Талидомид

С Википедије, слободне енциклопедије
Талидомид
1 : 1 smeša (racemat)
IUPAC име
(РС)-2-(2,6-диоксопиперидин-3-ил)-1Х-изоиндол-1,3(2Х)-дион
Клинички подаци
Категорија трудноће
  • АУ: X (Висок ризик)
  • УС: X (Контраиндициран)
Начин применеорално
Правни статус
Правни статус
  • само на рецепт
Фармакокинетички подаци
Везивање протеина55% и 66% за (+)-Р и (–)-С енантиомер
МетаболизамХепатички (ЦYП2Ц19)[1]
Полувреме елиминацијеизмеђу 5 то 7 сати после једне дозе; ме мења се са вишеструким дозама
Идентификатори
CAS број50-35-1 ДаY
ATC кодL04AX02 (WHO)
PubChemCID 5426
DrugBankAPRD01251
ChemSpider5233
Хемијски подаци
ФормулаC13H10N2O4
Моларна маса258,23 г/мол
  • O=C1NC(=O)CCC1N3C(=O)c2ccccc2C3=O

Талидомид је уведен у употребу као седатив касних 1950-тих година. 1961. године је повучен са тржишта због тератогености и неуропатије. У данашње време постоји растући клинички интерес за талидомид, и он је уведен као имуномодулаторно средство које се првенствено користи, у комбинацији са дексаметазоном, у лечењу мултиплог мијелома.[2] Испитивања на зебрастим рибама, кокошкама,[3] зечевима и приматима укључујући и људе показала су да је овај лек потентан тератоген: може доћи до озбиљних урођених дефеката ако се лек узима у току трудноће.[4]

Талидомид је продаван у бројним земљама широм света од 1957 до 1961, кад је повучен са тржишта након што је установљено да је узрок урођених аномалија. Овај фијаско се сматрао "једним од највећих медицинских трагедија модерних времена".[5] Није познато колико је тачно било жртава овој лека широм света, мада се процене крећу од 10.000 до 20.000.[6] Од тог времена за талидомид је установљено да је драгоцено лечење за бројна медицинска стања, и он је поново у употреби у многим земљама, мада ће његова употреба увек бити контроверзна.[7][8] Талидомидска трагедија је довела до успостављања много стриктнијег тестирања лекова и пестицида пре него што они могу бити лиценцирани.[9]

Историја[уреди | уреди извор]

Развој[уреди | уреди извор]

За талидомид се мисли да је био развијен у Немачкој фармацеутској компанији Грüнентхал у Штолбергу близу Аацхена, мада је та тврдња недавно доведена у сумњу. Извештај који је објавио Др Мартин W Јохнсон, директор талидомид удружења Архивирано на сајту Wayback Machine (23. март 2010) у Великој Британији, садржи детаљну евиденцију која сугерише да је лек био развијен као противотров нервних гасова као што су сарин у Немачкој 1944. године, десет година пре него што је Grünenthal обезбедио патент 1954. године.[10] Други извори сугеришу да су га можда прво синтетисали британски научници на Нотингемском универзитету 1949. године.[11] За Талидомид, који је лансирао Грüнентхал 1. октобра 1957,[12] је установљено да је ефикасни седатив и аналгетик. Он је био проглашен "чудотворним леком" за несаницу, кашаљ, прехладу и главобољу. Такође, откривено је да је ефикасан антиеметик (лек против повраћања) који има инхибиторни ефекат на јутарњу мучнину, и тако су хиљаде трудница узимале лек да ублаже симптоме.[6] У време развоја лека се мислило да је мала вероватноћа да се било који лек може пренети са мајке кроз плаценталну баријеру и повредити фетус у развоју.[9]

Урођени дефекти[уреди | уреди извор]

У касним 1950-тим и раним 1960-тим годинама, више од 10.000 деце у 46 земаља је рођено са деформитетима као што су фокомелија, као последица употребе талидомида.[13] Аустралијски акушер Wиллиам МцБриде и немачки педијатар Wидукинд Ленз су посумњали да постоји веза између урођених дефеката и лека, и Ленз је то и доказао 1961. године.[14][15] МцБриде је касније примио бројна признања укључујући медаљу и новчану награду престижног L'Institut de la Vie из Париза.[16]

У Великој Британији лек је лиценциран 1958, и од беба рођених са дефектима, 466 је преживело.[17] Лек је повучен са тржишта 1961, али је тек 1968, после дуготрајне кампање журнала Sunday Times, компензационо изравнање УК жртава остварено од стране Distillers Company Limited.[18][19] У Немачкој је рођено око 2.500 талидомидских беба.[15]

1962: ФДА инспектор Францес Олдхам Келсеy прима признање од председника Кенедија за блокирање продаје талидомида у Сједињеним Државама

