Barut

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Barut
Barut u staklenoj posudi, Rusija
Crtež drevnog kineskog vojnika s raketom
Bronzani ručni top iz dinastije Juan, 13. ili 14. vek, Kina
Bezdimni barut

Barut ili puščani prah je supstanca koja vrlo brzo sagoreva uz oslobađanje gasova koji služe kao pokretačka energija u vatrenom oružju. Ova definicija se odnosi i na crni i na bezdimni barut. Obe vrste baruta su slabi eksplozivi. Njihovim sagorevanjem se stvara podzvučni deflagracioni talas naspram nadzvučnog eksplozivnog talasa koji stvaraju jaki eksplozivi. Rezultat toga je da je pritisak koji nastaje sagorevanjem baruta dovoljan da potisne zrno, ali ne i da razori eksplozivnu komoru vatrenog oružja. Iz istih razloga barut nije dobar za razbijanje stena ili utvrđenja, gde se uspešno koriste jaki eksplozivi.

Barut je najstariji poznati hemijski eksploziv. To je smeša sumpora, drvenog uglja i kalijum nitrata. Sumpor i ugalj deluju kao gorivo dok je kalijum nitrat oksidacijsko sredstvo.[1][2] Zbog svojih zapaljivih osobina, količine toplote koju oslobađa i zapremine gasova koje proizvodi, barut se najčešće koristi kao pogonsko sredstvo u vatrenom oružju i kao pirotehnički sastojak u vatrometu. Smeša korištena za razaranje stena (kao na primer u kamenolomu) zove se prah za miniranje.

Barutu je dodeljen UN broj UN0027 te je svrstan u klasu opasnosti 1.1D. Tačka paljenja iznosi približno 427–464 °C. Konkretna tačka paljenja može odstupati u zavisnosti od hemijskog sastava baruta. Relativna gustina baruta iznosi 1,7 do 1,82 (po živinom metodu) odnosno 1,92 do 2,08 (mereno piknometrom). pH vrednost baruta je između 6,0 i 8,0. Takođe se smatra nerastvorljivim materijalom.[3]

Prema većini istoričara, smatra se da je barut izmišljen u 9. veku u Kini,[4][5] dok su se najraniji zapisi formule za njegovu izradu pojavili u 11. veku u tekstu iz dinastije Song, Wujing Zongyao.[6] Njegovo otkriće dovelo je najpre do otkrića vatrometa te primitivnog vatrenog oružja u Kini. U vekovima nakon kineskog otkrića, oružja s barutom su se počela pojavljivati u muslimanskom svetu, Evropi i Indiji. Tehnologija baruta se iz Kine prvo raširila preko srednje Azije na Srednji istok pa potom u Evropu.[7] Rani zapadnjački izvještaji o barutu počeli su se javljati u tekstovima koje je napisao engleski filozof Rodžer Bejkon u 13. veku.[8]

Barut je svrstan u slabije eksplozivne materijale zbog svoje relativno spore brzine raspadanja i, uzročno-posledično, niske brizantnosti. Slabi eksplozivi deflagriraju (tj. sagorevaju) podzvučnim brzinama, dok snažni eksplozivi detoniraju proizvodeći nadzvučne talase. Brzina sagorevanja baruta se povećava povećanjem pritiska, tako da u zatvorenoj posudi može eksplodirati, a izvan nje samo sagorijeva. Zapaljenje baruta zapakovanog iza metka mora dati dovoljno pritiska da zrno izbaci iz cevi velikom brzinom, ali ne i previše da se ne raspadne čahura odnosno cev. Stoga barut predstavlja vrlo dobro pogonsko gorivo, ali je manje pogodan za razbijanje stena ili utvrđenja. On se koristio za punjenje artiljerijskih granata, za miniranje i u građevinarstvu za grubo uklanjanje stena, sve do druge polovine 19. veka kada su napravljeni prvi pravi eksplozivi (nitro-eksplozivi). Danas se barut ne koristi za moderne eksplozivne bojne glave, niti se koristi kao glavni eksploziv u aktivnostima miniranja terena zbog troškova njegovog dobijanja u odnosu na nove alternativne eksplozive poput amonijum-nitrata/tečnog goriva (ANFO).[9] Crni barut se još koristi kao element za usporenje eksplozije u raznim municijama gde se traže sporogoreće osobine.

