Бурлаци на Волги

Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Burlaci na Volgi
Tegljači barži na Volgi
UmetnikIlja Rjepin
Godina1870—1873.
Tehnikaulje na platnu
Dimenzije131,5×281 cm
MestoDržavni ruski muzej

Burlaci na Volgi[1] (rus. Бурлаки на Волге) ili Tegljači barži na Volgi[2] je slika iz 1870–1873 umetnika Ilje Rjepina. Prikazuje 11 muškaraca kako fizički vuku baržu na obalama reke Volge. Oni su pred tačkom kolapsa od iscrpljenosti, pritisnuti teškim, vrućim vremenom.[3][4]

Delo je osuda profita od nehumanog rada. Iako su predstavljeni kao stoički i prihvatajući svoje situacije, muškarci su poraženi; samo se mladić u centru izdvaja i zauzima herojsku pozu.

Rjepin je sliku osmislio tokom svog putovanja po Rusiji kao mladić i prikazuje stvarne likove koje je sreo. Privukao je međunarodne pohvale za realističan prikaz teškoća radnika i pokrenuo njegovu karijeru.[5] Ubrzo nakon završetka, sliku je otkupio veliki knez Vladimir Aleksandrovič i izlagana je širom Evrope kao obeležje ruskog realističkog slikarstva. Burlaci na Volgi su opisani kao „možda najpoznatija slika pokreta Peredvižnici [zbog]... nepokolebljivog prikaza teškog rada”.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Fotografija burlaka iz 1900-ih na reci Volgi

Rjepin je primljen u Imperijalnu akademiju umetnosti u Sankt Peterburgu 1863. godine. Akademija je u to vreme bila poznata po svom dubokom konzervativizmu i sklonosti ka akademskoj umetnosti, što je izazvalo osećaj revolta i želje za promenom kod mnogih njenih studenata.[6]

Slika je predstavljena javnosti marta 1873. godine na Akademskoj izložbi u Sankt Peterburgu, na kojoj su bila izložena dela slikarstva i skulpture namenjena za slanje na Svetsku izložbu u Beču. Platno je bilo na izložbi svega nekoliko dana, pošto je tamo stiglo neposredno pre zatvaranja.[7] Petnaestog marta 1873. Rjepin je izvestio likovnog kritičara Vladimira Stasova: „Konačno! Završio sam svoju sliku i izložio je juče. Ne možete zamisliti, Vladimire Vasiljeviču, kakav prijatan osećaj sada doživljavam. Kao srednjoškolac koji je položio ispit”.[8] Od svih slika koje su se pojavile na izložbi, najviše pažnje privukla su tri platna — Grešnik Henrika Sjemirackogi, Šage na dvoru Ane Joanovne Valerija Jakobija i slika Burlaci na Volgi Ilje Rjepina.[9]

Burlaci na Volgi je inspirisana scenama kojima je Rjepin prisustvovao na odmoru na Volgi 1870. Napravio je niz pripremnih studija, uglavnom tehnikom ulja, boraveći u Širijajev Bueraku, blizu Stavropolja (Stavropolj-na-Volge).[6][10]

Tretjakovska galerija poseduje dve skice za sliku.[11][12][13] Nacionalna galerija Jermenije ima još jednu studiju pod nazivom Burlak (1870—1873, ulje na platnu, 61×50 cm).[14][15][16] Pored toga, prema podacima za 1960. godinu, u kolekciji N. N. Koževnikova u Lenjingradu nalazila se uljana skica mladića, izvedena za sliku štala[7] ( 23,5 × 27 cm),[17] a takođe, prema podacima za 1974. godinu, u jednoj od privatnih kolekcija u tadašnjoj Čehoslovačkoj nalazila se etida Kanin (1870, ulje na platnu, 54 × 35 cm).[18]

Žene tegljači, 1900-te

Likovi prikazani na slici su zasnovani na stvarnim ljudima koje je Rjepin upoznao dok se pripremao za rad na slici. On je imao poteškoća da nađe subjekte da mu poziraju, čak i uz naknadu, zbog folklornog verovanja da će duša subjekta napustiti telo kada se njegov lik stavi na papir.[19] Među subjektima su bivši vojnik, bivši sveštenik i slikar.[20]

Opis[uredi | uredi izvor]

Tegljači prelaze Fjord, Ilja Rjepin, ulje na platnu, 1872. 62 × 97 cm. Državna Tretjakovska galerija, Moskva.