Импакт у Сједињеним Државама је био минималан зато што је фармаколог и лекар Frances Oldham Kelsey одбила да одобри ФДА апликацију коју је Richardson Merrell поднео за продају талидомида, са образложењем да су неопходне додатне студије. Richardson Merrell је испоручио таблете лекарима уз разумевање да је лек још увек под истрагом. Седамнаесторо деце је рођено у САД са дефектима.[13] Канада је била последња земља која је зауставила продају лека, у раној 1962 години.[20]

1962, амерички конгрес је донео закон којим се захтевају тестови безбедности у току трудноће пре него што лек може добити дозволу за продају у УС.[21] Друге земље су донеле сличне законске прописе, и талидомид није био преписиван или продаван деценијама.

Механизам[уреди | уреди извор]

Ускоро је откривено да само један посебан оптички изомер талидомида узрокује тератогеност. Пар енантиомера, који су слике у огледалу једно другог, имају различите ефекте,[22] мада је сад познато да "безбедан" изомер може бити претворен у тератогени изомер у људском телу.[15][23].

Обновљен интерес[уреди | уреди извор]

1964 године Јацоб Схескин, професор са Јеврејског универзитета у Јерусалиму у Хедассах универзитетској болници (он је исто тако био начелник Хансен лепрозне болнице у Јерусалиму), дао је талидомид критично болесном пацијенту са ерyтхема нодосум лепросум (ЕНЛ), једној болној компликацији лепре, у покушају да олакша његов бол упркос забране употребе тог лека. Пацијент је спавао сатима, и био је способан да устане из кревета након буђења. Овај резултат су следиле низ повољних примена, а након тога клиничко истраживање.[24] Јакоб је пронашао да је пацијентима са ерyтхема нодосум лепром, болним стањем коже, знатно олакшан бол уз помоћ талидомида.

Даља истраживања која је 1991 године спровео Др. Гилла Каплан са Рокфелер универзитета у Њујорку, су показала да је дејство талидомида на лепру узроковано инхибицијом фактора некрозе тумора алфа, и веровало се да би он можда био ефикасна терапија за АИДС. Каплан је кроз партнерство са Целген корпорацијом радио на даљем развоју талидомида за употребу у случајевима АИДСа и туберкулозе. Међутим клиничка истраживања за АИДС су била разочаравајућа.

