Jelisaveta Načić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jelisaveta Načić
Jelisaveta Načić
Lični podaci
Datum rođenja(1878-12-31)31. decembar 1878.
Mesto rođenjaBeograd, Kneževina Srbija
Datum smrti6. jun 1955.(1955-06-06) (76 god.)
Mesto smrtiDubrovnik, Federativna Narodna Republika Jugoslavija

Jelisaveta Načić (Beograd, 31. decembar 1878 — Dubrovnik, 6. jun 1955) bila je prva srpska žena arhitekta.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođena je u Beogradu 1878. godine kao trinaesto dete imućnog trgovca na veliko Mihaila S. Načića. Majka joj je bila ćerka Jovana Savića, upravnika Uprave fondova, a po ženskoj liniji je vodila poreklo od porodice Ičko[1]. Porodica Načić imala je imanje na padini ispod današnjeg hotela Moskva. Porodica je posedovala i kuće u Hilandarskoj ulici. Bogata porodica imala je kočije koje su se iznajmljivale za svečane kraljevske događaje[2].

Odluka da se upiše na tek otvoreni Tehnički fakultet, kao prva studentkinja arhitekture u prvoj upisanoj generaciji studenata, nije naišla na razumevanje i odobravanje kod Jelisavetine porodice. Naime, u Srbiji je od 1863. postojao Tehnički fakultet, ali odsek za arhitekturu osnovan je tek 1896, pa su tako u 19. veku u Srbiju dolazili arhitekte iz inostranstva, a krajem veka u Beograd su pristizali srpski studenti školovani na univerzitetima u zapadnoj Evropi, donoseći nove i drugačije arhitektonske stilove. Jelisaveta Načić je veoma uspešno i brzo završila studije i već 1900. diplomirala, postavši tako prva žena arhitekta u Srbiji, u periodu kada je samo sedam odsto žena u Srbiji bilo pismeno.[3] Po završetku studija suočila se sa istim problemom rodne diskriminacije kao, nekoliko decenija pre nje, prva srpska lekarka, doktorka Draga Ljočić. Jelisaveta se zaposlila u Ministarstvu građevine, na mestu tehničkog pripravnika. Viši položaji i napredovanje u službi nisu joj u početku bili dostupni. Čak i ova pozicija bila je uspeh za jednu visokoobrazovanu ženu u Srbiji toga vremena, pošto su po zakonu državnu službu mogli dobiti samo muškarci, tj. samo osobe koje su služile vojsku. Jelisaveta je međutim uspela da probije tu, do tada nepremostivu barijeru. Položivši državni ispit, prešla je 1902. sa službom u inženjersko-arhitektonskom odseku Beogradske opštine kao gradski arhitekta[2]. Svoj društveni i profesionalni angažman Jelisaveta je ostvarivala i kroz aktivnost u Udruženju srpskih inženjera i arhitekata, čija je bila članica. Iako je bila socijaldemokratkinja i prijateljica Dimitrija Tucovića, političke stavove nije javno iznosila.[4] Njen prvi projekat u beogradskoj opštini bilo je izvođenje radova na uređenju Malog Kalemegdana, prema nacrtima čuvenog arhitekte Dimitrija Leka. Ona projektuje dekorativno, barokno stepenište od zelenog kamena koje i danas krasi tvrđavu sa strane francuske ambasade.

Plodna i uspešna karijera Jelisavete Načić prekinuta je 1916. godine kada je internirana u logor Nežider u Mađarskoj jer je 1913. na Terazijama podigla slavoluk u čast povratka srpske vojske iz balkanskih ratova na kome je pisalo Ima još neoslobođenih Srba. U logoru je upoznala albanskog intelektualca i revolucionara Luku Lukaja, za koga se 1917. udala i rodila ćerku Lulu. Po završetku rata kratko su živeli u Beogradu, odakle su se preselili na Skadar, gde je Lukaj bio ministar u vladi Esad Paše, prijatelja Srba, koji je pomogao Srbima da pređu preko Albanije u vreme Prvog svetskog rata[5]. Jelisaveta se udajom potpuno odrekla svoje karijere i postala najvernija saputnica mužu kog je bezrezervno podržavala. Tako je u Skadru zajedno sa njim učestvovala u dizanju ustanka za oslobođenje Albanije od italijanskog uticaja. Nakon propasti ustanka oni se 1923. godine sele u Dubrovnik, gde je Jelisaveta živela do smrti. Dolaskom u Dubrovnik posvetila se porodici, podizanju ćerke i negovanju bolesnog muža. Živela je od penzije koja joj je posle Drugog svetskog rata dodeljena na inicijativu Saveza arhitekata Jugoslavije, u znak priznanja za njen nesporni doprinos polju arhitekture.[6] Po drugim izvorima njena molba za penziju je odbijena.[1]

Preminula je u Dubrovniku 6. maja 1955. godine.[7] Umrla je siromašna i zaboravljena, a bila je deo prve generacije studenata arhitektonskog odseka i prva žena diplomirani arhitekta u zemlji, jedna od prvih žena zaposlena u javnom sektoru, projektovala prvu modernu školsku zgradu (Osnovna škola Kralj Petar Prvi u Beogradu - lepo jednospratno zdanje, sa tri fasade i bogatim čeonim ulazom; izgrađena je nekoliko godina pre Prvog svetskog rata), prvu bolnicu za tuberkulozu, prvu kružnu peć za izradu opeke, prvu planski zidanu stambenu zgradu na Balkanu. Projektovala je čuveno Malo stepenište na Kalemegdanu, izgrađeno u prvoj deceniji 20. veka od unikatne vrste beogradskog granita - kersantit - jedinstvenog kamena zelenkaste boje kojeg i dalje ima u napuštenom majdanu (Tešićev majdan) u Ripnju.

