Pređi na sadržaj

Bitka kod Heroneje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Bitka kod Heroneje (86. p. n. e.).
Bitka kod Heroneje
Deo Četvrti sveti rat

Bitka kod Heroneje (odeljenje istorije američke vojne akademije)
Vreme2. avgust 338. p. n. e.
Mesto
Heroneja, Beotija
Ishod Makedonska pobeda
Sukobljene strane
Makedonija Atina
Teba
Komandanti i vođe
Filip II Makedonski
Aleksandar Veliki		 Hares iz Atine
Lisikles iz Atine
Tegenes iz Beotije
Jačina
32.000[traži se izvor] 30.000-35.000[traži se izvor]
Žrtve i gubici
nepoznati 1.000 Atinjana ubijeno
nepoznat broj Tebanaca ubijen

Bitka kod Heroneje iz 338. p. n. e. je predstavljala najveću vojnu pobedu makedonskog kralja Filipa. Bitka je bila kulminacija Filipovih poslednjih pohoda 339–338. p. n. e. i rezultirala je odlučujućom pobedom Makedonaca i njihovih saveznika.

Filip je doneo mir ratom razorenoj Grčkoj 346. p. n. e., okončavši Treći Sveti rat i završio je desetogodišnji sukob sa Atinom za prevlast u severnom Egeju, sklapanjem separatnog mira. Filipovo znatno prošireno kraljevstvo, moćna vojska i obilni resursi sada su ga učinili defakto vođom Grčke. Za mnoge nezavisne gradove-države, Filipova moć posle 346. p. n. e. doživljavana je kao pretnja, posebno u Atini, gde je političar Demosten predvodio napore da se otcepi od Filipovog uticaja. Godine 340. p. n. e. Demosten je ubedio atinsku skupštinu da usvoji plan akcija protiv Filipovih teritorija i da se udruži sa Ahemenidima u Vizantiji, sa kojima je Filip ratovao. Ove akcije bile su protiv uslova njihovih zakletvi u ugovoru i predstavljale su objavu rata. U leto 339. p. n. e., Filip je stoga poveo svoju vojsku prema Južnoj Grčkoj, što je dovelo do formiranja saveza nekoliko južnih grčkih država koje su mu se suprotstavljale, predvođene Atinom i Tebom.

Posle nekoliko meseci zastoja, Filip je konačno napredovao u Beotiju u pokušaju da maršira na Tebu i Atinu. Saveznička vojska mu je blokirala put kod Heroneje i bila je slične veličine i zauzimala je jak položaj. Detalji o bici koja je usledila su oskudni, ali su Makedonci posle duge borbe razbili oba boka protivničke linije, koja se potom raspala.

Bitka je opisana kao jedna od preidnih u antičkom svetu. Snage Atine i Tebe bile su uništene, a dalji otpor je bio nemoguć; rat je stoga naglo prekinut. Filip je mogao da nametne naselje južnoj Grčkoj, što su sve države prihvatile, sa izuzetkom Sparte. Korintska liga, nastala kao rezultat, učinila je sve učesnike saveznicima Makedonije i jedni druge, sa Filipom kao garantom mira. Zauzvrat, Filip je izabran za strategosa (generala) u pan-helenskom ratu protiv Ahemenidskog carstva, koji je dugo planirao. Međutim, pre nego što je uspeo da preuzme kontrolu nad pohodom, Filip je ubijen, a Makedonsko kraljevstvo i odgovornost za rat sa Persijom prešli su umesto njega na njegovog sina Aleksandra.

Početne pozicije[uredi | uredi izvor]

Bitka je bila klasična bitka atinskih i tebskih falangi protiv makedonske falange.

Kod savezničkih snaga Atinjani su držali levo krilo, a Tebanci desno krilo, s time da je konjica bila na oba krila, a tebska i atinska falanga prema sredini. Dotad nepobedivi, tebski takozvani sveti bataljon je čuvao krajnje desno krilo.

Na makedonskoj strani Filip II Makedonski komanduje desnim krilom, a Aleksandar Makedonski levim krilom. Ipak Aleksandra nadgledaju najbolji Filipovi komandanti. Čuvena elitna teška makedonska konjica je bila postavljena u pozadinu makedonskih linija.

