Bitka kod Velbužda

Bitka kod Velbužda
Deo Srpsko-bugarskih ratova
Bitka kod Velbužda, prikaz u manastiru Visoki Dečani
Vreme 28. jul 1330. Mesto nedaleko od Velbužda, današnjeg Ćustendila Ishod odlučujuća srpska pobeda
Sukobljene strane
Carevina Bugarska	Kraljevina Srbija
Komandanti i vođe
Mihajlo III Šišman † Ivanko Basaraba Belaur	Stefan Uroš III Dečanski Stefan Dušan
Jačina
oko 15.000: 12.000 Bugara, 3.000 Vlaha, Tatara i ostalih plaćenika	oko 18.000: oko 15.000 Srba (među kojima i strelci) i 2.000 nemačkih i katalonskih plaćenika
Žrtve i gubici
nepoznati, ali veliki	nepoznati

Bitka kod Velbužda se odigrala u subotu 28. jula 1330. u 7 sati izjutra,na izvoru reke Strume u blizini Velbužda, između trupa kraljevine Srbije predvođenih kraljem Stefanom (1322—1331) i njegovim sinom mladim kraljem Dušanom (kralj 1331—1346, car 1346—1355) sa jedne i trupa carevine Bugarske predvođenih carem Mihajlom III Šišmanom (1323—1330) sa druge strane. Povod za bitku bio je pokušaj kralja Stefana da predupredi spajanje bugarske vojske sa vizantijskom i njihov zajednički napad na Srbiju, a okončala se pogibijom Mihajla Šišmana i potpunim porazom bugarskih snaga, u kome se posebno istakao mladi kralj i prestolonaslednik Dušan. Direktne posledica bitke bila su manja teritorijalna proširenja Srbije (dobijanje Niša) i postavljanje maloletnog Stefanovog sestrića Jovana Stefana (1330—1331) na bugarski presto, ali su njene dugoročne posledice bile daleko značajnije. Njome je u samom začetku uništen vizantijsko-bugarski savez uperen protiv Srbije, pošto je vizantijski car Andronik III (1328—1341) svoju vojsku koju je trebalo da spoji sa bugarskom, nakon vesti o njenom porazu, okrenuo na drugu stranu i napao obezglavljenu Bugarsku. Srbija je nakon bitke postala najmoćnija sila na Balkanskom poluostrvu i bio joj je otvoren put ka osvajanju celokupne Makedonije.

Povod za bitku

Kralj Stefan Dečanski bio je uvučen u unutrašnje vizantijske sukobe u kojima se protiv Andronika II (1282—1328), koga je podržavao srpski kralj, digao njegov unuk Andronik III. Njihov sukob se definitivno okončao 1328. godine porazom i zbacivanjem sa prestola starog cara, a novi car je Srbiju, kao saveznika svoga dede, smatrao neprijateljem. On je 1330. godine sklopio savez sa bugarskim carem Mihajlom Šišmanom (Asen III), prema kom je trebalo da zajedničkim snagama napadnu Srbiju u leto te godine.

Zauzimanje položaja i početni raspored trupa

Plan bitke

Manastir svetog Đorđa u Starom Nagoričanu - gde se pričestio srpski kralj pred boj. Kasnije je u ovom manastiru i sahranio bugarskog cara Šišmana.

Srbiju je prvo napao car Andronik III početkom jula 1330. godine. Međutim, vizantijske operacije su bile koncentrisane na oblast oko same granice, bez dubljih prodora, tako da je Andronik najverovatnije očekivao ishod bugarskih akcija. Plan je u suštini bio veoma jednostavan: Srbiju je trebalo napasti sa obeju strana i tako priklještenu je lakše savladati. Međutim od samog početka vizantijski car ovaj plan nije poštovao, pa je svoju vojsku zaustavio u Pelagoniji i čekao.

