Bitka za Tulagi, Gavutu i Tanambogo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bitka za Tulagi, Gavutu i Tanambogo
Deo Drugog svetskog rata

Američki marinci se 7. avgusta 1942. godine iskrcavaju na ostrvo Tulagi
Vreme7. - 9. avgust 1942.
Mesto
Tulagi, Gavutu i Tanambogo - Solomonova ostrva
Ishod Saveznička pobeda
Sukobljene strane
 Sjedinjene Američke Države
 Australija		  Japansko carstvo
Komandanti i vođe
Sjedinjene Američke Države Aleksander Vandegrift
Sjedinjene Američke Države Vilijem H. Rupertus		 Japansko carstvo Sadajoši Jamada
Japansko carstvo Šigetoši Mijazaki[1]
Jačina
3000[2] 886[3]
Žrtve i gubici
122. poginulih
200 ranjenih[4]		 863. poginulih,
23 zarobljenih[5]

Bitka za Tulagi, Gavutu i Tanambogo je bila kopnena bitka na Solomonovim ostrvima, Pacifik, za vreme Drugog svetskog rata, i trajala je od 7. do 9. avgusta 1942. godine. Bitka je vođena između kopnenih snaga japanske carske mornarica i saveznika (većinom američkih marinaca), tokom početnih savezničkih iskrcavanja za vreme Gvadalkanaske kampanje.

U bici, američki marinci, pod opštom komandom general-majora Aleksander Vandegrifta, uspešno su se iskrcali i zauzeli ostrva Tulagi, Gavutu i Tanambogo, između kojih je japanska carska mornarica gradila mornaričku bazu, i bazu za hidroavione. Iskrcavanja su naišla na žestok otpor japanskih mornaričkih trupa, koje su brojčano i po naoružanju bile slabije od savezničkih snaga, ali su se borile skoro do poslednjeg čoveka.

U isto vreme kad su otpočela iskrcavanja na Tulagi, Gavutu i Tanambogo, savezničke snage su se takođe iskrcale na obližnji Gvadalkanal, sa glavnim ciljem da zauzmu japanski aerodrom, koji je još uvek bio u izgradnji. Upoređujući žestoke borbe za Tulagi i Gavutu, iskrcavanje na Gvadalkanal je prošlo mnogo lakše. Iskrcavanjem na Tulagi i Gvadalkanal, otpočela je šest meseci dugačka Gvadalkanalska kampanja, za vreme koje će se odigrati čitava serija kopnenih i pomorskih bitaka između savezničkih i japanskih snaga u oblasti Solomonovih ostrva.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Dana, 7. decembra 1941. godine, Japanci su izveli napad na američku pacifičku flotu u Perl Harboru, Havaji. U napadu je oštećen veliki broj američkih bojnih brodova, i formalno je označio početak rata uzmeđu dve nacije. Početni ratni ciljevi japanskih vođa su bili: neutralisati američku flotu, osvojiti oblasti bogate prirodnim resursima i uspostaviti strategijske vojne baze u Aziji i na Pacifiku, radi odbrane japanskog carstva. U sklopu ovih ciljeva, japanske snage napadaju i zauzimaju Filipine, Tajland, Malaju, Singapur, Holandsku Istočnu Indiju, ostrvo Vejk, Gilbertova ostrva, Novu Britaniju i Gvam.[6]

Dva pokušaja Japanaca da prošire svoje odbrambene parimetre u južnom i centralnom Pacifiku, dovode do bitke u Koralnom moru (maj 1942) i bitke za Midvej (jun 1942). Ove dve strategijske pobede saveznika, dovode do mogućnosti da oni preuzmu inicijativu i pokrenu ofanzivu protiv Japanaca bilo gde na Pacifiku.[7] Saveznici su izabrali Solomonova ostrva, posebno južna Solomonova ostrva; Gvadalkanal, Tulagi i Florida, kao lokaciju za njihovu prvu ofanzivu.[8]