Strateška postavka[uredi | uredi izvor]

Saveznička vojska Atine i Tebe zauzela je položaj u blizini Heroneje, na glavnom putu.[1] Na levom krilu, saveznička linija je ležala preko podnožja planine Turion, blokirajući sporedni put koji je vodio do Livadije, dok je na desnom krilu linija bila naslonjena na reku Kefis, blizu isturenog ogranka planine Aktion.[1] Saveznička linija, duga oko 4 kilometara, je time bila osigurna na oba boka. Štaviše, čini se da je saveznička linija nagnuta ka severoistoku preko ravnice između, tako da nije bila potpuno okrenuta ka pravcu makedonskog napredovanja.[1]

To je sprečilo Filipa da pokuša da koncentriše svoje snage na savezničko desno krilo, pošto bi napredni položaj levog krila tada ugrozio Filipovo desno. Iako je Filip mogao da pokuša da koncentriše svoje snage protiv levice južne Grčke, tamošnje trupe su zauzele visok položaj i svaki napad bi bio težak.[2] Pošto su južni Grci mogli da ostanu u defanzivi i samo da spreče Filipovo napredovanje, njihova pozicija je bila strateški i taktički veoma jaka.[2]

Broj snaga[uredi | uredi izvor]

Pogrebni reljef atinskog vojnika Panharesa, koji je verovatno pao u bici kod Heroneje.

Prema Diodoru, makedonska vojska je brojala otprilike 30.000 pešadinaca i 2.000 konjanika, što je cifra koju savremeni istoričari generalno prihvataju kao tačnu.[3][4] Filip je preuzeo komandu nad desnim krilom makedonske vojske i postavio je svog osamnasestogodišnjeg sina Aleksandra (budućeg osvajača Persijskog carstva) za komandanta levog krila, a sa njim je bila grupa Filipovih iskusnih generala.[4]

Saveznička vojska uključivala je kontingente iz Aheje, Korinta, Halkide, Epidaura, Megare i Troezena, pri čemu su većinu trupa snabdevale Atina i Teba. Atinski kontingent su predvodili generali Hares i Lizikle, a Tebance je prevodio Teagens od Tebe. Nijedan izvor ne daje tačne brojeve za savezničku vojsku, iako Justin sugeriše da su južni Grci bili „daleko superiorniji u broju vojnika“.[5] Savremeni stav je da je broj snaga gradova-država bio jednak broju Makedonaca.[6]

Atinjani su zauzeli položaje na levom krilu, Tebanci na desnom, a ostali saveznici u centru.[7]

Bitka[uredi | uredi izvor]

Detalji o samoj bici su oskudni, a Diodor je ostavio jedini formalni izveštaj. On kaže da je „ ... bitka bila duga i žestoka i mnogi su pali na obe strane, tako da je borba jedno vreme dozvoljavala nadu u pobedu i jednima i drugima“.[8] Zatim pripoveda o mladom Aleksandru, „bio je svim srcem rešen da pokaže svom ocu svoje junaštvo“, uspeo je da prekine savezničku liniju uz pomoć svojih pratilaca i na kraju je bacio desno krilo protivnika u bekstvo; u međuvremenu, Filip je lično napredovao protiv levog krila i takođe je primorao krrilo u bekstvo.[8]

Ovaj kratak izveštaj se može popuniti, ako je verovati Polijenovom izveštaju o bici. Poliaenus je sakupio mnoge isečke informacija o ratovanju u svojim Strategems; neki su poznati iz drugih izvora kao pouzdani, dok su drugi očigledno lažni.[9] Polijen sugeriše da je Filip upao u levu stranu savezničkih trupa, ali je potom povukao svoje snage; Atinjani sa leve strane su ih pratili i, kada je Filip držao uzvišenje, prestao je da se povlači i napao Atinjane i na kraju ih je razbio.[9][10]

U drugoj „stratagemi“, Polijen sugeriše da je Filip namerno produžio bitku, da bi iskoristio sirovost atinskih trupa (njegovi veterani su više navikli na umor) i odložio svoj glavni napad dok Atinjani nisu bili iscrpljeni.[11] Ova poslednja anegdota se takođe pojavljuje u ranijim Frontinusovim Stratagems.[12]

Poliaenusovi izveštaji su naveli neke moderne istoričare da provizorno predlože sledeću sintezu bitke. Nakon nekog vremena, Filip je naterao svoju vojsku da izvede manevar okretanja, pri čemu se desno krilo povlači, a cela linija se okreće oko svog centra.[13] U isto vreme, okrećući se napred, makedonsko levo krilo je napalo Tebance sa njihove desne strane i probilo rupu u savezničkoj liniji.[13] Sa savezničke leve strane, Atinjani su pratili Filipa, njihova borbena linija je postajala rastegnuta i neuređena;[13] Makedonci su se zatim okrenuli, napali i razbili umorne i neiskusne Atinjane. Južno grčko desno krilo je tada pretrpelo napad makedonskih trupa pod Aleksandrovom komandom čime je bitka okončana.[13]

