Borobodur

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Borobodur
ꦕꦤ꧀ꦣꦶꦧꦫꦧꦸꦣꦸꦂ
Svetska baština Uneska
Zvanično imeBorobodur
MestoCentralna Java, Magelang, Magelang, Jogjakarta, Indonezija Uredi na Vikipodacima
Koordinate7° 36′ 29″ J; 110° 12′ 14″ I / 7.60793° J; 110.20384° I / -7.60793; 110.20384
Površina2.538, 6.257 ha (273.200.000, 673.500.000 sq ft)
Kriterijumkulturna: i, ii, vi
Referenca592
Upis1991. (15. sednica)
Veb-sajthttp://whc.unesco.org/en/list/592
Druga „terasa“ kompleksa
Stupe na drugoj „terasi“

Borobodur (često i Borobudur) je najveći budistički hram u Jugoistočnoj Aziji.[1][2][3] Ova velika piramida se nalazi u centralnom delu ostrva Java u Indoniziji. Hram se sastoji od devet naslaganih platformi, šest kvadratnih i tri kružne, sa središnjom kupolom na vrhu. Hram je ukrašen je sa 2672 reljefne ploče i 504 statue Bude. Centralna kupola okružena je 72 statue Bude, od kojih svaka sedi unutar perforirane stupe.[4] Vekovima je bila prekrivena vulkanskim pepelom dok je Evropljani nisu otkopali. U periodu između 1973. i 1983. je sproveden veliki program obnove. Unesko je 1991. godine stavio ovaj hram na listu svetske kulturne baštine. Na kvadratnoj osnovi čije strane su duge 123 m uzdiže se ukupno devet spratova. Na zidovima prve četiri stepenaste terase nalazi se reljef čija je ukupna dužina 5 km i prikazuje Budin život. Iznad ovih, uzdižu se sledeće tri koncentrično sagrađene terase s ukupno 72 stupe od kojih glavna ima prečnik 11 metara.

Piramida je verovatno građena između 750. i 850. godine za vreme vladavine dinastije Sailendra. Dizajn hrama sledi javansku budističku arhitekturu, koji spaja indonežanski domorodački kult obožavanja predaka Indonezije i budistički koncept dostizanja Nirvane.[3] Hram demonstrira uticaje guptanske umetnosti čime se odražava uticaj Indije na region, ali ima dovoljno autohtonih scena i elemenata da Borobodur postane jedistveno indonezijsko zdanje.[5][6] Monument je svetilište Bude i mesto budističkog hodočašća. Hodočasničko putovanje započinje u podnožju spomenika i sledi stazom oko spomenika, uzdižući se na vrh kroz tri nivoa simbolične budističke kosmologije: kamadatu (svet želja), rupadatu (svet oblika) i Arupadatu (svet bezobličnosti). Monument vodi hodočasnike kroz opsežni sistem stepeništa i hodnika sa 1.460 narativnih reljefnih ploča na zidovima i balustradama. Borobodur ima jedan od najvećih i najpotpunijih kolekcija budističkih reljefa na svetu.[3]

Dokazi ukazuju na to da je Borobodur sagrađen u 9. veku, a potom napušten nakon propadanja hinduističkih kraljevstava u 14. veku na Javi i prelaska Javanaca u islam.[7] Svetska saznanja o njegovom postojanju podstakao je Ser Tomas Stamford Rafles 1814. godine, tada britanski vladar Jave, koga su lokalni Indonežani savetovali o njegovoj lokaciji.[8] Borobodur je od tada sačuvan putem nekoliko restauracija. Najveći projekat restauracije preduzeli su između 1975. i 1982. godine Indonežanska vlada i Unesko, a potom je monument upisan kao Uneskova lokacija svetske baštine.[3] Borobodur je najveći budistički hram na svetu, a svrstava se sa Baganom u Mjanmaru i Angkor Vatom u Kambodži kao jedno od velikih arheoloških nalazišta jugoistočne Azije. Borobodur je i dalje popularan kao odredište hodočašća, a budisti u Indoneziji slave Dan Vesaka kod ovog monumenta. Borobodur je jedna od najposećenijih turističkih atrakcija Indonezije.[9][10][11]

Položaj i okruženje[uredi | uredi izvor]

Borobodur je sagrađen na brežuljku u plodnoj dolini Kedu okruženoj brdima. Na jugu i jugozapadu to su brda Menoreh, na severu i severoistoku vulkani Merapi i Marbabu, a na severozapadu su još dva vulkana, Sumbing i Sindoro. Hram je sagrađen na ušću dve reke, Elo i Progo. Prema verovanju stanvnika Jave, te dve reke simbolizuju Gang i Jamunu, dve reke u Indiji.

