Autonomne zajednice Španije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Autonomna zajednica (šp. comunidad autónoma, bask. autonomia erkidegoa, kat. comunitat autònoma, gal. comunidade autónoma) prvostepena je politička i administrativna podjela Španije, stvorena u skladu sa španskim ustavom iz 1978. godine, sa ciljem garantovanja ograničene autonomije nacionalnostima i regionima koji čini Španiju.[1][2][3]

Španija nije federacija, ali jeste visoko decentralizovana[4][5] unitarna država.[1] Dok suverenitet pripada državi u cjelini, koja je predstavljena središnjim institucijama vlasti, država je asimetrično devoluirala ovlašćenja na zajednice, koje, zauzvrat, ostvaruju pravo na samoupravu u granicama utvrđenim ustavom i njihovim autonomnim statutima.[1] Neki naučnici smatraju takav sistem federalnim sistemom koji se tako ne zove ili „federacijom bez federalizma”.[6] Postoji sedamnaest (17) autonomnih zajednica i dva (2) autonomna grada koji se kolektivno poznati kao „autonomije”. Oba autonomna grada imaju pravo da postanu autonomne zajednice, ali oni nikada nisu iskoristili to pravo. Ovaj jedinstveni okvir teritorijalne administracije poznat je kao „Država autonomija”.

Autonomne zajednice su regulisane na osnovu ustava i svojim organskim zakonima poznatim kao Statuti autonomije, koji sadrže sve nadležnosti koje preuzimaju na sebe. S obzirom da je devolucija trebalo da bude asimetrične prirode,[7] obim nadležnosti varira u svakoj zajednici, ali sve imaju istu parlamentarnu strukturu.[1]

Autonomne zajednice[uredi | uredi izvor]

Zastava Autonomna
zajednica 		Glavni grad Predsjednik Slika Površina (km²) Stanovništvo (2016) BDP po glavi st. (€) Status
Andaluzija Sevilja Susana Dijaz
(PSOE) 		87.268 8.388.107 16.960 Nacionalnost
Katalonija Barselona Karles Pudždemon
(JxSí) 		32.114 7.522.596 27.248 Nacionalnost
Zajednica Madrid Madrid Kristina Sifuentes
(PP) 		8.028 6.466.996 29.385 Region
Valensijanska Zajednica Valensija Ksimo Pig
(PSOE) 		23.255 4.959.968 19.964 Nacionalnost
Galisija Santijago de Kompostela Alberto Nunjez Feiho
(PP) 		29.574 2.718.525 20.723 Nacionalnost
Kastilja i Leon Valjadolid
(Samo sjedište institucija,
ali ne zvanični glavni grad) 		Huan Visente Herera
(PP) 		94.223 2.447.519 22.289 Istorijski region
Baskija Vitorija-Gasteiz
(Samo sjedište institucija,
ali ne zvanični glavni grad) 		Injigo Urkulju
(PNV) 		7.234 2.189.534 30.829 Nacionalnost
Kastilja-La Manča Toledo Emilijano Garsija-Pahe
(PSOE) 		79.463 2.041.631 17.698 Region
Kanarska Ostrva Santa Kruz de Tenerife i
Las Palmas de Gran Kanarija
(naizmjenično) 		Fernadno Klaviho
(CC) 		7.447 2.101.924 19.568 Nacionalnost
Region Mursija Mursija Fernando Lopez Miraz
(PP) 		11.313 1,464.847 18.520 Region
Aragon Saragosa Havijer Lamban
(PSOE) 		47.719 1.308.563 25.540 Nacionalnost
Ekstremadura Merida Guljermo Fernandez Vara
(PSOE) 		41.634 1.087.778 15.394 Region
Balearska Ostrva Palma Fransina Armengol (PSOE) 4.992 1.107.220 24.393 Nacionalnost
Asturija Ovijedo Havijer Fernandez
(PSOE) 		10.604 1.042.608 21.035 Istorijski region
Navara Pamplona Ukse Varkos
(Heroa badji) 		10.391 640.647 29.071 Nacionalnost
Kantabrija Santander Miguel Angel Revilja
(PRC) 		5.321 582.206 22.341 Istorijski region
Rioha Logronjo Hose Ignasio Seniseros (PP) 5.045 315.794 25.508 Region