Bugari su krenuli na južne delove Srbije, prema Strumi i Bregalnici, svakako sa namerom da se sa te strane povežu sa Vizantincima i zajednički nastave napade. Stefan Dečanski je odlučio da preduhitri njihovo spajanje i napadne prvo Bugare, zbog čega je grupisao svoje snage na Dobričkom polju, kod ušća Toplice u Južnu Moravu, očekujući bugarski napad sa severa. Bugarski car Mihajlo je pre napada na Srbiju sa vojskom otišao do Vidina, najverovatnije da bi prihvatio tatarske i vlaške saveznike, nakon čega je krenuo ka jugu i prešao srpsku granicu kod grada Zemlina, na Strumi.Manevrom po unutrašnjim pravcima, Dečanski je dokazao izvanrednu geografsko-strategijsku orijentaciju. Kada je primio podatke o njegovom kretanju, kralj Stefan je pokrenuo vojsku sa namerom da ga presretne, zaustavivši se usput u Crkvi Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu i Sarandoporskom manastiru.

U manastiru Svetog Đorđa u Starom Nagoričinu kralj Stefan se dugo molio pred ikonom svetog Đorđa. On je uputio molitvu Svetom Đorđu rečima:„ Stradalniče Hristov Georgije, vidi veliku nevolju i tugu srca moga i požuri da mi pomogneš u ovoj borbi protiv ovoga ljutoga cara, koji se hvali protiv moga otačastva, i pokaži silu tvoju, kao što si nekada pomagao gospodinu mome Simeunu Nemanji protiv njegovih neprijatelja, da i ja grešni videvši silu snage tvoje, proslavim tvoje sveto ime i ukrasiću ovu tvoju svetu ikonu i priložiću ovom tvom svetom hramu mnoga izabrana dobra.”

Na reci Kamenci je sačekao ostatak svoje vojske i stupio u bezuspešne pregovore sa Bugarima. Tu je svakako primio i vesti da disciplina u šarenoj bugarskoj vojsci nije najbolja i da su se mnogi vojnici rasuli po okolini u potrazi za hranom.

Po dolasku na bojište Stefan Dečanski podiže šator na brdu Spasovica kod sela Nikoličevača blizu Strume. Kasnije je kralj posle pobede na tom mestu gde mu je bio šator podići hram Svetog Spasa. Kako bi zavarao Bugare, Stefan Dečanski je na bojno polje prvo došao sa manjim brojem vojske, a većina je stigla tek kasnije dan uoči bitke.

Bugari su videli da Stefanova vojska nije brojčano jača od njihove, ali nisu znali da se očekuju pojačanja, zbog čega su potcenili njenu snagu i bili sigurni u pobedu. Stefan je sa druge strane namerno oklevao šaljući Bugarima pregovarače sa porukom u kojoj poziva bugarskog cara da odustane od napada i da se zadovolji onim što ima u Bugarskoj. Postoje indikacije da je Stefan Dečanski za ovu bitku angažovao španske Almogavere. Takođe je angažovao i nemačke najamnike koji su ranije služili u ratovima mnogim italijanskim knezovima.

„Budi zadovoljan sa svojim, da to dobro bude, a ne želi drugo, što Bog drugima darova, jer dolaziš u sukob sa Bogom, kao onaj koji smućuje i ratuje ono što je od njega dobro razdeljeno.“ (Grigorije Camblak)

Ovim pregovorima, Stefan je postigao svoj cilj, odloživši početak bitke dok mu ne stignu očekivana pojačanja. Istovremeno je Bugare ubedio da mu je vojska slaba, zbog čega mora da pregovara, tako da se dobar deo njihovih nalazio po okolnim selima i pljačkao, dok je srpski kralj naredio da počnu pripreme za bitku.

U zoru 28. jula, pristigla su i poslednja odeljenja srpske vojske kojima je kralj dao mali odmor, da bi oko 7 sati izjutra kod Velbužda (današnjeg Ćustendila), napao Bugare svom snagom.

Naoružanje vojski

Freska Svetog ratnika Georgija u Starom Nagoričanu pred kojom se molio Stefan Dečanski pred bitku

U bici na Velbuždu radilo se o sukobu dve hrišćanske, pravoslavne vojske. Karakteristično za obe vojske bilo je da su bile naoružane opremom uobičajenom za Srednji vek koja se sastojala iz oklopa sastavljenog od metalnih pločica, tj krljušt oklopa,metalnih veriža ili oklopa od kožnih kockica, metalnog šlema, koji je najčešće bio čelični šešir ili obični šlem, a na kojem je kod bogatijih vojnika na vrhu bila čelenka, a od naoružanja vojske su koristile mač, koplje, buzdovane i lukove i strele.

