Junski ustanak (Litvanija)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Junski ustanak
Deo operacije Barbarosa u Drugom svetskom ratu

Nemačko napredovanje od juna do avgusta 1941.
Vreme22 — 29. jun 1941.
Mesto
Litvanija
Ishod

Litvanska pobeda

  • Sovjetske snage su proterane
  • Osnovana privremena vlada Litvanije
  • Proglašena nezavisnost Litvanije
Sukobljene strane

Sovjetski Savez Sovjetski Savez

Litvanija Privremena vlada Litvanije
Jačina
12–15 divizija[1] 20.000–30.000[2]
Žrtve i gubici
5.000[3] 600[2]

Junski ustanak (litv. Birželio sukilimas) bio je kratak period u istoriji Litvanije između između prve sovjetske okupacije i nacističke okupacije krajem juna 1941. Otprilike godinu dana ranije, 15. juna 1940, Crvena armija je okupirala Litvaniju i uspostavila[4] nepopularnu Litvansku SSR. Politička represija i teror su korišćeni da bi se ućutkali njeni kritičari i ugušio svaki otpor. Kada je Nemačka napala Sovjetski Savez 22. juna 1941. godine, raznovrstan segment litvanskog stanovništva ustao je protiv sovjetskog režima, proglasio je obnovljenu nezavisnost i formirao kratkotrajnu Privremenu vladu. Dva velika litvanska grada, Kaunas i Vilnjus, pala su u ruke ustanicima pre dolaska Vermahta. U roku od nedelju dana, nemačka vojska je preuzela kontrolu nad celom Litvanijom. Litvanci su dočekali Nemce kao oslobodioce od represivne sovjetske vlasti i nadali se da će Nemci ponovo uspostaviti njihovu nezavisnost ili bar dozvoliti neki stepen autonomije (slično kao Slovačkoj Republici).[5] Takva podrška nije došla od nacista, koji su stalno zamenjivali litvanske institucije sopstvenom administracijom. Rajhskomesarijat Ostland je osnovan krajem jula 1941. godine, a privremena vlada lišena bilo kakve stvarne vlasti se raspala 5. avgusta.

Pozadina i pripreme[uredi | uredi izvor]

Sovjetski politički komesar (bez vojnih naramenica) i marionetski poslanik Narodnog sejma (sa crvenom ružom na reveru kaputa) saopštava podoficirima da će "uskoro postati pripadnici Crvene armije" u Kaunasu, 1940.

Godine 1918. Litvanija je stekla nezavisnost nakon Prvog svetskog rata i Ruske revolucije i obezbedila svoju državnost tokom litvanskih ratova za nezavisnost. Na početku Drugog svetskog rata, Litvanija je proglasila neutralnost, a njen Sejm je doneo zakone o neutralnosti.[6]

Konferencija litvanskih opunomoćenika u Rimu 1940. godine, koja je postavila temelje za oružani otpor.[7]

U junu 1940. litvanska vlada je bezuslovno prihvatila sovjetski ultimatum. Litvanija je okupirana, transformisana u Litvansku SSR, i uključena u Sovjetski Savez. Sovjeti su počeli da sprovode različite politike sovjetizacije, uključujući nacionalizaciju privatne svojine i masovna hapšenja političkih aktivista i drugih osoba proglašenim „narodnim neprijateljima“. Na meti ovih hapšenja bili su mnogi istaknuti političari (npr. Aleksandras Stulginskis, Leonas Bistras, Antanas Merkis, Pranas Dovidaitis, Petras Klimas), vladini zvaničnici, vojni oficiri, članovi Litvanskog streljačkog saveza. Litvanska armija je reorganizovana u 29. streljački korpus Crvene armije. Sovjeti su takođe zatvorili sve nekomunističke kulturne, verske i političke organizacije. Ekonomska situacija se stalno pogoršavala, a životni standard opadao. Godinu dana kasnije, samo nedelju dana pre ustanka, oko 17.000 Litvanaca, uglavnom inteligencije, odvedeno je sa celim porodicama i deportovano u Sibir, gde su mnogi stradali zbog nehumanih uslova života (vidi Junska deportacija). Bio je to jedini veliki događaj koji je podstakao narodnu podršku ustanku. Ta tragedija je u početku takođe stekla pozitivnu predispoziciju za nemačku invaziju. Ljudi koji su izbegli deportacije ili hapšenja spontano su se organizovali u naoružane grupe, skrivali se po šumama i čekali širi ustanak.[8]

