (Азра), Горана Бреговића (Бијело дугме), Бору Ђорђевића (Рибља чорба), Милана Младеновића (Екатарина Велика) и Момчила Бајагића (Бајага и инструктори).[1]

Појам[уреди | уреди извор]

Под појмом екс-ју (ex-YU) музике подразумијева се период СФР Југославије, али не и СР Југославије (1992—2003).

Историја[уреди | уреди извор]

Како СФР Југославија није била земља Источног блока, те како је била једна од земаља оснивачица Покрета несврстаних, била је много отворенија западњачким утицајима ако се пореди са осталим комунистичким земљама. Поп и рок музика биле су прихваћене у друштву, због чега је поп и рок музичка сцена била развијена и добро покривена у медијима — што укључује различите часописе, радијске и телевизијске емисије. Неколико извођача чак је свирало за самог предсједника Јосипа Броза Тита, а најпознатији међу њима су Бијело дугме, Здравко Чолић и Рани мраз. СФРЈ је била једина комунистичка земља која је учествовала на Пјесми Евровизије, и то 1961. године. То је учинила и прије неких про-НАТО земаља, попут Португалије (1964), Ирске (1965), Грчке (1974) или Турске (1975). За разлику од становника других комунистичких земаља, Југословени су могли путовати ван своје државе („црвени пасош”), што је такође омогућавало лаган приступ западњачкој популарној култури.

1950-е[уреди | уреди извор]

Један од првих познатих извођача у Југославији и на свијету био је хрватски пјевач шлагера Иво Робић (1923—2000), који се појавио на сцени још у ’40-има. Осим домаће, имао је и успјешну међународну каријеру. Он је био први извођач познате пјесме Strangers in the Night (аутори: Аво Увезијан, Берт Кемпферт), „претекавши” тако Франка Синатру који је своју верзију снимио касније (1966. године).

Елвис Пресли је имао велики утицај на прву југословенску рокенрол сцену

Робић је иначе блиско сарађивао са Бертом Кемпфертом, који је такође био агент британске издавачке куће Полидор рекордс. Након што је у 1960-има видио обећавајуће младе музичаре, из Енглеске, који су свирали у хамбуршком клубу Топ тен, Робић је увјерио Кемпферта да помогне младићима да остваре каријеру. Кемпферт је то прихватио, па је захваљујући Робићу групи омогућено да снима заједно са тада познатим Тонијем Шериданом (1940—2013). Ови младићи су у ствари били Битлси. То су биле њихови први комерцијални снимци икада: My Bonnie, Ain't She Sweet и Cry for a Shadow.[3][4]

1960-е[уреди | уреди извор]

Рокенрол сцена у Југославији се почела изграђивати током ’60-их, а на њу су утицали извођачи класичног рока и рокабилија — као што су Елвис Пресли, Чак Бери, Бил Хејли, Карл Перкинс, Бади Холи и др. Многи млади људи почели су свирати „електричну музику”, прозивајући себе „електричарима”. Први такав музичар који се успио уздићи до популарности био је Зрењанинац и београдски гитариста Миле Лојпур (1930—2005).

Треба поменути и Загрепчанина Карла Метикоша (1940—1991), који је — преселивши се у Париз — остварио међународну каријеру под псеудонимом Мет Колинс. Снимао је за Филипс рекордс и имао прилике упознати легенде попут Џерија Лија Луиса и Пола Анке.

Српски пјевач Ђорђе Марјановић (1931) био је пак прва југословенска мегазвијезда.

Почетком 1960-их долази до ницања бројних бендова; многе су инспирисали тада популарни Клиф Ричард (1940) и The Shadows (основан 1958/59), међу којима су и Урагани из Ријеке (оформљени 1960),[5] Бијеле стријеле из Загреба и Силуете из Београда (основани 1961), београдски Златни дечаци и загребачки Црвени кораљи (окупљени 1962) итд. Године 1963. основана су још два важна београдска бенда: Самоникли и Црни бисери, а члан посљедњих био је Влада Јанковић Џет (1946) — истакнути југословенски музичар, који је свој надимак добио по басисти Шедоуза Џету Харису (1939—2011). Делфини, са сједиштем у Загребу, такође су основани исте године. Након Британске инвазије (1963—1967), многи од ових бендова прешли су на британски ритам и блуз. У Скопљу је основана популарна рокенрол група ’60-их, Бис Без [mk], сматрана „македонским Битлсима”. Настали су спајањем двију већ постојећих група: Бисери и Безимени.

Битлси 1964. године

1960-их се такође јавља Битлманија. Многи новооформљени бендови били су под утицајем Битлса или Стонса, а обје групе имале су култни статус и велики број обожавалаца у Југославији. Свађе између фанова двију група биле су честе, мада не нужно насилне. Један од најважнијих извора преко којег су се млади информисали о најновијим вијестима у свијету рока био је чувени Радио Луксембург. Неки британски музичари су одржавали концерте у Југославији (нпр. Серчерси и Холис), а и југословенски музичари су свирали по Европи — поготово у сусједним земљама Италији и Аустрији. На граници са Италијом постојало је неколико југословенско-италијанских фестивала бит музике.

Млади Југославије нису заостајали за Западом, и сами показују бунтовништво: момци пуштају косу, а цуре је крате и — наравно — носе минице. Појам младеначког бунтовништва помиње се и у хрватском југословенском филму Имам двије маме и два тате (1968), у којем се један од ликова — тинејџера — дружи са својим истомишљеницима који слушају рок, носе дугу косу, те показују бунтовништво спрам друштва и родитеља.

Клиф Ричард и The Shadows

Први ’чупавац’ био је пјевач Силуета, Зоран Мишчевић (1945—1995), који постаје идол нове генерације и секс-симбол. Његов примјер ускоро су слиједили и неки други музичари, укључујући и три члана Силуета. Међутим, стари партизански борци дугу косу су повезивали са четницима, па се испочетка тако гледало и на рокере. Ипак, крајем ’60-их чупавци су успјели увјерити функционере да су лојални социјализму, па се 1967. у Савез комуниста учланио и први дугокоси младић. Тако је дуга коса постала друштвено прихватљива. Мини сукња је постала омиљена међу тинејџеркама, а прве које су носиле миницу (или минић) биле су београдске и загребачке средњошколке.

Средином 1960-их, неки бендови (попут панчевских Џентлмена, загребачких Робота и реформираних Силуета) били су под утицајем ритма и блуза, док су други били више оријентисани на поп. Најпопуларнији страни бендови били су енглески Манфред Ман (1962), Анималси (1963), Кинкси (1964) и Ху (1964), те амерички Бердси (1964) и Манкиз (1965). Такође је био прихваћен и гаражни рок (прозван и панком ’60-их). Главни конкуренти већ поменутих Силуета биле су београдске Елипсе (1962/63), који су почели свирати соул након што су добили новог пјевача — афричког студента из Конга по имену Еди Декенг.

Не смију се заборавити ни чак тридесет (укупно четрдесет) година активни Индекси, окупљени 1962. године у Сарајеву и утицајни не само у СР Босни и Херцеговини већ и у остатку земље. Уз бенд Паук представљају почетак познату Сарајевску школу поп-рока (1960—1991). У почетку, њихова музика је била видно инспирисана Битлсима и Шедоузом. Написали су бројне евергрине, а обрадили су и пјесму Битлса Nowhere Man (под називом Једном смо се свађали). Заштитни знак био им је препознатљиви „Пјевач”, Сарајлија Даворин Поповић (1946—2001) такође зван „Пимпек”. У неким пјесмама експериментисали су са звуком налик Битлсима на албуму Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band; звук је постепено постајао психоделичнији, са комплекснијим соло дионицама на гитари и клавијатурама те са примјесама елемената народне или чак класичне музике. Један од најпознатијих чланова Индекса, Нишлија Корнелије Ковач (1942-2022), напустио је свој други по реду бенд и ускоро (1968. године) оформио београдску Корни групу (распуштена након шест година).