I srpska i bugarska vojska sastojale su se iz vlastele koja je bila konjica i običnih vojnika koji su činili pešadiju. Kao i u svim bitkama tog doba vlastela i bogatiji vojnici nosili su bolju opremu od običnih vojnika, tj vlastela i bogatiji vojnici su nosili pancirne oklope, bogatije šlemove i plaštove, a obični vojnici samo šlem i verižni oklop ili oklop od kožnih kockica. Sam Dušan Nemanjić, prikazan je na fresci koja prikazuje bitku na belom konju, u zlatnom krljušt oklopu, sa vizantijskom trakom i u crvenom plaštu u maniru Svetog Georgija.

Nićifor Grigora navodi da su srpska vlastela i najamnici bili oklopnici.Navodi se da su srpski oklopnici bili u sjajnoj vojnoj opremi i oklopima, koja je zaslepljivala Bugare.

Srpska vojska se sastojala iz vlastele koja je činila konjicu, najamnika koji su bili konjica i jedan deo pešadije i činili su oko sedminu ukupne vojske i običnih vojnika koji su činili pešadiju.Mavro Orbin navodi da su se najamnici istakli u ratovanju po Italiji. Među konjicom oružja su bili štit, koplje, buzdovan, sekire, bojni čekići i glavno oružje mač, dok je pešadija pored mača, koplja i sličnih oružja nosila i lukove i strele. Sami izvori govore da su se srpski strelci istakli načinom gađanja sa obe ruke, što je bio Vizantijski metod da se ratnik zaklanja iza štita i gađa strelama.

Bugarska vojska je imala dugačke rukave i šlemove sa šiljcima na vrhu. Srpska vojska posedovala je pored običnih vojnika i vlastele 2000 nemačkih i katalonskih konjanika, a u opisima bitke posebno su se istakli strelci, za koje je opisano da su obema rukama streljali i nisu mašili.Pored nemačkih i katalonskih konjanika spominju se i 1000 kotorskih oklopnika pod vodstvom Nikole Buće.

Srpski oklop veriža

Tok bitke

Mesto bitke. U sredini je reka Struma.

Mapa bitke kod Velbužda

Stefan Dečanski je vojsku postrojio u dva borbena poredak u prvom konjicu, u drugom pešadiju. Napad je bio označen trubama. Stefan Dečanski je ustrojio svoju vojsku na čete (pukove) pre napada. Potom je krenuo prema bugarskom logoru.

Najjače grupisanje, bilo je na centru srpskog borbenog rasporeda, gde su se nalazile jedinice sa odabranim vojnicima, konjanicima, pod komandom Stefana Dušana. Među odabranima vojnicima se nalazila vlastela i najamnici.Konjica je bila podeljena po frontu na jedinice.

Bitka je otpočela iznenadnim napadom srpske konjice i pešadije na bugarski logor. Srpska konjica je bila u prvom borbenom redu, potpomagane srpskom pešadijom u smaknutom poretku u drugom borbenom redu. Srpska konjica izvršila je napad u dve kolone, jednom je komandovao Stefan Dečanski, a drugom usmerenom na centar bugarskog rasporeda prestolonaslednik Dušan. Pešadija je pomagala napadu dejstvujući uglavnom strelama.

Bitka se vodila na prostoru između sela Rždavice i visa kote 636 severoistočno od sela Nikoličevaca.

Bugari se uopšte nisu nadali srpskom napadu, pogotovu ne nakon pregovora, a ima mišljenja da je čak i primirje bilo ugovoreno, ali ga Stefan nije ispoštovao. Obe vojske su na dan bitke bile brojčano podjednake i svaka je brojala oko 15.000 vojnika, što su za to doba bila poprilične armije. Podatke o bugarskoj vojsci daje i Orbini: „...jer je bio sakupio dvanaest hiljada Bugara i tri hiljade Vlaha“, dok sam Dušan navodi da je brojala do 80.000 ljudi, nasuprot srpskih snaga kojih je bilo do 15.000.

