Ana od Velike Britanije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ana od Velike Britanije
Kraljica Ana
Lični podaci
Datum rođenja(1665-02-06)6. februar 1665.
Mesto rođenjaLondon, Kraljevina Engleska
Datum smrti1. avgust 1714.(1714-08-01) (49 god.)
Mesto smrtiLondon, Kraljevstvo Velika Britanija
GrobVestminsterska opatija
Porodica
SupružnikDžordž od Danske
PotomstvoPrince William, Duke of Gloucester
RoditeljiDžejms II
Ana Hajd
DinastijaStjuart
Kraljica Engleske, Škotske i Irske
Kraljica Velike Britanije i Irske
Period8. mart 1702 — 1. avgust 1714.
PrethodnikVilijam III Oranski
NaslednikDžordž I

Ana od Velike Britanije (rođena 6. februara 1665, umrla 1. avgusta 1714) je bila kraljica Engleske, Škotske i Irske.[1] Kraljica je postala 8. marta 1702[1]. nasledivši kralja Vilijama III Oranskog. Njen otac Džejms II bio je nasilno svrgnut 1688, pa su njena sestra Meri II i njen suprug Vilijam III Oranski postali suvladari, što je bio jedini takav slučaj u britanskoj istoriji. Kada je Meri umrla 1694. Vilijam je nastavio da vlada sam do 1702.

Po aktu o uniji (1707) Engleska i Škotska su ujedinjene u jednu državu, kraljevinu Veliku Britaniju.[1] Ana je postala prvi vladar, a nosila je pored toga i posebnu krunu kao kraljica Irske. Vladala je do 1714.[1] Njen život je bio obeležen mnogim krizama. Pošto je umrla bez dece, bila je poslednji monarh iz dinastije Stjuart.[1] Nasledio ju je njen rođak Džordž I iz dinastije Hanover.

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Detinjstvo[uredi | uredi izvor]

Rođena je kao drugo dete Džejmsa, vojvode od Jorka (a kasnije Džejmsa II) i njegove prve žene Ane Hajd. Ana i njena sestra Mari su bili jedina deca Džejmsa II, koja su doživela punoletstvo.[2] Kao dete bolovala je od očne infekcije, pa su je slali u Francusku na lečenje. Tu je živela sa svojom bakom Anrietom Marijom od Francuske, a kada je ona umrla sa tetkom, vojvotkinjom od Orleana Anriet Anom. Iz Francuske se vratila 1670. Oko 1673. upoznala je Saru Dženings, koja joj je postala blizak prijatelj i jedan od najvažnijih savetnika.[3] Dženingsova se kasnije udala za Džona Čerčila (budućeg vojvodu od Malboroa), tokom vremena jednog od Aninih najboljih generala.[4]

Anin otac Džejms II postao je katolik 1673. Po instrukcijama Čarlsa II Ana i njena sestra Meri odgajane su kao protestanti.[5] Ana se 28. jula 1683. udala za protestantskog princa Džordža od Danske, koji je bio brat danskog kralja Kristijana V (bio joj je i rođak u trećem kolenu). Sara Čerčil je tada postala najbliža savetnica.

Dolazak na vlast Džejmsa II[uredi | uredi izvor]

Kada je umro Čarls II 1685. Anin otac Džejms II postao je kralj.[6] Engleski narod nije bio oduševljen njegovim dolaskom na presto.[7] Bio je katolik. Narod je postao pojačano zabrinut, kada je njegova druga žena Marija od Modene rodila 1688. sina i tako je postala verovatnija mogućnost katoličke dinastije u Engleskoj.[8] Ana tada nije bila prisutna, bila je otišla u Bad Samerset. Ana je tada pisala Meri da je dete možda njen brat, ali da će ona ostati čvrsta u svom verskom ubeđenju.

Anina sestra Meri II i njen suprug Vilijam III Oranski su izvršili invaziju i svrgli nepopularnog despotskog Džejmsa II u onome što će biti poznato kao Slavna revolucija.

Slavna revolucija[uredi | uredi izvor]

Anin otac Džejms je u proleće 1688. zabranio Ani da poseti sestru Meri. Međutim dopisivale su se i verovatno je znala za planiranu invaziju na Englesku. Ana je bila pod uticajem Čerčila, budućeg vojvode od Malboroa i njegove supruge[9] pa nije pokazivala simpatije za oca Džejmsa kada je Vilijam III izvršio invaziju na Englesku u novembru 1688. Umesto toga pisala je Vilijamu i odobravala je njegovu akciju. Kralja su napuštali jedan po jedan savetnik, a onda i njihove žene[10]. I Ana je pobegla iz Londona, a vratila se 19. decembra. Odmah ju je posetio Vilijam III Oranski. Konvencioni parlament se sastao 1689. i proglasio je da je Džejms abdicirao, jer je pobegao iz zemlje i da je tron prazan. Kruna je ponuđena Aninoj sestri Meri II, ali zajednički su je prihvatili Meri II i Vilijam III Oranski. To je jedini takav primer zajedničkih kraljeva u britanskoj istoriji[11]. Povelja o pravima je usvojena 1689. i po tome zakonu se određivalo pitanje nasleđivanja krune. Po tom zakonu je određeno da je nakon Vilijama, Meri i njihovih potomaka Ana sledeća u liniji nasleđivanja krune.