Социјалистичка држава против рока[уреди | уреди извор]

Како је поменуто у уводу, рок музика на почетку није била веома прихваћена у СФРЈ због наводног скретања са свијетлих стаза револуције. У извјештају Савеза омладине Југославије из 1963. године тако је стајало да „треба осудити пјевање рокенрола на таласима Радио Београда” — преко чега је убрзо непозната особа (из врха Партије) црвеном оловком на ријеч осудити написала захвалити.

По цитату историчара Александра Раковића (1972), чија докторска дисертација носи назив Рокенрол у Југославији 1956—1968. (2011), ситуација је била сљедећа:

Било је резервисаности, али не и забрана! Рокенрол се само једном појавио као проблем, и то у идеолошком смислу 1966. године. Било је то у вези с трвењима у Савезу комуниста Југославије између Кардељеве и Ранковићеве струје. Ранковићева струја је изгубила, те јој је поред свега напаковано и то да је била ’добра с омладином склоном новим вриједностима’, а највећа нова вриједност омладине у то вријеме био је рокенрол.[6]

Поменуте године је, уз одобрење предсједника Савеза омладине Југославије Томислава Бадовинца (1934),[6] одржана београдска Гитаријада на којој побјеђују Елипсе. У Политици млади су прозвани због непримјереног понашања, али након Гитаријаде одржана је партијска анализа; аналитичари су закључили да рок као музика младих може да буде добар начин да их се привуче социјализму. Закључено је још да ношење дугих коса и миница не представља идеолошки проблем, већ је ријеч о генерацијском јазу.

Тада се практично формира модел примјерног социјалистичког омладинца истовремено наклоњеног западним културним вриједностима.

— Александар Раковић[6]

1968. — протести и хипи покрет[уреди | уреди извор]

Главни чланци: Лето љубави и хипици

Након такозваног Топлог љета љубави (1967), шири се хипи покрет — како по свијету тако и у Југославији. Година 1968. била је такође обиљежена студентским протестима у свијету, што је укључивало и масовне демонстрације студената у многим градовима СФРЈ. О немирима говори и новоталасна пјесма Азре из 1982. године, названа ’68 (ч. осам шездесет), а више пута помињу се и у филму Варљиво лето ’68.

Амбасадори

Значајна група хипи ере је хрватска Група 220, основана 1966. године, чији је члан одређено вријеме био Даљанин Пико Станчић (1953) који је постао један од најпознатијих аранжера и продуцената у Југославији. Многи млади људи који су слушали музику Боба Дилана и Џоан Баиз пригрлили су акустични звук. Прозвали су се „акустичарима”, као супротност од „електричара” из ере ’50-их. Акустичну музику је свирао Загрепчанин Ивица Перцл (1945—2007), бивши члан Робота. На њега су утицали већ поменути Боб Дилан, али и Шкот Донован (1946), а осим што је био музичар бавио се и мировним активизмом.

Друга позната група овог времена били су сарајевски Амбасадори (1968). Један од чланова и Корни групе и Амбасадора био је познати Сарајлија Здравко Чолић (1951), који је касније прешао на соло каријеру а остао запамћен као највећа поп звијезда Југославије.

Хипи период обиљежио је мјузикл Hair. Направљено је више продукција у свијету након првобитног издавања у САД 1967. године, нпр. у Њемачкој, Француској, Италији, Швајцарској, Бразилу, Аргентини, Израелу, Јапану. Југословенска продукција (Коса) била је прва направљена у некој комунистичкој држави и веома хваљена од изворних аутора Џерома Рагнија (1935—1991) и Џејмса Радоа (1932), који су путовали из земље у земљу како би погледали свако извођење.

Рагни је рекао да је београдски шоу „био тако лијеп, тако спонтан, да смо морали отићи на позорницу да подијелимо ентузијазам”. За вријеме боравка у Београду, изјавио је:

Овдје нема предрасуда о средњој класи.

— Џером Рагни[7]

Што се пјевачица тиче, вриједи поменути Јосипу Лисац (1950), еминентну умјетницу из Загреба која је у то вријеме пјевала своје прве пјесме (попут Вољети, то је радост из 1967) а већ била примијећена. Издала је бројне албуме у својој богатој каријери, па и данас ужива велику популарност на просторима бивше СФРЈ. Још једна истакнута хрватска пјевачица, Дубровчанка Тереза Кесовија (1938), која је представљала Монако на Пјесми Евровизије 1966. — током 1960-их и ’70-их изградила је каријеру у Француској гдје се преселила 1965. године.

Од мушких вокалиста је чувен Београђанин Боба Стефановић (1946—2015), који је пјевао у Златним дечацима и чија се прва златна плоча Чудна девојка и данас може чути у радио-програмима а новије генерације су имале прилику да је послушају у филму Лајање на звезде (1998).

Фестивали[уреди | уреди извор]

Широм СФР Југославије оснивани су многи фестивали поп музике, укључујући Сплитски фестивал, Опатијски фестивал, Београдско пролеће, Скопљански фестивал, Ваш шлагер сезоне у Сарајеву, а касније и Макфест у македонском Штипу. Породична поп музика која се свирала на овим фестивалима може се упоредити са старијим Евросонговима, жанром њемачких шлагера, те италијанским Фестивалом Санремо; представља категорију поп музике чија су циљана публика одрасли. Специфични призвук далматинске поп музике свиране на фестивалима у туристичким дијеловима јадранске обале, а која је садржавала и локалне фолклорне елементе, био је веома популаран; неки од познатијих извођача су Велолучанин Оливер Драгојевић (1947) и Трибуњац Мишо Ковач (1941).

1970-е[уреди | уреди извор]

1970-е су обиљежили рок жанрови попут хард рока, прогресивног рока, џез рока, арт рока, глам рока, фолк рока, симфонијског рока, блуз рока и буги рока. У овом периоду су основани неки од највећих југословенских стадијумских рок бендова: Ју група (1970), Смак (1971), Тајм (1971), Тешка индустрија (1974), Парни ваљак (1975), Леб и сол (1976), Галија (1977) и Атомско склониште (1977).

Младен Војичић Тифа и Горан Бреговић, чланови Бијелог дугмета

Пјевач једне од највећих југословенских рок група, сарајевског Бијелог дугмета (1974) био је Бугојанац Жељко Бебек (1945).

Југославију су посјећивале многе стране поп и рок звијезде. Примјер су концерти групе Дип перпл у Загребу и Београду 1975. године (локална подршка били су им Хобо у Загребу и Смак у Београду), односно концерт Ролингстонса године 1976. у Загребу. Исте године у истом граду свирао је Пол Макартни, дио списатељског двојца Битлса знаног као Ленон—Макартни.

Одржавано је неколико фестивала рок музике, од којих је највећи био Бум. Рок музички догађај који је обиљежио ову деценију, али и југословенску рок историју, био је концерт Бијелог дугмета у Хајдучкој чесми у парку Кошутњак (Београд), одржан 22. августа 1977. године пред око 80.000 људи. Дијелови забиљеженог материјала објављени су на Дугметовом првом лајв албуму, Концерт код Хајдучке чесме.

Године 1975. јавља се веома утицајан акт — Булдожер из Словеније, група карактеристична по експерименталном року као реакцији усмјереној против музичке сцене тог времена.