Mnogi istoričari, uključujući Hamonda i Kokvel, smatraju da je Aleksandar vodio elitnu konjice tokom bitke.[14] Međutim, ni u jednom antičkom izveštaju o bici nema pomena o konjici, niti se čini da je bilo prostora da ona deluje na boku južnogrčke vojske.[14] Međutim, neke makedonske konjičke eskadrone u klinastoj formaciji, taktički raspored koji je Filip dizajnirao za svoju konjicu upravo za takvu svrhu, mogli su da prodru u praznine koje su se otvorile usred grčkih linija, praznine koje spominje Diodor u svom kratkom izveštaju. Plutarh navodi da je Aleksandar „prvi razbio redove Svete tebanske čete, elitne tebanske pešadije, koja je bila smeštena na krajnjoj desnoj strani borbene linije.[15] Međutim, on takođe kaže da se sveta četa „licem u lice susrela sa kopljima [makedonske] falange“.[16] Ovo, zajedno sa malom verovatnoćom da je direktna konjička juriš protiv Tebanaca sa kopljem naoružanih, navelo je Gebela i druge da sugerišu da je Aleksandar sigurno komandovao delom makedonske falange kod Heroneje.[14]

Diodor kaže da je u bici poginulo više od 1.000 Atinjana, dok je još 2.000 zarobljeno, a da su i Tebanci prošli na sličan način.[17] Plutarh sugeriše da je svih 300 pripadnika Svete čete ubijeno u bici, a da su se ranije smatrali nepobedivim.[18] U rimskom periodu verovalo se da je 'Lav iz Heroneje', zagonetni spomenik na mestu bitke, označavao mesto odmora Svete grupe.[19] Savremenim iskopavanjima ispod spomenika pronađeni su ostaci 254 vojnika; stoga je opšteprihvaćeno da je ovo zaista bio grob pripadnika Svete čete, jer je malo verovatno da su svi članovi bili ubijeni tokom bitke.[20]

Rezultat bitke[uredi | uredi izvor]

Istoričar Kokvel sugeriše da je ovo bila jedna od najvažnijih bitaka u antičkoj istoriji.[21] Pošto nije bilo vojske koja bi mogla da spreči Filipovo napredovanje, rat je praktično okončan.[21] U Atini i Korintu, zapisi pokazuju očajničke pokušaje da se ponovo izgrade gradski zidovi, dok su se pripremali za opsadu.[22] Međutim, Filip nije imao nameru da opseda ili osvaja bilo koji grad. Želeo je južne Grke kao svoje saveznike za planirani pohod protiv Persijanaca, i želeo je da ostavi stabilnu Grčku u pozadini kada krene u pohod; dalje borbe su stoga bile suprotne njegovim ciljevima.[22] Filip je prvi krenuo u Tebu, koja mu se predala; proterao je tebanske vođe koji su mu se suprotstavili, vratio je promakedonski orijentisane Tebance koji su prethodno bili prognani i postavio je makedonski garnizon.[23] Takođe je naredio da se ponovo osnuju gradovi Plateja i Tespija, koje je Teba uništila u prethodnim sukobima. Uopšteno govoreći, Filip se strogo ponašao prema Tebancima, terajući ih da plate za povratak svojih zarobljenika, pa čak i da sahranjuju svoje mrtve; ali nije raspustio Beotsku konfederaciju.[23]

Nasuprot tome, Filip se prema Atini ponašao veoma blago. Iako je Druga atinska liga raspuštena, Atinjanima je dozvoljeno da zadrže svoju koloniju na Samosu, a njihovi zatvorenici su oslobođeni bez otkupnine.[24] Filipovi motivi nisu sasvim jasni, ali jedno verovatno objašnjenje je da se nadao da će upotrebiti atinsku mornaricu u svom pohodu na Persiju, pošto Makedonija nije posedovala značajnu flotu; stoga je trebalo da ostane u dobrim odnosima sa Atinjanima.[24]