Profesionalna dostignuća[uredi | uredi izvor]

Bila je veoma aktivna na profesionalnom planu i projektovala je mnoga kapitalna zdanja u predratnom Beogradu za vreme svoje šesnaestogodišnje karijere. Kao jedina žena zaposlena u inženjersko-arhitektonskom odseku Beogradske opštine, uspešno je rivalizovala više projekata. Treću nagradu na konkursu za idejno rešenje crkve Svetog Đorđa u Topoli dobila je 1903. godine Bila je angažovana u radovima na uređenju Kalemegdana prema projektu arhitekte Dimitrija T. Leka. Jelisaveta je na Malom Kalemegdanu projektovala male stepenice, u neobaroknom stilu, koje od Savske aleje vode do Pariske ulice. Pored stepeništa njen rad je bila i ograda savskog šetališta, izgrađena sa stilizovanim vazama na kamenim postamentima u duhu secesije. Ta ograda je u Prvom svetskom ratu srušena.[8]

Osnovna škola „Kralj Petar Prvi”, Beograd

Verovatno najmonumentalniji projekat Jelisavete Načić bila je osnovna škola kod Saborne crkve koja danas nosi ime „Kralj Petar Prvi“, koju je samostalno projektovala sa samo 27 godina. Kada je 1906. završena, škola je predstavljala jedan od najmodernijih školskih objekata u Srbiji.[9] Opremljenost učionica i pomoćnih prostorija, kao i higijenski i nastavni uslovi, bili su na znatno višem nivou u odnosu na dotadašnje školske objekte. O izuzetnosti i uspehu ovog projekta govori činjenica da je bio izložen na IV jugoslovenskoj izložbi u Beogradu 1912. godine.[8] Danas je ova zgrada proglašena za kulturno dobro i pod zaštitom je Uneska.

Kad je Beogradska opština odlučila da raspiše konkurs za uređenje Terazija, Jelisaveta se odmah našla na spisku arhitekata koji bi trebalo da osmisle čitav novi koncept. Po njenom projektu, koji je bio razrada prvonagrađenog konkursnog rešenja Veselina Lučića, čitav prostor Terazija je trebalo da bude podeljen na dva dela, a u centru tog prostora trebalo je da se nalazi fontana sa Meštrovićevim Pobednikom. Radove na uređenju Terazija prekinuo je rat 1914 [8] a Meštrovićeva skulptura Pobednika nije postavljena zbog zgražavanja javnosti[10].

Prvu zgradu kolektivnog stanovanja za radnike na Balkanu projektovala je Jelisaveta. Blok radničkih stanova za radnike komunalnih službi Beogradske opštine nalazi se između ulica Venizelusove, Komnen Berjaktara, Generala Mahine i Herceg Stjepana. Sastoji se iz dva niza dvospratnih objekata nastalih u različito vreme. Prvi blok je izveden 1910. i 1911. a drugi niz objekata koje je projektovao opštinski tehničar Balaš završen je 1924. godine. Ovaj kompleks postoji i danas i proglašen je kulturnim dobrom.

Trg u Savamali ispred zgrade Beogradske zadruge projektovala je 1911. ali on nije realizovan[11].

Po nacrtima Jelisavete Načić 1912. izgrađena je prva bolnica za tuberkulozne bolesnike, koja se nalazila na Vračaru. Potreba za ovako specijalizovanom bolnicom bila je velika, pošto je u Beogradu od 1901. do 1910. u proseku godišnje od tuberkuloze umiralo 500 ljudi. Zgrada bolnice je uništena u bombardovanju tokom Prvog svetskog rata.[12]

Jelisaveta Načić se bavila i projektovanjem sakralnih objekata. Tako je po njenim nacrtima 1912-1913. sagrađena crkva posvećena sv. Arhangelu Mihailu u Štimlju na Kosovu. U južnom delu crkve nalazi se spomen-ploča, koja predstavlja posvetu arhitektkinje srpskim vojskovođama koji su se borili na ovim prostorima[12]:

crkva Aleksandra Nevskog, Dorćol, Beograd

Najznačajnije Jelisavetino delo iz domena sakralne arhitekture nesumnjivo je crkva Aleksandra Nevskog na Dorćolu. Radovi su započeti 1912. ali su zbog rata ubrzo i prekinuti. Izgradnja je nastavljena 1927. Crkva je sagrađena u neovizantijskom stilu.[12]

Projektovala je i prvu kružnu peć i druga postrojenja za izradu opeke koju je opština izgradila u „Prokopu” kod zemljanog majdana. Ovaj objekat srušen je za vreme Prvog svetskog rata.