Кантаутори[уреди | уреди извор]

На југословенској сцени такође је било присутно неколико битних кантаутора пјесама, који су наглашавали поезију више него музику, те изводили претежно уз акустичну гитару и клавир. Неке од њих инспирисала је француска шансона или фолк рок. Један од првих критички признатих кантаутора био је хрватски умјетник, Шибенчанин Арсен Дедић (1938—2015), који је започео своју каријеру током 1960-их; у својој домовини али и другим екс-ју земљама још увијек је популаран, нарочито међу старијом генерацијом. Још један битан аутор био је Ђорђе Балашевић (1953) из Новог Сада. Започео је своју музичку каријеру током 1970-их, као члан новосадске Жетве односно Раног мраза, прије него што је остварио веома успјешну соло каријеру. Иако се испрва интересовао за акустичну музику, касније је често користио различите елементе попа и рока, често помијешане са типичним војвођанским хумором или баладском меланхолијом. Једна битна музичарка у овој категорији је и Јадранка Стојаковић (1950—2016), која је родом из пријестонице тадашње СР Босне и Херцеговине. Била је ауторка главне музичке теме за Зимске олимпијске игре 1984. одржане у Сарајеву. Живјела је у Јапану од 1988. до 2011. године, а од 2011. до смрти у Бањој Луци (Република Српска, Босна и Херцеговина). Један умјетник познат по друштвено ангажованим текстовима био је бивши члан прогресив рок групе Булдожер, словеначки кантаутор Марко Брецељ (1951) из Сарајева.

Средином ’70-их и почетком ’80-их био је активан Никшићанин Миладин Шобић (1956), познат по пјесми Кад би дошла Марија. Његове пјесме су се често бавиле љубавном тематиком и биле прожете меланхолијом. Снимио је синглицу То сам ја / Зазвони звоно (1975) и два албума: Ожиљак (1981) и Умјесто глупости (1982).

Рок опере[уреди | уреди извор]

Главни чланак: рок опера

Крајем ’60-их у свијету се појављују прве рок опере, а примјер је четврти студијски албум британске групе Ху — Tommy (1968/69), који је између осталог написао Чизичанин Пит Таунсенд (1945) са аутобиографским елементима. Југославија је 1975. постала пета земља на свијету у којој је настала рок опера.[8] Ријеч је о првој хрватској рок опери, под називом Губец-бег, која говори о Хрватско-словеначкој сељачкој буни и Матији Губецу. Компоновао ју је Карло Метикош (Мет Колинс), а њена прва изведба остварила је незапамћен успјех.[8]

Осим ове компоноване су и опере Гричка вјештица и Црна краљица.

Диско[уреди | уреди извор]

Главни чланак: диско музика

Помама за диском у свијету током 1970-их није заобишла ни Југославију. Слично диско филму Грозница суботње вечери (енгл. Saturday Night Fever), Здравко Чолић је постао нека врста „југословенског Џона Траволте”, плешући на стадионима по цијелој држави одјевен у уско бијело одијело и тада модерне хлаче трапезице. Дана 5. септембра 1978. године, окупило се око 70.000 људи на његовом концерту на београдском стадиону Маракана (данас Стадион Рајко Митић, некада Стадион Црвена звезда). Том концерту су такође присуствовали представници западноњемачке дискографије. Импресионирани Чолићевом популарношћу, понудили су му уговор. За западноњемачко тржиште је објавио пјесме Једина и Загрли ме; такође је пјевао на енглеском језику, укључујући пјесме I'm not a Robot Man и Light Me. Чолићу је понуђена селидба у Западну Њемачку и почетак каријере тамо, али он је то одбио опредијеливши се за популарност коју је уживао у својој домовини. Његова пјесма у вези са једном отмјеном дјевојком, Пусти, пусти моду, године 1980. је постала диско мегахит у цијелој земљи. Упркос томе што је диско ускоро увенуо, Чолић је наставио своју успјешну каријеру као пјевач поп музике, повремено користећи елементе фолка, а и дан-данас је популаран у свим земљама бивше Југославије.

Ова ера је донијела и инстантно чудо, Мирзино јато, које су медији обиљежили као кичасти евродиско бенд који је очигледно под утицајем Фаријановог састава Бони ем, који је у Југославији био веома популаран (нарочито јер се њихов једини мушки члан, Боби Фарел (1949—2010), оженио дјевојком из претежно ромске опћине Шуто Оризари у Скопљу).[9] Стил Мирзиног јата обухватао је дубоки, дрхтећи сабвуфер глас пјевача Мирзе Алијагића, епонима групе ког су пратила два привлачна вокала звана „јато”: Зузи Зу и Гордана Ивандић. Музику је писао и продуцирао гитариста бихаћких Дивљих јагода (1977), Зеле Липовача (1955), док је ауторка већине текстова била Београђанка Марина Туцаковић (1953) која се касније још више прославила пишући текстове за друге музичке стилове (углавном турбо-фолк). Унаточ својој великој тадашњој популарности, Мирзино јато никада није отишло даље од свог првог албума. Једини значајнији хит био је Апсолутно твој.

Вељко Деспот на позорници Дома спортова уручује Бијелом дугмету дијамантну плочу (у Загребу, 1975. године)

Једна од најпознатијих пјесама за плес из овог периода такође је била и прва пјесма српског филма Национална класа (1979), у којем је Драган Николић (1943—2016) глумио фанатичног ауто-тркача Флојда.

Хард рок и хеви метал[уреди | уреди извор]

Главни чланци: хард рок и хеви метал

Горди (1977) био је један од првих југословенских хеви метал бендова. Ова београдска група, коју је основао бивши члан група Џентлмени, Флеш и Дах — гитариста Златко Манојловић (1951) из Крушевца, сматра се пиониром класичног хеви метала у Југославији. Хард рок група Рибља чорба (1978), такође основана у Београду и позната по својим провокативним текстовима посвећеним социјалним проблемима, те контроверзним ставовима њиховог фронтмена Боре Ђорђевића (1952) из Чачка, била је једна од најважнијих група у југословенском и српском року уопштено говорећи. Сматра се за најутицајнију и најпопуларнију рокенрол групу Југославије. Бубњар Рибље чорбе, Београђанин Вицко Милатовић (1959), основао је хеви метал бенд Ратници који се касније преселио у Канаду (Вориорси) и са новим бубњарем Лоренсом Гречом (претходно чланом Френк соде и Импса) у продукцији Атик рекордса издао албум за страно тржиште. Еминентна хеви метал група Дивље јагоде из Бихаћа, под вођством гитаристе Сеада „Зелета” Липоваче, године 1987. је започела краткотрајну интернационалну каријеру (Вајлд строуберис). Још једна битна босанскохерцеговачка хард рок група била је Ватрени пољубац, коју је од 1977. водио харизматични Београђанин Милић Вукашиновић (1950), бивши члан Бијелог дугмета. Међу остале битне хард рок и хеви метал бендове спадају Генерација 5 (1977), Рок машина (1980), Кербер (1981) и Грива (1982) из СР Србије; Осми путник (1985) [чији је фронтмен, Сплићанин Златан Стипишић Џибони (1968), касније у ’90-има започео успјешну каријеру у поп музици] и Црна удовица (1983) [која је касније промијенила назив у Биг блу] из СР Хрватске; Помаранча [sl] (1979) из СР Словеније... Југословенска глам метал сцена имала је неколицину актова, од којих су најбитнији били Каризма (1985) и Освајачи (1990), обје из СР Србије.