Istorija i poreklo[uredi | uredi izvor]

Mongoli bacaju primitivne bombe na japanske samuraje za vreme mongolske invazije Japana, 1281.

Smatra se da je barut izmišljen u Kini kada su taoisti pokušali da sačine napitak besmrtnosti. Barut se smatra jednim od četiri velika otkrića drevne Kine. Nedugo posle, kineske vojne snage su počele da koriste vatreno oružje na bazi baruta (poput raketa, pištolja i topova) te eksplozivna sredstva (tj. granate i razne vrste bombi) u borbama protiv Mongola kada su oni pokušali da izvrše invaziju i unište gradske odbrambene zidine na severnim granicama Kine. Nakon što su Mongoli osvojili Kinu i osnovali dinastiju Juan, i oni su počeli da koriste kinesku vojnu tehnologiju na bazi baruta u svom pokušaju da osvoje Japan. Takođe su koristili barut kao gorivo za rakete.

Većina naučnika smatra da se nakon otkrića baruta u Kini, on proširio preko Bliskog istoka sve do Evrope,[7] mada među njima postoji neslaganje o tome koliko je kinesko napredovanje u ratovanju pomoću baruta uticalo na njegov kasniji napredak na Bliskom istoku i Evropi.[10][11] Širenje baruta iz Kine po Aziji vrlo često se pripisuje Mongolima. Jedan od prvih primera kada su se Evropljani susreli sa vatrenim oružjem i barutom bila je bitka na reci Šajo 1241. godine. U toj bici, Mongoli ne samo da su koristili barut u primitivom kineskom vatrenom oružju već i prve primitivne granate.

Osnovni problem koji se javlja u proučavanju rane istorije baruta je teži pristup izvorima bliskim opisanim događajima. Vrlo često, prvi zapisi dosta subjektivno opisuju upotrebu baruta u vojnim sukobima, a pisani su čak i nekoliko vekova nakon dešavanja, te su u znatnoj meri „obojeni“ tadašnjim iskustvima hroničara.[12] Takođe relativno je teško tačno prevesti originalne alhemijske tekstove, naročito srednjovekovne kineske tekstove, kojima se pokušava objasniti fenomen pomoću metafora, u moderni naučni jezik sa stogo definisanom terminologijom. Poteškoće oko prevoda dovele su i do grešaka ili proizvoljnih interpretacije koji se graniče sa umetničkom slobodom.[10][13] Rani natpisi koji možda spominju barut su ponekad u lingvističkom procesu označeni takozvanom semantičkom promenom (gde stare reči dobijaju nova značenja).[14] Na primer, arapska reč naft prešla je iz značenja kojim je označava naftu u značenje baruta, dok je kineska reč pao evoluirala iz značenja za katapult u reč koja označava top.[15]

Muslimani su dobili znanja o barutu u periodu između 1240. i 1280, u vreme kada je Sirijac Hasan al-Rammah na arapskom napisao recepte za barut, uputstva za pročišćavanje šalitre te opise za načine paljenja baruta. Barut je iz Kine na Bliski istok verovatno došao preko Indije.[16] Na ovo upućuje al-Ramahovo korištenje pojmova „koji sugerišu da je on svoje znanje dobio iz kineskih izvora“, a takođe i njegovo spominjanje šalitre pod pojmom „kineski sneg“ (arap. ثلج الصين -saldž al-ṣīn), dok vatromet opisuje kao „kineske cvjetove“, a rakete kao „kineske stijele“.[17] Ipak, pošto je al-Ramah svoje tekstove posvetio „svom ocu i precima“, Ahmed Y. al-Hasan smatra da se barut raširio po Siriji i Egiptu „krajem 12. ili početkom 13. veka“.[18] Persijanci su šalitru nazivali „kineska so“[19][20] ili „so iz kineskih slanih močvara“ (pers. نمک شوره چيني -namak šūra hīnī).[8][14]