Jelisaveta Načić je za potrebe Beogradske opštine projektovala i više privatnih kuća u Beogradu, pa se tako i danas mogu pronaći građevine koje su sagrađene po njenim idejama i nacrtima. Jedna od njih je i kuća koja se nalazi na uglu ulica Šafarikove i Đure Daničića.[12] To je kuća Božidara Krstića iz 1904, godine. Još uvek se može videti kuća knjižara Marka Markovića na uglu Kapetan-Mišine i Jovanove 45-a iz 1904. godine koja je proglašena kulturnim dobrom i kuća Zorke Arsenijević iz 1907. u Lominoj 46. Srušena je kolektivna stambena zgrada poznata kao kuća Arse Drenovca iz 1907. koja se nalazila na uglu Kosovske i Kondine ulice i kuća M. Protića u dvorištu Birčaninove 13.

Ulica[uredi | uredi izvor]

U Beogradu postoji ulica sa njenim imenom, neposredno kod Bajlonijeve pijace, opština Stari Grad (bivša ulica narodnog heroja Pavla Papa) nedaleko od kompleksa radničkih stanova koje je ona projektovala.[7]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Ulica Jelisavete Načić
    Ulica Jelisavete Načić
  • Kuća koju je projektovala Jelisaveta Načić
    Kuća koju je projektovala Jelisaveta Načić
  • Crkva Aleksandra Nevskog
    Crkva Aleksandra Nevskog
  • Malo stepenište na Kalemegdanu
    Malo stepenište na Kalemegdanu
  • Ulica Jelisavete Načić - pogled iz ulice Đorđa Jovanovića
    Ulica Jelisavete Načić - pogled iz ulice Đorđa Jovanovića
  • Ulica Jelisavete Načić - pogled iz ulice Gundulićev venac
    Ulica Jelisavete Načić - pogled iz ulice Gundulićev venac

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Ova slavna Srpkinja se izborila za nezavisnost Albanije, a vi o njoj ne znate ništa (Telegraf, 9. april 2015)
  2. ^ a b „Jelisaveta Načić - Velika graditeljka Beograda”. Novosti. Pristupljeno 17. 1. 2017. 
  3. ^ „Glavni arhitekta Beograda”. 
  4. ^ Pantelić, Milinković & Škodrić 2013, str. 43–44.
  5. ^ „Gradila je Beograd a umrla siromašna i zaboravljena”. Blic. Pristupljeno 17. 1. 2017. 
  6. ^ Pantelić, Milinković & Škodrić 2013, str. 45–46.
  7. ^ a b Pantelić, Milinković & Škodrić 2013, str. 46.
  8. ^ a b v Pantelić, Milinković & Škodrić 2013, str. 44.
  9. ^ „Prva žena arhitekta u Srbiji”. 
  10. ^ Dimitrijević-Marković, Svetlana. „Dama od lepih stepenica”. Politikin Zabavnik. Pristupljeno 17. 1. 2017. 
  11. ^ Ibrajter Gazibara, B. „Talentovana graditeljka Beograda Jelisaveta Načić”. Žene u arhitekturi : savremena arhitektura u Srbiji posle 1900. 
  12. ^ a b v g d Pantelić, Milinković & Škodrić 2013, str. 45.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Pantelić, Ivana; Milinković, Jelena; Škodrić, Ljubinka (2013). Dvadeset žena koje su obeležile XX vek u Srbiji. Beograd: NIN. 
  • Nožinić, Olivera (1983). Jelisaveta Načić — Prva žena arhitekta u Srbiji. Zbornik za likovne umetnosti 19: pp. 275–292.
  • Teofilović, Nataša (1997). Arhitektura kao identitet žene: Jelisaveta Načić, Zorica Savičić. ProFemina, 9/10: pp. 199–203.
  • Ibrajter Gazibara, B. (2014). Talentovana graditeljka Beograda Jelisaveta Načić. U: M. Zindović (ured.) Žene u arhitekturi : savremena arhitektura u Srbiji posle 1900. = Women in Architecture : contemporary architecture in Serbia since 1900 Beograd: Centar za arhitekturu
  • Minić, M. (1956). Prva Beograđanka arhitekt – Jelisaveta Načić. U: Simić Milovanović Z. Godišnjak Muzeja grada Beograda knj. III (pp. 451–458). Beograd: Muzej grada Beograda
  • Kadijević, Aleksandar (1997). Jedan vek traženja nacionalnog stila u srpskoj arhitekturi : (sredina XIX - sredina XX veka). Beograd: Građevinska knjiga, (Bor : Bakar). ISBN 86-395-0339-7.  COBISS.SR 128605959
  • Kadijević, Aleksandar (2007). Jedan vek traženja nacionalnog stila u srpskoj arhitekturi : (sredina XIX - sredina XX veka). Beograd: Građevinska knjiga, (Novi Sad : AMB grafika). ISBN 978-86-395-0497-7.  COBISS.SR 134572812

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јелисавета_Начић&oldid=27417409”