Kao deo operacije, koja je dovela do bitke u Koralnom moru, japanska mornarica je poslala trupe da okupira Tulagi i susedna ostrva, na jugu Solomonovih ostrva. Ove trupe, većim delom pripadnici 3. „Kure“ specijalne desantne jedinice, okupiraju Tulagi 3. maja 1942. godine, i počinju sa izgradnjom jedne baze za hidroavione, komunikacije, i popunu brodova gorivom, između ostrva Tulagi, Gavutu, Tanambogo i Florida, koja je trebalo ubrzo da postane operativna. Obavešteni o japanskim naporima na Tulagiju, saveznici povećavaju svoje interesovanje početkom jula 1942. godine, kada je japanska mornarica otpočela sa gradnjom jednog većeg aerodroma u blizini Lunga Pointa, na obližnjem Gvadalkanalu. Avgusta 1942. godine, Japanci si imali oko 900 vojnika na Tulagiju i obližnjim ostrvima, i oko 2.800 kadrovskog osoblja (većina od njih su bili Korejanci ili japanski stručnjaci za izgradnju i radnici) na Gvadalkanalu.[9] Uloga aerodroma, čim se završi, trebalo je da bude: zaštita glavne baze Rabaul, pretnja savezničkim snabdevačkim i komunikacionim linijama, i utvrđena tačka za moguće buduće ofanzive ka Fidžiju, Novoj Kaledoniji i ostrvima Samoa.

Grupa japanskih oficira i podoficira iz 3. “Kure“ specijalne desantne jedinice, koja je zauzela Tulagi maja 1942. godine. Skoro svi oni će kasnije biti ubijeni, tokom savezničkih napada u periodu od 7. do 9. avgusta 1942. godine.

Saveznički plan napada na južna Solomonova ostrva, izradeo je admiral Ernest King, komandant Američke ratne mornarice. On predlaže ofanzivu na južna Solomonovih ostrva, kako ih Japanci ne bi mogli koristiti kao bazu za prekidanje snabdevačkih linija između SAD i Australije, a zatim bi ta ostrva trebalo upotrebiti kao polaznu tačku za novu kampanju, čiji bi cilj bio neutralizacija i osvajanje velike japanske baze u Rabaulu, dokle bi se u isto vreme pomogla saveznička kampanja na Novoj Gvineji. Krajnji cilj ove ofanzive, bio bi otvoreni put za povratak Filipina u američke ruke.[10] Američki admiral Čester Nimic, saveznički komandant pacifičkih snaga, stvara Južno-Pacifički teatar, sa američkim viceadmiralom Robetrom L. Gormliem na čelu, koji je trebalo da rukovodi savezničkom ofanzivom na Solomonima.[11]

Pripremajući se za ofanzivna dejstva, maja 1942. godine, američki general-major Aleksander Vandegrift, dobija naređenje da pokrene svoju 1. diviziju marinaca, sa Novog Zelanda. Ostale savezničke kopnene, mornaričke i vazduhoplovne snage, bile su poslate ka uspostavljenim bazama na Fidžiju, Novoj Kaledonijii i Samoa ostrvima.[12] Ostrvo Espiritu Santo na Novim Hebridima je odabrano za glavni štab i osnovnu bazu za predstojeću ofanzivu, kodnog imena "Operation Watchtower", a za datum njenog početka je određen 7. avgust 1942. godine. Po prvobitnom planu, iskrcavanja je trebalo izvesti na Tulagi i ostrvima Santa Kruz, izostavljajući Gvadalkanal. Međutim, nakon što su saveznički izviđači otkrili da Japanci grade aerodrom na Gvadalkanalu, data je prednost zauzimanju Gvadalkanala, a iz plana je otpalo iskrcavanje na Santa Kruz ostrva.[13]

Saveznička ekspediciona flota, koja je učestvovala u opearciji "Watchtower", satojale su se od 75 američkih i australijskih ratnih i transportnih brodova, okupljenih 26. jula 1942. godine u blizini Fidžija, i angažovana je u jednom probnom iskrcavanju, pre nego što će da krene ka Gvadalkanalu.[14][15] Vandegrift je bio opšti komandant 16.000 savezničkih (većinom američkih marinaca) kopnenih snaga, angažovanih u iskrcavanjima, i lično je predvodio juriš na Gvadalkanal. Komandant 3.000 američkih marinaca, određenih da se iskrcaju na Tulagi, i ostrva u blizini Floride, Gavutu i Tanambogo, bio je američki brigadni general Vilijam H. Rupertus, i nalazio se na transportnom brodu Neville.[16]

Bitka[uredi | uredi izvor]

Uvod u bitku[uredi | uredi izvor]

Pravci dejstva savezničkih desantnih snaga, koje su se iskrcale 7. avgusta 1942. godine, na Floridu, Tulagi, Gavutu i Tanambogo.