Stefan Dečanski je pred bitku rekao :„U ime tvoje Gospode, pognaću neprijatelje moje i pobediću ih.” Napad su počeli srpski konjanici koji su se podelili u dve kolone, jednom je komandovao Stefan Dečanski, drugom koja se usmerila na centar bugarske vojske Dušan. Pešadija je pomagala napad služeći se uglavnom strelama. Izvori govore da su Bugari bili zaslepljeni sjajem srpskog oružja:„I tada zatrubeše ubojne trube, sudari se oružje s obe strane, i konji frkom zarzaše, i bio je veliki vapaj”

Iznenađeni Mihajlo Šišman je improvizovao borbeni poredak, u kojem je glavnina bila na okupu, s konjicom ispred.

Iznenadni srpski napad zatekao je Bugare potpuno nespremne.Srpska konjica je prema tadašnjim izvorima napadala Bugare bodnim, sečnim i udarnim oružjem (kopljima, mačevima i topuzima), dok je pešadija uglavnom napadala Bugare streljanjem(lukovima, strelama i možda samostrelima). Bugarski redovi nisu izdržali ni prvi nalet srpske vojske, već su odmah raspali i otpočeli neorganizovano povlačenje, što je srpska vojska iskoristila i u potpunosti ih razbila. U borbi su se naročito istakli odredi pod vođstvom mladog kralja Dušana. Njegovi odredi su razbili jezgro oko cara Mihajla, a zatim su razbijena krila bugarskog rasporeda. Za Dušanove strelce savremeni srpski opisivač bitke navodi: „... ni su streljali sa obe ruke i nikako nisu grešili“. Pored njih, pod njegovom komandom Orbini navodi i 1300 nemačkih najamnika, od čega je bilo 300 konjanika iskusnih u borbama, koji su jurnuli pravo ka delu bugarske vojske u kome se nalazila carska zastava i sam car Mihajlo.

Pošto nije uspeo da sredi redove svoje vojske, car Mihajlo je i sam krenuo da beži. Tokom bežanja, on je pao sa konja, tako da ga je srpska potera sustigla i ubila, nakon čega ga je odnela srpskom kralju. Stefan Dečanski je svog protivnika sahranio u Crkvi Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu, a na mestu na kome se pred bitku nalazio njegov šator podigao je crkvu (Spasovica), koja je uništena u Prvom svetskom ratu. Ostatke bugarske vojske okupio je u mrakom kraju Mihajlov brat Belaur (Zmaj na rumunskom).

Brdo Spasovica, gde je tokom bitke bio šator Stefana Dečanskog

Grb Nemanjića, pretpostavlja se da je Dušan Nemanjić nosio šlem poput onoga sa grba u toku bitke na Velbuždu

Oružje Srednjovekovne Srbije

Španski mač i Nemački šlem kakve su koristili španski i nemački najamnici u srpskoj vojsci tokom bitke kod Velbužda

Smrt bugarskog cara Mihaila

U istorijskim izvorima, postoje tri verzije hvatanja i smrti bugarskog cara Mihajla, po Grigoriju Camblaku, on je bio uhvaćen živ, nakon čega je izveden pred Dušana, koji ga je ubio. Delimična potvrda ovoga se može naći i u rečima samog Dušana, koji navodi da je on Mihajlu odrubio glavu.

„Car bugarski bi uhvaćen od srpskih vojnika i bi priveden k sinu carevu, Stefanu, koji je tada pokazivao u borbi veliku hrabrost, i tu se liši života bedno.“ (Grigorije Camblak)

Po drugoj verziji koju navodi Danilov učenik, caru se tokom bega konj sapleo i pao, nakon čega su ga sustigli srpski vojnici i ubili.

