Воденица

Воденица се првенствено односи на млин (добијање брашна) који претвара хидроенергију у ротациону енергију помоћу вертикалног или хоризонталног воденичког точка са перима. Вода, обично река или мањи поток механички покреће воденични точак, који такође системом вратила покреће млински камен. Млински камен ротира на стационарном камену, а мливо (обично житарице) полагано улазе у средину млинског камена из насипне купе а са стране се добија брашно које треба после тога сејати.

У зависности од места гдје су грађене, биле су поточаре, односно оне грађене на потоцима, и лађарице на рекама. Од 12. века преношењем искуства из простора Византије појављују се у осталом делу Европи воденице на потоцима и рекама. У то време, појавили су се на европским рекама пливајући млинови какви су већ били развијени у Византији. Воденице лађарице су обично биле веће и с обимнијим капацитетом. Оне су биле укотвљене у близини обале реке, а по потреби имале су могућност премештања у зависности од водостаја. Зими су редовно премештане у зимовник или су их извукли на саму обалу како би их заштитили од пловећих санти леда. Воденице-лађарице су се састојале од две лађе повезане са водоравном осовином на којој су биле причвршћене лопате за захват воде која је покретала цео систем. Пренос хоризонталне ротирајуће силе се путем зупчаника преносила на усправну осовину са жрвњем на крају. Цео процес млевења се одвијао у већој лађи која је била затворена и покривена даскама. У тој просторији поред потребних алата за поправку био је смештен и кревет за одмарање млинара. Друга, мала лађа или чамац служио је углавном као ослонац осовини са лопатицама. Рад и одржавање лађарица је био много сложенији него код воденица-поточара, а захтевао је више стручности и више посла за млинаре који су углавном били из редова тесара. Имена су добијале по рекама на којима су грађене: дунавке на Дунаву, моравке на Морави, дринке на Дрини, савке на Сави. По положају воденичног точка постоје два типа воденица: са вертикалним и са хоризонталним точком. У оба случаја млински камен се увек креће хоризонтално, директно помоћу вратила или код вертикалних помоћу система зупчаника.

Вода реке или потока дотиче јарком, који се зове јаз, на млински точак, чија ротација покреће покретни, ротациони, хоризонтални, млински камен, чијим се вртењем по непокретном млинском камену меље убачено жито између њих

Први записи о воденицама потичу из I века пре н.е. од стране Антипате из Солуна. Воденице су биле уобичајен призор у Европи до почетка индустријске револуције, а у Србији су биле честе до краја 60-тих XX века.

Воденице на потоцима се зову поточаре. Воденице могу бити грађене од различитих грађевинских материјала. Тако постоје воденице брвнаре, зидане воденице и сл.

Воденица поточара (галерија)[уреди | уреди извор]

Воденица поточара у селу Доња Борина, општина Мали Зворник је поредничка, што значи да има више власника који је користе по унапред одређеном реду и времену.

Воденички речник[уреди | уреди извор]

Воденица је дрвена или зидана зграда (или комбинација брвана и зиданог дела) у којој се жито меље у брашно, јарму или бангур.
Брана је преграда на водотоку која воду усмерава у јаз којим она отиче до воденице; мора бити узводно од зграде воденице, и мора имати висинску разлику у односу на зграду како би вода текла јазом.
Јаз је канал од бране до воденице којим вода дотиче до букве или бадња.
Подјаз је земљиште око јаза (доводног канала).
Устава се налази испред букве и она зауставља воду из јаза и пушта је у букву.
Буква је дрвена, а у новије време метална, цев која воду из јаза усмерава на воденичко коло или витло; димензије букве зависе од количине воде која протиче јазом и висине пада воде од јаза до воденичког точка.
Жљеб (корито) се користи као замена за букву, отвореног је типа, али се ређе користи.
Ципун је сужење на доњем крају букве кроз који под притиском излази вода из јаза, удара у лопатице точка и окреће га.
Камен за млевење се налази у згради воденице; састоји се од доњег ширег непокретног камена и горњег покретног који је спојен са врхом вретена витла; камен мора бити посебне тврдоће, а подсеца се када се углача од млевења; жито упада између ова два камена и меље се.
Кош је изнад горњег камена и у њему се налази жито које кроз сужење испада у отвор горњег покретног камена.
Чекетало је мала летвица између коша и горњег камена која удара у камен и одскаче, па тако покреће чанак на дну коша из којег испада жито.
Оканце је отвор на горњем делу покретног камена у који упада жито из коша.
Кључаница је направа којом се зауставља испадање жита из коша.
Околиш је ограда око камена која спречава да се брашно просипа, већ да пада у мучњак.
Изметало је пролаз кроз који пада брашно.
Паприца је удубљење у камену са доње стране.
Мучњак је дрвени сандук у који упада брашно.
Столица је направа за скидање воденичког камена.
Преслица је гвоздени део који се налази на паприци.
Кобила је полуга за подизање и спуштање воденичког кола; тиме се регулише брзина обртања кола, односно колико се брашно ситно меље.
Запињача је дрвена полуга којом се зауставља витло.
Ујам је количина брашна коју воденичар узима од помељара за услуге млевења; за кукуруз је износио 5%, за пшеницу 6%, а за јечам или зоб 1%.

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Два назива места у Албанији носе име по речима везаних за млин. Ујмиште и Вау-и-Мулинавет.

Иван Јастребов је записао о називу села Ујмиште да су му људи из тог краја причали да се то село звало Ујамиште. По њима, назив је добио по томе што је од старине, код тог села на Дриму, постојало неколико воденица (млинова) где се млело жито. Ујмиште је од речи ујам (српски) која означава део који се даје у зајам, у замену за млевење. Ујмити, унајмити. I један прелаз на Дриму у области Задрима носи српско име за млин, Вау-и-Мулинавет. Пријелаз је био близу села Балдрена и водио је до воденице (мулинавет значи млин, воденица).^[2]

Галерија[уреди | уреди извор]

Реконструисано римско водено коло, Лондон
Иловачића воденица
Дрвена воденица у парку "Капилано висећи мост" у Ванкуверу у Канади

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

^ Стара воденица у Деспотовцу
^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, пп. 423., 401. Београд: Службени гласник.

Литература[уреди | уреди извор]

Миловановић, Михаило (1995). Савинац у таковском крају: село Шарани и село Дренова. Београд: Одбор за проучавање села САНУ.
Гаулдие, Енид (1981). Тхе Сцоттисх Миллер 1700 - 1900. Пуб. Јохн Доналд. ИСБН 978-0-85976-067-6.
Леwис, M. Ј. (1997). Миллстоне анд Хаммер: тхе оригинс оф wатер поwер. Университy оф Хулл Пресс. ИСБН 978-0-85958-657-3.
Needham, Joseph (1986). Science and Civilization in China: Volume 4, Part 2. Taipei: Caves Books, Ltd.
Пацеy, Арнолд (1991). Тецхнологy ин Wорлд Цивилизатион: А Тхоусанд-yеар Хисторy. Тхе МИТ Пресс. ИСБН 978-0-262-66072-3.
Реyнолдс, Террy С. (1983). Стронгер Тхан а Хундред Мен: А Хисторy оф тхе Вертицал Wатер Wхеел. Јохнс Хопкинс Университy Пресс. ИСБН 978-0-8018-7248-8.
Woods, Michael and Mary (2000). Ancient Machines: From Wedges to Waterwheels. Minneapolis: Twenty-First Century Books.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[1] Стара воденица у Деспотовцу

[2] Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, пп. 423., 401. Београд: Службени гласник.

[1]

[2]