Loše vreme je pomoglo savezničkoj ekspedicionoj floti, da stigne u blizini Gvadalkanala, ujutru 7. avgusta 1942. godine, neprimećena od Japanaca. Japanci su uhvatili radio-signal od dolazećih savezničkih snaga, i spemali su se, da pošalju jedan izviđački aviona, čim svane.[17] Brodovi desantnih snaga su bili podeljeni u dve grupe; jedna je trebalo da izvrši napad na Gvadalkanal, a duga je imala zdatak da napadne Floridu, Tulagi, Gavutu i Tanambogo.[18] Avioni sa nosača aviona Vesp, bombardovali su japanska postrojenja na Tulagiju, Gavutu, Tanambogu i Floridi, dok su mitraljeskom vatrom uništili 15 japanskih hidroaviona, usidrenih u blizini ovih ostrva. Nekoliko hidroavina je imalo upaljene motore, i spremali su se da uzlete, te su uništeni zajedno sa njihovim posadama i većim brojem pomoćnog osoblja.[19]

Američka laka krstarica San Huan i razarači Mansen i Bučenen, granatiraju predviđena mesta iskrcavanja na Tulagiju i Floridi. Pokrivajući napad na Tulagi, Gavutu i Tanambogo, marinci iz 1. bataljona, 2. puka marinaca, iskrcavaju se u 07:40 sati, na nebranjeno ostrvo Florida. Oni su predvođeni do svojih celjeva od nekoliko Australijanaca, kao što je poručnik Frenk Stekpul, koji je dobro poznavao oblast Tulagi-Florida, pošto je ranije radio i živeo u toj oblasti.[20][21]

Bitka za Tulagi[uredi | uredi izvor]

U 08:00 sati, dva bataljona američkih marinaca; 1. rejderski bataljon, koji je bio pod komandom potpukovnima Edsona (Edsonovi rejderi), i 2. bataljon, 5. puka marinaca, iskrcavaju se bez borbe na zapadnu obalu Tulagija, približno po sredini ovog ostrva, izduženog oblika.[22] Veliki slojevi korala, onemogućili su desantnim brodovima da dođu do same obale. Međutim, marinci su bili sposobni da pregaze približno još 100 metara, bez smetnje od japanski snaga, koje su bile očigledno iznenađene savezničkim iskrcavanjem i nisu uspele da organizuju bilo kakav otpor. U isto vreme, japanske snage na ostrvima Tulagi i Gavutu, koje su bile sastavljene od jednog odreda 3. „Kure“ specijalne pomorsko-desantne jedinici, plus ljudstvo iz Jokohama vazdušne grupe, pod komandom kapetana Šigetoši Mijazakija, šalju jednu poruku svom komandantu u Rabaulu, kapetanu Sadajoši Jamadi, da su napadnuti, i da su uništili svoju opremu za gradnju i poveljiva dokumenta. Poruka je završena sledećim tekstom: „Neprijateljske snage su mnogo puta nadmoćnije, Branićemo se do poslednjeg čoveka“. Masaaki Suzuki, komandant specijalne mornaričko-desantne jedinice, naređuje svojim snagama da pripreme odbrambene pozicije na ostrvima Tulagi i Gavutu.[23][24][25]

Fotografija ostrva Tulagi, snimljena iz vazduha, na kojoj je docrtano napredovanje marinaca ka jugoistočnom kraju ostrva, i centar japanske odbrane u oblasti brega 281.

Drugi bataljon, 5. puka marinaca, se nakon obezbeđenja severozapadnog kraja ostrva Tulagi, priključio Edsonovim rejderima u njihovom napredovanju ka jugoistočnom kraju ostrva. Marinci napreduju ka jugoistoku do kraja dana, i pritom uništavaju nekoliko izdvojenih japanskih odbrambenih tačaka. Oko podneva, Suzuki je re-organizovao svoju odbranu u liniji duž jednog brega - nazvanog od saveznika „Breg 281“ (u nekim izvorima stoji „Breg 280“), zbog njegove nadmorske visine – a jedan deo u klisuri koja se nalazila skoro na samom jugoistočnom kraju ostrva. Japanska odbrana se sastojala od dvanaest podzemnih kanala, iskopanih u krečnjačkim grebenima brega, i mitraljeskih položaja, koji su bili zaštićeni vrećama napunjenim peskom. Marinci stižu do japanskih položaja pred sumrak, i shvativši da više nemaju dovoljno dnevne svetlosti za preduzimanje potpunog napada, oni se ukopavaju.[26][27][28]