O poreklu imena[uredi | uredi izvor]

Značenje imena Borobodur nije jasno. Ime čine dve reči. Jedna je 'bara' i ima koren u reči 'vihara' što je naziv za kompleks jednog ili više hramova ili spavanoca. Druga reč 'budur' dolazi iz balijskog i znači 'iznad'. Prema tome 'Borobudur' znači kompleks više hramova ili spavaonica, koji su smešteni na brežuljku, mestu izdignutom od okolnog terena. U prilog ovoj teoriji porekla imena idu ostaci građevina nađeni u severozapadnom delu dvorišta koji su bili možda konaci u okviru hramskog kompleksa.

Druga teorija se zasniva na zapisima iz 842. godine. Izgleda da je ime Borobodur izvedeno od naziva koji se spominje u tom zapisu. Nažalost nije sačuvan puni naziv, ali deluje očigledno, da je naziv koji se spominje glasio 'bhumisambharabudhara', sa značenjem 'sveštenici vrlina deset stepenica bodhistave'. Kao podrška ovoj teoriji porekla imena se smatra postojanje sela koje se zove 'Bumisegara' a nalazi se u blizini kompleksa.

Vreme građenja[uredi | uredi izvor]

Ne zna se pouzdano kada je kompleks izgrađen jer ne postoje pisani tragovi. Procene eksperata se zasnivaju na jednom zapisu koji je nađen na otkopanom delu temelja. Zapis je pisan na sanskritu pismom 'kavi'. Poređenjem tih znakova s drugim zapisima u Indoneziji, sturčnjaci su procenili vreme gradnje na oko 800. godine.

U tom periodu centralnim delom ostrva Java vladala je dinastija Sailendra koja je pripadala Mahajana budizmu. Kako je Borobodur posvećen upravo Mahajana budizmu, smatra se da je sagrađen u vreme vladavine te dinastije.

Zaborav[uredi | uredi izvor]

Skoro dva veka je Borobodur bio duhovno sedište budizma na Javi. Propašću hinduističkog kraljevstva Mataram (919) centar političkih i kulturnih dešavanja premešta se iz centralnog u istočni deo Jave. Nakon toga, sakralne građevine centralne Jave, poput Borobodura, bivaju napuštene i prepuštene propadanju. Svetilište ostaje izloženo vulkanskim erupcijama i drugim uticajima prirode. Vegetacija oštećuje kamen kojim je svetilište građeno, a najviši delovi se urušavaju.

Ponovno otkrivanje i uređivanje[uredi | uredi izvor]

Isečak jednog zidnog reljefa

Oštećenja Borobodura kroz vekove su bila teška. Kada je 1548. jak zemljotres pogodio Javu, prouzrokovao je konačno urušavanje hrama.

Koliko je poznato, 1709. je označavan još samo kao brežuljak Borobodur. Ceo hram je bio prekriven zemljom i zaista je izgledao kao brežuljak obrastao žbunjem i korovom.

Nakon što je dobio informaciju da bi u području Bumisegoro trebalo da postoje ostaci velikog hrama Borobodur, tadašnji guverner Jave, Rafles, 1814. godine pokreće incijativu za istraživanja. Holanđanin H. C. Korelijus izrađuje studiju, ali sve do 1835. godine kada je otkopan deo namenjen ostavljanju relikvija, ništa se ne događa.