Burlaci na Volgi prikazuju red od jedanaest muških burlaka koji vuku baržu po reci Volgi koja se mora povući uzvodno protiv struje.[21] Muškarci su obučeni u krpe i vezani kožnim remenima. Oni su predstavljeni kao uglavnom stoički, iako u očiglednoj fizičkoj nelagodi, sa telima pognutim u muci.[20] Scena je prikazana u belom, srebrnastom svetlu koje je opisano kao "skoro venecijansko".[22]

Čini se da su muškarci bez nadzora. Oni čine fokus kompozicije slike, dok je barža spuštena na sporednu ulogu u zadnjem delu kadra. U daljini slike je prikazan sićušni čamac na parni pogon,[23] što je možda nagoveštaj da mukotrpan rad tegljača više nije neophodan u industrijskom dobu.[24] Takođe vredna pažnje je i preokrenuta ruska zastava koja se vijori sa glavnog jarbola barže, koja dodaje na osećaju neprijateljske nelagode. Rjepin prikazuje stani-kreni ritam rada pri prikazu valovitoj liniji radničkih glava. U pripremnim studijama mnoge figure su bile drugačije pozicionirane; na primer, drugi čovek je prikazan kako nosi kapu sa glavom pognutom na grudi.[22]

Kamenolomci, Gistav Kurbe, 1850.

Postoji opšti osećaj rastuće iscrpljenosti i očaja[25] koji je prikazan s leva na desno među grupom tegljača; poslednji tegljač izgleda nesvestan svog okruženja i usmeren je više ka posmatraču. Izuzetak je dečak svetle kose u centru grupe. On stoji uspravno; glava mu je podignuta gledajući u daljinu, dok se povlači za kaiševe kao da je rešen da se oslobodi svog zadatka.

Iako je prikazao jedanaest muškaraca, žene su takođe obavljale ovaj posao i obično je bilo mnogo više ljudi u grupi koja je vukla baržu; Rjepin je izabrao prikazane figure kao predstavnike širokog sloja radničke klase ruskog društva. To što su neki nekada bili na relativno visokim društvenim pozicijama zaprepastilo je mladog umetnika, koji je u početku planirao da proizvede daleko površniji rad. Rjepin je pronašao posebnu empatiju sa Kaninom, sveštenikom bez čina, koji je prikazan kao glavni tegljač koji gleda napolje prema posmatraču.[22]

Rjepin je odrastao u Čugujevu, u Harkovskoj guberniji (sada Ukrajina) i bio je svestan siromaštva i teškoća većine ruralnog života u to vreme. Proveo je dve godine putujući i za to vreme posmatrao i dače bogataša i trud običnog seljaka. Kao takva, slika se može smatrati žanrovskim delom,[3] ali tretirana na herojskoj skali istorijskog slikarstva, kao što je često bio slučaj u delima iz 19. veka, posebno posle Sahrane u Ornanu Gistava Kurbea (1850). Barge Haulers je izvukao direktna poređenja od kritičara sa Mijeovim delima i Kurbeovim The Stone Breakers (takođe 1850), koji su prikazivali radnike pored puta.[26][27]