Панк рок[уреди | уреди извор]

Главни чланак: панк рок
Панк рок албум Прљавог казалишта из 1979. године

Југословенска панк рок сцена јавља се у касним 1970-има, а на њу је утицао први талас панк рок бендова из Уједињеног Краљевства и Сједињених Држава, као што су Секс пистолси (1975), Клеш (1976) и други, али и протопанк бендови као што су Ем си фајв (1964), Стуџиз (1967) и Њурјорк долси (1971). ’Уради сам’ сцена са панк магазинима такође се почела развијати. Југословенски панк бендови били су први панк бендови који су се икада формирали у некој социјалистичкој држави. Међу првим основаним били су они из СР Словеније и СР Хрватске: Панкрти (1977) из Љубљане и Параф (1976/77) из Ријеке. Словеначка и хрватска сцена тог периода представљена је компилацијским албумом Novi punk val, чији је компилатор Љубљанчанин Игор Видмар (1950). Између касних ’70-их и раних ’80-их на београдској сцени су били присутни Радничка контрола (1979), Урбана герила (1980) и многи други бендови. Ова генерација бендова укључена је у компилацију Артистичка радна акција (1981). Пекиншка патка (1978) био је култни бенд из Новог Сада. Неки од значајнијих панк рок бендова из СР Македоније били су Фол јазик (1978) [вјероватно први панк бенд из Скопља] и Афективен набој (1979) из Струге [feat. Горан Трајкоски (1963) из Титовог Велеса]; још два битна акта из Скопља били су Бадмингтонс (1983) и Сарацени (?), које је водио Владимир Петровски Картер (1962/63). У Сарајеву (СР Босна и Херцеговина), појавили су се сљедећи умјетници: Шева [који се касније развио у групу Бомбај штампа (1982), под водством харизматичног Сарајлије Бранка Ђурића Ђуре (1962)], Озбиљно питање (?) [који се касније развио у поп-рок бенд Црвена јабука (1985)] и култни бенд Забрањено пушење (1980). Ови сарајевски бендови су касније (1983. године) основали покрет нови примитивизам инспирисан панком, што је битан феномен у култури бивше Југославије. (в. одговарајући одјељак)

Током касних ’70-их неки панк бендови бивају припојени музичкој сцени новог таласа, те означени и као панк рок и као њу вејв бендови. Током једног периода термин „музика новог таласа” могао се замијенити термином „панк”.

На пријелазу из ’70-их у ’80-е јављају се поџанрови панк рока, као што су ои! (крај 1970-их) и стрит панк (почетак 1980-их). У ово вријеме се јавља и хардкор панк, за којим су слиједили разни екстремни стилови, као што су кросовер треш (почетак 1980-их) и краст панк (средина 1980-их), па све до грајндкора (такође средина 1980-их). Битни хардкор панк актови током ’80-их били су КБО! (1982), Нијет (1983), Патарени (1983) и други. Значајан мејнстрим поп панк бенд био је Психомодо поп (1983) из Хрватске, чија је музика била под великим утицајем америчких Рамонса (1974). Многи еминентни страни панк бендови свирали су на концертима у бившој Југославији, међу којима и Сузи и Баншиз (1976), Ратси (1977), Ју-Кеј сабси (1976), Анџелик апстарс (1977), Експлоитед (1979) и Антиновер лиг (1980). Године 1983, енглеска група Антиновер лиг објавила је албум Live in Yugoslavia, док је 1985. године Анџелик апстарс из Саут Шилдса објавио лајв албум са истим називом. Осим музичара, југословенска панк супкултура обухватала је и панк књижевнике, од којих је српски интелектуалац, писац, сликар и новинар Иван Глишић (1942) из Пирота био међу најзначајнијима.

Нови талас[уреди | уреди извор]

Главни чланак: нови талас
Постава Азре; слијева надесно: Мишо Хрњак, Џони Штулић, Борис Лајнер

Нови талас (или нови вал) стигао је у касним 1970-има. У поменутом периоду долази до отварања југословенског друштва. Иако политички систем и даље остаје једнопартијски, текстови пјесама новог таласа по свом критичком потенцијалу за Југославију представљају битан корак напријед.[10] Власт није била превише стриктна према овој музици, али је ипак основала „Комисију за кич и шунд”,[н. 1] која је на већину друштвено ангажованих пјесама стављала етикету кича.[10] То је значило, због пореза, већу цијену албума у продаји.

Настанак новог таласа био је одговор млађих генерација на рок који су свирале групе настале прије њих.[10] По садржају и форми, пјесме новог таласа биле су много експлицитније и радикалније у друштвеној критици.[10] Главни утицаји за југословенску сцену долазили су од међусобно ривалске британске и америчке новоталасне сцене. Југословенска новоталасна сцена била је пак везана уз панк рок, ска, реге, пауер поп и сличне жанрове. Нови талас посебно су промовисали београдски музички мјесечник/двонедјељник Џубокс (1966—1986) и загребачки недјељник Полет (1967—1990), као и ТВ емисија Рокенролер која је била позната по својим умјетничким музичким спотовима.

Једна од најупечатљивијих личности СФРЈ сцене с краја ’70-их и почетка ’80-их био је Ужичанин Оливер Мандић (1953), који је својим изузетно успјешним деби синглом Љуљај ме нежно / Шума (1978) — а затим и Сутра имам празан стан / Ослони се на мене (1979) — само најавио два култна албума тог времена: Пробај ме (1981) и Због тебе бих туцао камен (1982).

Бендови новог таласа су: Лабораторија звука (1977/78), Шарло акробата (1980) [касније Катарина II (1981), па ЕКВ (1982)], Идоли (1980) и Електрични оргазам (1980) у СР Србији; Азра (1977), Прљаво казалиште (1977), Филм (1978) и Хаустор (1979) у СР Хрватској; Панкрти (1977), Лачни Франз (1979) и Лајбах (1980) у СР Словенији... У СР Босни и Херцеговини, нови талас се манифестовао на специфичан начин, у облику новог примитивизма. (в. одговарајући одјељак)

Вријеме новог таласа сматра се златним периодом југословенске музике, а наведени извођачи и данас имају култни статус. Симболи југословенске новоталасне сцене су компилацијски албуми Пакет аранжман, Нови панк талас и Артистичка радна, али и филмови Давитељ против давитеља (1984) [са Срђаном Шапером (1958) из Идола] и Дечко који обећава (1981) [са Александром Берчеком (1950) и гостујућим члановима Шарла акробате и Идола].

Постоји и документарац о новом таласу, који се зове Сретно дијете (2003), назван по истоименој пјесми Прљавог казалишта из 1979. године.

1980-е[уреди | уреди извор]

Сцена 1980-их посебно је занимљива, због великог броја популарних група те жанрова, као и квалитете музике. Интересантан је податак да је 59% албума који су се нашли на листи YU 100: најбољи албуми југословенске рок и поп музике (YU 100) издато током 1980-их, а чак 11% од свих албума на листи издато је 1981. године, што указује на веома плодно стваралаштво југословенских музичара овог доба. Најбољим је проглашен албум Идола Одбрана и последњи дани (1982).

Ова ера је обиљежена и популарношћу релације Звечка—Блато—Кавказ, гдје се одвијао друштвени живот Загреба, не само код „обичног пука” него и код музичара. По ријечима Игора Мирковића (1965), редитеља документарца Сретно дијете, на неки начин то је био интернет његове генерације.

Улога дјеце официра ЈНА у стварању рока[уреди | уреди извор]

Многи познати рокери из периода ’80-их били су синови војних официра, па међу њима и сљедећи: Борис Беле, Марко Брецељ, Бранимир Џони Штулић, Горан Бреговић Брега, Бора Ђорђевић, Милан Младеновић и Момчило Бајагић Бајага. Њихова имена везују се за групе Булдожер, Азру, Бијело дугме, Рибљу чорбу, Катарину II / Екатарину Велику и Бајагу и инструкторе позитивне географије. Међутим, упркос ономе што би се из тога могло закључити, ови умјетници нису свирали „режимски” већ управо супротно — нарочито се противећи милитаризму (примјер: Лимене трубе дувају, не волим војну музику, Бајага).[1]

Ови музичари су такође претежно живјели у градовима, према којима су носили различита осјећања: од презира (Таксисти газе голубове, конобари отимају, краду, мајмуни силују по улазима, ја нећу да останем у граду, Бора Ђорђевић) до осјећаја припадности тим мјестима (Приђи ближе и погледај добро, куда воде ови трагови, тамо светла горе у ноћи, та су светла наши градови..., Милан Младеновић). У стваралаштву неких других су градови, опет, претежно одсутни. Такав је, на примјер, Горан Бреговић, са изузетком пјесама Трамвај креће и На задњем сједишту мога аута. У пјесми Писмо млађем брату град Ниш представља контекст емоције.[2]