„A car Mihailo videvši padanje svojih vojnika, poče bežati, i kada je bežao, sila Gospodnja sape noge njegovu konju, i spavši sa konja sakruši sve telo svoje. I tako videvši vojnici gospodina kralja njegovo padanje, priskočivši ubiše ga svojim oružjem, i tako izdahnu. I položivši telo njegovo na konja, prenesoše ga ka gospodinu svome kralju.“ (Danilov učenik)

Po Mavru Orbiniju, Mihajlu se konj sapleo u begu, nakon čega je on pešice pobegao u šumu, gde su ga uhvatili srpski vojnici koji su se sklonili u šumu, pošto su ranjeni u borbi. Nakon bitke su ga odveli pred kralja Stefana Dečanskog i on je tokom razgovora umro božjom voljom.

„U ovoj bici bio je ranjen i oboren s konja bugarski car Mihajlo. Ali pošto ga nisu tada prepoznali, kasnije ga je našao jedan slovenski konjanik među onima koji su se zbog rana bili sklonili u šumu, gde su ležali na zemlji jer se nisu mogli maknuti s mesta. Kad je bio doveden pred kralja Stefana, koji je s drugima stajao tu blizu, Stefan mu je rekao da ga je pravedni sud božji doveo do toga. Jer je on zbog velike oholosti i bez ikakvog razloga hteo da zauzme kraljevstvo koje mu nipošto nije pripadalo. Na to Bugarin ništa ne odgovori, već obrati pogled prema njemu, podigne prst prema nebu i reče: „Neka se ispuni volja božja.“ Izrekav to, izdahne.“ (Mavro Orbini).

Posle bitke

Glavni članak: Sastanak u Mraku

Prikaz srpskih šlemova,mačeva i štitova iz doba bitke

Srpsko oružije i štitovi

Bugarski poraz je bio potpun, armija potpuno razbijena, mnogi pobijeni ili zarobljeni, a sam car je poginuo.

„A ovi posle velike bitke i strašne borbe koja je bila toga dana, i od prolivanja tolike krvi tih bezbožnih i poganih naroda, koji su došli na srpsku zemlju sa ovim carem, reći ću da se i sama ta reka Struma sva izmenila u krv, jer behu sasecani kao i poljska trava,...“ (Danilov učenik)

Nakon bitke je najpre prikupljen sav plen na jedno mesto.

„A sutradan posle te silne bitke, pošto je bio sabran ceo sabor ovoga previsokoga kralja u dan nedeljni, i u prvi čas dana, pošto su prinosili vojnici njegovi mnogo zlato i carske haljine i nebrojeno bogatstvo, prekrasne konje ovoga bugarskog cara i sile njegove, što se podigoše na otačastvo ovoga previsokoga, jer evo svu slavu njihovu i bogatstvo, koje imađahu,...“ (Danilov učenik)

Potom su pred kralja Stefana izvedene zarobljene bugarske velmože, kojima je pokazan njihov mrtvi car.

„I sve velmože toga cara, koje uhvatiše u ratu, sve ove privedoše pred lice gospodina kralja, imajući železne okove na svojim nogama. Mnogi od njih nisu verovali da je pogubljen car njihov, no su mislili da je izbegao smrti u toj velikoj borbi, i iznenada zapovedi gospodin kralj da se iznese mrtvo telo ovoga cara. A oni videvši istinu, gorko zaplakaše,...“ (Danilov učenik)

Bitka kod Velbužda pogibija Mihajla Šišmana, Džon Haris Valda

Bugarski krljušt oklopi i verežnjače

Ovi Stefanovi potezi trebalo je da ubede Bugare da je dalji otpor uzaludan, pošto im je car mrtav. Srpski kralj je došao na ideju da na bugarski presto vrati svoju sestru Anu (Nedu), koju je nekoliko godina ranije oterao pokojni car Mihajlo. On je sa njom imao sina Jovana Stefana, koji je trebalo da postane novi car Bugarske, a pošto je tada bio maloletan, regentsku vlast bi vršila sama Ana (Neda).

Vest o srpskoj pobedi stigla je i do vizantijskog cara Andronika III, koji se odmah odlučio da odustane od daljeg vojnog pohoda na Srbiju. On je glavninu svojih snaga povukao iz Makedonije i usmerio ka Bugarskoj, dok je zoni dotadašnjih operacija ostavio samo nekoliko manjih garnizona, koje je kasnije mladi kralj Dušan isterao.

