Avramske religije
Avramske religije (ili abrahamske religije) je zbirni pojam za monoteističke religije koje vuku poreklo iz zajedničke tradicije „praoca” Avrama (ili Abrahama).
Ove religije čine veliku grupu koja uključuje judaizam, hrišćanstvo i islam i čiji je broj sledbenika negde oko polovine svetskog stanovništva. Pored judaizma, hrišćanstva i islama, brojne druge religije sa monoteističkom tradicijom se često smatraju avramskim religijama. Obično se tu ubrajaju bahai vera, Druzi, mandaizam, sikizam i rastafarijanizam.
Sve ove religije smatraju za bitan deo sopstvenog religijskog identiteta otkrovenje i savez jedinog istinskog Boga sa Avramom. Sve avramske religije smatraju da je od momenta javljanja Avramu obnovljen monoteizam koji je naređen čoveku, a koji su ljudi, zbog grehova, pretvorili u politeizam te da je upravo njihova vera nastavak Avramovog puta. U Starom zavetu, koji je zajednički hrišćanima, Jevrejima i Muslimanima, o ovome se govori u 1 Moj. 12 i 14, u Novom zavetu u Rim. 4 i 8, Gal. 4 i Jevr. 11, a u Kuranu u surama 3, 14, 15 i 16.
Pojam „pustinjski monoteizam” se ponekad koristi u slične svrhe za upoređivanje istorijskog konteksta. Avramovski ili pustinjski monoteizam je, u tom kontekstu, teološki kompleks niz zajedničkih pretpostavljenih osobina koje ove religije (obično se misli samo na judaizam, hrišćanstvo i islam) poseduju, a koje su, navodno, karakteristične za njihovo avramovsko nasleđe. Ovaj koncept je naročito istraživao nemački teolog Karl Jozef Kušel u svojoj knjizi Spor oko Avrama. Šta Jevreje, hrišćane i muslimane deli, a šta ujedinjuje?.[1] Ipak, sam koncept „avramovskog monoteizma” vrlo često trpi fundamentalni prigovor da je upravo lik Avrama u svakoj od navedenih religija uzet kako bi se one udaljile, a ne zbližile sa ostalim religijama koje plediraju na avramovsko utemeljenje.
Lik Avrama je za Jevreje simbol njihove verske posebnosti, koju, prema njima hrišćanstvo nije u stanju da legitimno interpretira i prihvati; za hrišćanstvo, kako je već apostol Pavle pisao, u avramovsko nasleđe ne spadaju pokoravanje formalnim normama, nego istinska vera. Islam smatra da je Avram bio istinski musliman (poslanik Božiji), a da su judaizam i hrišćanstvo izneverile njegovu veru, koju je Muhamed obnovio. Naime, svi poslanici koji su do pojave Muhameda prenosili Božiju poslanicu narodu — bili su isključivo jevreji. I svaka je tadašnja poslanica (vera) bila upućena isključivo Izrailju, odn. jevrejima. Time jedan prosečan afrikanac ili evropljanin ili Amerikanac ako kaže da je hrišćanin on u stvari "krade" veru koja je namenjena isključivo Izrailju. Dolaskom Muhameda on prenosi poslanicu svoju koju je Svevišnji Gospod predodredio ne više samo za Izrailj i jevreje nego za čitav svet.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Kuschel, Karl-Josef (2001). Streit um Abraham. Was Juden, Christen und Muslime trennt und was sie eint. Düsseldorf: Patmos. ISBN 978-3-491-69030-1.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Kuschel, Karl-Josef (2001). Streit um Abraham. Was Juden, Christen und Muslime trennt und was sie eint. Düsseldorf: Patmos. ISBN 978-3-491-69030-1.