Tokom noći, Japanci napadaju položaje marinaca pet puta, otpočevši od 22:30 sati.[29] Napadi su se sastojali od frontalnih juriša pojedinaca i manjih grupa, pokušavajući da dostignu Edsonovo komandno mesto, što dovodi do borbe prsa u prsa sa marincima. Japanci uspevaju privremeno da se probiju kroz liniju marinaca i zarobljavaju jedan mitraljez, ali su ubrzo odbačeni na polazne položaje. Pretrpevši manje gubitke, položaji marinaca su se održali ostatak noći. Japanci su pretrpeli teške gubitke u ovim napadima. Tokom noćne borbe, jedan marinac, Edvard H. Arens, je ubio 13 Japanaca, koji su jurišali na njegov položaj, pre nego što je bio ubijen.[30][31][32] Opisujući japanske napade na položaje marinaca tokom noći, očevidac, marinac Pete Sparakino je rekao:

U zoru 8. avgusta 1942. godine, 6 japanskih vojnika, koji su ostali sakriveni ispod ulaza u bivši britanski kolonijalni štab, pucaju i ubijaju 3 marinca. U narednih pet minuta, drugi marinci bacaju granate i ubijaju svih 6 Japanaca. Kasnije tog jutra, marinci, nakon što su dobili pojačanje, koje je činio 2. bataljon, 2. puka marinaca, opkoljavaju „Breg 281“ i klanac, i granatiraju iz minobacača obe lokacije do kraja prepodneva. Po završenoj minobacačkoj vatri, marinci jurišaju na obe pozicije, upotrebljavajući improvizovana eksplozivna punjenja, kako bi ubili japanske branioce, koji su se nalazili u mnogobrojnim jamama i utvrđenim pozicijama između brega i klanca.[34] Koristeći improvizovana eksplozivna punjenja, uništeni su zasebni japanski borbeni položaji. Značajniji japanski otpor, prestao je da postoji po podne istog dana, mada su preostali pojedini japanski vojnici, ubijeni u narednih nekoliko dana.[31] U bici za Tulagi, poginulo je 307 japanskih i 45 američkih vojnika, a 3 japanska vojnika su zarobljena.[35]

Bitka za Gavutu i Tanambogo[uredi | uredi izvor]

Snimak iz vazduha, ostrva Gavutu i Tanambogo, sa docrtanim odbrambenim položaima Japanaca i mestima savezničkih iskrcavanja.

U priobalju ostrvca Gavuti i Tanambogo, Japanci su bili pri kraju sa izgradnjom baze za hidroaviona, a na njima se nalazilo 536 pripadnika japanske mornarice iz Jokohama vazdušne gruke i 3. „Kure“ specijalne pomorsko-desantne jedinice, kao i korejski i japanski civili iz 14. građevinarske jedinice.[36][37] Ova dva ostrvca su bila u biti koralni bregovi, visoki oko 42 metara, a povezana su jedno sa drugim, jednim nasipom dugim oko 500 metara. Bregovi na ostvima Gavutu i Tanambogo su nazvani od saveznika „Breg 148“ i „Breg 121“, na osnovu njihove nadmorske visini u fitima.[38][39] Japanci su na oba ostrva oko bregova napravili veliki broj jama, rovova i mitraljeskih gnezda.[40][41] Takođe, snage na ova dva ostrva su mogle međusobno da se pomažu, pošto je razdaljina između ostrva bila u dometu mitraljeza. Saveznici su bili u zabludi, verujući da se na ova dva ostrva nalazi svega okok 200 japanskih vojnika i građevinarskih radnika.[42][43]