Srpska vojska je nakon bitke nastavila da nastupa za Bugarima koji su se povlačili, a do kralja Stefana je stigla i vest da su Vizantinci odstupili od srpske granice i okrenuli se Bugarskoj. Kod Izvora, nedaleko od Radomira, bugarski boljari su sačekali srpskog kralja i zatražili mir. Deo Bugara je čak ponudio Stefanu da dođe do ujedinjenja Srbije i Bugarske, ali je on to odbio i zadovoljio se vraćanjem svoje sestre i njenog sina na bugarski presto, čime su Bugari dobili veoma povoljan mir u odnosu na jačinu poraza koji su pretrpeli. On nije menjao druge slojeve unutrašnje uprave u Bugarskoj, već je zadržao postojeće stanje, a svoju sestru sa sinom je poslao u Trnovo u pratnji jednog srpskog odreda. Što se teritorijalnih proširenja tiče, Srbija se gotovo i nije proširila na račun Bugarske, osim nekih ispravki granice i dobijanja Niša.

U znak zahvalnosti za darivanu mu pobedu, kralj Stefan podigao je krajem 1330. ili početkom 1331. godine na bojištu kod Velbužda crkvu Spasovicu.

Rezultati pobede

Karta jugoistočne Evrope 1340. godine.

Srbi su ovom pobedom postigli veoma mnogo. Bugarska je bila oslabljena i svedena u granice između Dunava i Marice, tako da više nije bila u stanju da ofanzivno deluje ka Vardarskoj dolini. To je značilo da je Srbija sebi potpuno obezbedila posed Makedonije i nesmetan pravac delovanja ka Egejskom moru. Sa caricom Anom je u Bugarsku došao i srpski politički uticaj, tako da se Trnovu posle bitke moralo voditi računa o držanju Srbije i njenim interesima.

Posledice po Srbiju

Oružje iz doba bitke.

Izgled Almogavera, Katalonskih plaćenika koji su učestvovali na Srpskoj strani tokom bitke kod Velbužda

Kraljevina Srbija pobedom kod Velbužda gotovo i da se nije proširila, a izostalo je očekivano pljačkanje po Bugarskoj, kao i dodela novih titula i poseda ratobornoj vlasteli. Kralju Stefanu je situaciju dodatno komplikovao njegov sin i naslednik Dušan, koji se istakao tokom same bitke, zbog čega je zadobio naklonost vlastele. Da bi primirio nezadovoljstvo među vlastelom, Stefan je poslao vojne odrede predvođene mladim kraljem Dušanom u Makedoniju, da povrate nekoliko gradova koje je Andronik III u svom kratkotrajnom pohodu zauzeo, i potisnu Vizantince.

Ovo je međutim samo privremeno smirilo tenzije u kraljevini Srbiji. Stefan je osećao nezadovoljstvo vlastele njegovom vladavinom i sumnjao da će Dušan stati na njihovo čelo i pokušati da ga obori sa vlasti, pogotovo što se pokazao kao vrstan vojskovođa i kod Velbužda, ali i 1329. godine protiv odreda bana Bosne Stefana II (1322—1353). Zbog toga mu je dodelio na upravu Zetu, ne bi li ga umirio, ali je to samo ubrzalo predstojeće događaje. Oko Dušana se u Zeti okupljala nezadovoljna vlastela, a do njega su stizali i glasovi da Stefan planira da ga razbaštini i za svog naslednika imenuje svog mlađeg sina iz drugog braka, Sinišu. Svega par meseci kasnije, u jesen 1330. godine, otpočela su neprijateljstva među njima i uskoro je Stefan upao u Zetu sa vojskom, u nameri da predupredi Dušanov pokušaj da ga zbaci. Dušan se pred njime povukao, nakon čega su otpočeli pregovori i došlo je do zvaničnog pomirenja između njih dvojice, ali to nije bio kraj njihovih sukoba. Iako su se stvari vratile na pređašnje stanje, napetost je ostala, zbog čega je Steafan uporno insistirao da se Dušan pojavi na njegovom dvoru, što je ovaj uporno izbegavao plašeći se za svoj život, a razmišljao je i da pobegne iz Srbije. Na kraju je odlučio da pokuša da iznenadnim udarom zbaci oca sa vlasti. On je sa manjim odredom odabranih ljudi napao Nerodimlje 21. avgusta 1331. godine i zauzeo kraljevski dvor, dok su njegove potere u Malom ili Velikom Petriču zarobile kralja Stefana, koji je pokušao da se spase bekstvom. On je s porodicom zatvoren u Zvečan, a Dušan se 8. septembra (Mala Gospojina) ovenčao za kralja u dvorcu Svrčin. Stefan je preminuo u Zvečanu pod nerazjašnjenim okolnostima 11. novembra, a njegova druga supruga Marija i mlađi sin Siniša su ostali da žive na dvoru.

