Aleksej Navaljni

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Aleksej Navaljni
Navaljni 2011. godine
Lični podaci
Puno imeAleksej Anatoljevič Navaljni
Datum rođenja(1976-06-04)4. jun 1976.
Mesto rođenjaButinj, Podmoskovlje, Sovjetski Savez
Datum smrti16. februar 2024.(2024-02-16) (47 god.)
Mesto smrtiHarp, Jamalija, Rusija
DržavljanstvoRusija
Religijapravoslavni hrišćanin
ProfesijaAnti-korupcijski aktivista
advokat
Porodica
SupružnikJulija Abrosimova (v. 2000 —  njegova smrt 2024)
Deca2
Politička karijera
Politička
stranka		Jabloko (2000—2007)
Vanstranački političar (2007—2013)
Rusija budućnosti (2013—2024)
Zvanični veb-sajt
Званични вебсајт
Potpis

Aleksej Anatoljevič Navaljni (rus. Алексей Анатольевич Навальный; Butinj, 4. jun 1976 — Harp, 16. februar 2024) bio je ruski opozicioni lider,[1] političar, pravnik i antikorupcijski aktivista.

Do međunarodne važnosti došao je organizovanjem demonstracija, kandidovanjem za funkciju predsednika Rusije i zagovaranje reformi protiv korupcije u Rusiji, Vladimira Putina i njegove vlade.[1] Navaljnog je The Wall Street Journal opisao kao „čoveka koga se Vladimir Putin najviše plaši”.[2] Putin je izbegavao da direktno naziva Navaljnog po imenu.[3] Navaljni je bio član Ruskog opozicionog koordinacionog saveta i vođa političke stranke „Rusija budućnosti”[a] kao i osnivač Fondacije za borbu protiv korupcije (FBK).[4]

Navaljni je imao preko šest miliona pretplatnika na Jutjubu i preko 2 miliona pratioca na Tviteru.[5][6] Putem svojih društvenih mreža objavljivao je materijale koji su vezani za korupciju u Rusiji, organizuje političke demonstracije i promoviše svoje kampanje. 2011. godine je u radio intervjuu opisao Rusku vladajuću stranku Jedinstvenu Rusiju kao „stranku prevaranata i lopova”, koja je kasnije postala popularan epitet.[7] Navaljni i FBK su objavili razne istrage u kojima se detaljno navodi navodna korupcija visokih ruskih zvaničnika. U martu 2017. godine su objavili dokumentarni film „On ti nije Dimon”, optužujući Dmitrija Medvedeva, tadašnjeg premijera i bivšeg predsednika Rusije, za korupciju, što je dovelo do masovnih protesta širom zemlje.[8] U januaru 2021. godine, nakon hapšenja Navaljnog i objavljivanja dokumentarnog filma „Palata za Putina” koji je optužio Putina za korupciju, održani su masovni protesti širom zemlje.[9]

Ruske vlasti su ga nekoliko puta hapsile,[10] a u dva slučaja je dobio dve uslovne kazne za proneveru, jednu u julu 2013. godine a drugu u decembru 2014. godine.[11][12] Za oba slučaja se smatra da su politički motivisani i da je to bila namera da mu se zabrani kandidovanje na budućim izborima.[13][14] Evropski sud za ljudska prava je presudio da su slučajevi kršili Navaljnijevo pravo na pravično suđenje, ali nikada nisu bili poništeni. Navaljni je šest puta ukupno pobedio na žalbama Evropskog suda za ljudska prava protiv ruskih vlasti.[15]

Godine 2013. se kandidovao na izborma za gradonačelnika Moskve gde je završio na drugom mestu sa 27% glasova, izgubivši od aktuelnog gradonačelnika Sergeja Sobjanjina koji je bio imenovan od strane Putina.[16] U decembru 2016. godine, Navaljni je pokušao da se kandiduje za predsednika Rusije tokom izbora 2018. godine, ali mu je Centralna izborna komisija Rusije, a kasnije i Vrhovni sud Rusije zabranio zbog krivične presude.[13][17][18]

U avgustu 2020. godine, Navaljni je bio hospitalizovan zbog teškog stanja nakon što je bio otrovan nervnim agensom.[19] Medicinski je bio brzo evakuisan u Berlin a mesec dana kasnije nakon što se oporavio, je bio pušten.[20] Navaljni je optužio Putina da je odgovoran za njegovo trovanje i istraga je u njegovo trovanje umešala agente Federalne služne bezbednosti (FSB). Evropska unija i Ujedinjeno kraljevstvo su odgovorile tako što su uveli sankcije pojedinim ruskim zvaničnicima.[21][22] Dana 17. januara 2021. godine se vratio u Rusiju, gde su ga odmah zadržali pod optužbom za kršenje uslovnih uslova.[23] Njegova uslovna osuda je 2. februara zamenjena zatvorskom, a umro je u kaznionici.[24]

Dana 16. februara 2024, ruska zatvorska služba je izvestila da je Navaljni umro u 47. godini života,[25] navodno od odlomljenog ugruška.[1][26]