Vilijam i Meri[uredi | uredi izvor]

Princeza Ana sa svojim sinom Vilijamom, vojvodom od Glostera

Ubrzo nakon dolaska na tron, Vilijam i Meri su nagradili Čerčila koji je postao grof od Malboroa. Međutim, kasnije su posumnjali da je jakobita, pa je 1692. razrešen svih dužnosti. Ana je zbog tog poteza prema njenom prijatelju ljutito napustila kraljevsku rezidenciju. Zbog toga joj je ukinuta počasna garda, a gardi u kraljevskom dvorcu je zabranjeno da salutiraju Aninom suprugu princu Džordžu[9].

Kada je Meri II umrla od velikih boginja 1694, Vilijam III je nastavio sam da vlada. Nastojeći da popravi vlastitu popularnost, Vilijam je Ani vratio ranije počasti i dozvolio joj stanuje u Sent Džejmsovoj palati. Međutim, još uvek ju je držao u pozadini i nije je imenovao regentom tokom svojih odsustvovanja iz zemlje. Vilijam je 1695. nastojao da se još više dodvori princezi Ani, pa je vratio Čerčila, vojvodu od Malboroa na sve položaje na kojima je ranije bio. Ana je dala podršku Vilijamovoj vladi. Ipak u to vreme 1696. prema tvrdnjama njenog oca Džejmsa II Ana mu je pisala [12] tražeći od njega dozvolu da nosi krunu kada umre.

Akt o nagodbi[uredi | uredi izvor]

Princeza Ana i njen suprug princ Džordž imali su mnogo porodičnih problema. Do 1700. Ana je bila trudna više puta i gubila je decu pobačajem ili bi rodila mrtvo. Od preostalih petoro živorođenih, četvoro je umrlo pre nego što je napunilo dve godine. Jedini njen sin koji je malo duže poživeo umro je 1700. u dobi od jedanaest godina. Osećala se buduća nasledna kriza[2]. Vilijam i Meri nisu imali dece. Ana je bila jedini naslednik koji je ostao po liniji nasleđivanja određenoj prethodnim zakonom o nasleđivanju. Ako bi ta linija bila iscrpljena, ostala bi mogućnost da se svrgnuti kralj Džejms II i njegovi potomci vrate i polažu pravo na krunu.

Da bi sprečili da katolik dobije englesku krunu, parlament je proglasio 1701. Akt o nagodbi po kome ako Vilijam III ili princeza Ana ne budu u budućim mogućim brakovima imali dece, kruna ide Sofiji od Hanovera i njenim potomcima, koji potiču od Džejmsa I preko Elizabet Stjuart. Nekoliko genealoški starijih naslednika je zanemareno jer su bili katolici[13]. Vilijam III je umro 8. marta 1702, a Ana krunisana 23. aprila 1702[14].

Ana kao kraljica[uredi | uredi izvor]

Rat za špansko nasleđe[uredi | uredi izvor]

Britanska kovanica od pola krune sa slikom Ane, 1708. Napisano je lat. ANNA DEI GRATIA (Ana po milosti Božjoj

Gotovo odmah čim je Ana krunisana, Engleska je bila uvučena u Rat za špansko nasleđe. Taj rat je trajao do poslednje godine Anine vlasti i dominirao je i spoljnom i unutrašnjom politikom. Engleska je podržavala pravo nadvojvode Karla da nasledi španski tron. Ubrzo nakon što je postala kraljica svoga supruga je imenovala zapovednikom kraljevske mornarice. Kontrolu nad vojskom predala je Čerčilu, vojvodi od Malboroa. Malboro je dobio od kraljice brojna priznanja i imenovala ga je vojvodom od Malboroa.