Promenu vlasti u Srbiji iskoristila je bugarska vlastela, koja je zbacila sa vlasti Dušanovu tetku Anu (Nedu) i njenog sina Jovana Stefana, a za novog cara je izabran jedan od najviđenijih velmoža Jovan Aleksandar (1331—1371), čime su praktično poništene sve tekovine bitke na Velbuždu. Novi bugarski car nije želeo rat sa Srbijom, zbog čega je otpočeo pregovore sa novim srpskim kraljem, koji su rezultovali Dušanovom ženidbom Aleksandrovom sestrom Jelenom, na Uskrs 1332. godine.

Svedočanstvo cara Dušana o bitci

Car Dušan ostavio je svedočanstvo o bitci na Velbuždu zapisanim rečima:„I pozavidevši zlopakosni đavo našem dobrom životu i zlobom podiže na nas sedam vladara u godini 6838.(1330.) a meseca junija, 19. dana, a to i cara grčkoga Mihajla i brata njegova Belaura, i Aleksandra cara Bugarima i Besarabu Ivanka, tasta Aleksandra cara, susedno živućih crnih Tatara i gospodstvo Jaško, i druge s njima gospode. Kada svi ovi krenuše na nas, hoteći nas po svoj nerazumnosti, kao nešto slazko prožderati i zemlju otačestva našeg razdeliti sebi i u ropstvo njima predati. No ne htede milosrđe božije njihove namere tako ostvariti. I kad su svi ti stigli u zemlju našu, u mesto zvano Velbužd, njih oko osamdeset hiljada i kad su se mnoga zla stvorila u toj krajni, i kad smo mi čuli da su upali u našu zemlju sa mnogo besa. I mi sabravši vojnike otačestva našeg, koje sam ja pripremio za borbu, oko petnaest hiljada, i od sveg srca podigusmo ruke naše ka svemogućem Bogu. I kad stigosmo, pomoću Hristovom i molitvama svetih otaca naših, meseca julija,27. dana u subotu u 6. čas.I tako navalismo na njih i milošću božijom pobedismo ih sve pobedom velikom. I Mihajlu, caru bugarskomu, mačem glavu njegovu otkidoh.”

Bitka na Velbuždu u narodnoj pesmi

O značaju bitke kod Velbužda, svedoči i činjenica da se svest o njoj očuvala u narodnoj poeziji sve do 19. veka. U pesmi iz Vukovog zbornika „Ban Milutin i Duka Hercegovac“ peva se o pogibiji bugarskoga kralja Mihajla i o tom kako je car Stepan seo „u zemlju bugarsku“ i „umirio zemlju Bugariju“. U Bosni je, u zborniku B. Petranovića (III), zabeležena i druga pesma o „caru Dušanu i kralju Mihajilu“.