Prema kritičaru Vladimiru Stasovu, „oni su kao grupa šumskih Herkula sa svojim raščupanim glavama, Suncem preplanulim grudima i nepomično obešenim rukama sa jakim venama. Kakvi pogledi iz neukroćenih očiju, kakve naduvene nozdrve, kakvi gvozdeni mišići!”[28] U opisu njihovih teških obrva i naboranih čela, Rjepin ne zanemaruje njihove duhovne muke; iako se ne koncentriše previše na lične intimne emocije nijednog čoveka. Svaki osećaj lične nevolje je od sekundarnog značaja za širi prikaz truda i ljudskog dostojanstva na slici.[28]

Kritičko mišljenje, propaganda i nasleđe[uredi | uredi izvor]

Rjepin je smatrao Burlake na Volgi svojom prvom profesionalnom slikom i to je delo koje ga je definisalo kao majstorskog dokumentarista društvene nejednakosti.[29]

Kada je slika prvi put izložena, dobila je entuzijastične kritike zbog svog nesentimentalnog prikaza radničke klase, koji je bio u oštroj suprotnosti sa romantizovanom, klasičnom ili propagandističkom prirodom prikaza većine savremene ruske umetnosti.[20] Slika je utrla put Rjepinu da se pridruži Peredvižnicima, antiakademskom realističkom pokretu formiranom 1870. godine.[30] Peredvižnici su nastojali ne samo da se odvoje od akademske škole, već i da radikalno promene način na koji se umetnost posmatrala. Prikazujući prizore iz običnog života i održavajući izložbe u provinciji, želeli su da učine umetnost dostupnijom masama.[29]

O slici se naširoko raspravljalo zbog njenog raskida sa tradicijom negovanim u umetničkoj Akademiji. To je Rjepinu donelo poštovanje Vladimira Stasova[6] koji je verovao da umetnost oblikuje poglede ljudi i način na koji oni posmatraju sopstvenu političku situaciju. Stasov je ohrabrio Rjepina da se fokusira na ruske teme. Nakon izlaganja slike, Stasov je postao blizak prijatelj Rjepina i sa entuzijazmom je hvalio svaku njegovu sliku nakon toga. Stasov je pisao o slici, „sa smelošću koja je među nama neviđena [Rjepin] je napustio sve dotadašnje shvatanje ideala u umetnosti i zaronio je u samo srce narodnog života, narodnih interesa i opresivne stvarnosti naroda... niko se u Rusiji nikada nije usudio da se bavi takvom temom.”[31] Zauzvrat, Rjepin je rekao da je Stasovljev „vapaj širom Rusije bio prvi i najmoćniji i da su ga u Rusiji čuli svi koji su sposobni da čuju. Zahvaljujući njemu se moja slava širila”.[32]

Izložba je izazvala mnogo odgovora u štampi u kojima se govori o konfrontaciji realističkog i akademskog slikarstva. Publika je bila podeljena na one koji su više voleli ovu Rjepinovu sliku i one koji su više voleli „Grešnika” Semiradskog.[33] Akademik Fjodor Bruni, na primer, odbacio je sliku kao „najveću profanaciju umetnosti”.[7] Rjepinovo delo je kritikovao i konzervativni publicista Aleksej Suvorin.[34] U članku objavljenom u novinama Ruski svet, kritičar Vasilij Avseenko je napisao da „kada se okrenete, na primer, Rjepinovim tegljačima, poznatim po vrištanju u novinama, osećate bolno osećanje”.[33]

Frederik Artur Bridžmen, Vuča na Nilu, 1875.

Fjodor Dostojevski je čitao o Rjepinovoj slici u novinama i pretpostavio je da je u pitanju još jedno rusko delo čija je umetnost sekundarna u odnosu na njegovu društvenu poruku. Napisao je: „Čak je i sama tema užasna... Došao sam očekujući da vidim ove šlepere sve postrojene u uniformama sa uobičajenim etiketama zalepljenim na čela ... Na moju radost, ispostavilo se da su svi moji strahovi uzaludni ... Ni jedan od njih sa slike ne viče gledaocu: „Vidi kako sam ja nesrećnik i kako si ti dužan narodu! '[35] Za Dostojevskog, Rjepin je izbegao uobičajenu grešku savremene ruske umetnosti i na taj način je pojačao uticaj dela. Zaključio je: „[Video sam] tegljače, prave tegljače, i ništa više... ne možete a da ne mislite da ste dužni, zaista dužni narodu.”[3] Takvo osećanje „neplaćenog duga” višeg društva prema seljaštvu bila je uobičajena ideja narodnjaka.[36] Danas se slika smatra ključnom u formiranju ruskog realizma.[26]