Unija[uredi | uredi izvor]

Za vreme donošenja zakona o nagodbi 1701. engleski parlament nije konsultovao škotski parlament, koji je želeo da očuva pravo dinastije Stjuart da nasleđuje krunu[15]. Škotski parlament je doneo Akt o sigurnosti, po kome nakon kraljice škotski parlament ima pravo da izabere sledećeg škotskog kralja od brojnih naslednika škotske kraljevske linije. Onaj ko bi bio škotski kralj ne bi morao biti i engleski kralj po tome škotskom zakonu. Kraljica je morala odobriti taj zakon, jer su Škoti pretili da neće plaćati porez i da će se povući iz britanske vojske, koja je tada ratovala u Evropi. Engleski parlament je na to odgovorio 1705. posebnim zakonom Akt o strancima, koji je omogućavao da se škotski podanici u Engleskoj proglase strancima i da njihova imovina dođe u opasnost ako škotski parlament ne povuče sporni zakon ili krenu prema procesu ujedinjenja sa Engleskom. Škotski parlament se odlučio na proces ujedinjenja. Pregovaralo se o uniji Škotske i Engleske. Došlo je do sporazuma sredinom 1706. Škotski parlament je prihvatio uniju 16. januara 1707. Po tom zakonu Engleska i Škotska postaju jedna kraljevina zvana Velika Britanija 1. maja 1707.

Politika dve partije[uredi | uredi izvor]

Dok je Ana vladala razvio se dvopartijski sistem. Ana je bila više za torijevce, ali trpela je vigovce. Njen prvi predsednik vlade bio je torijevac Sidni Godolfin. Međutim za vreme Rata za špansko nasleđe vigovci su za razliku od torijevaca podržavali rat i postali su uticajni nakon pobede vojvode od Malboroa u bici kod Blindhajma 1704. Vigovci su ojačali na toj Malborovoj pobedi i došli su na vlast. Gotovo svi torijevci su bili smenjeni kao ministri. Sidni Godolfin se udružio sa vojvodom od Malboroa i zadržao je vlast, iako je bio torijevac. Godolfin je ostao na mestu predsednika vlade, ali stvarnu vlast je držao vojvoda od Malboroa i dva državna sekretara.

Smrt supruga[uredi | uredi izvor]

Anin suprug princ Džordž od Danske umro je oktobra 1708[16]. Vigovci su bili jako nezadovoljni njegovim zapovedništvom nad admiralitetom. Dok je ležao na samrtničkoj postelji neki od njih su zahtevali da se smeni sa te funkcije. Ana je molila vojvodu od Malboroa da osigura da ga ne sklanjaju sa te funkcije. Gubitak supruga ju je teško pogodio. Taj događaj je predstavljao i prekretnicu u njenim odnosim sa Sarom Čerčil, vojvotkinjom od Malboroa. Vojvotkinja je stigla u Vindzor kratko nakon Džordžove smrti i prisilila je kraljicu da napusti zamak i da se preseli u Sent Džejmsovu palatu. Ana je tražila da je ostave samu i zamerala je vojvotkinji jer je insistirala da neko stalno bude kraj nje. Vigovci su iskoristili Džordžovu smrt i kraljičinu slabost. Nisu se obazirali na njene želje, nego su oformili uglavnom vigovsku vladu sa Godolfinom na čelu. Ana je za sebe zadržala poziciju zapovedništva nad mornaricom. Međutim, vigovci su tražili da na tu funkciju postavi Edvarda Rasela, koji je bio jedan od velikih kritičara njenog supruga. Kraljica je to glatko odbila i izabrala je 1709. svoga kandidata Tomasa Herberta. Nezadovoljni, vigovci su počeli vršiti veliki pritisak na Tomasa Herberta, kraljicu i Godolfina, pa je na kraju Tomas Herbert dao ostavku. Usledila je mesec dana duga rasprava pre nego što je kraljica pristala da na to mesto postavi Edvarda Rasela.

Kraljica Ana, rad nepoznatog autora (oko. 1702)

Kasnije godine[uredi | uredi izvor]

Skupi Rat za špansko nasleđe postao je sve nepopularniji, pa je vigovska vlada izgubila popularnost. Na opštim izborima 1710. nezadovoljni birači su izabrali većinom torijevce u parlament[17]. Novi predsednik vlade postao je Robert Harli, koji je tražio načine da zaključi mirovni sporazum. Torijevci su bili spremni na kompromis, po kome bi se Španija dala unuku francuskog kralja, ali vigovci nikako nisu pristajali da Burboni budu na španskom tronu[18]. Međutim, spoljašnji splet okolnosti je pomogao da se to razreši. Vigovci su podržavali starijeg brata nadvojvode Karla, a taj je umro 1711, pa je nadvojvoda Karlo VI, car Svetog rimskog carstva nasledio Austriju, Mađarsku i tron Svetog rimskog carstva. Više nije bilo u britanskom interesu da on dobije špansku krunu, jer bi se previše moći koncentrisalo na jednom mestu. Sporazum u Utrehtu bio je predložen parlamentu na usvajanje, ali nije mogao da prođe jer su se vigovci protivili[19]. U donjem domu parlamenta torijevci su imali većinu, ali u domu lordova nisu. Da bi obezbedila torijevsku većinu u domu lordova, kraljica Ana je proglasila 12 novih lordova[20]. To je omogućilo da se sporazum ratifikuje i na taj način završi britansko učešće u Ratu za špansko nasleđe[21].