Krajnji cilj Litvanskog aktivističkog fronta (LAF), formiranog u jesen 1940. godine, bio je ponovno uspostavljanje nezavisnosti Litvanije. Pod komandom Kazisa Škirpe u Berlinu, LAF je nastojao da ujedini litvanski otpor i organizuje i sačuva resurse za planirani ustanak protiv Sovjeta.[9] Delovao je kao krovna organizacija[10] i mnoge grupe su koristile naziv LAF iako nisu bile povezane sa LAF-om u Berlinu.[11] LAF je osnovao svoj vojno-politički štab u Vilnjusu i organizacioni štab u Kaunasu.[9] Komunikacija i koordinacija između ovih centara u Berlinu, Kaunasu i Vilnjusu bila je prilično loša. Štab u Vilnjusu je bio pogođen sovjetskim hapšenjima, posebno početkom juna 1941, i u velikoj meri je ugašen.[12] Većina tih uhapšenih aktivista pogubljena je u decembru 1941. godine u Sovjetskom Savezu.

U martu 1941. LAF u Berlinu je objavio memorandum pod nazivom Brangūs vergaujantieji broliai (Draga braćo u ropstvu), sa uputstvima o tome kako da se pripreme za predstojeći rat između Nemačke i Sovjetskog Saveza.[13] Od ustanika je zatraženo da obezbede strateške objekte (zatvore, pruge, mostove, čvorišta, fabrike itd.), čuvajući ih od potencijalnih sabotaža Crvene armije u povlačenju, dok bi Centralni štab organizovao Privremenu vladu i proglasio nezavisnost.[14] U aprilu je sastavljen spisak članova Privremene vlade, koja će proglasiti nezavisnost Litvanije.[15] Premijersko mesto rezervisano je za Škirpu, četiri ministra su bila iz Vilnjusa, šest iz Kaunasa, a jedan iz Berlina. Članovi su predstavljali širok spektar predratnih političkih partija i, kao takvi, tvrdili su da predstavljaju većinu litvanskog naroda.[16] Sugerisano je da nisu svi imenovani ministri znali za njihova predložena imenovanja u Privremenoj vladi.[17] Nacističke vlasti u Berlinu su 14. juna insistirale da Škirpa i njegovi aktivisti ne formiraju nikakvu vladu niti daju bilo kakve javne izjave bez njihovog prethodnog odobrenja.[17] Škirpa je na to pristao, ali je imao vrlo malo kontrole nad aktivistima u samoj Litvaniji.

Junski revolt[uredi | uredi izvor]

Nemačko napredovanje i sovjetsko povlačenje[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Operacija Barbarosa
Sovjetski zarobljenici pod kontrolom litvanskih pobunjenika u istočnoj Litvaniji
Postrojeni litvanski pobunjenici (LAF) sa svojim prepoznatljivim belim trakama
Litvanski pobunjenici (LAF) u Vabalninkasu, Litvanija

U 3:15 časova 22. juna na teritoriju Litvanske SSR izvršile su invaziju dve grupe nemačkih armija koje su napredovale: Grupa armija Sever, koja je zauzela zapadnu i severnu Litvaniju, i Grupa armija Centar, koja je zauzela veći deo Vilnjuške oblasti. Nemci su sakupili oko 40 divizija, 700.000 vojnika, 1.500 tenkova i 1.200 aviona za napad na Litvansku SSR.[18] Sovjeti su u Baltičkom vojnom okrugu imali oko 25 divizija, 400.000 vojnika, 1.500 tenkova i 1.344 aviona.[19] Na teritoriji Litvanije nalazilo se 7 streljačkih i 6 motorizovanih divizija iz 8. i 11. armije.[18]

Prve napade Luftvafe je izvršio na aerodrome i litvanske gradove (Kedajnjaj, Rasejnjaj, Karmelava, Panevežis, Jurbarkas, Ukmerge, Šjauljaj, i druge). Ovi napadi su odneli živote oko 4.000 civila.[19] Većina aviona sovjetskih vazduhoplovnih snaga uništena je na zemlji (322 aviona su izgubljena u vazduhu naspram 1.489 uništenih na zemlji).[19] Nemci su brzo napredovali nailazeći samo na sporadičan otpor Sovjeta kod Rasejnjaja, Šjauljaja a imali su i podršku Litvanaca. U bici kod Rasejnjaja, Sovjeti su pokušali da izvedu kontranapad, pojačani tenkovima, ali su pretrpeli velike gubitke.[20] U roku od nedelju dana, Nemci su pretrpeli 3.362 žrtve, ali su kontrolisali celu Litvaniju.[1] Sovjetski gubici su bili veliki i nisu tačno poznati, procenjuju se na 12–15 divizija.[1] Crvena armija je takođe izgubila većinu tamo stacioniranih aviona, tenkove, artiljeriju i drugu opremu.[20]