Autonomni gradovi[uredi | uredi izvor]

Grb Autonomni grad Predsjednik grada Slika Površina (km²) Stanovništvo (2016) BDP po glavni st. (€)
Ceuta Seuta Husa Hesus Vivas
(PP) 		18,5 84.519 19.335
Melilla Melilja Huan Hose Imbroda
(PP) 		12,3 86.026 16.981

Istorija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Nacionalnosti i regioni Španije

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Mapa Pirinejskog poluostrva 1757. godine

Španija je raznolika zemlja koju čine različiti regioni sa različitim društvenim i ekonomskim strukturama, kao i različitim jezicima i istorijskim, političkim i kulturnim tradicijama.[8][9] Iako je cijela teritorija Španije bila ujedinjena pod jednom krunom do 16. vijeka, nije došlo do procesa nacionalne homogenizacije ili stapanja. Konstitutivne teritorije — bile to krune, kraljevstva, kneževine ili dominioni — zadržale su veliki dio svog bivšeg institucionog postojanja,[10] uključujući ograničenu zakonodavnu, sudsku ili fiskalnu autonomiju. Ove teritorije su do sredine 19. vijeka imale različite mjesne tradicije, zakone, jezike i valute.[10]

Od 18. vijeka pa nadalje, burbonski kraljevi i vlada pokušavali su da uspostave centralizovaniji režim. Vodeće ličnosti španskog prosvetiteljstva zalagale su se za izgradnju španske nacije izvan unutrašnjih teritorijalnih granica.[10] To je kulminiralo 1833. godine, kada je Španija podijeljena na 49 (sada 50) pokrajina, koje su uglavnom služile kao prenosni pojasevi za politike razvijene u Madridu.

Međutim, za razliku od ostalih evropskih zemalja, kao što je npr. Francuska, u kojoj su se regionalni jezici govorili u ruralnim oblastima ili manje razvijenim regionima, dva važna regionalna jezika Španije su govorena u nekim od najindustrijalizovanijih oblasti,[11] koje su pored toga uživali i veće nivoe prosperiteta, pored svoje kulturne i istorijske svijesti. To su bile Baskija i Katalonija.[12][13] To je dovelo da uspona perifernih nacionalizama, zajedno sa španskim nacionalizmom.[12]

Stoga su ekonomske i društvene promijene koje su dovele do nacionalnog ujedinjenja u Francuskoj imale suprotan efekat u Španiji. Kao takva, španska istorija od kraja 19. vijeka oblikovana je dijalektičkom borbom između španskih nacionalizma i perifernog nacionalizma,[14][15] pretežno u Baskiji i Kataloniji, a u manjoj mjeri u Galiciji.

U odgovoru na katalonske zahtjeve, Kataloniji je 1913. godine dodjeljena ograničena autonomija, koja je 1920. godine ukinuta. Ponovo je dodjeljena 1932. tokom postojanja Druge španske republike, kada je Đeneralitat, katalonske srednjovjekovna institucija vlasti, obnovljen. Ustav iz 1931. godine predviđao je teritorijalnu podjelu cijele Španije na „autonomne regione”, što nikada nije u potpunosti uspostavljeno — samo Katalonija, Baskija i Galicija su usvojile „Statute autonomije” — jer je proces prekinut izbijanjem Španskog građanskog rata 1936. godine i pobjedom nacionalističkih snaga pod vođstvom Fransiska Franka.[14]

Tokom diktatorskog režima generala Franka, centralizam je najsnažnije primjenjivan kao način očuvanja „jedinstva španske nacije”. Periferni nacionalizam, zajedno sa komunizmom i ateizmom, Frankov režim je smatrao najvećom prijetnjom.[12] Njegov pokušaj borbe protiv separatizma teškim ali sporadičnim represijama i često ozbiljno suzbijanje jezika i povratka regionalnih identiteta,[9] doveli su do ispreplitanja zahtjeva za uspostavljanje demokratije sa zahtjevima za priznanje pluralističke vizije španske nacionalnosti.[14][16]