Smrt i značaj[uredi | uredi izvor]

Umrla je 1. avgusta 1714, ubrzo nakon Sofije od Hanovera. Sofijin sin Džordž I, izborni knez Hanovera nasledio je britansku krunu[2].

Tokom Anine vladavine došlo je do porasta uticaja ministara i vlade, a smanjenja uticaja krune. Kraljica Ana je bila poslednji britanski monarh koji nije dao pristanak na neki zakon. Ona je to poslednji put učinila 1708. Preokupirana svojim zdravljem (bolovala je od porfirije), dozvolila je svojim ministrima, a posebno Robertu Harliju i svojoj prijateljici Sari Čerčil, da dominiraju politikom[3]. Za vreme vladavine Džordža I taj pomak moći sa kralja na ministarstva postao je još naglašeniji. Njegov glavni savetnik Robert Volpol je često opisivan kao prvi predsednik vlade[22]. Za vreme kraljice Ane došlo je do umetničkog, književnog i naučnog napretka. U to vreme pisali su Danijel Defo, Aleksandar Poup i Džonatan Svift.

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Henri Stjuart
 
 
 
 
 
 
 
8. Džejms I Stjuart
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Marija, kraljica Škota
 
 
 
 
 
 
 
4. Čarls I Stjuart
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Frederik II Danski
 
 
 
 
 
 
 
9. Ana od Danske
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Sofija Meklenburška
 
 
 
 
 
 
 
2. Džejms II Stjuart
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Antonio Burbonski
 
 
 
 
 
 
 
10. Anri IV
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Huana III od Navare
 
 
 
 
 
 
 
5. Henrijeta Marija od Francuske
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Frančesko I Mediči
 
 
 
 
 
 
 
11. Marija Mediči
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Johana od Austrije
 
 
 
 
 
 
 
1. Ana od Velike Britanije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Laurence Hyde[23]
 
 
 
 
 
 
 
12. Henry Hyde
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Anne Sibell[23]
 
 
 
 
 
 
 
6. Edvard Hajd, 1. grof od Klarendona
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Edward Langford[23]
 
 
 
 
 
 
 
13. Mary Langford
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Mary St Barbe[24]
 
 
 
 
 
 
 
3. Ana Hajd
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. William Aylesbury[23][25]
 
 
 
 
 
 
 
14. Sir Thomas Aylesbury, 1st Baronet
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Anne Poole[23][25]
 
 
 
 
 
 
 
7. Frances Aylesbury
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Francis Denman[23][25]
 
 
 
 
 
 
 
15. Anne Denman
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Ann Blount[23]
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 45. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ a b v Lodge 1832, str. 7–8
  3. ^ a b „Sarah Jennings, Duchess of Marlborough”. Encyclopædia Britannica. Britannica Concise Encyclopedia. Pristupljeno 7. 1. 2007. 
  4. ^ Field, Ophelia (2003). Sarah Churchill Duchess of Marlborough, The Queen's Favourite. St. Martin's Press. 
  5. ^ Innes 1913, str. 440.
  6. ^ Ward 2003, str. 230–231.
  7. ^ Ward 2003, str. 236–240.
  8. ^ Ward 2003, str. 241–242.
  9. ^ a b „Mary II”. Encyclopædia Britannica (11. izd.). London: Cambridge University Press. 1911. 
  10. ^ Innes 1913, str. 482–483.
  11. ^ Ward 2003, str. 250–251.
  12. ^ Gregg 2001, str. 108.
  13. ^ Ward 2003, str. 275.
  14. ^ Gregg 2001, str. 151.
  15. ^ Gregg 2001, str. 130–131.
  16. ^ Gregg 2001, str. 281.
  17. ^ Ward 2003, str. 468–469.
  18. ^ Ward 2003, str. 470–471.
  19. ^ Ward 2003, str. 429–434.
  20. ^ Ward 2003, str. 471.
  21. ^ Ward 2003, str. 433–459.
  22. ^ Eccleshall, Robert (1998). Biographical Dictionary of British Prime Ministers. Routledge. 
  23. ^ a b v g d đ e Jones, W. A. (1853). "Lord Clarendon and his Trowbridge Ancestry", The Wiltshire Archaeological and Natural History Magazine, vol. 9. str. 282–290
  24. ^ Evans, C. F. H. (January 1975). "Clarendon's Grandparents", Notes and Queries, vol. 22, no. 1. str. 28
  25. ^ a b v Šablon:ODNB

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


kraljica Velike Britanije i Irske
1702—1714
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ана_од_Велике_Британије&oldid=27793134”