Slika je kritikovana i zbog toga što još ima obeležja akademskog crteža i zbog toga što ima dominantni opšti žućkasti ton.[28] Iako je 1872. dobio nagradu u Društvu za unapređenje umetnosti, Rjepin je nastavio da prerađuje sliku sve do 1873. kada je izloženo na Akademiji umetnosti u Sankt Peterburgu.[10]

Slika je široko parodirana i često se koristi kao osnova za satirične političke karikature u Rusiji i drugde. Finska politička karikatura Karija Suomalajnena izazvala je međunarodnu halabuku 1958. jer je prikazala Nikitu Hruščova na barži koju su vukle zemlje istočnog bloka kako viče „Imperijalisti!” ka SAD i UK koji na obali.[37]

Prema umetničkom kritičaru Eliju Kabanovu, Rjepinova slika je uticala na američkog slikara orijentalnih motiva Frederika Artura Bridžmana da 1875. naslika svoju Vuču na Nilu.[38]

Izlaganje[uredi | uredi izvor]

Uprkos socijalnom realizmu slike, Burlake je kupio veliki knez Vladimir Aleksandrovič, drugi carev sin i okačio je sliku u bilijar sali Vladimirove palate.[39]

[40]. U svojim memoarima, Rjepin je napisao: „I moram reći istinu da se velikom vojvodi iskreno dopala ova slika. Voleo je da objašnjava pojedinačne likove na slici: i sveštenika Kanina, i vojnik Zotoav, i nižegorodskog borca, i nestrpljivog dečak a– pametnijeg od svih svojih starijih drugova; veliki vojvoda ih je sve poznavao, a ja sam svojim ušima slušao[34] sa kakvim interesovanjem je sve objašnjavao do poslednjih nagoveštaja čak i u pejzažu i pozadini slike.

Slika je posuđena radi izlaganje na Međunarodnoj izložbi u Beču 1873. godine, gde je osvojio bronzanu medalju. Ponovo je izlagana van Rusije 1878. godine, kada je još jednom naišla na široke pohvale kritičara zbog obeležavanja prekretnice u ruskoj umetnosti.[26]

Posle Ruske revolucije, umetnička zbirka velikog kneza je nacionalizovana i preneta iz Vladimirske palate u Ruski muzej.[41] Tokom Velikog otadžbinskog rata, neke od slika iz zbirki Državnog ruskog muzeja su evakuisane — među njima su Rjepinove slike „Burlaci na Volgi”, „Odgovor zaporoških Kozaka otomanskom Sultanu Mehmedu IV” i „Svečani sastanak Državnog saveta 7. 1901„.[42] Prvog jula 1941. godine muzejski eksponati, pripremljeni za evakuaciju, poslati su na Moskovsku železničku stanicu, zatim na posebnom ešalonu, u pratnji vojne garde, u Gorki (danas Nižnji Novgorod), a zatim Volgom i Kamom do Perma.[43] Slike i drugi eksponati koji su tamo stigli smešteni su u Molotovljevu regionalnu umetničku galeriju (danas Permska državna umetnička galerija ), koja se nalazi u zgradi Preobraženskog sabora.[44] Godine 1944. organizovana je izložba u zgradi Molotovljevog regionalnog zavičajnog muzeja, posvećena 100. godišnjici rođenja Ilje Repina, na kojoj su bili izloženi „Burlaci na Volgi” i druga dela umetnika.[45] Po završetku rata eksponati su vraćeni u muzej.[44]