Rani život i karijera[uredi | uredi izvor]

Navaljni je ukrajinskog i ruskog porekla.[27] Navaljni je odrastao u Obnjinsku, oko 100 kilometara jugozapadno od Moskve, ali tokom detinjstva je uglavnom letovao kod bake u Ukrajini, stekavši znanje ukrajinskog jezika.[27][28] Njegovi roditelji, Anatolij Navaljni i Ljudmila Navaljnaja, posedovali su fabriku tkanja košara u selu Kobjakovo u Moskovskoj oblasti, kojom su upravljali od 1994. godine.[29]

Navaljni i njegova žena Julija

Navaljni je završio srednju školu u Kalinincu Naro-Fominskog rejona Moskovske oblasti 1993. godine.[30] Diplomirao je na pravnom fakultetu na Univerzitetu prijateljstva naroda u Rusiji 1998. godine.[31] Nakon fakulteta je proučavao hartije od vrednosti i bio zamenik na Finansijskom univerzitetu pri Vladi Ruske Federacije.[32][33] Navaljni je bio dobio stipendiju za program Yale World Fellows na univerzitetu Jejl 2010. godine.[34][35]

Od 1998. godine Navaljni je radio kao pravnik za razne ruske kompanije.[30] Godine 2009. postao je advokat i član Advokatske komore Kirovske oblasti (matični broj 43/547). 2010. godine, zbog preseljenja u Moskvu, prestaje da bude član Advokatske komore Kirovske oblasti i postaje član Advokatske komore Moskve (matični broj 77/9991).[36][37] U novembru 2013, nakon što je presuda u slučaju Kirovles stupila na snagu, Navaljni je lišen statusa advokata.[38]

Porodični i lični život[uredi | uredi izvor]

Navaljni, njegova žena i opozicioni političar Ilja Jašin 2013. godine

Navaljni je oženjen Julijom Abrosimovom i imaju dvoje dece, ćerku Dariju, koja je trenutno student osnovnih studija na univerzitetu Stanford, i sina Zahara.[31][39] Od 1998. godine živi u trosobnom stanu u okrugu Marino na jugoistoku Moskve.[40] Navaljni je pravoslavni hrišćanin po veri.[41]