Filip je takođe sklopio mir sa ostalim zaraćenim stranama, Korintom i Halkidom, koji su kontrolisali važne strateške lokacije, i oba su primila makedonske garnizone.[25] Zatim je rešio da se obračuna sa Spartom, koja nije učestvovala u sukobu, ali je bilo verovatno da će iskoristiti oslabljeno stanje drugih grčkih gradova da pokuša da napadne svoje susede na Peloponezu.[26] Spartanci su odbili Filipov poziv da se upuste u rasprave, pa je Filip opustošio Lakoniju, ali nije napao samu Spartu.[26]

Helenski svet 336. p. n. e., nakon uspostavljanja Korintskog saveza

Čini se da se Filip bio dosta u pokretu u mesecima nakon bitke. Sklapao je mir sa državama koje su mu se suprotstavljale, obračunavajući se sa Spartancima i postavljajući garnizone. Njegovo kretanje je verovatno poslužilo i kao demonstracija sile ostalim gradovima, da ne pokušavaju da mu se suprotstave.[27] Sredinom 337. p. n. e., čini se da se Filip ulogorio blizu Korinta i započeo rad na uspostavljanju saveza gradova-država, koji bi garantovao mir u Grčkoj, i pružio mu vojnu pomoć protiv Persije.[27] Kao rezultat, Korintska liga je formirana u drugoj polovini 337. p. n. e. na kongresu koji je organizovao Filip. Sve države su želele da budu deo Lige, sa izuzetkom Sparte.[28]

Osnovni uslovi sporazuma bili su da se svi članovi međusobno povezuju i sa Makedonijom i da se svim članicama garantuje sloboda od napada, sloboda plovidbe i sloboda nemešanja u unutrašnje stvari.[29] Filip i postavljeni makedonski garnizoni bi delovali kao čuvari mira.[29] Po Filipovom nalogu, sinod saveza je tada objavio rat Persiji i izglasao Filipa za Strategos za predstojeću kampanju.[30]

Makedonske snage su poslate u Persiju početkom 336. p. n. e., a Filip je trebalo da im se pridružii kasnije tokom godine.[31] Međutim, pre nego što je mogao da ode, Filipa je ubio jedan od njegovih telohranitelja.[32] Aleksandar je stoga postao kralj Makedonije i u nizu pohoda koji su trajali od 334. do 323. p. n. e. on je osvojio celo Persijsko carstvo.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Cawkwell 1978, str. 146–147.
  2. ^ a b Cawkwell 1978, str. 146–147.
  3. ^ Cawkwell 1978, str. 145.
  4. ^ a b Diodorus Siculus. Bibliotheca Historica, 16.85.
  5. ^ Justin. Epitome of Pompeius Trogus's Philippic History, 9.3.
  6. ^ Cawkwell 1978, str. 145.
  7. ^ Cawkwell 1978, str. 146–147.
  8. ^ a b Diodorus Siculus. Bibliotheca Historica, 16.86.
  9. ^ a b Cawkwell 1978, str. 147.
  10. ^ Polyaenus. Stratagems in War, 4.2.2.
  11. ^ Polyaenus. Stratagems in War, 4.2.7.
  12. ^ Sextus Julius Frontinus. Stratagems, 2.1.9.
  13. ^ a b v g Cawkwell 1978, str. 148.
  14. ^ a b v Gaebel 2004, str. 155–156.
  15. ^ Plutarch. Parallel Lives, "Alexander", 9.
  16. ^ Plutarch. Parallel Lives, "Pelopidas", 18.
  17. ^ Diodorus Siculus. Bibliotheca Historica, 16.86.
  18. ^ Plutarch. Parallel Lives, "Pelopidas", 18.
  19. ^ Pausanias. Description of Greece, 9.40.10.
  20. ^ Cawkwell 1978, str. 148.
  21. ^ a b Cawkwell 1978, str. 148.
  22. ^ a b Cawkwell 1978, str. 166.
  23. ^ a b Cawkwell 1978, str. 167–168.
  24. ^ a b Cawkwell 1978, str. 167.
  25. ^ Cawkwell 1978, str. 168.
  26. ^ a b Cawkwell 1978, str. 169.
  27. ^ a b Cawkwell 1978, str. 167.
  28. ^ Cawkwell 1978, str. 170.
  29. ^ a b Cawkwell 1978, str. 171.
  30. ^ Cawkwell 1978, str. 170.
  31. ^ Cawkwell 1978, str. 170.
  32. ^ Cawkwell 1978, str. 179.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_код_Херонеје&oldid=27720443”