Godine 1968. umetnik-restaurator Ananij Brindarov izvršio je temeljnu restauraciju slike.[46][47][48]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Burlaki na Nevi. Jedna od prvih skica.
    Burlaki na Nevi. Jedna od prvih skica.
  • Burlak («Vojnik»)
    Burlak («Vojnik»)
  • — Kako za hleb, tako za psovku.
    — Kako za hleb, tako za psovku.
  • Burlaki na Volgi. Jedna od skica.
    Burlaki na Volgi. Jedna od skica.
  • Burlaki na Volgi.
    Burlaki na Volgi.
  • Jedna od skica
    Jedna od skica

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Guzeva, Aleksandra (19. 10. 2017). „Burlaci — ljudi koji su vukli brodove”. Russia Beyond. Arhivirano iz originala 18. 7. 2023. g. 
  2. ^ Bubnjević, Slobodan (6. 1. 2021). „Kako su Sloveni izašli sa margine istorije?”. Nauka kroz priče. Arhivirano iz originala 18. 8. 2022. g. 
  3. ^ a b v Frank, Joseph. "Dostoevsky: The Mantle of the Prophet, 1871–1881". Princeton University Press, 2003. 111. ISBN 0-691-11569-9.
  4. ^ Not long after Repin's painting, burlakis were replaced by steam powered tug-boats
  5. ^ Hilton, Alison. "The Exhibition of Experiments in St. Petersburg and the Independent Sketch". The Art Bulletin, Volume 70, No. 4, December 1988. 677–698
  6. ^ a b v King, Averil. "Russia's soul in paint: Averil King welcomes a well-illustrated account of Ilya Repin's powerful, virtuoso art". Apollo, October 2007. Retrieved on 27 February 2010.
  7. ^ a b v T. V. Юrova 1960.
  8. ^ I. E. Repin, t. 1 1969.
  9. ^ A. V. Arhipova 1994.
  10. ^ a b "Study of a Barge Hauler for the painting 'The Barge Haulers on the Volga' 1870–1873". Christie's, November 1997. Retrieved on 27 February 2010.
  11. ^ Katalog GRM, t. 7 2017.
  12. ^ „Repin I. E. Burlak. 1870”. Virtualьnый Russkiй muzeй — rusmuseumvrm.ru. Arhivirano iz originala (HTML) 2022-10-08. g. Pristupljeno 2022-10-01. 
  13. ^ „Burlak. 1870 — Repin Ilья Efimovič”. www.art-catalog.ru. Arhivirano iz originala (HTML) 2022-10-03. g. Pristupljeno 2022-10-01. 
  14. ^ „Burlak. 1870—1873 — Repin Ilья Efimovič”. www.art-catalog.ru. Arhivirano iz originala (HTML) 2022-10-10. g. Pristupljeno 2022-10-01. 
  15. ^ „Ilья Repin: Burlak (эskiz)”. Armяnskiй muzeй Moskvы i kulьturы naciй — www.armmuseum.ru. 2017-07-05. Arhivirano iz originala (HTML) 2022-10-27. g. Pristupljeno 2022-10-27. 
  16. ^ G. Ю. Sternin 1952.
  17. ^ V. Fiala 1974.
  18. ^ Emerson, Caryl. The life of Musorgsky. In: "Musical lives". Cambridge University Press, 1999. 127. ISBN 0-521-48507-X.
  19. ^ a b v Amery, Colin. "St Petersburg". Frances Lincoln, 2006. 134. ISBN 0-7112-2492-7.
  20. ^ Bolton 1999, str. 138
  21. ^ a b v Parker & Parker, 23
  22. ^ Stasov, Vladimir Vasilyevich. "Letter to the Editor of 'St. Petersburg Gazette' (1873)". Saint Petersburg Gazette, no. 176, 18 March 1873