Beleške[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Narodni savez (2012–2014) a kasnije kao Stranka napretka (2014–2018)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v „Rusija, dirigovani predsednički izbori: Tačno u podne” (na jeziku: srpski). 2024-03-12. Pristupljeno 2024-03-19. 
  2. ^ „The Weekend Interview with Alexei Navalny: The Man Putin Fears Most - WSJ”. web.archive.org. 2015-01-02. Arhivirano iz originala 02. 01. 2015. g. Pristupljeno 2021-01-31. 
  3. ^ Walker, Shaun (2020-09-03). „'This gentleman': Alexei Navalny, the name Putin dares not speak”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Pristupljeno 2021-01-31. 
  4. ^ „Russian blogger Alexei Navalny in spotlight after arrest - The Washington Post”. web.archive.org. 2017-11-28. Arhivirano iz originala 28. 11. 2017. g. Pristupljeno 2021-01-31. 
  5. ^ „Russia Election: Putin Foe Alexei Navalny, Banned From Running, Keeps Pushing : Parallels : NPR”. web.archive.org. 2018-02-11. Arhivirano iz originala 11. 02. 2018. g. Pristupljeno 2021-01-31. 
  6. ^ CNN, Clare Sebastian. „Alexey Navalny and Russia's YouTube insurgency”. CNN. Pristupljeno 2021-01-31. 
  7. ^ „Russian blogger Alexei Navalny faces criminal investigation”. the Guardian (na jeziku: engleski). 2011-05-10. Pristupljeno 2021-01-31. 
  8. ^ Tamkin, Emily. „Navalny’s Anti-Corruption Fund Accuses Medvedev of Secret Massive Estate”. Foreign Policy (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-01-31. 
  9. ^ Times, The Moscow (2021-01-19). „Navalny Targets 'Billion-Dollar Putin Palace' in New Investigation”. The Moscow Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-01-31. 
  10. ^ „Russian opposition leader Navalny faces third inquiry”. BBC News (na jeziku: engleski). 2012-12-24. Pristupljeno 2021-01-31. 
  11. ^ CNN, By Ben Brumfield Phil Black and Laura Smith-Spark. „Harsh Putin critic Alexei Navalny given prison sentence”. CNN. Pristupljeno 2021-01-31. 
  12. ^ agencies, Staff and (2014-12-30). „Kremlin critic Alexei Navalny given suspended sentence and brother jailed”. the Guardian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-01-31. 
  13. ^ a b „Freedom in the World 2019 | Russia Country Report”. archive.vn. 2019-11-16. Arhivirano iz originala 16. 11. 2019. g. Pristupljeno 2021-01-31. 
  14. ^ MacFarquhar, Neil; Nechepurenko, Ivan (2017-02-08). „Aleksei Navalny, Viable Putin Rival, Is Barred From a Presidential Run (Published 2017)”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2021-01-31. 
  15. ^ „Navalьnый polučil ot ESPČ bolьše 200 tыs evro za pяtь let”. Otkrыtыe Media (na jeziku: ruski). 2019-04-09. Pristupljeno 2021-01-31. 
  16. ^ Englund, Will (2013-09-09). „Kremlin critic Alexei Navalny has strong showing in Moscow mayoral race, despite loss”. Washington Post (na jeziku: engleski). ISSN 0190-8286. Pristupljeno 2021-01-31. 
  17. ^ „Russian Supreme Court Rejects Navalny Appeal On Presidential Election Ban”. RadioFreeEurope/RadioLiberty (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-01-31. 
  18. ^ „Russia election: Kremlin queries legality of boycott call”. BBC News (na jeziku: engleski). 2017-12-26. Pristupljeno 2021-01-31. 
  19. ^ „Alexei Navalny: 'Poisoned' Russian opposition leader in a coma”. BBC News (na jeziku: engleski). 2020-08-20. Pristupljeno 2021-01-31. 
  20. ^ Times, The Moscow (2020-09-14). „Navalny Taken Off Ventilator as Novichok Recovery Continues – German Hospital”. The Moscow Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-01-31. 
  21. ^ „Navalny Novichok poisoning: EU sanctions hit top Russians”. BBC News (na jeziku: engleski). 2020-10-15. Pristupljeno 2021-01-31. 
  22. ^ Emmott, Robin (2020-10-15). „EU, Britain sanction Russian officials over Navalny poisoning”. Reuters (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-01-31. 
  23. ^ „Russia Navalny: Poisoned opposition leader held after flying home”. BBC News (na jeziku: engleski). 2021-01-17. Pristupljeno 2021-01-31. 
  24. ^ Times, The Moscow (2021-02-02). „As It's Happening: Navalny Sentenced to 2.5 Years in Penal Colony”. The Moscow Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-02-02. 
  25. ^ Sullivan, Helen; Roth, Andrew (16. 2. 2024). „Russian activist and Putin critic Alexei Navalny dies in prison”. The Guardian. Pristupljeno 16. 2. 2024. 
  26. ^ „Advokat Navalьnogo soobщil o poslednem vizite k nemu”. RBK (na jeziku: ruski). 2024-02-16. Pristupljeno 2024-02-16. 
  27. ^ a b Hrabovskyi, Serhii (22. 9. 2020). „Oleksій Navalьniй яk dzerkalo rosійsьkoї revolюcії”. day.kyiv.ua. Arhivirano iz originala 22. 09. 2020. g. 
  28. ^ „Pravila žizni Alekseя Navalьnogo”. Žurnal Esquire (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2021-01-31. 
  29. ^ „Novaя gazeta - Novayagazeta.ru”. Novaя gazeta - Novayagazeta.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2021-01-31. 
  30. ^ a b „Navalьnый Alekseй, rossiйskiй obщestvennый deяtelь” (na jeziku: ruski). Lenta.ru. 
  31. ^ a b „Alexei Navalny: Russia's vociferous Putin critic”. BBC News (na jeziku: engleski). 2021-01-22. Pristupljeno 2021-01-31. 
  32. ^ „Alexei Navalny | MT Profile | The Moscow Times”. archive.is. 2013-02-04. Arhivirano iz originala 04. 02. 2013. g. Pristupljeno 2021-01-31. 
  33. ^ „NEWSMAKER-Protests pitch Russian blogger against Putin | Reuters”. web.archive.org. 2011-12-27. Arhivirano iz originala 11. 09. 2012. g. Pristupljeno 2021-01-31. 
  34. ^ Welle (www.dw.com), Deutsche. „Kremlin critic Navalny: To Moscow via Yale | DW | 14.08.2013”. DW.COM (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-01-31. 
  35. ^ „Alexey Navalny”. Maurice R. Greenberg World Fellows Program (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-01-31. 
  36. ^ „Ruski registar advokata – Rezultati pretrage – Navaljni Aleksej Anatoljevič”. Ministarstvo pravde Ruske Federacije. 
  37. ^ „SK sčitaet advokatskiй status Navalьnogo nezakonnыm” (na jeziku: ruski). BBC Russian Service. 27. 2. 2013. 
  38. ^ „Advokatskaя palata Moskvы lišila Navalьnogo statusa advokata iz-za prigovora po delu "Kirovlesa"” (na jeziku: ruski). Pravo.ru. 4. 12. 2013. 
  39. ^ Navalnaya, Daria; Westbrook, Adam (2019-06-27). „Opinion | What It’s Like To Be a Teenager in Putin’s Russia (Published 2019)”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2021-01-31. 
  40. ^ „Navalny's Campaign 2018. How it was”. Pora vыbiratь — Alekseй Navalьnый (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 01. 02. 2021. g. Pristupljeno 2021-01-31. 
  41. ^ „The Akunin-Navalny interviews (part I)”. openDemocracy (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-01-31. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алексеј_Наваљни&oldid=27760560”