1994, Др. Роберт D'Амато са Харвард Медицинске Школе је открио да је талидомид потентан инхибитор раста нових крвних судова (ангиогенезе). Бројна клиничка истраживања утицаја талидомида на сузбијање карцинома су спроведена на основу тог проналаска, и накнадно 1997. Др. Барт Барлогие је објавио да је талидомид ефикасан против мултиплог мијелома, и лек је накнадно одобрен у САД за употребу код те врсте малигнитета. ФДА је такође одобрила употребу овог лека за erythema nodosum лепру. Студије се спроводе да би се утврдила ефикасност лека на арахноидитис и неколико типова рака. Међутим, лекари и пацијенти морају да прођу кроз специјални процес да пропишу и добију талидомид (S.T.E.P.S.) да би се осигурало да се због употребе овог лека не рађају деца са дефектима. Celgene корпорација је исто тако развила аналоге талидомида, као што је lenalidomide, који су знатно моћнији и има мање нежељених ефеката – изузев за већу мијелосупресију.[25]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Андо Y, Фусе Е, Фигг WД (1. 6. 2002). „Тхалидомиде метаболисм бy тхе ЦYП2Ц субфамилy”. Цлиницал Цанцер Ресеарцх : ан Оффициал Јоурнал оф тхе Америцан Ассоциатион фор Цанцер Ресеарцх. 8 (6): 1964—73. ПМИД 12060642. Приступљено 18. 6. 2009. 
  2. ^ Кеитх Паркер; Лауренце Брунтон; Гоодман, Лоуис Санфорд; Лазо, Јохн С.; Гилман, Алфред (2006). „ИВ. Мисцелланеоус агентс; Тхалидомиде”. Гоодман & Гилман'с Тхе Пхармацологицал Басис оф Тхерапеутицс (11. изд.). Неw Yорк: МцГраw-Хилл. ИСБН 0071422803. 
  3. ^ Ито, Т., Андо, Х., Сузуки, Т., Огура, Т., Хотта, К., Имамура, Y., Yамагуцхи, Y. анд Ханда, Х. (2010). Идентифицатион оф а Примарy Таргет оф Тхалидомиде Тератогеницитy. Сциенце 327, 1345-1350.
  4. ^ „Тхалидомиде: Друг сафетy дуринг прегнанцy анд бреастфеединг / ДРУГСАФЕТYСИТЕ.ЦОМ”. Архивирано из оригинала 05. 12. 2013. г. Приступљено 28. 03. 2010. 
  5. ^ Анон. „Тхалидомиде - А Сецонд Цханце? - программе суммарy”. ББЦ. Приступљено 1. 5. 2009. 
  6. ^ а б Анон. „Борн Фреак”. Хаппy Биртхдаy Тхалидомиде. Цханнел 4. Приступљено 1. 5. 2009. 
  7. ^ Анон (10. 3. 2006). „Тхалидомиде:цонтроверсиал треатмент фор мултипле мyелома”. Хеалтх неwс. Архивирано из оригинала 21. 11. 2008. г. Приступљено 1. 5. 2009. 
  8. ^ Боwдитцх, Гиллиан (26. 3. 2006). „Цан тхалидомиде евер бе трустед?”. Тхе Сундаy Тимес. Неwс Интернатионал Лимитед. Приступљено 1. 5. 2009. 
  9. ^ а б Хеатон 1994, стр. 40
  10. ^ Фогго, Даниел (8. 2. 2009). [ттп://www.тимесонлине.цо.ук/тол/лифе_анд_стyле/хеалтх/артицле5683577.еце „Тхалидомиде 'wас цреатед бy тхе Назис”]. Лондон: Тхе Тимес. 
  11. ^ Фогго, Даниел (13. 9. 2009). „Тхалидомиде вицтим Гарy Сyнер то го он хунгер стрике”. Тхе Сундаy Тимес. Тимес Неwспаперс Лтд. Приступљено 28. 9. 2009. 
  12. ^ Могхе, Вијаy V; et al. (2008). „Тхалидомиде” (ПДФ). Бомбаy Хоспитал Јоурнал. Бомбаy: Бомбаy Хоспитал. 50 (3): 446—. Архивирано из оригинала (ПДФ) 22. 07. 2011. г. Приступљено 25. 10. 2009. 
  13. ^ а б Брен, Линда (28. 2. 2001). „Францес Олдхам Келсеy: ФДА Медицал Ревиеwер Леавес Хер Марк он Хисторy”. ФДА Цонсумер. УС Фоод анд Друг Администратион. 
  14. ^ Анон. „Wидукинд Ленз”. wхо наме ит?. Оле Даниел Енерсен. 
  15. ^ а б в Анон. „Тхалидомиде:40 yеарс он”. ББЦ неwс. ББЦ. 
  16. ^ Репорт оф Тхалидомиде ат Университy оф Неw Соутх Wалес. Архивирано на сајту Wayback Machine (28. октобар 2012) Сее алсо маин Wиллиам МцБриде артицле.
  17. ^ „Апологy фор тхалидомиде сурвиворс”. ББЦ News:Health. ББЦ Неwс. 14. 1. 2010. Приступљено 14. 1. 2010. 
  18. ^ Рyан, Царолине (1. 4. 2004). „Тхеy јуст дидн'т кноw wхат ит wоулд до”. ББЦ News:Health. ББЦ неwс. Приступљено 1. 5. 2009. 
  19. ^ Флинтофф, Јохн-Паул (23. 3. 2008). „Тхалидомиде: тхе баттле фор цомпенсатион гоес он”. Тхе Сундаy Тимес. Тимес Неwспаперс Лтд. Приступљено 1. 5. 2009. 
  20. ^ „Турнинг Поинтс оф Хисторy - Пресцриптион фор Дисастер”. Хисторy Телевисион. Архивирано из оригинала 29. 09. 2011. г. Приступљено 28. 03. 2010. 
  21. ^ Буркхолз, Херберт. „Гивинг Тхалидомиде а Сецонд Цханце”. ФДА Цонсумер. УС Фоод анд Друг Администратион. 
  22. ^ Еццлес Х, Ратцлифф Б (2001). Цхемистрy 2. Цамбридге Университy Пресс. стр. 170. ИСБН 978-0-521-79882-2. 
  23. ^ Лигхам, Алеx (2000). „Оптицал Исомерисм Ин Тхалидомиде”. Тхалидомиде. Приступљено 2. 5. 2009. 
  24. ^ Силверман, Wиллиам (22. 4. 2002). „Тхе Сцхизопхрениц Цареер оф а "Монстер Друг"”. Педиатрицс. 110 (2): 404—406. ПМИД 12165600. дои:10.1542/педс.110.2.404. Архивирано из оригинала 02. 02. 2007. г. Приступљено 21. 9. 2006. 
  25. ^ Рао, КВ (2007). „Леналидомиде ин тхе треатмент оф мултипле мyелома”. Америцан Јоурнал оф Хеалтх-сyстем Пхармацy : АЈХП : Оффициал Јоурнал оф тхе Америцан Социетy оф Хеалтх-Сyстем Пхармацистс. 64 (17): 1799—807. ПМИД 17724360. дои:10.2146/ајхп070029. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Talidomid&oldid=27445153”