Interesovanje stručne javnosti i pojedinaca je raslo i jenjavalo kroz decenije. Irađivani su i odbacivani razni planovi sve dok indonezijska vlada nije 1955. godine predložila Uneskou plan o spašavanju Borobodura i drugih spomenika, a i sama je donela odluku da obezbedi određeni deo sredtava potrebnih za rastauraciju. Radovi počinju 1973. a završeni su 1983.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Largest Buddhist temple”. Guinness World Records. Guinness World Records. Pristupljeno 27. 1. 2014. 
  2. ^ Siswoprasetjo, Purnomo (4. 7. 2012). „Guinness names Borobudur world's largest Buddha temple”. The Jakarta Post. Arhivirano iz originala 5. 11. 2014. g. Pristupljeno 27. 1. 2014. 
  3. ^ a b v g „Borobudur Temple Compounds”. UNESCO World Heritage Centre. UNESCO. Pristupljeno 28. 12. 2008. 
  4. ^ Soekmono (1976), page 35–36.
  5. ^ „Borobudur : A Wonder of Indonesia History”. Indonesia Travel. Arhivirano iz originala 14. 4. 2012. g. Pristupljeno 5. 4. 2012. 
  6. ^ Le Huu Phuoc (april 2010). Buddhist Architecture. Grafikol. Pristupljeno 5. 4. 2012. 
  7. ^ Soekmono (1976), page 4.
  8. ^ Hary Gunarto, Preserving Borobudur's Narrative Walls of UNESCO Heritage, Ritsumeikan RCAPS Occasional Paper, [1] October 2007
  9. ^ Mark Elliott; et al. (novembar 2003). Indonesia. Melbourne: Lonely Planet Publications Pty Ltd. str. 211–215. ISBN 1-74059-154-2. 
  10. ^ Mark P. Hampton (2005). „Heritage, Local Communities and Economic Development”. Annals of Tourism Research. 32 (3): 735—759. doi:10.1016/j.annals.2004.10.010. 
  11. ^ E. Sedyawati (1997). „Potential and Challenges of Tourism: Managing the National Cultural Heritage of Indonesia”. Ur.: W. Nuryanti. Tourism and Heritage Management. Yogyakarta: Gajah Mada University Press. str. 25—35. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Cirtek, Peter (2016). Borobudur: Appearance of a Universe. Hamburg: Monsun Verlag. ISBN 978-3-940429-06-3. 
  • Atmadi, Parmono (1988). Some Architectural Design Principles of Temples in Java: A study through the buildings projection on the reliefs of Borobudur temple. Yogyakarta: Gajah Mada University Press. ISBN 979-420-085-9. 
  • Dumarçay, Jacques (1991). Borobudur. trans. and ed. by Michael Smithies (2nd izd.). Singapore: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-588550-7. 
  • Luis O. Gómez & Hiram W. Woodward (1981). Barabudur: History and Significance of a Buddhist Monument. Berkeley: University of California. ISBN 978-0-89581-151-6. 
  • Miksic, John (1990). Borobudur: Golden Tales of the Buddhas. Boston: Shambhala Publications. ISBN 978-0-87773-906-7. 
  • Soekmono (1976). „Chandi Borobudur: A Monument of Mankind” (PDF). Paris: The Unesco Press. Pristupljeno 17. 8. 2008. 
  • R. Soekmono; J.G. de Casparis; J. Dumarçay; P. Amranand; P. Schoppert (1990). Borobudur: A Prayer in Stone. Singapore: Archipelago Press. ISBN 978-2-87868-004-1. 
  • Luis O. Gomez & Hiram W. Woodward (1981). Barabudur, history and significance of a Buddhist monument. presented at the Int. Conf. on Borobudur, University of Michigan, 16–17 May 1974. Berkeley: Asian Humanities Press. ISBN 978-0-89581-151-6. 
  • August J.B. Kempers (1976). Ageless Borobudur: Buddhist mystery in stone, decay and restoration, Mendut and Pawon, folklife in ancient Java. Wassenaar: Servire. ISBN 978-90-6077-553-0. 
  • Miksic, John (1999). The Mysteries of Borobudur. Hongkong: Periplus. ISBN 978-962-593-198-2. 
  • Morton III, W. Brown (januar 1983). „Indonesia Rescues Ancient Borobudur”. National Geographic. 163 (1): 126—142. ISSN 0027-9358. OCLC 643483454. 
  • Snodgrass, Adrian (1985). The symbolism of the stupa. Southeast Asia Program. Ithaca, N.Y.: Cornell University. ISBN 978-0-87727-700-2. 
  • Levin, Cecelia. "Enshrouded in Dharma and Artha: The Narrative Sequence of Borobudur's First Gallery Wall." In Materializing Southeast Asia's Past: Selected Papers from the 12th International Conference of the European Association of Southeast Asian Archaeologists, edited by Klokke Marijke J. and Degroot Véronique, 27-40. SINGAPORE: NUS Press, 2013. Accessed June 17, 2020. www.jstor.org/stable/j.ctv1qv3kf.7.
  • Jaini, Padmanabh S. "The Story of Sudhana and Manoharā: An Analysis of the Texts and the Borobudur Reliefs." Bulletin of the School of Oriental and African Studies, University of London 29, no. 3 (1966): 533-58. Accessed June 17, 2020. www.jstor.org/stable/611473.
  • Shastri, Bahadur Chand. “THE IDENTIFICATION OF THE FIRST SIXTEEN RELIEFS ON THE SECOND MAIN-WALL OF BARABUDUR.” Bijdragen Tot De Taal-, Land- En Volkenkunde Van Nederlandsch-Indië, vol. 89, no. 1, 1932, pp. 173–181. JSTOR, www.jstor.org/stable/20770599. Accessed 24 Apr. 2020.
  • SUNDBERG, JEFFREY ROGER. "Considerations on the Dating of the Barabuḍur Stūpa." Bijdragen Tot De Taal-, Land- En Volkenkunde 162, no. 1 (2006): 95-132. Accessed June 17, 2020. www.jstor.org/stable/27868287.
  • KLOKKE, Marijke. Borobudur a Mandala? IIAS Yearbook 1995, pp.207.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Borobodur na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Борободур&oldid=27723884”