У ове градове су се њихове породице досељавале из разних дијелова Југославије, али су се, због природе посла војног официра, често морали пресељавати (примјера ради, Џони Штулић се родио у Скопљу, као дијете преселио се прво у село Цветковић крај Јастребарског, па у Загреб).[11] То, међутим, није имало толико негативан колико позитиван утицај, будући да су тако дјеца, будући музичари, скупљали драгоцјена искуства, па је и њихова музика била богата различитим етно елементима. Такође, због сталног сељења, њихови родитељи су обично били у мијешаном браку, за разлику од осталог мање мобилног становништва, па су обично прихватали идеје југословенства у сврху надилажења и помирења различитости. Битан изузетак био је Бора Ђорђевић, који се касније политички афилирао са четничким покретом. Из ових разлога се у вријеме распада Југославије ти музичари нису почели национално афилирати, иако им је то могло бити профитабилно.[2]

Осим што су се породице стално селиле, такође су и економски боље стајале од осталог становништва, па су млади музичари могли себи приуштити различите инструменте који су сиромашнијима новчано били изван досега. Такође је битан био и елемент побуне против патријархалне очеве фигуре и свега што је повезано с тиме, па су на примјер имали дугу косу умјесто „војнички” кратко ошишане.[2]

Формативне године набројаних музичара биле су друга половина ’50-их и ’60-е године. Чак и раних ’70-их се на рок гледало као на провокацију, иако је Југославија — ако се упореди са осталим социјалистичким земљама — била далеко отворенија према њему.[2] Ипак, држава убрзо схвата да се преко рок музике, као музике младих, могу пропагирати идеје социјализма.

Након новог таласа[уреди | уреди извор]

Београдска група ВИС Идоли појављује се у филму Давитељ против давитеља

Како је нови вал нестајао почетком 1980-их, неке су се групе подијелиле или се окушале у другачијим музичким жанровима. Раздобље 1982. године сматра се посебно важним што се тиче стагнације новог вала у Југославији и свијету. Постоји неколико група које су успостављене након 1982. године.

Душан Којић Која (1961), бивши басиста групе Шарло акробата (активна 1980—1981), оснива 1981. године групу Дисциплина кичме, коју карактерише јединствени микс панка, фанка, џез фузије и других стилова. Група је постала међународно позната појавивши се на МТВ-ју (гдје се такође појавио и бенд Психомодо поп), а памте им се стихови Није добро Бијело Дугме; није добра Катарина; шта је добро; шта нам треба; Кичме, Кичме Дисциплина. Њихов хит Зелени зуб иначе се може чути у филму Како је пропао рокенрол (1989). Зоран Костић Цане (1964), бивши пјевач групе Радничка контрола, основао је 1982. године гараж панк групу Партибрејкерс, и такође постигао велики успјех.

Од поп-рок бендова цијењени су постали Идоли, Прљаво казалиште и Филм (касније Јура Стублић и Филм). Култна Азра је пак поступно прелазила на „конвенционални” рок, са повременим елементима фолк рока. Како год, њени новоталасни албуми Азра, Сунчана страна улице и Филигрански плочници ти су који се налазе на самом врху листе YU 100, и на њима се налазе можда и најпознатије пјесме Азре. Но, Џонијеви поетични, често политички стихови, по којима је познат, још увијек су били веома изражени у пјесмама. Електрични оргазам је прошао кроз фазу психоделичног рока, и прешао на мејнстрим рок, инспирисан звуком 1960-их.

У 1980-има, посебице раним година, од денс поп извођача слушан је био Оливер Мандић. На позорници и у музичким видеима користио се трансвестистичким елементима, и то прије успона Лондонца Боја Џорџа (1961). Због свог одијевања, а и агресивног шминкања, у јавности је био веома контроверзна личност. Национална Радио-телевизија Београд снимила је ТВ филм назван Београд ноћу, који је режирао Станко Црнобрња (1953) а садржи музичке спотове Оливера Мандића. На Филмском фестивалу у Монтреу 1981. године, филм је освојио награду „Златна ружа” (франц. Rose d'Or).

Бивши члан Рибље чорбе, Момчило Бајагић Бајага, основао је 1984. године групу Бајага и инструктори. Касније је Дејан Цукић (1959), један од чланова групе, напустио ’шквадру’ и отиснуо се у соло воде.

Постпанк[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Постпанк

Бивши панкери из Пекиншке патке су на свом другом албуму били прешли на постпанк и дарквејв. Страх од монотоније (1981), како је албум назван, није био нарочито успјешан. Друга, ништа мање осебујна група, Параф, прошла је кроз панкерску фазу, те 1982. године издаје психоделични албум Излети, са елементима постпанка и готик рока. Електрични оргазам је нарочито познат по свом психоделичном периоду, током којег су издали албум Лишће прекрива Лисабон. I ово умјетничко дјело објављено је 1982. године.

Милан Младеновић, првобитно гитарист Шарла акробате, у истој години је основао бенд под именом Катарина II, који ће послије постати Екатарина Велика (или краће: ЕКВ). Не само обожаваоци, већ и други слушаоци рока, ЕКВ памте по мрачнијем али поетичном постпанковском звуку. Поменимо само неке од чланова: басиста Бојан Печар (1960—1998) [прије члан ВИА Таласа (1981)] и бубњар Срђан Тодоровић (1965) [послије постао признати филмски глумац]. Иван Вдовић Вд[н. 2] је био бубњар у ЕКВ-у док је бенд био знан као Катарина II. Још један бубњар ког треба поменути јесте Новосађанин Иван Феце Фирчи (1962). Такође, у ЕКВ-у је била и клавијатуристкиња Маргита Стефановић Маги (1959—2002).

Много чланова умрло је прераном смрћу: Вд 1992. од сиде, Милан 1994. од рака панкреаса, Бојан 1998. од срчаног удара, Маги 2002. године вјероватно од дугогодишње злоупотребе дрога односно хроничног предозирања...

Арт рок[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Арт рок

Примјери арт рок бендова укључују екстравагантне загребачке групе Доријан Греј и Боа.

Прва поменута група, названа по насловном лику истоименог дјела Оскара Вајлда (1854—1900), оформљена је 1982. године. На њен рад утицали су енглески бендови Рокси мјузик (1971) и Џапан (1974). Пјевач, а уједно и фронтмен, био је харизматични Пуљанин посебног гласа Масимо Савић (1962).

Боа је основана 1974. године, под утицајем енглеских рок група Џенезис (1967), Јес (1968) и Кинг Кримсон (1968), с тим да су касније њени чланови прешли на њу романтик.

Нови романтизам[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Нови романтизам

Током ере новог романтизма (њу романтик), који су популаризовали енглески умјетници попут Дјуран Дјурана (1978) и Спандау балеја (1979), у Југославији су се појавили претходно поменута загребачка група Боа те београдска Џакарта (1981).

Синт поп[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Синт поп

Значајни синт поп музичари у бившој СФРЈ били су: Београд (1981) [назван по југословенској пријестоници], љубљански Видеосекс (1983) [предвођен харизматичном Ањом Рупел (1966)], ријечки дует Денис и Денис (1982) [са секс симболом Марином Перазић (1958), Ријечанком која је послије започела соло каријеру; те њеним дечком Давором Тољом], хумористична београдска група Лаки пингвини (1979) и њима слични Бојси (1982) [са пјевачем Пеђом Бојем (1950), пређашњим пјевачем у западноњемачком рок бенду Џејн (1970)]... У СР Македонији је била слушана група Бастион (1983), која је доста користила синтесајзер и чије су централне фигуре били сада међународно познат клавијатуриста Кирил Џајковски (?) те врсни текстописац и филмски редитељ Милчо Манчевски (1959).

Многи југословенски музичари овог раздобља користили су личне рачунаре при стварању музике. Тако је на слици сингла Нека ти се десе праве ствари / Не зови то љубављу београдске групе Дата био популарни Комодор 64.