U 12:00 sati, 7. avgusta 1942. godine, 397 vojnika iz 1. padobranskog bataljona marinaca, otpočelo je sa napadom na ostrvo Gavutu. Početak napada je bio planiran za podne, pošto nije bilo dovoljno aviona koji bi pružili adekvatnu podršu u isto vreme, iskrcavanjima na Gvadalkanal, Tilagi, Gavutu i Tanambogo.[44] Prethodno mornaričko bombardovanje je oštetilo rampu za hidroavione, prisiljavajući desantne brodove da iskrcaju marince na jedan brisani prostor u blizini male plaže i doka. Vatra iz japanskih mitraljeza, prouzrokuje velike gubitke saveznika, ubijajuči ili ranjavajući svakog desetog marinca koji se iskrcao, dok su oni žurili ka unutrašnjosti kopna i pokušavali da izbegnu unakrsnu vatru, sa oba ostrva.[45][46]

Preživeli marinci su uspeli da razmeste dva svoja mitraljeza, i da savladaju otpor Japanaca u rovovima na Gavutu, omogućavajući ostalim marincima da stignu do obale, od mesta iskrcavanja. Tražeći zaštitu, marinci otpočinju da se razilaze i brzo se pribijaju uz zemlju. Kapetan Džordž Stelings, bataljonski oficir za operacije, naređuje marincima da otpočnu sa mitraljeskom i monobacačkom vatrom po japanskim mitraljeskim položajima na Tanambogo. Ubrzo zatim, američki obrušavajući bombarderi bacaju nekoliko bombe na Tanambogo, umanjujući prilično jačinu paljbe sa te lokacije.[47]

Nakon skoro dva sata borbe, marinci dostižu, i uspinju se na „Breg 148“. Polazeći od vrha, marinci započinju sa čišćenjem japanskih borbenih tačaka na brdu, koje su uglavnom uništene eksplozivnim punjenjima, granatama i borbom prsa u prsa.[48][49] Sa vrha „Brega 148“, marinci su takođe otvorili vatru na Tanambogo.[50] Komandant bataljona marinaca na Gavutu, šalje radiom jednu poruku generalu Rapertusu, u kojoj traži da mu se pošalje pojačanje pre nego što izvrši napad na Tanambogo.[51][52][53]

Većina od 240 japanskih branilaca na Tanambogu, bili su članovi posade hidroaviona i remontno osoblje iz Jokohama vazdušne gripe. Rupertus izdvaja jednu četu marinaca iz 1. bataljona, 2. puka marinaca, sa ostrva Florida, da pomognu u juriši na Tanambogo, ljuteći se na obaveštenje iz njegovog štaba, da jedna četa nije dovoljna. Pogrešno verujući da je Tanambogo bio samo lako branjen, ova četa vrši jedan anfibijski juriš direktno na Tanambogo, ubrzo nakon pada mraka, 7. avgusta 1942. godine. Osvetljeni usled mornaričkog bombardovanja ovog ostrva, pet desantnih čamaca sa marincima se našlo pod teškom vatrom, dok su se približavali obali, usled čega je veliki broj njih ubijen ili ranjen, a oštećena su i tri desantna čamca. Shvativši da je položaj na Tanembogu bio neodrživ, komandant čete marinaca naređu preostalim čamcima da se povuku zajedno sa ranjenim marincima, a on sam, i dvanaest preostalih marinaca, trče preko nasipa ka ostrvu Gavutu. Japanci na Tanambogu su tokom borbi ovog dana, imali svega 10 poginulih.[54][55]

Američki brigadni general Rupertus (u centru), nadgleda napad na Tulagi, Gavutu i Tanambogo sa svog komandnog broda, 7. ili 8. avgusta. U pozadini se vide desantni čamci i jedan razarač.

Tokom noći, dok su Japanci vršili izdvojene napade na položaje marinaca na ostrvu Gavutu, pod zaštitom jake oluje sa grmljavinom, Vandergrift se pripremio da pošalje pojačanje, koje bi trebalo da učestvuje u novom napadu na Tanambogo. Treći bataljon, 2. puka marinaca, ukrcan je na brodove kod Gvadalkanala, i obavešten je da će 8. avgusta izvršiti napad na Tanambogo.[56][57]