Nemački i sovjetski zločini[uredi | uredi izvor]

Uprkos generalno prijateljskom litvanskom stavu, Nemci su izvršili kaznena pogubljenja. Na primer, 42 civila iz sela Ablinga su ubijena kao odgovor na nemačke pogibije:[21] Nakon što su dva nemačka stražara u Alitusu ubijena od strane nepoznatih počinilaca, nacisti su ubili 42 litvanska pobunjenika.[22] Teror u Alitusu se nastavio do sledećeg dana: Nemci su birali muškarce, starosti 15–50 godina, i streljali ih u grupama od 20–25.[13]

Međutim, Crvena armija koja se povlačila izvršila je puno zločina. Oko 4.000 političkih i kriminalnih zatvorenika, uhapšenih tokom prve sovjetske okupacije, trebalo je da bude prevezeno u Sovjetski Savez.[23] NKVD je organizovao masakre zatvorenika u Rajnjaju, Pravjeniškesu, Panevežisu. U Litvaniji je identifikovano ukupno 40 lokacija masovnih ubistava.[24] Mnogi drugi su ubijeni na putu do sovjetskih zatvora. Najveći takav masakr dogodio se u blizini Červenja u današnjoj Belorusiji. Spisak žrtava NKVD-a u Litvaniji, sastavljen tokom nacističke okupacije, uključuje 769 ljudi koji nisu učestvovali u ustanku.[25]

Litvanska pobuna[uredi | uredi izvor]

U Kaunasu[uredi | uredi izvor]

Ustanak je počeo rano ujutro 22. juna 1941. godine, prvog dana rata. Glavne snage LAF-a bile su koncentrisane u Kaunasu. U 10 časova LAF je održao sastanak u Žaliakalnisu, gde su podeljene dužnosti. Odlučeno je da glavni cilj nije borba sa Sovjetima, već obezbeđenje grada (tj. organizacija, ustanova, preduzeća) i proglašenje nezavisnosti.[26] Do večeri 22. juna Litvanci su kontrolisali Predsedničku palatu, poštu, telefon i telegraf, radio stanice i radiofon.[26] Kontrola telefonskih veza je omogućila Litvancima da isključe sve poznate komunističke brojeve i razgovaraju jedni sa drugima bez lozinki ili kodova.[27] Sovjeti su sabotirali radio stanicu, pa su radovi na popravci obavljeni u noći sa 22. na 23. jun. Rezervne delove su dostavljali studenti medicine, prevozeći ih sanitetskim vozilom.[28] Uprkos strahovima od neadekvatnih litvanskih snaga koje čuvaju radio, ujutru 23. juna Leonas Prapuolenis je pročitao deklaraciju o nezavisnosti Litvanije i spisak članova Privremene vlade. Emisija je ponovljena nekoliko puta na litvanskom, nemačkom i francuskom jeziku.[28]

Ujutro 23. juna 1941. ustanici su izvršili prepad na sovjetske oružarnice u Šančjaju,[29] Panemuneu i Vilijampolju.[30] Sada naoružani, Litvanci su se raširili po celom gradu. Vilijampoljski most preko reke Vilije dobio je posebnu pažnju ustanika jer su očekivali da će Nemci ući u grad preko ovog mosta.[27] Kada su Litvanci stigli do mosta, on je već bio ožičen eksplozivom, a 40 sovjetskih vojnika i tri oklopna vozila štitili su most i čekali pravi trenutak za detonaciju.[31] Kada su se Sovjeti malo povukli nakon što su se suočili sa litvanskom vatrom, Juozas Savulionis je otrčao na sredinu mosta, presekao žice i tako ga spasao od uništenja. Na povratku Savulionis je upucan i ubijen sovjetskom vatrom, postavši jedna od prvih žrtava ustanka.[31]

