Ватроглави краљић

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Vatroglavi kraljić
Mužjak nominalne podvrste u Engleskoj
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Aves
Red: Passeriformes
Porodica: Regulidae
Rod: Regulus
Vrsta:
R. ignicapilla
Binomno ime
Regulus ignicapilla
(Temminck, 1820)
Približni areal rasprostranjenja
      Letnji posetilac
       Tokom čitave godine
       Zimski posetilac
(areali su približni)
Sinonimi

Regulus ignicapillus

Vatroglavi kraljić (lat. Regulus ignicapilla) vrlo je mala ptica pevačica iz porodice kraljića.[2] Gnezdi se na područjima Evrope i severozapadne Afrike na kojima vlada umerena klima, te je delimično ptica selica jer se seli sa pticama središnje Evrope koje zimu provode južno i zapadno od područja na kom se razmnožavaju. Vatroglavi kraljić na Balearima i u severnoj Africi je priznat kao zasebna podvrsta Regulus ignicapilla balearicus, ali populacija na Madeiri, koja je pre bila klasifikovana kao podvrsta, danas se smatra zasebnom vrstom, madeirskim vatroglavim kraljićem (Regulus madeirensis). Fosilski predak je identifikovan na temelju samo jedne kosti krila.

Ovaj kraljić ima zelenkastu boju gornjeg dela tela sa belim šarama. Ima bela pera oko krila, crnu prugu oko oka, iznad i ispod koje su pruge bele boje. Ćuba na glavi, narandžasta kod mužjaka i žuta kod ženke, pokazuje se tokom parenja, zbog čega je i dobio svoj engleski naziv, Vatrena ćuba (engl. firecrest). Ptica površno liči na kraljića (Regulus regulus)[3], sa kojim deli areal rasprostranjenja u Evropi, ali vatroglavi kraljić ima bronzana ramena i izražajne šare po glavi. Pesma se sastoji od visokih tankih nota, koje su manje visine od one njegovog rođaka.

Vatroglavi kraljić se gnezdi u širokolisnim ili četinarskim šumama umerenih predela i vrtovima, gde gradi kompaktna gnezda od tri sloja na granama. Ženka sama leži na sedam do dvanaest jaja, a oba roditelja hrane izlegle ptiće, koji sazre 22—24 dana nakon što su se izlegli. Vatroglavi kraljić je neprestano u pokretu i često lebdi dok traži insekte kojima se hrani, a zimi se često pridružuju skupinama senica. Iako je bilo slučajeva lokalnog opadanja njegovog broja, ova vrsta nije na popisu briga organizacija za zaštitu vrsta zbog svoje velike evropske populacije i širenja svojeg opsega staništa u 20. veku. Katkad je meta ptica grabljivica ili parazita. Moguće je da je ova vrsta bila izvorno „kralj ptica” u evropskom folkloru.

Opis[uredi | uredi izvor]

Vatroglavi kraljić je malena ptica, oko 9 cm dugačka sa rasponom krila od 13 do 16 cm,[4] koja teži oko 4—7 grama. Ima svetlo zelenkaste gornje delove tela sa bronzanom mrljom na svakom ramenu, kao i belim donjim delovima sa smeđe-sivim bojama na prsima i boku. Ima dve bele pruge ispod krila, crno perje na vrhu krila i smeđe-crne noge. Šare na glavi su upečatljive: ćuba na glavi je narandžasta kod mužjaka i žuta kod ženke. Ženka se razlikuje od mužjaka i po skromnijim bojama perja, kao i po manjoj veličini. Mladi imaju sivkaste boje i nemaju šarenu ćubu; ostala obeležja na glavi su prisutna, ali slabijih boja od odraslih. Do prve zime, jedino im se ne menjaju perja za let i na repu tekom mitarenja, a mlade ptice su tada već gotovo identične sa odraslim. Ova ptica skače tako što telo drži u horizontalnom položaju, a njen let je slab i popraćen zujanjem, sa ponekad brzim i okretnim manevrima.[5]

Odrasli vatroglavi kraljić se retko kada može zameniti sa drugim vrstama; Palasov zviždak ima sličnu glavu i šare, ali mu ćuba ima bledo žutu boju, a ne izražajno bronzanu. Mladi vatroglavi kraljić se katkad zameni sa kraljićem, ali često ima dovoljno šara na glavi pa se mogu razlikovati.[5] Vatroglavi kraljić se takođe razlikuje od Palasovog zviždaka po tome što zviždak ima bledu prugu na ćubi i žuto telo. Često se mladi vatroglavi kraljić meša i sa šarenokrilim zviždakom, koji ima slične šare na glavi, ali mu je resa bleđa, trbuh beo, a noge tamnije, smeđe.[6]

Taksonomija i klasifikacija[uredi | uredi izvor]

Mužjak u ruci, Lil, Francuska.