Treći bataljon otpočinje iskrcavanje na Gavutu 8. avgusta u 10:00 sati, i pomaže u uništenju preostale japanske odbrane na tom ostrvu, koje je završeno do 12:00 sati.[58][59] Nakon toga se 3. bataljon priprema za napad na Tanambogo. Marinci na Gavutu su se pripremili da obezbede vatrenu podršku napadu. U priprepremi za napad, zatraženo je dejstvo obrušavajućih bombardera sa američkih nosača aviona i artiljerije sa ratnih brodova. Nakon što su američki avioni greškom dva puta bacili bombe na marince, ubijajući četvoricu, dalji napadi aviona su otkazani. Međutim, krstarica San Huan, vrši ispravno korekturu vatre, i granatira oko 30 minuta japanske položaje na Tanambogu. Marinci otpočinju sa napadom u 16:15 sati, istovremeno desantnim čamcima i jurišem preko nasipa, i uz pomoć dva laka tenka Stjuart, otpočinju sa napredovanjem ka japanskim odbrambenim položajima. Jedan od tenkova koji ostaje priljubnjen uz jedan panj i izdvojen od marinaca, biva opkoljen od jedne „pomahnitale gomile“ od oko 50 japanskih vojnika. Japanski vojnici su otvorili gustu vatru na tenk, ubijajući dva člana posade i ranjavajući još dva, pre nego što je većina od njih ubijena puščanom vatrom marinaca. Marinci su kasnije izbrojali 42 japanska tela oko izgorelog trupa tenka, uključujući i leševe izvršnog oficira Jokohama grupe i nekoliko pilota hidroaviona. Jedan od preživelih japanskih vojnika, koji je učestvovao u napdu na tenk je rekao: „Sećam se da sam video svog komandanta, poručnik Saburo Kacuta, na vrhu tenka. To je bio poslednji put, kad sam ga video“.[60][61]

Tokom dana, marinci sistematski dinamitom uništavaju japanske utvrđene tačke po pećinama, većinu od njih do 21:00 sati.[62] Nekoliko preživelih japanskih vojnika, izvode tokom noći pojedinačne napade, dovodeći do borbe prsa u prsa. Od podneva 9. avgusta, i poslednji japanski otpor na Tanambogu je prestao.[63] U bici za Gavutu i Tanambogo, poginulo je 476 japanskih branilaca i 70 američkih marinaca i mornaričkog osoblja. Od 20 japanskih zarobljenika, većina od njih nisu bili japanski vojnci, već korejski radnici koji su pripadali japanskoj građevinarskoj jedinici.[4][64]

Iskrcavanje na Gvadalkanal[uredi | uredi izvor]

Američki komandanti jedinica marinaca koje su napale Tulagi, poziraju za jednu grupnu fotografiju, ubrzo nakon bitke.

Za razliku od iskrcavanja na Tulagi, Gavutu i Tanambogo, iskrcavanje na Gvadalkanal je naišlo na mnogo manji otpor. U 09:10 sati, 7. avgusta 1942. godine, general Vandegrift i 11.000 marinaca su stigli na obalu Gvadalkanala, između Koli Pointa i Lunga Pointa. Napredujući ka Lunga Pointi. Oni ne nailaze na nikakav otpor, osim na zamršene šumske potoke, i odmaraju se tokom noći na oko 1.000 metara od aerodroma kod Lunga Pointa. Sledećeg dana, 8. avgusta, uz veoma mali otpor, marinci napreduju sve do reke Lunga i obezbeđuju aerodrom do 16:00 sati. Japanske mornaričke građevinarske jedinice su napustile oblast aerodroma, ostavljajući hranu, snabdevanja, vozila i nedirnutu opremu za izgradnju.[65]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Tokom bitke, oko 80 Japanaca je pobeglo plivajući sa ostrva Tulagi, Gavutu i Tanambogo, do ostrva Florida. Međutim tamo su oni svi ubijeni od patrola marinaca i odbrambenih snaga Britanskog protektorata Solomonovih ostrva, tokom naredna dva meseca.[66]

Saveznici brzo prepravljaju sidrište kod Tulagija - jedna od manjih prirodnih luka na južnom pacifiku - u jednu pomorsku bazu i stanicu za popunu gorivom. Tokom kampanje na Gvadalkanalu i Solomonovim ostrvima, Tulagi je služio kao važna baza za savezničke pomorske operacije. Pošto su Japanci noću vršili nadgledanje priobalnih voda do kraja Gvadalkanalske kampanje, mnogi saveznički brodovi u oblasti Gvadalkanala, koji nisu mogli ploviti zbog mraka, obično su se sklanjali u bazu Tulagi. Saveznički brodovi, oštećeni u pomorskim bitkama koje su se desile između avgusta i decembra 1942. godine, u okolini Gvadalakanala, obično su se usidrili u bazi Tulagi radi privremenog remonta, a zatim bi otišli do neke od glavnih baza gde je vršen detaljan remont.[67]