Mostove preko Njemena su prerano uništili Sovjeti koji su se povlačili. Ovo je primoralo jedinice Crvene armije u Suvalkiji da zaobiđu Kaunas i time na napadnu ustanike u gradu. Fabrika "Metalas" postala je štab ustanika iz Šančjaja, koji su pokušavali da spreče sovjetske vojnike da čamcima pređu reku Njemen ili da izgrade pontonski most. Tokom ovih borbi oko 100 pobunjenika je ubijeno, 100 sovjetskih vojnika (uključujući nekoliko oficira) je zarobljeno,[29] i veliki plen opreme (uključujući tri tenka kojima niko nije znao da upravlja) je zarobljen.[32] Druge grupe su obezbeđivale policijske stanice, prodavnice, skladišta, pokušavale da ponovo zavedu opšti red u gradu. Ustanici su na brzinu organizovali sopstvenu policiju i oslobodili oko 2.000 političkih zatvorenika.[32] Takođe su organizovali izdavanje dnevnog lista Į laisvę (Ka slobodi). Komandant 188. streljačke divizije Crvene armije pukovnik Pjotr Ivanov izvestio je štab 11. armije da su tokom povlačenja njegove divizije kroz Kaunas "lokalni kontrarevolucionari iz skloništa namerno i žestoko pucali na Crvenu armiju, pri čemu su pretrpeli velike gubitke vojnika i vojne opreme".[33][34]

Dana 24. juna 1941. godine tenkovske jedinice Crvene armije u Jonavi dobile su naređenje da preuzmu Kaunas. Ustanici su radiom pozvali Nemce u pomoć. Jedinice su bombardovane od strane Luftvafea i nisu stigle do grada. To je bila prva koordinirana litvansko-nemačka akcija.[35] Prvi nemački izviđači, poručnik Flohret i četiri redova, ušli su u Kaunas 24. juna i našli ga u prijateljskim rukama.[36] Dan kasnije glavne snage su umarširale u grad neometano i gotovo paradno.[37] Dana 26. juna nemačkoj vojnoj komandi je naređeno da raspusti i razoruža pobunjeničke grupe.[38] Dva dana kasnije, litvanske straže i patrole takođe su razrešene dužnosti.

Prema samoregistraciji u julu, bilo je oko 6.000 pobunjenika,[39] spontano organizovanih u 26 grupa u Kaunasu.[40] Najveće grupe su brojale 200–250 muškaraca. Ukupne litvanske žrtve u Kaunasu procenjuju se na 200 mrtvih i 150 ranjenih.[39]

  • Aktivisti LAF-a predvode uhapšenog komesara Crvene armije u Kaunasu.
    Aktivisti LAF-a predvode uhapšenog komesara Crvene armije u Kaunasu.
  • Aktivisti LAF-a pregledaju tenk T-38 Crvene armije u Kaunasu.
    Aktivisti LAF-a pregledaju tenk T-38 Crvene armije u Kaunasu.
  • Litvanski aktivisti u Kaunasu 25. juna 1941. godine.
    Litvanski aktivisti u Kaunasu 25. juna 1941. godine.
  • Litvanski aktivisti u Šančjaju, Kaunas.
    Litvanski aktivisti u Šančjaju, Kaunas.
  • Litvanski ustanici predvode razoružane vojnike Crvene armije u Kaunasu.
    Litvanski ustanici predvode razoružane vojnike Crvene armije u Kaunasu.

U Vilnjusu[uredi | uredi izvor]

U Vilnjusu, LAF (kojim je komandovao Vitautas Bulvičijus) je desetkovan sovjetskim hapšenjima neposredno pre rata i Litvanci su činili samo malu manjinu gradskog stanovništva.[3][41] Zbog toga je ustanak bio manjeg obima i počeo je 23. juna. Ustanici su zauzeli poštu, radio stanicu i druge ustanove, a nad Gediminovim tornjem istakli su litvansku zastavu. Bilo je relativno lako preuzeti kontrolu nad Vilnjusom jer se većina jedinica Crvene armije nalazila izvan njega i prilično brzo se povlačila.[36] Prve nemačke jedinice ušle su u grad 24. juna. 7. tenkovska divizija, kojom je komandovao Hans fon Funk, očekivala je da će Crvena armija pružiti otpor u Vilnjusu i planirala je da bombarduje grad.[1]