Kraljići se katkad uključuju u grmuše, ali im se često daje status porodice,[7] pogotovo nakon što su nedavna istraživanja pokazala da su, uprkos površnim sličnostima, kraljići filogenetski udaljeni od grmuša.[8][9][10] Imena porodice, Regulidae, i njenog jedinog roda, Regulus, potiču od lat. regulus, umanjenice reči rex, „kralj”,[11] te se odnose na karakteristične narandžaste ili žute ćube odrasle ptice. Vatroglavog kraljića je prvi put formalno opisao holandski zoolog Konrad Jakob Temink 1820. godine kao Sylvia ignicapilla;[12] relativno kasna identifikacija ove česte evropske ptice objašnjava se time da je bilo rasprostranjeno mišljenje da se radi o nekom varijetetu kraljića.[13] Ime vrste potiče od latinske reči ignis — „vatra” — i — capillus — „kosa”.[11] Pored toga, često se pogrešno naziva R. ignicapillus zbog nerazumevanja gramatike latinskog jezika.[14]

Postoje dve široko priznate podvrste vatroglavog kraljića, R. i. ignicapilla i mediteranski R. i. balearicus (von Jordans, 1923). Ova druga podvrsta naseljava Baleare i sever Afrike, te je neznatno bleđa ispod i sivkastija na vrhu od prve podvrste.[5] Neki su predlagali druge podvrste, uključujući jugoistočni R. i. caucasicus, severnoafrički R. i. laeneni,[15] i krimski R. i. tauricus.[16] Vatroglavi kraljić sa Madeire, R. madeirensis, takođe je formalno smatran podvrstom, ali filogenetske analize na temelju citohroma b pokazale su da se madeirski kraljić razlikuje na nivou vrste. Razlika gena citohroma b između madeirskog i evropskog vatroglavog kraljića je 8,5%, što se može uporediti sa nivoom raznolikosti između ostalih vrsta roda Regulus, kao što je 9% između kraljića (Regulus regulus) i američkog žutoglavog kraljića (Regulus satrapa).[17] Ta ostrvska vrsta se takođe razlikuje u morfologiji i vokalizaciji.[18] Sugerisanu podelu prihvatilo je i Udruženje komiteta evropskih retkosti (AERC) 2003. godine,[19] iako neki autoriteti, kao što je The Clements checklist, nisu priznali ovu novu vrstu.[20]

Tajvanskog kraljića (Regulus goodfellowi) neki smatraju rasom vatroglavog kraljića; ipak, pesma ove tajvanske ptice, koja je slična himalajskim rasama kraljića (Regulus regulus) i genetičke informacije ukazuju da je povezan sa himalajskim kraljićem, kao i samo udaljeno sa vrstom vatroglavog kraljića.[21] Kraljići na Kanarima, koji su se takođe smatrali bliskima vatroglavim kraljićima, danas se smatraju dvema podvrstama kraljića (Regulus regulus).[22]

Fosili[uredi | uredi izvor]

Postoji jako malo fosila iz pleistocena (pre 2,6 miliona do 12.000 godina) iz Evrope i Izraela koji se odnose na postojeće vrste roda Regulus, većinom kraljića ili neidentifikovanih vrsta, ali i španskog primerka vatroglavog kraljića. Lakatna kost iz Bugarske je identifikovana da pripada fosilnoj vrsti, Regulus bulgaricus, od pre 2,6 miliona godina. Čini se da se radi o pretku današnjeg vatroglavog kraljića, a žutoglavi kraljić se odvojio od ove linije sredinom pleistocena.[23]

Rasprostranjenost i stanište[uredi | uredi izvor]

Hrast plutnjak predstavlja jedno je od drveta na kome ova ptica provodi najviše vremena

Vatroglavi kraljić se gnezdi i obitava u širokolisnim i mešovitim šumama umerene klime, a voli hrast plutnjak i jovu gde je moguće, ali i bukvu i božićno drvo. Nastanjuje i mešovite širokolisne i četinarske šume, posebno neke vrste drveća kao što su smreka, jela, kedar i bor, često one uz koje rastu kleka, bršljan ili dvilja ruža. U suvim mediteranskim područjima nastanjuje četinare, hrastove i mešovite šume na nadmorskoj visini do 2.800 m.[5] Za razliku od specijalizovanih ptica, kao što je šumski brgljez i kratkokljuni puzavac, koji se hrane na deblu, kraljiću nisu potrebne velike šume, a njihova gustina populacije je nezavisna od veličine šume.[24] Zimi se manje oslanja na zimzeleno drveće nego kraljić, pa se premešta prema granici šume i prema šikari. Putuje sam ili u parovima, pa često odlazi u grmlje i nižu vegetaciju.[5] Ova vrsta opstaje i po urbanim područjima, ako postoji prikladno područje po parkovima ili velikim vrtovima; gustina populacije po vrtovima se može uporediti i sa najvećim nivoima u prirodnim staništima.[25][26]