Kada je Franko preminuo 1975. godine, Španije je ušla u proces tranzicije ka demokratiji. Najteži zadatak novog demokratski izabranog Generalnog Kortesa koji je 1977. godine djelovao kao ustavotvorna skupština bio je prelazak sa unitarne centralizovane države na decentralizovanu državu,[17] na način koji bi zadovoljio zahtjeve perifernih nacionalista.[18][19] Tadašnji predsjednik Vlade Španije, Adolfo Suarez, sastao se sa tadašnjim predsjednikom Đeneraliteta Katalonije u izgnanstvu, Žuzepeom Taradelasom. Dogovoreno je da Đeneralitet bude obnovljen i da ograničene nadležnosti budu prenesene, dok je ustav još u izradi. Nedugo poslije, Vlada je omogućila stvaranje „skupštine pripadnika parlamenta” koju su činili poslanici i senatori iz različitih teritorija Španije, tako da se oni mogu smatrati „predautonomnim režimom” svojih regiona.[traži se izvor]

Takozvani Očevi Ustava morali su napraviti ravnotežu između opozicionog viđenja Španije, u jednu ruku, centralizovanog viđenja nasljeđenog od Frankovog režima i u drugu ruku federalističkog i pluralističkog viđenja Španije kao „nacije nacija”;[20] između uniformnih decentralizovanih entiteta sa istim ovlašćenjima i asimetrične stukture koja je trebalo da razlikuje nacionalnosti. Partije perifernih nacionalista željele su višenacionalnu državu konfederalnog ili federalnog modela, dok su vladajuće partije Savez demokratskog centra i Narodna alijansa željele minimalnu decentralizaciju; Španska socijalistička radnička partija je izražavala simpatije prema federalnom sistemu.[12]

Na kraju, ustav, objavljen i ratifikovan 1979. godine, pronašao je ravnotežu u priznanju postojećih „nacionalnosti i regiona” Španije sa „nerazradivim jedinstvom španske nacije”. Kako bi se upravljalo tenzijama pristunim u španskoj tranziciji ka demokratiji, tvorci aktuelnog španskog ustava izbjegavali su etikete kao što je „federalna” u dijelu o teritorijalnom uređenju,[21] dok ustavom čuvaju pravo na autonomiju ili samoupravljanje „nacionalnosti ili regiona”, kroz proces asimetrične devolucije ka „autonomnim zajednicama” koje je trebalo stvoriti.[22][23]

Ustav iz 1978. godine[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Ustav Španije iz 1978. godine