Najraniji sačuvani dokumentovani dokazi korištenja ručnih pištolja, za koje se smatra da su najstarija vrsta malog, prenosivog vatrenog oružja i prethodnih današnjih pištolja, potiču iz nekoliko arapskih rukopisa datiranih u 14. vek.[21] Al-Hasan smatra da su oni bili zasnovani na ranijim originalima i da se u tim rukopisima navodi da su ručne topove koristili Memluci u bici kod Ajn Džaluta 1260. godine.[18] Hasan al-Ramah je u svoj tekst pod naslovom Al-furusijah ve al-manasib al-harbija (Knjiga vojne konjice i domišljatih vojnih uređaja), uključio 107 recepata za spravljanje baruta, od čega je 22 za rakete. Ako se uzmu srednje vrednosti za 17 od 22 ove smeše za rakete (75% nitrata, 9,06% sumpora i 15,94% uglja), dolazi se do gotovo identičnog „recepta“ za idealni moderni barut od 75% kalijum nitrata, 10% sumpora i 15% ugljenika.[18]

Proizvodnja baruta kontrolisana od strane države u Osmanlijskom carstvu, kroz rani oblik lanca dobavljača kojim su se nabavljali nitrati, sumpor i visokokvalitetni ugalj od hrastova iz Anadolije, doprineo je značajnom širenju baruta od 15. do 18. veka. Takva proizvodnja trajala je sve do kasnog 19. veka, kada je znatno smanjena, što približno odgovara i padu vojne moći carstva.[22]

Sastav[uredi | uredi izvor]

Pojam crni barut skovan je krajem 19. veka, uglavnom u SAD, da bi se razlikovali raniji recepti za pravljenje baruta od novih bezdimnih barutnih vrsta i poludimnih puščanih prahova, u slučajevima kada se ti pojmovi ne odnose na kordit. Poludimni baruti imaju većinu osobina sličnih crnom barutu, ali proizvode znatno manju količinu dima i proizvoda sagorevanja. Bezdimni barut ima dosta drugačije osobine sagorevanja (pritisak u odnosu na vreme) i može proizvesti viši pritisak i rad po jednom gramu. Njegova upotreba u starijim oružjima, dizajniranim za crni barut, može ih uništiti. Bezdimni može biti raznih boja, od smeđih do žutih i belih nijansi. Većina poludimnih baruta se prestala proizvoditi 1920-ih.[23][24][25]

Crni barut je granularna smeša:

  • nitrata, obično kalijum nitrata (KNO3), koji u reakciji sagorevanja služi kao izvor kiseonika;
  • drveni ugalj, koji u reakciji služi kao podloga za ugljenik i druge izvore goriva, a pojednostavljuje se kao ugljenik (C);
  • sumpor (S), koji služi za snižavanje temperature neophodne za zapaljenje smese, a takođe služi i kao gorivo za reakciju, pa on time povećava brzinu izgaranja baruta.

Kalijum nitrat je najvažniji sastojak baruta, bilo da se radi o količini ili funkciji, jer u se procesu sagorevanja iz njega otpušta kiseonik, a potpomaže i brzo sagorijevanje drugih sastojaka.[26] Da bi se sprečila mogućnost nenamernog zapaljenja baruta statičkim elektricitetom, granule modernog crnog baruta su obično obložene grafitom, koji sprečava nastanak elektrostatičkog naboja. Ugalj se ne sastoji od čistog ugljenika. U njemu se nalazi i delimično pirolizovana celuloza, u kojoj drvo nije u potpunosti raspadnuto. Čisti ugljenik se razlikuje od običnog drvenog uglja. Dok je temperatura samozapaljenja uglja relativno niska, kod ugljika je ona znatno viša. Stoga, kada bi u sastavu crnog baruta bio čisti ugljenik, on bi sagorijevao poput vrha šibice, što je i najbolje.[27]

Trenutni standardni sastav za crne barute, koje proizvode pirotehničari, usvojen je još tokom 1780-ih. Prema težini, proporcije su 75% kalijum nitrata (poznatijeg kao šalitra), 15% mekog drvenog uglja i 10% sumpora.[28] Ovi odnosi su varirali tokom vekova i u raznim zemljama, a mogu se donekle promeniti u zavisnosti od namene baruta. Na primer, stepeni snage crnog baruta, koji nije pogodan za korištenje u vatrenom oružju ali pogodan za miniranje stena u kamenolomima, naziva se prah za miniranje umesto „barut“ sa standardnim odnosima 70% nitrata, 14% uglja i 16% sumpora. Takav barut se može praviti i sa jeftinijim natrijum nitratom koji zamenjuje kalijum nitrat, a odnosi mogu biti i niži, na primer, 40% nitrata, 30% uglja i 30% sumpora.[29] Lamot du Pont je 1857. rešio osnovni problem koristeći formulu sa jeftinijim natrijum nitratom te je takvu formulu patentirao kao DuPont "B" prah za miniranje. Nakon toga, od njega je počeo da proizvodi zrnca pomoću prese na uobičajen način, u kojem je mešao prah sa grafitnom prašinom tokom 12 sati. Time je dobio sloj grafita na svakom zrncu baruta, čime je smanjio njegovu mogućnost upijanja vlage.[10]