Prikaz bitke na Velbuždu iznad sarkofaga Cara Dušana u crkvi Svetog Marka u Beogradu

Zanimljivosti

• Na fresci Bitka kod Velbužda, koju je 1577. godine naslikao Zograf Longin,prikazana je bitka u epizodama, prvi deo prikazuje kralja Stefana Dečanskog, kako se moli pred bitku,drugi deo prikazuje sudar dve vojske gde vojnici nose otvorene šlemove sa šiljcima na vrhu, treći prikaz sadrži tada kraljević Dušan sa krunom na glavi u krljušt oklopu sa Varijaškom trakom kako ubija cara Mihajla Šišmana. Vojnik do njega sa zastavom nosi takođe krljušt oklop i Varijašku traku a na glavi nosi šlem koji podseća na šešir. Ostali vojnici srpski i bugarski na fresci nose obične šlemove sa šiljcima na vrhu.
• Strip edicija „Nikad robom” je izdala strip „Bitka na Velbuždu.”
• Politikin Zabavnik je izdao dva članka o bici na Velbuždu, prvi 1974. godine, drugi 2011. godine
• Džon Haris Valda je uradio ilustraciju Bitka na Velbuždu pogibija cara Mihajla Šišmana
• Album za sličice iz 90-tih Boj na Kosovu sadrži ilustrovanu sličicu bitke na Velbuždu pod rednim brojem 35.
• Knjiga Dejana Stojiljkovića Najveće srpske bitke sadrži ilustraciju bitke na Velbuždu.
• Slikar Živko Stojisavljević je naslikao bitku kod Velbužda iznad sarkofaga Cara Dušana u crkvi Svetog Marka. Slika je kasnije zamenjena slikom porodice Cara Dušana.
• Slavomir Nastasijević opisao je bitku kod Velbužda u istorijskom romanu Stefan Dušan. On je opsao da je Stefan Dušan u bici jahao paripa, da je nosio oklop i kacigu ukrašene dragim kamenjem i da je bio naoružan mačem i buzdovanom šestopercem. U romani Dušan se u bici borio protiv bugarskog vojvode Straila, bugarskog ratnika kumanskog porekla koga je Dušan na kraju pobedio u dvoboju mačevima udracem po glavi, tako da mu je polomio kacigu.Opisani su takođe u romanu strani najamnici srpske vojske u oklopima i golemim šlemovima, kao i tatarski ratnici bugarske vojske obučeni u kožuhe, sa šubarama od jagnjeće kože ili sa metalnim kacigama ispod kojih su visili dugi perčini. Roman spominje da su u bici učestvovali vojvoda Oliver i vojvoda Hrelja na srpskoj strani.
• Manastir Hilandar u svojoj bogatoj riznici sadrži pancirni oklop sastavljen od metalnih ploča, kao i otvoreni šlem sa šiljkom na vrhu koji je korišćen od strane vojske cara Dušana.

Vidi još

• Istorija Srbije u srednjem veku
• Osvajanja Stefana Dušana

Literatura

• Kazhdan, Alexander P., ur. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium. New York [u.a.]: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6. 
• Vladimir Ćorović, „Istorija srpskog naroda“ (rukopis iz 1941) Beograd 1989. (poglavlje o Stefanu Dečanskom)
• Fajfrić, Željko. Sveta loza Stefana Nemanje. Sremska Mitrovica: Tabernakl. ISBN 86-85269-06-6. 
• Härtel, Hans-Joachim; Schönfeld, Roland (1998). Bulgarien: vom Mittelalter bis zur Gegenwart. Regensburg: Verlag Friedrich Pustet. ISBN 978-3-7917-1540-7. 
• Ćirković, Sima (1995). Srbi u srednjem veku. Beograd: Idea. 
• Ćirković, Sima (2004). Srbi među evropskim narodima. Beograd: Equilibrium. 

Spoljašnje veze

• Mediji vezani za članak Bitka kod Velbužda na Vikimedijinoj ostavi
• Bitka kod Velbužda (istorijska biblioteka)
• „Bitka kod Velbužda” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. oktobar 2020) — Strip „Nikad robom”
• Ilustracija Bitka na Velbuždu — Politikin Zabavnik
• [1]Replika originala barjaka cara Dušana darivana manastiru Hilandar od princa Filipa Karađorđevića kakva je korišćena u bitci kod Velbužda
• Bitka kod Velbužda slika u vlasništvu Vojnog Muzeja u Beogradu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. april 2021)