Герл бендови[уреди | уреди извор]

Главни чланак: герл бенд

У СФРЈ је дјеловало неколико женских бендова: љубљанске Тожибабе (1986), новосадске Боје (1981) [прве снимиле сингл плочу] и опатијски Какаду лук (1983) [иначе први герл бенд који је објавио лонгплејку — Тко мари за чари, хит: Као пјесма].

Нови примитивизам[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Нови примитивизам
Сарајевски бенд Забрањено пушење; њихове пјесме су биле зачињене типичним сарајевским хумором и помало иронијом, преко којих су неријетко на симпатичан начин упућивали критике социјалистичком систему

Нови примитивизам (њу примитивс) био је градски поткултурни правац настао у Сарајеву. У склопу покрета су дјеловали Забрањено пушење (1980), Елвис Ј. Куртовић и Хиз митиорс (1983), Бомбај штампа (1982), те прва постава Црвене јабуке (1985). Фронтмени наведених група су уз глумца Зенита Ђозића (1961) сарађивали на пројекту познате сатиричне ТВ и радијске емисије Топ листа надреалиста.

Оснивачи новог примитивизма су др Неле Карајлић (1962), Елвис Ј. Куртовић (1962), мр Сејо Сексон (1961), Дражен Ричл Зијо (1962), Бранко Ђурић Ђуро (1962), Борис Шибер (?) и Зенит Ђозић (1961). Познати српски редитељ Емир Кустурица (1954) такође се повезује с њима.

Свјеж дух који је група оставила за собом у босанскохерцеговачкој култури и сасвим нов начин изражавања, који је директно потекао од уличне поткултуре, донијели су знатну популарност и учинили нови примитивизам једним од поменика модерне бх. културе.

Израз новог примитивизма је био првенствено хумор, базиран на духу „обичне босанске раје” и сарајевске омладине из андерграунд кругова. „Нови примитивци” су на званичну музичку и ТВ сцену унијели говор сарајевских махала, богат турцизмима и жаргоном (нпр. зијан, хаџија). Већина њихових пјесама и скечева говори о малим људима — рударима, ситним криминалцима, дјевојкама из унутрашњости и слично — стављеним у необичне или чак апсурдне ситуације. Многи пореде њихову врсту хумора са Летећим циркусом Монтија Пајтона (1969—1974), јер и једни и други користе форму кратког скеча и апсурд као средство за изазивање смијеха код публике.

Сарајевска школа поп-рока[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Сарајевска школа поп-рока

Сарајево је развило препознатљив поп-рок звук, који је често (али не нужно) садржавао елементе изворне фолк музике — због чега је овај правац прозван „Сарајевска школа поп-рока”. Правац је постао популаран у цијелој Југославији, а Сарајево мјесто оснивања Бијелог дугмета и остваривања каријере Здравка Чолића.

Сцена се почела развијати у 1960-има с групама попут Индекса (1962), Про артеа (1967) и кантаутора Кемала Монтена (1948—2015) — који је послије писао и далматинске пјесме. Наставила се у 1970-има са Амбасадорима (1968), Бијелим дугметом (1974) и Ватреним пољупцем (1977), а врхунац у смислу настајања нових бендова доживљава се 1980-их успоном умјетника попут Плавог оркестра (1983) и Црвене јабуке (1985) [обе посебно омиљене међу тинејџеркама због харизматичних музичара], затим Болеро (1982), Валентино (1982), Мерлин (1983), Хари Мата Хари (1986), Ђино Банана (1986) и Регина (1989).

Занимљиво је поменути да је најпродаванија плоча икад у Југославији дошла баш од сарајевске групе — Плавог оркестра. Ријеч је о Солдатском балу, који је продан у најмање 500.000 примјерака.

Индастријал[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Индустријална музика

Значајније групе које су свирале индустријалну музику (индастријал) биле су умјетничка група Аутопсија из Руме (Војводина) и Ш из Сарајева.

Неорокабили и ретро штих[уреди | уреди извор]

Главни чланци: рокабили § Буђење рокабилија (1970—1990) и ретро штих

У Југославији су уз све отприје поменуте жанрове такође дјеловале и неорокабили групе. Рокабили је иначе био жанр популаран током ’50-их, а заснован на рокенролу.

Контроверзни музичар Велибор Бора Миљковић (?), под псеудонимом Тони Монтано [по Тонију Монтани (1983)], био је бивши пјевач бенда Радост Европе. Тај назив је ироничан и произилази из назива међународног дјечјег музичког фестивала Радост Европе (енгл. Joy of Europe), који се сваке године одржавао у Београду. Тони је изазивао контроверзе због изјава које је давао у интервјуима, гдје је често нападао друге музичаре. Тако је за момке из Екатарине Велике сматрао да је ријеч о псеудоинтелектуалцима који су се отуђили од „улице”, а одакле је по њему требало да потиче прави рок. Бахато се прозвао „правим рокером”, чије вријеме још није дошло.

Сплитска група Ђаволи (1984) за фронтмена је имала Сплићанина Нену Белана (1960), а одликовале су их мекши ретро рок тонови те љетни хитови базирани на полетном твист и серф року. Неки чланови су иза себе имали панкерску прошлост.

Нова словеначка умјетност[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Нова словеначка уметност

У СР Словенији је од 1980. године дјеловао култни авангардни бенд Лајбах (1980), чије је име заправо германизам за словеначку пријестоницу Љубљану. Експериментисали су са различитим стиловима, попут индастријала, маршала, па до неокласичних звукова. Појавили су се и на МТВ-ју са својом верзијом пјесме Битлса Across the Universe (Преко свемира или Широм универзума), са гошћом Ањом Рупел — пјевачицом Видеосекса.

Друга значајна група повезана са новом словеначком умјетношћу (нем. Neue Slowenische Kunst, NSK) били су Аббилдунген варијете из Марибора.[12]

Македонска дарквејв и готик сцена[уреди | уреди извор]

СР Македонија је имала свој пандан новој словеначкој умјетности — колективна македонска стребља [mk]. Македонска дарквејв и готик сцена обухватала је групе Падот (1983) [фронтмен Горан Трајкоски (1963)], Мизар (1981) и Архангел (1989), које су и иначе биле једне од најслушанијих у Македонији.

Екстремни метал[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Екстремни метал

Екстремна метал сцена такође се развила у СФРЈ. У њу су спадале разне треш метал, спид метал и дет метал групе. У Београду се одржавао фестивал назван „Хард метал”, а издавао се и часопис под истим именом.

Значајни бендови укључују Хелер (1985) [пионир југословенског треш метала], Бомбардер (1986) [спид метал бенд основан у Сарајеву, а послије се премјешта у Београд], Блодбат (1988)[н. 3] итд. Још један треш метал бенд, Санаторијум (1987), основан је у Скопљу. Током 20 година свога постојања, дијелио је сцену са многим проминентним групама попут енглеског Моторхеда (1975), америчког Соулфлаја (1997), америчког Халфорда (1999) и осталих.

Реп музика[уреди | уреди извор]

Главни чланак: реп музика

У Југославији су током ’80-их, пратећи свјетске трендове, почели да дјелују и домаћи извођачи репа. Нарочито су током прве половине 1980-их биле популарне брејкденс групе, нпр. Мастер скреч бенд (1984). Године 1984. године изашло је неколико њихових пјесама, нпр. Break War у којој је гошћа била водитељка Хита мјесеца — Дубравка Марковић Дуца. Момци из Дисциплине кичме такође су користили елементе репа у својим пјесмама, али на свој упечатљив и хумористичан начин.

Упркос малоприје поменутим извођачима, постојао је један умјетник који је утилизовао реп музику на истакнут и јединствен начин. Била је то харизматична, и данас култна личност — Которанин Рамбо Амадеус (1963). Његов псеудоним и његова музика обухватају у исти мах интелектуалне ставове и препознатљив балкански хумор. Често је, ако не и увијек, комбиновао реп са пародијама народњака и социјалном сатиром. Ипак се не уклапа у конвенционалну реп категорију, јер је ишао и даље од тог стила.