U 29. streljačkom korpusu, formiranom nakon raspuštanja litvanske vojske 1940. godine, bilo je oko 7.000–8.000 etničkih Litvanaca.[42] Većina njih je dezertirala i počela da se okuplja u Vilnjusu od 24. juna. Sovjetska 184. streljačka divizija, dislocirana kod Varene, bila je jedna od prvih koja se suočila sa napredujućim Nemcima.[43] Iskoristivši haos među sovjetskim oficirima, Litvanci su se uz malo gubitaka odvojili od glavnog korpusa i okupili se u Vilnjusu. Samo 745 vojnika 184. streljačke divizije stiglo je do Sovjetskog Saveza.[21] Sovjetskoj 179. streljačkoj diviziji je naređeno da se povuče iz Pabrade–Švenčjoneljaja prema Pskovu.[43] Dana 27. juna divizija je prešla litvansku granicu i litvanski vojnici su se pobunili. Najmanje 120 Litvanaca je ubijeno u raznim pucnjavama dok su pokušavali da dezertiraju. Oko 1.500 do 2.000 vojnika (od 6.000) 179. streljačke divizije stiglo je do Nevelja.[21] Litvanci su se nadali da će ovi dezerteri činiti jezgro nove litvanske vojske; međutim, trupe su organizovane u policijske bataljone i Nemci su ih angažovali za svoje potrebe, uključujući i vršenje holokausta.[21]

  • Zgrade u Vilnjusu sa istaknutim litvanskim zastavama
    Zgrade u Vilnjusu sa istaknutim litvanskim zastavama
  • Sovjetski ratni zarobljenici u pratnji nemačkih vojnika u Viljnusu, jun–jul 1941.
    Sovjetski ratni zarobljenici u pratnji nemačkih vojnika u Viljnusu, jun–jul 1941.
  • Litvanski pobunjenici (LAF) i vojnici litvanske vojske na Katedralnom trgu u Vilnjusu nakon što je grad oslobođen od Sovjeta
    Litvanski pobunjenici (LAF) i vojnici litvanske vojske na Katedralnom trgu u Vilnjusu nakon što je grad oslobođen od Sovjeta
  • Litvanski vojnici, oslobođeni iz bivšeg litvanskog korpusa Crvene armije, srdačno dočekani u Vilnjusu, Litvanija
    Litvanski vojnici, oslobođeni iz bivšeg litvanskog korpusa Crvene armije, srdačno dočekani u Vilnjusu, Litvanija
  • Litvanski pobunjenici (LAF) patroliraju ulicama Vilnjusa, Litvanija
    Litvanski pobunjenici (LAF) patroliraju ulicama Vilnjusa, Litvanija

Na drugim mestima[uredi | uredi izvor]

Članovi Litvanskog streljačkog saveza u Kruonisu traže više oružja za borbu protiv komunista i sovjetskih vojnika koji su terorisali lokalno stanovništvo.

Ustanak se proširio i na druge gradove, varošice i sela. Nivo pobunjeničkih aktivnosti je uveliko varirao širom Litvanije, a ustanak je bio manje organizovan, više spontan i haotičan.[3] Muškarci su se pridružili ustanku iako nikada nisu čuli za LAF ili organizovani otpor u Kaunasu. U većini oblasti pobunjenici su sledili obrazac postavljen u Kaunasu i Vilnjusu: preuzeli kontrolu nad lokalnim institucijama (što je najvažnije, policijom) i obezbedili druge strateške objekte. Pobunjenici su takođe hapsili sovjetske aktiviste, oslobađali političke zatvorenike i postavljali litvanske zastave.[42] Gotovo svuda se osećao nedostatak oružja i municije; glavni način za nabavku oružja bio je razoružavanje predatih sovjetskih trupa.[44] Najviše aktivnih ustanika bilo je u okruzima Švenčjonisa, Mažejkjaja, Panevežisa i Utene.[2] U nekim oblastima, poput Šjauljaja, nije bilo primetnih pobunjeničkih aktivnosti.[2] Kada bi Nemci ušli u naselje, razoružali bi ustanike. Međutim, neke lokalne institucije (policija, razni komiteti) koje su ustanici defakto osnovali kasnije su legalizovane dejure.[45]

Tokom sovjetske ere, pobunjenici su bili proganjani, a ustanak je cenzurisan iz istorijskih knjiga. Memoari i studije koje su objavili uglavnom Amerikanci litvanskog porekla procenjivali su ukupan broj litvanskih aktivista na 90.000 ili 113.000, a žrtve na 2.000 ili 6.000.[2] Nakon što je Litvanija povratila nezavisnost 1990. i kada su novi dokumenti postali dostupni, istoričari su revidirali procene na 16.000–20.000 aktivnih učesnika i 600 žrtava.[2] Većina pobunjenika bili su mladići, od 18 do 25 godina.[36] Sovjetski gubici se procenjuju na 5.000 ljudi.[3]

Nezavisnost i privremena vlada[uredi | uredi izvor]