Međutim, upotreba grafita i natrijum nitrata nije bila novost. Sjajna zrnca baruta prekrivena grafitom bila su već usvojena tehnika 1839,[30] dok je minerski prah na bazi natrijum nitrita pravljen u Peruu dugi niz godina ranije, koristeći natrijum nitrat iskopan iz rudnika Tarapaca (danas u Čileu).[31] Osim toga, 1846. su izgrađene dve fabrike na jugozapadu Engleske gde se pravio minerski prah koristeći peruanski natrijum nitrat.[32] Tu ideju, prema nekima, iz Perua su donijeli rudari iz Kornvola koji su se vratili kući nakon isteka ugovora. Druga pretpostavka je da je Bilijam Lob, sakupljač biljaka, prepoznao mogućnosti natrijum nitrata tokom svog putovanja u Južnu Ameriku. Lamot du Pont je zasigurno znao o korištenju grafita, a takođe je mogao znati i za fabrike u jugozapadnoj Engleskoj. U svom patentu, on je bio naročito pažljiv kada je naveo da je njegov patent zapravo kombinacija grafita sa barutom na bazi natrijum nitrata, a ne da se radi o dve zasebne tehnologije.

Francuski ratni barut iz 1879. sastojao se iz 75% šalitre, 12,5% uglja i 12,5% sumpora. Engleski ratni barut iz 1879. koristio se u odnosu 75% šalitre, 15% uglja i 10% sumpora.[33] Britanske Kongrevove rakete koristile su smesu 62,4% šalitre, 23,2% uglja i 14,4% sumpora, dok je britanski barut Mark VII izmenio odnos na 65% šalitre, 20% uglja i 15% sumpora.[34] Objašnjenje za veliki raspon u odnosima povezan je sa načinima upotrebe takvih baruta. Barut korišten za rakete može imati znatno sporiju brzinu izgaranja, jer on ubrzava projektile daleko duži vremenski period, dok barut za oružje poput pušaka kremenjača, mušketa, kubura i slično treba znatno višu brzinu sagorevanja da ubrza metak u dosta kraćem vremenu. Topovi su obično koristili sporogoreće barute, jer bi mnogi mogli napuknuti sa brzogorećim barutima.

Osobine sagorevanja[uredi | uredi izvor]

Barut se proizvodi u barutani. Crni barut je smeša šalitre (kalijum-nitrata ili, ređe, natrijum-nitrata) ćumura i sumpora sa približnim težinskim odnosom 15:3:2. Kroz vekove odnos se menjao i varira zavisno od namene baruta. Sastojci su dobro pomešani i samleveni pod teškim valjcima. Međusobno reaguju eksplozivnom žestinom prilikom paljenja i tada proizvode veoma veliku zapreminu gasa, koja je mnogo veća od zapremine polaznog materijala. Teoretski, reakcija se može prikazati jednačinom:

2 KNO3 + S + 3 C → K2S + N2 + 3 CO2.

Pri ovoj reakciji kalijum-sulfid ostaje kao čvrsti ostatak. Ipak, stvarni mehanizam je komplikovaniji i zbog sporednih reakcija grade se drugi proizvodi kao što su kalijum-karbonat i kalijum-sulfat.

Balansirana, ali i dalje pojednostavljena, jednačina glasila bi:[35]

10 KNO3 + 3 S + 8°C→ 2 K2CO3 + 3 K2SO4 + 6 CO2 + 5 N2.

Iako hemijska formula uglja varira, ona približno može biti predstavljena njegovom empirijskom formulom: C7H4O. Stoga, znatno tačnija jednačina raspadanja običnog crnog baruta koji se koristi sa sumporom, može biti opisana ovako:

6 KNO3 + C7H4O + 2 S → K2CO3 + K2SO4 + K2S + 4 CO2 + 2 CO + 2 H2O + 3 N2

Sagorevanje crnog baruta bez upotrebe sumpora:

10 KNO3 + 2°Csub>7H4O → 5 K2CO3 + 4 CO2 + 5 CO + 4 H2O + 5 N2

Sagorijevanje baruta se ne odvija u jednoj reakciji, ipak, nusproizvode reakcije nije lako predvideti. Jedna studija je pokazala da je nastalo (u opadajućem nizu prema količinama) 55,91% čvrstih proizvoda: kalijum karbonat, kalijum sulfat, sumpor, kalijum nitrat, kalijum tiocijanat, ugljenik i amonijum karbonat te 42,98% gasovitih proizvoda: ugljen-dioksid, azot, ugljen monoksid, vodonik sulfid, vodonik i metan kao i 1,11% vode.