Ova ptica se gnezdi po gotovo celoj Evropi, od južne Engleske, Francuske, Španije i Portugalije na zapadu pa sve do Belorusije, Ukrajine, Grčke i Baltika na istoku i severu. Postoje i izolovane populacije istočno od glavnih staništa, u zapadnoj Gruziji, Krimu i Turskoj. Njen areal je između 16 i 24° izolinija.[4] Južne ptice su uglavnom stanarice, za razliku od severnih i istočnih populacija koje migriraju tokom zime prema mediteranskim područjima. R. i. balearicus obitava na Balearima i u severnim delovima Maroka, Alžira i Tunisa.[5] Ova vrsta primećena je i na udaljenim mestima po Norveškoj, Finskoj, Estoniji, Kipru, Egiptu i Libanu.[17][27]

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Vatroglavi kraljić u početku svoje mlade hrani skokunima (prosečna veličina 4 mm), nakon čega zahtevaju veću hranu kako rastu.

Sve vrste kraljića su gotovo isključivo insektojedi i hrane se zglavkarima sa mekanom kutikulom, kao što su skokuni, lisna vaš i pauci. Hrane se i ličinkama i jajima pauka i insekata, a povremeno uzimaju i pelud. Sve vrste lebde pre nego što nađu i uhvate insekta. Vatroglavi kraljić voli veliki plen, za razliku od žutoglavog. I jedna i druga vrsta se često hrane insektima zarobljenim u paučini, a vatroglavi kraljić često pojede i samog pauka.[17]

Vatroglavi kraljić se hrani po drveću i iskorišćava gornju površinu grana kod četinara i lišća istih. To je u suprotnosti sa kraljićem koji se često hrani na unutrašnjim stranama grana i lišća. Tokom zime, jata vatroglavog kraljića pokrivaju površine tla tri puta brže od kraljića, pa ignorišu najmanji plen u poređenju sa svojim rođakom; veći beskičmenjaci se ubijaju tako što ih lupaju o granu.[17] Vatroglavi kraljić se bolje hrani dok stoji jer ima noge koje su bolje prilagođene za grabljenje.[28]

Mladi se hrane gotovo isključivo skokunima; jedini izuzeci su povremeno pauci. Od petog dana pa nadalje, hrana za ptiće u gnezdu uključuje i biljne vaši i veliku količinu puževih kućica koje su potrebne za rast kostiju. Nakon druge nedelje, hrana uključuje i velike moljce i gusenice, kao i razne vrste zglavkara koje odrasli uglavnom izbegavaju, kao što su kosci, uholaže i stonoge.[17]

Tokom zime, vatroglavi kraljić se udruži sa drugim pticama, kao što su senice i druge vrapčarke.[5] Tada lovi na većem rasponu visina i tipova vegetacije nego kada se hrani sam. Vrste koje se hrane u jatu imaju dva puta više uspeha od solitarnih ptica.[29] U nekim područjima, zimske ptice su razvile naviku da se približe stanicama za hranjenje životinja radi masne hrane, katkad zajedno sa kraljićem i drugim pticama, kao što je obični zviždak i crnokapa grmuša.[30] Sistem za varenje vatroglavog kraljića je prilagođen insektima, dok druge vrapčarke uključuju i voće u jesenju prehranu. Španska studija je uporedila rod Sylvia sa vatroglavim kraljićem i gorskim zviždakom. Rezultati su ukazali da, zavisno od telesne težine, insektojedi su imali kraća creva, ali duži ciklus prolaza hrane kroz creva nego vrsta zviždaka. Insektojedi su često i manji od svaštojeda.[31]

Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Vatroglavi kraljić peva u Galiciji, Španija
Jaja vatroglavog kraljića — Muzej Tuluza