Sednica Privremene vlade Litvanije pod predsedavanjem Juozasa Ambraževičijusa

"Pažnja! Pažnja! Govori Kaunas. Nezavisna Litvanija. Deklaracija o obnavljanju nezavisnosti Litvanije. Formirana privremena vlada novonastale Litvanije izjavljuje da obnavlja slobodnu i nezavisnu državu Litvanije. Pred čistom savešću ceo svet, mlada država Litvanija sa entuzijazmom obećava da će doprineti uređenju Evrope na novim osnovama. Litvanski narod, izmučen brutalnim boljševičkim terorom, odlučio je da svoju budućnost gradi na osnovu nacionalnog jedinstva i socijalne pravde."

— Leonas Prapuolenis, prvo saopštenje Privremene vlade preko nedavno zarobljenog radija u Kaunasu.[46][47]

Dana 23. juna 1941. u 9:28 na radiju u Kaunasu je puštena Himna Litvanije, nacionalna himna Litvanije.[48] Član LAF-a Leonas Prapuolenis pročitao je deklaraciju o nezavisnosti Atstatoma laisva Lietuva (Slobodna Litvanija je obnovljena).[49] Prapuolenis je najavio članove Privremene vlade i zamolio narod da čuva javnu i privatnu imovinu, radnike da organizuju zaštitu fabrika, javnih ustanova i drugih važnih objekata, a policajce da patroliraju svojim teritorijama čuvajući opšti javni red. Poruka je nekoliko puta ponovljena na litvanskom, nemačkom i francuskom.

Prvi sastanak Privremene vlade održan je 24. juna. Aktivista LAF-a Juozas Ambrazevičijus zamenio je Kazisa Škirpu, koji je bio u kućnom pritvoru u Berlinu, na mestu premijera. Nova vlada je pokušala da preuzme punu kontrolu nad zemljom, uspostavi proglašenu nezavisnost i započne kampanju desovjetizacije. Tokom šestonedeljnog postojanja doneto je preko 100 zakona, od kojih su neki unapred pripremljeni, koji se bave denacionalizacijom zemljišta, preduzeća i nepokretnosti, obnavljanjem lokalnih administrativnih jedinica, formiranjem policije i drugim pitanjima. Vlada nije imala vlast u Vilnjuškom regionu, pod kontrolom druge armijske grupe.[50] U nadi da će opstati vlada je u potpunosti sarađivala sa nacističkim vlastima.[37]

Učesnici poslednje sednice Privremene vlade

Nemci nisu priznali novu vladu, ali takođe nisu preduzeli nikakve radnje za njeno nasilno raspuštanje (za razliku od vlade Stepana Bandere u Ukrajini). Nemačka vojna uprava je u početku tolerisala aktivnosti vlade jer nije pokušavala da preuzme kontrolu nad civilnim institucijama.[45] Rajhskomesarijat Ostland, nemačka civilna uprava (nem. Zivilverwaltung) osnovan je 17. jula.[51] Umesto grube sile, Civilna uprava je polako ukidala vladina ovlašćenja (na primer, nije dozvoljavala štampanje njenih dekreta u novinama ili emitovanje radio saopštenja) i zamenila njene institucije, primoravajući Privremenu vladu da se ili samoraspusti ili da postane marionetska institucija.[37] Spremna da sarađuje ako je to značilo priznanje i neki privid autonomije, vlada nije pristala da postane instrument nemačke okupacije.[37] Vlada se samoraspala 5. avgusta nakon što je potpisala protest protiv akcija Nemaca da uzurpiraju ovlašćenja litvanske vlade.[52]

Posledice i kontroverze[uredi | uredi izvor]

Sahrana žrtava Junskog ustanka u Kaunasu 26. juna 1941. godine.

Uzurpacija javnog života nastavljena je i nakon raspada Privremene vlade. Litvanski aktivistički front je zabranjen u septembru 1941, a neki od njegovih vođa prebačeni su u koncentracione logore. U decembru je zabranjena i poslednja legalna partija Litvanije, pronacistička Litvanska nacionalistička partija.[51] Većina zakona koje je usvojila Privremena vlada ostala je na papiru. Međutim, nekoliko zakona koji su se ticali stvari bez neposrednog nemačkog interesa, uključujući lokalnu administraciju i obrazovanje, imalo je donekle dugotrajan efekat.[53] Vlada je ostavila razvijenu lokalnu administraciju, u kojoj su bili Litvanci. To je omogućilo izvestan pasivni otpor kada su nemačke naredbe odozgo mogle biti blokirane odozdo. Na primer, Litvanci su se opirali regrutovanju u Vafen-SS diviziju, kvotama za prisilni rad u Nemačkoj ili germanizaciji litvanskih škola.[54]