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g „Organización territorial. El Estado de las Autonomías” (PDF). Recursos Educativos. Instituto Nacional de Tecnologías Educativas y de Formación del Profesorado. Ministerio de Eduación, Cultura y Deporte. Pristupljeno 2. 10. 2017. 
  2. ^ Article 2. Generales, Cortes (1978). „Título Preliminar”. Spanish Constitution of 1978. Pristupljeno 2. 10. 2017. 
  3. ^ Article 143. Generales, Cortes (1978). „Título VIII. De la Organización Territorial del Estado”. Spanish Constitution of 1978. Pristupljeno 2. 10. 2017. 
  4. ^ Bacigalupo Sagesse, Mariano (jun 2005). „Sinópsis artículo 145”. Constitución española (con sinópsis). Congress of the Deputies. Pristupljeno 2. 10. 2017. 
  5. ^ Ruíz-Huerta Carbonell, Jesús; Herrero Alcalde, Ana (2008). Bosch, Núria; Durán, José María, ur. Fiscal Equalization in Spain. Fiscal Federalism and Political Decentralization: Lessons from Spain, Germany and Canada. Edward Elgar Publisher Limited. ISBN 9781847204677. Pristupljeno 2. 10. 2017. 
  6. ^ Springer SE, Axel, ur. (2012). „The Federal Option and Constitutional Management of Diversity in Spain Xavier Arbós Marín”. The ways of federalism and the horizons of the Spanish state of autonomies. (2013. izd.). Berlin: Springer Berlin. str. 375. ISBN 978-3-642-27716-0. 
  7. ^ Börzel, Tanja A. (2002). States and Regions in the European Union. University Press, Cambridge. str. 93—151. ISBN 978-0-521-00860-0. Pristupljeno 2. 10. 2017. 
  8. ^ Villar, Fernando P. (jun 1998). „Nationalism in Spain: Is It a Danger to National Integrity?”. Storming Media, Pentagon Reports. Arhivirano iz originala 27. 09. 2013. g. Pristupljeno 2. 10. 2017. 
  9. ^ a b Shabad, Goldie; Gunther, Richard (jul 1982). „Language, Nationalism and Political Conflict in Spain”. Comparative Politics Vol 14 No. 4. Pristupljeno 2. 10. 2017. 
  10. ^ a b v Moreno Hernández, Luis Manuel. „Federalization in Multinational Spain” (PDF). Unidad de Políticas Comparadas. Pristupljeno 2. 10. 2017. 
  11. ^ Jackson, Gabriel (1965). The Spanish Republic and the Civil War. United States of America: Princeton University Press. str. 15. ISBN 978-0-691-00757-1. 
  12. ^ a b v g Schrijver, Frans (2006). Regionalism after Regionalisation. Spain, France and the United Kingdom. Vossiupers UvA. Amsterdam University Press. ISBN 978-90-5629-428-1. Pristupljeno 2. 10. 2017. 
  13. ^ Moreno Fernández, Luis Miguel (1997). La federalización de España. Poder político y territorio. Siglo XXI España Editores. str. 112. ISBN 978-8432312939. 
  14. ^ a b v Conversi, Daniele (2002). „The Smooth Transition: Spain’s 1978 Constitution and the Nationalities Question” (PDF). National Identities, Vol 4, No. 3. Carfax Publishing, Inc. Arhivirano iz originala (PDF) 11. 5. 2008. g. Pristupljeno 2. 10. 2017. 
  15. ^ Moreno Fernández, Luis Miguel (1997). La federalización de España. Poder político y territorio. Siglo XXI España Editores. str. 98,99. ISBN 978-8432312939. 
  16. ^ Moreno Fernández, Luis Miguel (1997). La federalización de España. Poder político y territorio. Siglo XXI España Editores. str. 78,79. ISBN 978-8432312939. 
  17. ^ Colomer, Josep M. (1. 10. 1998). „The Spanish 'state of autonomies': non-institutional federalism.(Special Issue on Politics and Policy in Democratic Spain: No Longer Different?)”. West European Politics. Arhivirano iz originala 18. 5. 2013. g. Pristupljeno 2. 10. 2017. 
  18. ^ Aparicio, Sonia. „Café para Todos”. La España de las Autonomías. Un Especial de elmundo.es. Pristupljeno 2. 10. 2017. 
  19. ^ Portero Molina, José Antonio (2005). Vidal Beltrán, José María; García Herrera, Miguel Ángel, ur. El Estado de las Autonomías en Tiempo de Reformas. El Estado Autonómico: Integración, Solidaridad, Diversidad, Volumen 1. Instituto Nacional de Administración Pública. str. 39—64. ISBN 9788478799770. Pristupljeno 2. 10. 2017. 
  20. ^ Delgado-Ibarren García-Campero, Manuel (jun 2005). „Sinópsis artículo 2”. Constitución española (con sinópsis). Congress of the Deputies. Pristupljeno 2. 10. 2017. 
  21. ^ „Why Talk of Federalism Won’t Help Peace in Syria”. Foreign Policy. Pristupljeno 2. 10. 2017. 
  22. ^ „Devolution of Powers in Spain” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 12. 10. 2016. g. Pristupljeno 2. 10. 2017. 
  23. ^ „Devolution and Democracy: Identity, Preferences, and Voting in the Spanish “State of Autonomies”” (PDF). Pristupljeno 2. 10. 2017. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аутономне_заједнице_Шпаније&oldid=27779052”