  23. ^ Cohen, Aaron J. "Imagining the unimaginable: World War, modern art, & the politics of public culture in Russia, 1914–1917". Studies in war, society, and the military. University of Nebraska Press, 2008. 25. ISBN 0-8032-1547-9.
  24. ^ Shimshon, Ariela (2021). „The Recipe for Success: Repin’s Painting Barge-Haulers on the Volga and Stasov’s Conception of Russian Art”. Arts (na jeziku: engleski). 10 (4): 85. ISSN 2076-0752. doi:10.3390/arts10040085. 
  25. ^ a b v Valkenier 1993, str. 208
  26. ^ Alpatov, str. 251
  27. ^ a b v Alpatov, str. 252
  28. ^ a b Bolton, str. 114
  29. ^ "Nineteenth-Century Russian Art: Ideological realism". dartmouth.edu. Retrieved on 18 January 2010.
  30. ^ Bolton, str. 156
  31. ^ Chandler, Josh. "Vladimir Vasilievich Stasov and Soviet Socialist Realism" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. oktobar 2016). germslav.byu.edu. Retrieved on 27 February 2010.
  32. ^ a b G. I. Pribulьskaя 1970.
  33. ^ a b I. E. Repin 1949.
  34. ^ Miller, Robin Feuer. Dostoevsky's Unfinished Journey. Yale University Press, 2007. 11. ISBN 0-300-12015-X.
  35. ^ Parker Fran (1980). Russia on canvas: Ilya Repin. Pennsylvania State University Press. str. 26. ISBN 0-271-00252-2. 
  36. ^ „Tästä suomalaiskuvasta nousi jättikohu 1958”. 19. 12. 2013. 
  37. ^ Kabanov, Elia (2011). „Burlaki na Nile”. Pristupljeno 9. 3. 2011. 
  38. ^ „Repin I. E. — Burlaki na Volge. 1870—1873”. Virtualьnый Russkiй muzeй — rusmuseumvrm.ru. Arhivirano iz originala (HTML) 2022-06-19. g. Pristupljeno 2022-09-16. 
  39. ^ „Repin I. E. — Burlaki na Volge. 1870—1873”. Virtualьnый Russkiй muzeй — rusmuseumvrm.ru. Arhivirano iz originala (HTML) 2022-06-19. g. Pristupljeno 2022-09-16. 
  40. ^ "Gosudarstvennый Russkiй muzeй". art.1september.ru. Retrieved on 31 July 2010. Arhivirano 19 april 2010 na sajtu Wayback Machine
  41. ^  P. K. Baltun. „Russkiй muzeй: эvakuaciя Gorьkiй — Permь”. www.world-war.ru. Arhivirano iz originala (HTML) 2018-11-20. g. Pristupljeno 20. 08. 2018. 
  42. ^ GRM v fotografiяh 1998.
  43. ^ a b  O. Zavьяlova. „Kak эvakuirovali Russkiй muzeй”. life.ru. Arhivirano iz originala (HTML) 2019-04-15. g. Pristupljeno 04. 09. 2018. 
  44. ^  N. V. Kazarinova. „Permskaя galereя v godы Velikoй Otečestvennoй voйnы”. Permskaя gosudarstvennaя hudožestvennaя galereя — permartmuseum.ru. Arhivirano iz originala (HTML) 2022-10-10. g. Pristupljeno 2022-09-17. 
  45. ^ „Repin I. E. — Burlaki na Volge. 1870—1873”. Virtualьnый Russkiй muzeй — rusmuseumvrm.ru. Arhivirano iz originala (HTML) 2022-06-19. g. Pristupljeno 2022-09-16. 
  46. ^ Sohranяя istoriю 2022.
  47. ^ „Brindarov Ananiй Barhašabovič (1907—1983)”. Otdel restavracii muzeйnыh cennosteй GRM — restoration.rusmuseum.ru. Arhivirano iz originala (HTML) 2018-12-29. g. Pristupljeno 2022-09-25. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бурлаци_на_Волги&oldid=27724107”