Често је блиско сарађивао са фанк умјетником Дином Дворником (1964—2008), сином једног од најистакнутијих хрватских југословенских глумаца — Бориса Дворника (1939—2008).

Такође, Рамбо Амадеус је касније сковао термин турбо-фолк, али је — разумљиво — увијек био и остао један од највећих непријатеља такве „музике”.

Бенд ејд[уреди | уреди извор]

Главни чланци: Бенд ејд и YU рок мисија

Током касне 1984. године, Ирац Боб Гелдоф (1951) и Шкот Миџ Јур (1953), организовали су познату кампању против глади названу Бенд ејд [hr], која се наставила током 1985. све до свог завршетка — 13. јула 1985. године одржаног историјског концерта Лајв ејд. Овај концерт је емитован у цијелом свијету, укључујући и СФР Југославију. Осим пројеката Do They Know It's Christmas? и USA For Africa из УК и САД, придружиле су се и многе друге земље, као на примјер Канада, Западна Њемачка, Аустрија, Норвешка и др. Поп и рок елита СФР Југославије такође се придружила Гелдофовој кампањи и основала југословенски Бенд ејд под називом YU рок мисија. Чланови ове групе били су Оливер Мандић, Жељко Бебек, Марина Перазић, Бајага, Аки Рахимовски, Слађана Милошевић, Јура Стублић, Дадо Топић, Массимо Савић, Здравко Чолић, Изолда Баруџија, Снежана Мишковић, Ален Исламовић, Сеад Липовача, Дејан Цукић, Дорис Драговић, Ања Рупел, Срђан Шапер, Влада Дивљан, Пеђа Бој, Зоран Предин и остали еминентни музичари. Снимили су пјесму За милион година, коју су написали бивши фронтмен бенда Генерација 5, Драган Илић, и Младен Поповић. Соло на гитари извео је Влатко Стефановски, а снимљен је и припадајући спот. Истакнути умјетници који су отворено одбили сарађивати на југословенском пројекту Бенд ејд били су фронтмен Рибље чорбе, Бора Чорба, и фронтмен Бијелог дугмета, Брега. На крају кампање, југословенски музичари су 15. јуна 1985. године у Београду одржали велики стадионски концерт који је трајао 8 сати. Видео за За милион година пуштан је на многим ТВ станицама (укључујући и Би-Би-Си) у цијелом свијету и 13. јула на Вемблију на видео-екранима током једног видео-интерлудијума. Укључен је, мада не сасвим, и у одјељак Overseas contributors службеног диска Live Aid DVD којег је Vorner mjuzik grup објавила 2004. године.

1990-е[уреди | уреди извор]

Још 1989. године постојали су знакови који су указивали на скори нестанак Југославије, а и уопштено говорећи пад комунизма у Европи. Већ тада, СР Словенија и СР Хрватска ишле су ка путу према самосталности, оснивајући под полуилегалним околностима прве некомунистичке странке. У СР Србији су се пак, под вођством Слободана Милошевића (1941—2006), све више распламсавале тежње за стварањем Велике Србије.

Увече, 17. септембра 1989. године, неке три недјеље прије пада Берлинског зида, чланови Прљавог казалишта одржали су концерт на Тргу Републике (данас Трг бана Јелачића), на којем је било 200.000 људи.[13][14] Бенд је, између осталих, одсвирао и пјесму Мојој мајци посвећену преминулој мајци Јасенка Хоуре која је постала позната као Ружа хрватска (због стихова нестала је задња ружа хрватска). Концерт је био један од предзнака нестанка СФРЈ.

Милан Младеновић

Група Рива (1988) побјеђује на Пјесми Евровизије 1989. пјесмом Rock Me Baby, због чега Југославија постаје домаћин сљедећег Евросонга. СФРЈ је тада представљала Тајчи (1970), пјесмом Хајде да лудујемо ове ноћи, која је завршила на 7. мјесту. Пјесма је одмах постала хит у Југославији, а Тајчи једна од посљедњих мегазвијезда прије него што је нестанак земље прекинуо њену каријеру. Због тога је емигрирала у САД, само с бундом и пар долара при руци. Иронично, те године, побједничку пјесму пјевао је Тото Кутуњо (1943), а звала се Insieme: 1992 (Заједно у 1992) — са истакнутим стихом Заједно, уједини се, уједини, Европо! који је чуо цијели свијет.

Непосредно прије југословенских ратова, значајан број бивших југословенских музичара судјеловао је у антиратним активностима.

Ратови у Југославији — крај СФРЈ сцене[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Антиратни протести у Београду 1991—1992.

Године 1992. оформљена је рок супергрупа Римтутитуки, коју су чинили чланови Партибрејкерса, Екатарине Велике и Електричног оргазма. Издали су противратну пјесму Слушај ’вамо, а након што су им власти забраниле да је уживо промовишу — свирали су је на приколици коју је вукао камион, по улицама Београда. Организовани су и концерти (Не рачунајте на нас!). Нажалост, упркос томе што се преко умјетности не би требало да шири мржња, много је других познатих српских, хрватских и босанских музичара стало на страну националног шовинизма.

Добар примјер антиратне пјесме у Хрватској била је Е, мој друже београдски, групе Филм. Генерално је виђена као емоционална ратна пјесма упућена друговима из Србије, која промиче прихватање међу нацијама а против је српског национализма и мржње коју је узроковао усљед погрешног схватања љубави према својој нацији. Међутим, истовремено је у вријеме издавања изазвала и друкчије реакције. Бора Ђорђевић, који је као фронтмен Рибље чорбе већ одавно имао култни утицај на српској као и југословенској рок сцени, „одговорио” је Јури контроверзном пјесмом Е мој друже загребачки, циничном пародијом пуном националистичких порука.

Хрватски поп и рок умјетници сарађивали су на пројекту Моја домовина и Рок за Хрватску током Рата у Хрватској. Тако су десеци умјетника, међу њима и Оливер Драгојевић, Аки Рахимовски, Јура Стублић, Сања Долежал, Давор Гобац, Љиљана Никоска и многи други, пјевали под колективним називом Бенд ејд (за независну Хрватску). Моја домовина постала је тако култна пјесма често пјевана на Дан независности Хрватске.

Када је започео Рат у Босни и Херцеговини, сарајевска група Забрањено пушење подијелила се на два одвојена дијела услед егзодуса Срба из Сарајева. Један је смјештен у Београду и постао је познат под именом Но смокинг оркестра, са фронтменом Нелетом Карајлићем. Он, филмски редитељ Емир Кустурица и остала екипа свирали су са Џоом Страмером из Клеша, а овај концертни снимак уврштен је у Кустуричин филм Приче супер осмице.

Што се тиче Плавог оркестра и Црвене јабуке, њихови гитаристи Младен Павичић Пава и Златко Арсланагић Злаја, избјегли су у Канаду (гдје и данас живе).[н. 4] I већина других чланова поменутих бендова, привремено или трајно, отишла је у друге претежно европске и западне земље.

Од српских музичара, басиста Бојан Печар 1990. напушта ЕКВ и одлази у Лондон (гдје и умире од срчаног удара у септембру 1998. године).

Иако су југословенске савезне републике Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина и Македонија раних 1990-их прогласиле независност, вођство Србије и Црне Горе одлучило је основати нову федералну државу — Савезну Републику Југославију (СРЈ) — која је постојала од 1992. до 2003. године, али никада није призната као правни насљедник СФРЈ.

Дубиоза колектив

2000-е—данас — постјугословенска сцена[уреди | уреди извор]

Такође погледајте: Југосфера

Након краја ратова и других сукоба, на бившој југословенској музичкој сцени дошло је до постепеног нормализовања односа. Премда сцена, међутим, никада није засјала својим пуним пријератним сјајем, дошло је до поновног окупљања или наставка дјеловања знатног броја група и музичара: Бијелог дугмета, Леба и соли, Црвене јабуке (чији су чланови оригиналне поставе ’86. били само Дражен Жерић Жера и Дарко Јелчић Цуња), Плавог оркестра (са новим гитаристом Сашом Залепугином), Масима Савића (некада члана Доријана Греја), Бориса Новковића (екс Борис и Ноћна стража). Ања Рупел из Видеосекса је снимила дует са тадашњом звијездом у успону, Прилепчанином Тошетом Проеским (1981—2007).