Crni barut napravljen sa jeftinijim i dostupnijim natrijum nitratom (u odgovarajućim proporcijama) delovao je jednako dobro, ali je bio i puno više osetljiv na vlagu od baruta napravljenih od kalijum nitrata, poznatijeg pod nazivom šalitra. Pošto su zrnca crnog baruta napravljenog od šalitre mnogo bolje podnosila vlagu u vazduhu, on se mogao skladištiti i izvan posude bez degradacije uzrokovane vlagom. Stare kubure i puške kremenjače su mogle opaliti čak i ako su godinama visile okačene na zid, pošto su ostajale na suvom mestu. Za razliku od njih, crni barut napravljen od natrijum nitrata morao je biti skladišten u poklopljenim i zapečaćenim posudama (bačvama) da bi ostao stabilan.

Barut otpušta otprilike 3 MJ energije po kilogramu, a sadrži i vlastiti oksidant. U poređenju s tim, specifična energija TNT-a je 4,7 MJ po kilogramu, dok je specifična energija benzina 47,2 MJ po kilogramu (mada je benzinu neophodan oksidant, tako da optimizovana mešavina benzina i O2 sadrži 10,4 MJ po kilogramu). Barut spada u slabo eksplozivne materijale i kao takav se ne detonira. Umesto toga, on deflagrira. Pošto sadrži vlastiti oksidant te još brže gori pod pritiskom, njegovim sagorevanjem moguće je raspuknuće posuda ili predmeta u kojima je smešten, poput granata, bombi i improviziranih eksplozivnih naprava, čime nastaju geleri (šrapneli).

Karakteristike i upotreba[uredi | uredi izvor]

Barut ne spada u visoke eksplozive jer ima vrlo malu brzinu sagorevanja, dakle, ima nisku brizantnost. Ista osobina koja ga čini slabim eksplozivom čini ga korisnim propelantom (pogonskim sredstvom za projektile u vatrenom oružju) - nedostatak brizantnosti onemogućava crni barut da razbije burence vatrenog oružja i usmerava energiju na pogon artiljerijskog zrna.

Glavna prednost modernog bezdimnog baruta u odnosu na crni barut je visoka energetska gustina i mala količina čađi koju ostavlja nakon sagorevanja. Tokom sagorevanja, manje od pola crnog baruta se pretvori u gas; ostatak se pretvara u debeli sloj čađi unutar burenceta i gust oblak belog dima. Čađ ne samo da je višak u tom procesu, nego i uzrokuje brže rđanje metala dotičnog oružja. Da bi se sprečile negativne posledice, pre i posle pucanja iz oružja sa crnim barutom, ono se mora dobro očistiti, što troši vreme, a gust dim koji prouzrokuje ometa vidljivost te predstavlja još jednu slabost u borbi.