Takođe, tokom Gvadalkanalske kampanje, Tulagi je korišćen kao baza za američke torpedne čamce, koji su vršili napade na misije Tokio ekspresa, kojim su Japanci doturali pojačanja i snabdevanja do svojih snaga na Gvadalkanalu. Izuzev nešto vojnika, koji su ostali da grade, održavaju i obezbeđuju bazu Tulagi, većina američkih marinaca koji su izvršili napad na Tulagi i susedna ostrvca, bili su ubrzo poslati na Gvadalkanal, gde su pomagali u odbrani aerodroma, nazvanog od saveznika „Hendersenovo polje“, smeštenog kod Lunga Pointa, jer je on bio od velikog značaja za saveznike u budućim kopnenim i pomorskim bitkama, tokom Gvadalkanalske kampanje.[68]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Lundstrom, Guadalcanal Campaign. str. 41–42.
  2. ^ Frank 1990, str. 51.
  3. ^ Frank 1990, str. 50.
  4. ^ a b Frank 1990, str. 79.
  5. ^ Frank 1990, str. 78–79. Patneast zarobljenika, su bili korejanski radnici, a ne japanski vojnici.
  6. ^ Murray 2001, str. 169–195.
  7. ^ Murray 2001, str. 196.
  8. ^ Lokston, Shame of Savo. str. 3.
  9. ^ Frank 1990, str. 23–31, 129, 628.
  10. ^ Morison, Struggle for Guadalcanal. str. 12.
  11. ^ Marei, War to be Won. str. 199–200.
  12. ^ Lokston, Shame of Savo. str. 5.
  13. ^ Frank 1990, str. 35–37, 53. Prva divizija marinaca je odabrana, pošto nijedna druga američka jedinica na Pacifiku, nije prošla amfibijski trening. (Christ. str. 25).
  14. ^ Morison, Struggle for Guadalcanal. str. 15.
  15. ^ Makgi, The Solomons Campaigns. str. 20–21.
  16. ^ Frank 1990, str. 57, 619–621, Jersey, Hell's Islands. str. 129.
  17. ^ Džerzi, Hell's Islands. str. 77, Makgi, The Solomons Campaigns. str. 21.
  18. ^ Frank 1990, str. 60.
  19. ^ Hamel, Carrier Clash. str. 46–47, Džerzi, Hell's Islands. str. 78, i Lundstrom, Guadalcanal Campaign. str. 38.
  20. ^ Zimmerman 1949, str. 26–27.
  21. ^ Pietros, Bless 'em All. str. 36, Džerzi, Hell's Islands. str. 96, 124–125. Ni jedan japanski vojnika na Tulagiju nije poginuo pre iskrcavanja, tokom bombardovanja iz vazduha ili granatiranja ratnih brodova. U 10:04 sati, dok je trajalo bombardovanje ostrva Gavutu, barutna prašina na krstarici San Huan eksplodira, ubijajući 7, i ranjavajući 11 članova posade. Mangrove, koje rastu između mora i kopna u ovim oblastima, zadavale su velike probleme amfibijskim iskrcavanjima. Odabran da predvodi desantne snage, zbog njegovog poznavanja Tulagija i okolnih grebena, poručnik Stekpul dodatno određuje jedan prostor za iskrcavanje desantnih brodova na kopnoTulagija, na kome nisu rasle mangrove.
  22. ^ Frank 1990, str. 72–73.
  23. ^ Aleksander, str. 51, 81–82, Džerzi, Hell's Islands. str. 80, 133–134
  24. ^ Zimmerman 1949, str. 27–28.
  25. ^ Lamdstrom, Guadalcanal Campaign. str. 38. Ovaj odred 3. „Kure“ specijalne pomorsko-desantne jedinice, je najverovatnije izvestio 5. vazdušnu flotu, ili 8 flotu viceadmirala Guniči Mikave. Treća „Kure“ specijalna pomorsko-desantna jedinica, uglavnom se sastojala od mobilisanih rezervisata, od kojih je većina imala preko 40 godina starosti. Takođe, na Tulagiju su se nalazili japanski električari i mašinisti iz 14. građevinarske jedinice, koji nisu imali borbeniu obuku, a pomagali su 3. „Kure“ jedinici u odbrani ostrva.