Јура Стублић је 2003. године одржао три потпуно распродата концерта у Београду. Бора Ђорђевић у исто вријеме, на питање медија у вези пјесме Е мој друже загребачки, одговорио је да је пјесму написао из чистог зезања.[15]

Данас тако екс-ју простор, познат као Југосфера или на Балкану само „Регион”, у одређеним сегментима чини културну (иако не политичку) цјелину.[16] Због међусобне разумљивости језика, многи нови бендови редовно наступају по читавом региону бивше СФРЈ, стварајући поново неку врсту заједничке сцене. Изразити представници постјугословенске сцене су Дубиоза колектив (2003) из Босне и Херцеговине, Бркови (2004) из Хрватске и С.А.Р.С. (2006) из Србије, који су популарни на читавом простору бивше Југославије.[17]

С друге стране, постоје и неки популарни бендови — попут Београдског синдиката (1999) или Рибље чорбе (1978) из Србије — који остају углавном ограничени на српске средине, мада их све више слушају и у другим дијеловима бивше Југославије људи који не робују клишеима.

Музика за дјецу[уреди | уреди извор]

Неки југословенски умјетници компоновали су музику за дјецу, често у настојању да им што боље приближе рокенрол. Југословенски систем је, наиме, преко медија потицао дјецу и тинејџере да цијене традицију, плешу традиционалне фолк плесове, као и да слушају рок и поп, насупрот кичастој новокомпонованој народној музици.

Кич[уреди | уреди извор]

Новокомпонована народна музика (ННР)[уреди | уреди извор]

Главни чланак: новокомпонована народна музика

У посебну врсту популарне музике СФРЈ спада кичаста новокомпонована народна музика (народњаци). Разликује се од праве народне музике првенствено по квалитету текстова (који су често врло банални), те по укључивању елемената поп музике. Другачија је и од турбо-фолка (настао почетком 1990-их), за који је осим умјетничког неквалитета карактеристична и мафија, силиконске пјевачице, дрога, скандали, старлете, преваре, криминал и слично.

За ННР музику типично је мијешање севдаха и поп елемената, дакле уз хармонику неријетко се свира електрична гитара, синтесајзери и слично. Вјероватно најпознатија личност ННР-а је Лепа Брена (правим именом Фахрета Живојиновић). Национално позната је постала сасвим случајно — захваљујући великим дијелом ТВ „скандалу” те водитељу Миловану Илићу Минимаксу који је свему доскочио на занимљив начин. Њен наступ у монтажи емисије Хит парада у Југославији се сматрао непримјереним (јер је на снимању носила кратки шорц) због чега је избачен, а поменути водитељ је на своју иницијативу у својој емисији ставио неодобрени снимак. Тако је нагло скочила популарност дотад углавном кафанске пјевачице, која се затим политички ангажује у глумачким и другим подухватима а до данас стиче велико богатство и са дугогодишњим сарадником Сашом Поповићем као директором води једну од двије-три монополске дискографске куће Балкана — Гранд продукцију.

Остали представници ННР су били Драгана Мирковић (каријеру започела већ 1984, у тинејџерској доби), Ферид Авдић, Нада Обрић, Рада Марић и још више хиљада сличних естрадњака, од којих многи заједно са турбо-фолкерима пјевају по предизборним кампањама, ангажују се у пропагандним или профитерским, наводно такмичарским шоу-програмима на припадајућим ТВ станицама, на поштене и непоштене начине проналазе пут до публике, плагирају бугарску, турску и др. такође неквалитетну музику и сл.

Занимљиво је да се новокомпонована народна музика емитовала у „станкама” између више сцена у већини епизода серије Топ листа надреалиста, коју су створили чланови покрета њу примитивс. Плави оркестар је у сарадњи са Надом Обрић извео пјесму Шта ће нама шоферима кућа, а постоји још сличних заједничких пројеката некада еминентних умјетника који су се од умјетности окренули личним и/или државним интересима па сарађују са оним музичарима који иначе праве музику нижег квалитета. Ширењу овога помажу сајтови попут Јутјуба (гдје се често генерише лажни број прегледа, на основу тога колико који умјетник плати за личну популарност), док се прави умјетници све теже успијевају изборити за заштиту ауторских права али и дворане у којима добро изрекламиране концерте распродају богати фолкери.

Издавачке куће[уреди | уреди извор]

Повезани филмови и документарци[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Шунд (нем. Schund — ђубре, смеће) као термин иначе означава дио кича који се односи само на књижевност.
  2. ^ Вд се не чита као скраћеница него као његово презиме без „-овић”.
  3. ^ Не мијешати југословенски Блодбат са шведским бендом истог имена.
  4. ^ Злаја је неко вријеме живио у Лондону, па се потом преселио у Торонто.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „Kruno Lokotar — Fender umjesto tandžare”. Arhivirano iz originala 2. 9. 2013. g. Pristupljeno 29. 4. 2017. 
  2. ^ а б в г д „Kruno Lokotar — Svi su pobegli na neko zabavnije mesto”. Arhivirano iz originala 31. 3. 2013. g. Pristupljeno 29. 4. 2017. 
  3. ^ Porin.info — Добитници награда за животно дјело, Иво Робић
  4. ^ Croatia Records — Иво Робић, биографија
  5. ^ RiROCK.com — Ураганима иде посебно признање
  6. ^ а б в Vuković, Katarina (29. 1. 2013). „ISTORIJA ROKENROLA: Vreme kada su na rokere gledali kao na četnike”. Telegraf.rs. Pristupljeno 29. 4. 2017. 
  7. ^ Newsweek — Hair Around The World, 7/7/1969
  8. ^ а б „Rock opera: Gubec-beg”. www.komedija.hr. 1975. Arhivirano iz originala 15. 4. 2012. g. Pristupljeno 29. 4. 2017. 
  9. ^ Jergović, Miljenko (1. 9. 2000). „Apsolutno tvoj”. www.bhdani.ba. Nezavisni magazin DANI. Arhivirano iz originala 26. 2. 2003. g. Pristupljeno 29. 4. 2017. 
  10. ^ а б в г 1980-ih u Jugoslaviji”. Arhivirano iz originala 1. 12. 2012. g. Pristupljeno 25. 8. 2018. 
  11. ^ „Оскар”. Азра, биографија — интервју текстови са акордима. штампа „Аквус”, Сарајево. издавач „Дава”, Бањалука. тираж 500.
  12. ^ „Abbildungen Varieté (1983) — mc, Galerija ŠKUC”. 30. 10. 2007. Pristupljeno 29. 4. 2017. 
  13. ^ TMM — Херој улице за почетнике: у сусрет београдском концерту Прљавог казалишта
  14. ^ Croatia Records — Прљаво Казалиште
  15. ^ Глас јавности — Бора Ђорђевић, фронтмен Рибље чорбе, и поред свега обрадован доласком Јуре Стублића у Београд: Добродошао друже загребачки
  16. ^ The Economist — Entering the Yugosphere: Former Yugoslavia patches itself together
  17. ^ Pavlica, Damjan (7. 6. 2013). „Nova jugoslovenska scena”. www.neradnik.rs. Arhivirano iz originala 27. 6. 2013. g. Pristupljeno 29. 4. 2017. 
  18. ^ „Na današnji dan: Rođen Viktor Starčić, pozorišni, filmski i TV glumac”. m.rts.rs. 11. 5. 2011. Arhivirano iz originala 6. 4. 2012. g. Pristupljeno 29. 4. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Popularna_muzika_u_SFRJ&oldid=27713323”