Krupnoća granula crnog baruta određuje koliko brzo će on sagoreti. Što je barut sitniji, to je površina veća i barut brže gori. Dakle, barut predstavlja eksploziv čija se brzina sagorevanja može regulisati.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Agrawal, Jai Prakash (2010). High Energy Materials: Propellants, Explosives and Pyrotechnics. Wiley-VCH. str. 69. ISBN 978-3-527-32610-5. 
  2. ^ David Cressy (2013). Saltpeter: The Mother of Gunpowder. Oxford University Press. 
  3. ^ Services, Owen Compliance. „Black Powder” (PDF). Material Safety Data Sheet. Arhivirano iz originala (PDF) 3. 9. 2014. g. Pristupljeno 17. 6. 2017. 
  4. ^ „Who Built It First?”. History.com. Arhivirano iz originala 18. 4. 2016. g. Pristupljeno 17. 6. 2017. 
  5. ^ Helmenstine, Anne Marie. „Gunpowder Facts, History and Description”. About.com Education. Arhivirano iz originala 28. 04. 2016. g. Pristupljeno 17. 06. 2017. 
  6. ^ Chase, 2003., pp. 31.
  7. ^ a b Buchanan, 2006., pp. 2.
  8. ^ a b Needham, Joseph; Gwei-Djen Lu; Wang, Ling (1987). Science and civilisation in China, Volume 5, Part 7. Cambridge University Press. str. 48—50. ISBN 978-0-521-30358-3. 
  9. ^ Rossotti, Hazel (2002). Fire: Servant, Scourge, and Enigma. Courier Dover Publications. str. 132-137. ISBN 978-0-486-42261-9. 
  10. ^ a b v Kelly, 2004., pp. 218.
  11. ^ St. C. Easton: "Roger Bacon and his Search for a Universal Science", Oxford (1962)
  12. ^ Ágoston, Gábor (2005). Guns for the sultan: military power and the weapons industry in the Ottoman Empire. Cambridge University Press. str. 15. ISBN 978-0-521-84313-3. 
  13. ^ Ingham-Brown, George (1989). The Big Bang: A History of Explosives. Sutton Publishers. str. vi. ISBN 978-0-7509-1878-7. 
  14. ^ a b Bert S. Hall, "Introduction, 1999" str. xvii prema reprintu: Partington, James Riddick (1960). A history of Greek fire and gunpowder. JHU Press. ISBN 978-0-8018-5954-0. 
  15. ^ Purton, Peter (2009). A History of the Late Medieval Siege, 1200–1500. Boydell & Brewer. str. 108—109. ISBN 978-1-84383-449-6. 
  16. ^ Kelly 2004, str. 22: „Oko 1240. godine, Arapi su sa istoka naučili da prave šalitru („kineski sneg“). Uskoro su naučili da prave i barut. Takođe su naučili da prave vatromet („kinesko cveće“) i vatrometne rakete („kineske strele“)“
  17. ^ Kelly, 2004., pp. 22.
  18. ^ a b v Hassan, Ahmad Y. „Transfer of Islamic Technology to the West: Part III”. History of Science and Technology in Islam. Pristupljeno 21. 1. 2016. 
  19. ^ Watson 2006, str. 304
  20. ^ Nolan 2006, str. 365
  21. ^ Ancient Discoveries, epizoda 12: Machines of the East, History Channel, 2007 
  22. ^ Nelson, Cameron Rubaloff (juli 2010). Manufacture and transportation of gunpowder in the Ottoman Empire: 1400-1800.
  23. ^ „Swiss Handguns 1882”. 
  24. ^ Blackpowder to Pyrodex and Beyond, autor: Randy Wakeman na stranici "Chuck Hawks"
  25. ^ The History and Art of Shotshells Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. novembar 2007), autor: Jon Farrar, "Nebraskaland Magazine"
  26. ^ Buchanan. "Editor's Introduction: Setting the Context", u Buchanan, 2006., pp. 4.
  27. ^ Black Powder Recipes Arhivirano 2012-09-11 na sajtu Archive.today, Ulrich Bretscher
  28. ^ Earl, 1978., Poglavlje 2: The Development of Gunpowder
  29. ^ Julian S. Hatcher, Hatcher's Notebook, Military Service Publishing Company, 1947. Poglavlje XIII: Notes on Gunpowder, pp. 300-305.
  30. ^ „Some Account of Gunpowder”. The Saturday Magazine. 422, dodatak: 33—40. 1. 1. 1839. 
  31. ^ J., Wisniak J.; Garcés, I. (1. 9. 2001). „The Rise and Fall of the Salitre (Sodium Nitrate) Industry” (PDF). Indian Journal of Chemical Technology: 427—438. 
  32. ^ Bob, Ashford (2014). „Some Thoughts on Dartmoor Powdermills”. Rep. Trans. Devon. Ass. Advmt Sci. Exeter: The Devonshire Association. 146: 57—82. 
  33. ^ Workshop Receipts, izdavač William Clowes i sin, ograničeno izdanje, autor: Ernest Spon. datum: 1. august 1873.
  34. ^ GunpowderTranslation. Academic. Приступљено 31. 8. 2014. 
  35. ^ Flash! Bang! Whiz!, Univerzitet u Denveru

Литература[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Barut na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Барут&oldid=27781745”