Aleksandar Lukašenko

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Aleksandar Lukašenko
Lukašenko 2024.
Lični podaci
Puno imeAleksandar Grigorjevič Lukašenko
Datum rođenja(1954-08-30)30. avgust 1954. (69 god.)
Mesto rođenjaKopis, SSSR
DržavljanstvoBelorusija
NarodnostBelorus
Religija„pravoslavni ateista“[1]
ProfesijaEkonomista
rezervni potpukovnik
Porodica
SupružnikGalina Rodionovna Želnerovič
DecaViktor, Dmitrij, Nikolaj
Politička karijera
Politička
stranka		Nezavisni (od 1992)
Ranije:
Komunistička partija Sovjetskog Saveza (1979—1991)
Komunisti za demokratiju (1991—1992)
Čin
potpukovnik (1994)

vrhovni komandant kao predsednik Belorusije
Trenutna funkcija
Funkciju obavlja od 10. jula 1994.
PrethodnikMječislav Grib
Zvanični veb-sajt
president.gov.by/en/

Standarta predsednika Belorusije

Aleksandar Grigorjevič Lukašenko (blr. Аляксандр Рыгоравіч Лукашэнка, rus. Александр Григорьевич Лукашенко; Kopis, 30. avgust 1954) predsednik je Belorusije. Završio je dva fakulteta, po obrazovanju je ekonomista i istoričar. Prvi put je izabran na izborima 10. jula 1994,[2] drugi put 9. septembra 2001, treći put 19. marta 2006, četvrti put 19. decembra 2010. godine a peti put 11. oktobra 2015. Da bi mogao biti izabran više od dva puta organizovao je referendum 17. oktobra 2004. godine.

Obrazovanje i rad[uredi | uredi izvor]

Aleksandar Lukašenko je rođen u mestu Kopis Oršanskog rejona Vitepske oblasti. Njegov deda je rodom iz Ukrajine iz Sumske oblasti. Njegova majka je do rata živela u selu Aleksandrija u Šklovskom rejonu Mogiljovske oblasti a posle rata se zaposlila u oršanskoj fabrici lana. Nakon rođenja sina vratila se na selo gde je radila na farmi. Aleksandar Lukašenko je odrastao bez oca.

Završio je fakultet istorije Mogiljovskog pedagoškog instituta 1975. kao profesor istorije i društva a 1985. ekonomski fakultet Beloruske poljoprivredne akademije kao ekonomista-organizator proizvodnje u poljoprivredi. Od 1975. do 1977. služio je vojsku pri pograničnoj vojsci KGB SSSR. Nakon toga je radio u gradskoj upravi grada Mogiljova.

Od 1982. je bio zamenik predsednika kolhoza Udarnik Šklovskog rejona a od sledeće godine zamenik direktora kombinata građevinskih materijala u Šklovu. Od 1985. do 1987. bio je sekretar partijskog komiteta kolhoza Lenjin u Šklovskom rejonu. U martu 1987. je izabran za direktora sovhoza Gorodec u Šklovskom rejonu a u januaru 1988. je među prvima u Mogiljovskoj oblasti počeo da uvodi ugovore o zakupu unutar sovhoza.

Politička karijera[uredi | uredi izvor]

Od 1979. je bio član KPSS. Prvi put je izabran za poslanika Vrhovnog Saveta Belorusije 1990. godine. Bio je na čelu komisije za istraživanje komercijalnih struktura koje funkcionišu pri republičkim i mesnim organima vlasti i uprave. Postao je poznat nakon kritičkog istupa protiv Stanislava Šuškeviča, predsednika Vrhovnog Saveta. Nakon toga je formirao frakciju Komunisti za demokratiju.

Popularnost Lukašenka u Belorusiji se objašnjava njegovim uspešnim radom na obnovi urušene beloruske post-sovjetske ekonomije. 2005. godine Svetska banka ocenila je da Belorusija ima snažan, istinski ekonomski rast, i da je korist široko raspodeljena među stanovništvom. Pod Lukašenkom, zvanična nezaposlenost je manja od 2 procenta,[3] siromaštvo je opalo, i prosečna mesečna zarada je viša nego u većini bivših sovjetskih republika uključujući i Ukrajinu. Kritičari pripisuju ekonomski rast Belorusije dotacijama u energiji iz Rusije i povlašćenom pristupu ruskom tržištu za beloruske industrijske proizvode.

Lukašenkove veze sa Zapadom, posebno sa SAD, često su bile zategnute. Tokom vladavine Džordža Buša mlađeg Lukašenko je od strane Kondolize Rajs ocenjen kao poslednji evropski diktator i vođa jedne od svetskih ispostava tiranije, zbog navodnih zabrana slobode govora i štampe, delovanja nevladinih organizacija, i slobode religije pod njegovim vođstvom. Takođe SAD proglašavaju beloruske izbore nameštenim.

Dok se u unutrašnjoj politici zalaže za očuvanje sovjetskih ekonomskih institucija i politike, u spoljnoj politici je često kritičar američke i zapadne politike. Smatra se jednim od saveznika Rusije, iako je tokom rata na istoku Ukrajine branio pozicije Ukrajine. Angažovao se kao posrednik u pregovorima između Nemačke, Francuske, Rusije i Ukrajine o okončanju rata a oba mirovna sporazuma su postignuta u Minsku pod pokroviteljstvom Lukašenka.

Predsednički izbori
  • 1994 — 44,82% protiv Vjačeslava Kebiča
  • 2001 — 75,65% u prvom krugu
  • 2006 — 84,4% u prvom krugu
  • 2010 — 79,65% u prvom krugu
  • 2015 — 84,09% u prvom krugu
  • 2020 — 80,23 % u prvom krugu

Privatno[uredi | uredi izvor]

Oženjen je Galinom Rodionovnom od 1975. Nisu razvedeni ali ne žive zajedno. Imaju dva sina Viktora (1975) i Dimitrija (1980). Aleksandar Lukašenko ima i sina Nikolaja (2004). Ima sedmoro unuka. Glavni hobi mu je hokej na ledu.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Europe | Belarus president visits Vatican”. BBC News. 27. 4. 2009. Pristupljeno 3. 7. 2013. 
  2. ^ „Belarus — Government”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. 18. 12. 2008. Arhivirano iz originala 10. 12. 2008. g. Pristupljeno 3. 7. 2013. 
  3. ^ „Labour”. Belstat.gov.by. Arhivirano iz originala 07. 07. 2012. g. Pristupljeno 3. 7. 2013. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Лукашенко&oldid=27812878”