  26. ^ Pietros, Bless 'em All. str. 37–41
  27. ^ Zimmerman 1949, str. 28–31.
  28. ^ , Džerzi, Hell's Islands. str. 82, 131, 138–139; Aleksander. str. 82. Kenet D. Bejli, komandant čete “C“, pomogao je u uništenju jednog japanskog bunkera, pre nego što je ranjen i evakuisan.
  29. ^ Šo, First Offensive. str. 8–9, Pietros, Bless 'em All. str. 41, Džerzi, Hell's Islands. str. 140.
  30. ^ Aleksander, str. 96–99, Hofman, Marine Raiders
  31. ^ a b Zimmerman 1949, str. 33.
  32. ^ , Frenk, Guadalcanal. str. 77–78, Džerzi, Hell's Islands. str. 140.
  33. ^ Džerzi, Hell's Islands. str. 135.
  34. ^ Hofman, Marine Raiders.
  35. ^ Frank 1990, str. 77–78. Aleksander (s. 84) U izveštajima stoji da je jedna japanska žena i nekoliko deteta, takođe zarobljeno. Tridestosam rejdera je poginula, a 55 je ranjeno (Aleksander. str. 102).
  36. ^ Frank 1990, str. 628.
  37. ^ Džerzi, str. 150. Četrnaesta građevinarska jedinica je bila podeljena ja Hašimotove i Harine građevinarske snage.
  38. ^ Christ 2007, str. 46.
  39. ^ Hog, str. 266–267.
  40. ^ Christ 2007, str. 55.
  41. ^ Griffith, str. 61.
  42. ^ Zimmerman 1949, str. 34.
  43. ^ Christ, str. 33
  44. ^ Christ 2007, str. 40–41.
  45. ^ Christ 2007, str. 52–58.
  46. ^ Frank 1990, str. 75–76.
  47. ^ Christ, str. 59–69, 81. Stelings je preuzeo komandu nad bataljonom nakon što je komandant, major Robert Miler, doživeo nervni stres, a izvršni oficir, major Robert Vilijams, bio je ozbiljnije ranjen.
  48. ^ Christ 2007, str. 94.
  49. ^ Griffith, str. 61–62; Džerzi. str. 156.
  50. ^ Christ 2007, str. 100.
  51. ^ Džerzi, str. 144.
  52. ^ Zimmerman 1949, str. 35.
  53. ^ Christ, str. 108
  54. ^ Christ 2007, str. 112–113.
  55. ^ Frank 1990, str. 77; Džerzi. str. 160–163. Padobranski bataljon je u borbi tog dana izgubio 84 ljudi, uključujući i 30 poginulih.
  56. ^ Grifith 1963, str. 62.
  57. ^ Treći bataljon, 2. puka marimaca je bio pod komandom potpukovnika Leroj P Hanta. (Christ. str. 131).
  58. ^ Zimmerman 1949, str. 36–38.
  59. ^ Christ 2007, str. 113.
  60. ^ Christ, str. 134–135
  61. ^ Džerzi, str. 178–179, 181; Frank, str. 78—79; Lundstrom, str. 38; Gilbert, str. 38. Poručnik E. Dž. Svini, komandir tenkovskog voda, je poginuo tokom napada na tenk, dok se on nalazio u tenkovskoj kupoli. Landstrom navodi da je Mijazaki poginuo za vreme napada na tenk, ali Džerzi tvrdi da Mijazaki nije bio u oblasti Gvadalkanala u to vreme, i da je preživeo rat.
  62. ^ Frenk, str. 78–79 i Lundstrom. str. 38.
  63. ^ Zimmerman 1949, str. 38.
  64. ^ Džerzi, str. 181; Christ. str. 169. Četiri zarobljenika su bili pripadnici Jokohama vazdušne grupe.
  65. ^ Morison, Struggle for Guadalcanal. str. 15, i Frenk, Guadalcanal. str. 61–62 i 81.
  66. ^ Frank 1990, str. 79., i Lundstrom, Guadalcanal Campaign. str. 38.
  67. ^ Džerzi, Hell's Islands. str. 3, Griffith, Battle for Guadalcanal. str. 93.
  68. ^ Grifith 1963, str. 93.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Bitka za Tulagi, Gavutu i Tanambogo na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_за_Тулаги,_Гавуту_и_Танамбого&oldid=27555139”