Uprkos neuspehu u uspostavljanju nezavisnosti i oskudnim dugoročnim rezultatima, ustanak je bio važan događaj. Kao što je Kazis Škirpa rezimirao u svojim memoarima, ustanak je pokazao odlučnost litvanskog naroda da ima sopstvenu nezavisnu državu i razbio mit da se Litvanija dobrovoljno pridružila Sovjetskom Savezu u junu 1940. godine.[55] Ustanak je takođe doprineo neuobičajeno brzom napredovanju Nemačke protiv Sovjetskog Saveza: stigli su do Pskova je za 17 dana.[16] Događaji iz juna 1941. takođe su izazvali određene kontroverze. U to vreme, litvanske diplomate u inostranstvu, uključujući bivšeg predsednika Antanasa Smetona i Stasisa Lozoraitisa, opisali su ustanak kao "nacistički inspirisan".[55] Ove izjave su možda bile u pokušaju da se ubede Sjedinjene Države, Velika Britanija i druge zapadne sile da Litvanija nije saveznik nacista.[56] Privremena vlada je kritikovana zbog svojih antisemitskih slogana i uredbi, posebno Žydų padėties nuostatai (Pravila o statusu Jevreja) od 1. avgusta. Njenu vojnu jedinicu ubrzo su angažovali nacisti u masovnim pogubljenjima litvanskih Jevreja u Kaunaškoj tvrđavi i u provincijama.[57] Preživeli Jevreji i autori optužuju pripadnike LAF-a, posebno u Kaunasu, ali i u drugim gradovima, za neselektivne i jezive ekscese prema jevrejskim stanovnicima, često pre nego što su nacisti stigli da preuzmu kontrolu, što je najznačajnije izraženo pogromom u Kaunasu.[58]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Anušauskas 2005, str. 164.
  2. ^ a b v g d đ Anušauskas 2005, str. 171.
  3. ^ a b v g Brandišauskas, Valentinas (2002). „1941 m. sukilimas ir nepriklausomybės viltys”. Gimtoji istorija. Nuo 7 iki 12 klasės (na jeziku: litvanski). Vilnius: Elektroninės leidybos namai. ISBN 9986-9216-9-4. Arhivirano iz originala 2008-03-03. g. Pristupljeno 2009-07-04. 
  4. ^ Litva v period germanskoй okkupacii 1941 – 1944 g. (na jeziku: ruski). runivers.ru. Pristupljeno 2012-07-18. 
  5. ^ Piotrowski, Tadeusz (1998). Poland's Holocaust: Ethnic Strife, Collaboration with Occupying Forces and Genocide in the Second Republic, 1918–1947. McFarland. str. 164. ISBN 9780786403714. 
  6. ^ Liekis, Šarūnas (2010). 1939: The Year that Changed Everything in Lithuania's History (na jeziku: engleski). New York: Rodopi. str. 119—122. ISBN 978-9042027626. 
  7. ^ Žygelis, Dalius; Lukšas, Aras. „Lietuvių aktyvistų frontas: atlikę pareigą Tėvynei. D.Žygelis, A.Lukšas / „Karys“ 2015 m. Nr.11”. Kariuomeneskurejai.lt (na jeziku: litvanski). Pristupljeno 25. 6. 2021. 
  8. ^ Anušauskas 2005, str. 157–158.
  9. ^ a b Anušauskas 2005, str. 157.
  10. ^ Bubnys 1998, str. 26.
  11. ^ Bubnys 1998, str. 27.
  12. ^ Bubnys 1998, str. 32.
  13. ^ a b Anušauskas 2005, str. 167.
  14. ^ Anušauskas 2005, str. 168.
  15. ^ Bubnys 1998, str. 29.
  16. ^ a b Misiunas & Taagepera 1993, str. 46.
  17. ^ a b Jegelevičius, Sigitas (2004-06-11). „1941 m. Lietuvos laikinosios vyriausybės atsiradimo aplinkybės”. Voruta (na jeziku: litvanski). 11 (557). ISSN 1392-0677. 
  18. ^ a b Anušauskas 2005, str. 161.
  19. ^ a b v Anušauskas 2005, str. 162.
