Jovan Došenović

Jovan Došenović
Lični podaci
Datum rođenja	(1781-10-20)20. oktobar 1781.
Mesto rođenja	Počitelj u Lici,
Datum smrti	1813.(1813-Nedostaje neophodni parametar 1, mesec!-00) (31/32 god.)
Mesto smrti	Budim, Austrijsko carstvo

Jovan Atanasijev Došenović (Počitelj, 20. oktobar 1781 — Budim, 1813) bio je srpski filozof, pesnik i prevodilac, jedan od prvih srpskih književnih estetičara.

Biografija

Sin je protojereja Atanasija Došenovića. Rođen je u Počitelju u Lici ili Velikoj Pisanici. Glavno mu je školovanje bilo u Padovi, gde je na univerzitetu postao doktor filosofije i slobodnih umetnosti. Po povratku u Liku proveo je malo u očevom domu, a potom je bio u Trstu knjigovođa u velikoj radnji Dositijeva prijatelja Drage Teodorovića. Tu je ostao do 1809, kada je pošao u Peštu radi štampanja svojih spisa. „Preporučuj, brate — reče mu na rastanku Draga — neka pišu i neka djelaju dondeže svijet pred očima jest...“ „I dok imamo para!“ veselo prihvati Došenović. U Pešti je naštampao zbornik pesama. Čislenicu ili Nauku računa, I deo, i spremao se da još više izda na svet. Tu se teško poboleo, ali je bio prezdravio. Tu mu se, nažalost, i trag gubi, ali se zna da je 1811. još bio živ, Ali se 1815. već pominje među preminulim srpskim književnicima. Osim italijanskog jezika, na kome se obrazovao, znao je francuski i nemački. Upoznavši se, docnije, i s njegovim radom, Jernej Kopitar je skromne početke Došenovića stavljao u red najboljih proizvoda tadašnje srpske književnosti, a u književnim razgovorima, preko pisama, s prijateljima pohvalno pominje njegovo ime.

Književni rad i kritički osvrt

Pevanje se Jovana Došenovića može različite deliti: po izvornosti, po predmetu pevanja i po obliku. U prvom slučaju on je više prevodio a manje pevao samostalno. Njegov literarno-istorijski značaj i jeste u tome što se on javlja kao prvi koji je bio upoznat i s tuđom umetničkom poezijom, te je prvi i započeo prepevanje s tuđih jezika. Tek su se na taj način ondašnji srpski čitaoci mogli poznati s raznovrsnim pesničkim oblicima, videvši da osem prigodnoga pevanja, kakvo je dotle bilo pretežno u obnovljenoj književnosti srpskoj, ima još i drukčijega umetničkoga pevanja, i da je ono upravo i glavno. Izvore svojih prepeva kazuje Došenović uopšte u predgovoru, gde pominje Italijane Vitorelija i Kastija i Rusa Lomonosova. Nije njemu sujeta diktovala da ne kaže izvor svakoj pesmi naročito. On nije na to nimalo ni polagao. Glavno je u njega bila misao: da li različitih pesama može biti i na srpskom jeziku? On je u tu mogućnost tvrdo verovao, pa je ogled i naštampao da bi to i drugi videli. Prepevajući svoje uzore, Došenović nije imao namere da njih prikaže srpskoj publici. On je u njima upravo tražio samo oslonac, birajući ono što je mislio da je po obliku ili sadržini važno za srpsku poetsku književnost. Po predmetu pevanja pesme su Došenovićeve ljubavne ili pevaju o lepoti prirodinoj ili su prigodne, a po obliku su: anakreontike, soneti i ode. U svakom se stihu Došenovićevu vidi kako pesniku vezuje ruke i krati slobodu kretanja jezik kojim je pevao. On je želeo da peva narodnim jezikom; on je, uopšte uzevši, tako i pevao; ali je ipak do potpune čistine trebalo još vrlo mnogo. Toliko mu isto stajaše na smetnji i nesređeni pravopis. Njegov jezik nije čist, ali se on starao da ga svuda bude.

Početak određenije lirike u novijoj književnosti srpskoj vezan je za poetski rad Došenovića. On je u njoj prvi izišao s novim oblicima anakreontike, soneta pa i slobodnije ode; on je prvi počeo prevoditi ugledne tuđe pesnike; prvi je pokazao veću slobodu i okretnost u poetskim izrazima. Sve je to učinio pomenutom znamenitom zbirkom, u kojoj je predgovor u srpskoj književnosti prvi, širih razmera, govor iz književne estetike. Prema tome je Došenović i jedan od prvih srpskih književnih estetičara.

Došenović se otima od dotadašnjega načina pevanja; on zna da treba drukčije; video je to u drugih naroda, naročito u Italijana; on hoće da i srpska pesma bude odista pesma — i on se upušta u borbu sa svim što je umetničku poeziju dotle kočilo: s oblikom, jezikom i pravopisom, stičući donekle uspeha.

Literatura

• Gavrilović, Andra (1910). Jovan Došenović. Beograd.