  20. ^ a b Anušauskas 2005, str. 165.
  21. ^ a b v g Anušauskas 2005, str. 166.
  22. ^ Anušauskas 2005, str. 166–167.
  23. ^ Anušauskas 2005, str. 141.
  24. ^ Anušauskas 2005, str. 142.
  25. ^ Bubnys 1998, str. 45–46.
  26. ^ a b Bubnys 1998, str. 34.
  27. ^ a b Narutis, Pilypas (jun 1971). „1941 birželio sukilimas Kaune”. Aidai (na jeziku: litvanski): 255—258. ISSN 0002-208X. 
  28. ^ a b Bubnys 1998, str. 35.
  29. ^ a b Bubnys 1998, str. 36.
  30. ^ Gerutis 1984, str. 324
  31. ^ a b Dobkevičius, Kazimieras (2006-11-22). „Dzūkija ir dzūkai Lietuvos istorijos verpetuose”. XXI amžius (na jeziku: litvanski). 87 (1487). 
  32. ^ a b Gerutis 1984, str. 325.
  33. ^ „1941 metų Joninės. Šlovės savaitė: kaip lietuviai laimėjo hibridinį karą prieš Kremlių « Lietuvos Žurnalistų draugija”. Lietuvos žurnalistų draugija. Pristupljeno 26. 6. 2016. 
  34. ^ Aleksandravičius, Arnoldas. „1941 metų Joninės. Šlovės savaitė: kaip lietuviai laimėjo hibridinį karą prieš Kremlių”. Lietuvos kariuomenės kūrėjų savanorių sąjunga (na jeziku: litvanski). Pristupljeno 26. 6. 2016. 
  35. ^ Gerutis 1984, str. 325–326.
  36. ^ a b v Bubnys 1998, str. 40.
  37. ^ a b v g Misiunas & Taagepera 1993, str. 47.
  38. ^ Bubnys 1998, str. 38.
  39. ^ a b Bubnys 1998, str. 39.
  40. ^ Anušauskas 2005, str. 169.
  41. ^ Bubnys, Arūnas (2020-06-21). „1941 m. birželio sukilimas Vilniuje”. Alkas.lt (na jeziku: litvanski). Pristupljeno 11. 6. 2021. 
  42. ^ a b Bubnys 1998, str. 43.
  43. ^ a b Gerutis 1984, str. 326.
  44. ^ Anušauskas 2005, str. 170.
  45. ^ a b Anušauskas 2005, str. 176.
  46. ^ „Tikros istorijos. Tverečiaus parapijai 500 metų (recording from 1:20 to 2:17)”. Lrt.lt (na jeziku: litvanski). 2001-06-28. Pristupljeno 7. 6. 2021. 
  47. ^ Jegelevičius, Sigitas. „Lietuvių savivalda ir vokiečių okupacinė valdžia: tarp kolaboravimo ir rezistencijos”. Genocid.lt. Genocide and Resistance Research Centre of Lithuania. Pristupljeno 7. 6. 2021. 
  48. ^ „The History of Lithuania's National Anthem”. DRAUGAS NEWS. Pristupljeno 15. 9. 2015. 
  49. ^ "Seimo Kronika", 23(162) pp. 5–7.
  50. ^ Anušauskas 2005, str. 175.
  51. ^ a b Anušauskas 2005, str. 177.
  52. ^ Škirpa, Kazys (1973). Sukilimas Lietuvos suverenumui atstatyti. Brooklyn, NY: Franciscan Fathers Press. str. 502. 
  53. ^ Misiunas & Taagepera 1993, str. 48.
  54. ^ Anušauskas 2005, str. 192.
  55. ^ a b J. G. (jun 1975). „1941 m. sukilimo istorija”. Aidai: 287. ISSN 0002-208X. 
  56. ^ Zemlickas, Gediminas (2000-03-09). „Apie Birželio sukilimą ir Lietuvos laikinąją vyriausybę”. Mokslo Lietuva (na jeziku: litvanski). 5 (207). ISSN 1392-7191. Arhivirano iz originala 2006-05-18. g. 
  57. ^ Knezys, Stasys (2000). „Kauno karo komendantūros Tautinio darbo batalionas 1941 m.”. Genocidas Ir Rezistencija (na jeziku: litvanski). 7 (1). ISSN 1392-3463. 
  58. ^ Greenbaum, Masha (1995). The Jews of Lithuania: A History of a Remarkable Community 1316–1945 (9th izd.). Israel: Gefen Books. str. 307. ISBN 965-229-132-3. 

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јунски_устанак_(Литванија)&oldid=27678114”