Vatroglavi kraljić je monogaman. Mužjak peva tokom razdoblja parenja, često sa uzdignutom ćubom i šepuri se tako što vrh perja uperi prema ženki, pokaže ćubu i šare na glavi. Po tome se takođe razlikuje od kraljića koji se pokloni kako bi naglasio ćubu na glavi. Teritorija u vreme parenja je velika otprilike 0,5 hektara i poklapa se sa susednim teritorijima kraljića. Te dve vrste ptice se katkad mogu i sukobiti dok brane teritoriju,[30] ali količina stvarnog suparništva između njih verovatno nije velika. Španska studija sugeriše da su ti teritorijalni sukobi, i drugi fenomeni poput mužjaka koji pevaju mešanom ili alternativnom pesmom, verovatno najčešći kada jedna vrsta lokalno nadmašuje drugu po brojnosti;[32] kod drugih slučajeva, dva kraljića su naučila da ignorišu pesmu jedno drugog. Tokom šepurenja, mužjak vatroglavog kraljića usmeri ćubu prema ženki i lebdi iznad nje pre parenja.[30]

Gnezdo je često dobro utvrđeno na grani, uglavnom ne na prevelikoj visini, iako Erik Sims zapaža da su gnezda znala biti i na visini od 20 m.[30] Vatroglavi kraljići se katkad gnezde blizu gnezda jastreba. To im omogućava da izbegnu opasnost od glavnih neprijatelja i predatora, kao što je obični kobac, ili kradljivaca gnezda — šojka i pegavi detlić.[33] Gnezdo je zatvoreno i sagrađeno od tri sloja sa malenim ulazom na vrhu. Gornji sloj čine mahovina, grančice, paučina i lišaj. Paučina se koristi da bi katkad učvrstila grančice oko gnezda. Srednji sloj čine mahovina, popraćena perjem (katkad i do 3.000).[4] Gnezdo je manje, dublje i kompaktnije od onog koje pravi kraljić, duboko oko 5—7 cm i široko oko 8 cm.[30] Ženka sama pravi gnezdo, iako je mužjak prati dok ona pravi gnezdo tokom razdoblja od oko tri nedelje.[17]

Leženje u zapadnoj Evropi počinje već u aprilu, a na istoku krajem maja; druga generacija jaja, koja je česta, odvija se između juna i jula.[4] Jaja su ružičasta sa slabo primetnim crvenim šarama,[34] dok jaja madeirskog vatroglavog kraljića imaju belu boju sa smeđim pegama.[30] Veličina jaja je oko 14×10 mm i teže oko 0,7 grama, od čega 5% otpada na ljusku.[35] U jednom gnezdu ima oko 7—12 jaja. Ženka leži na jajima 14,5 do 16,5 dana, sve dok se mladi ne izlegu, a sazru osam do deset dana nakon toga. Oba roditelja hrane mlade.[4] Ova vrsta postaje polno zrela nakon jedne godine, a prosečni životni vek joj je manje od dve godine.[35]

Uprkos poklapanju teritorija za parenje, hibridizaciju vatroglavog kraljića i kraljića verovatno sprečavaju razlike u šepurenju i izgledu glave. Čak i u studijama ptica u kojima je ženka kraljića dobila umetnu prugu oko očiju kako bi došlo do parenja sa mužjakom vatroglavog kraljića, mlade nikada nije odgojio mešani par i činili su se loše adaptirani u poređenju sa vrstom roditelja.[17]

Vokalizacija[uredi | uredi izvor]

Pesma se sastoji od tri ili četiri tanke visoke note, slično kao i kod žutoglavog kraljića (Regulus regulus), ali sa nižom visinom glasa,[36] zit-zit-zit češće nego see-see-see.[30] Pesma je spoj pozivnih nota u dugoj sekvenci. Najčešće se sastoji od 11—14 nota po pevu, koji postaje glasniji i brži, a zadnje tri note su različite od prethodnih: zit-zit-zit-zit-zit-zit-zit-zit-zit-zit-zirt.zirt.zirt. Pev obično traje 0,5–2,5 sekundi, kraćih od 3,5–4,0 sekundi koliko traje pev žutoglavog kraljića i ponavlja se osam puta po minuti. U maju i junu, pev je najčešći nakon svitanja, ali traje i tokom dana. Tokom parenja, pev se uglavnom čuje ujutro.[30]

Pesma mediteranske podvrste, R. i. balearicus, vrlo je slična pesmi glavne podvrste R. i. ignicapilla. Jedna značajna razlika odvaja madeiranskog kraljića (Regulus madeirensis) od vatroglavog kraljića: ostrvska ptica peva u tri faze, dve od poziva, a jedna od ljutog peva. Pozivni pev ima i jaču frekvenciju i harmoniju od kopnene podvrste.[37][15]

Predatori i paraziti[uredi | uredi izvor]

Obični kobac je glavni predator malih ptica.

Glavni predator malih šumskih ptica je obični kobac, čijih se 98% ishrane sastoji od ptica.[38] Šumska sova se oslanja na ulov sisara, ali trećina njene hrane su takođe šumske ptice.[39] Jaja u gnezdu mogu pojesti veverice, šojke i pegavi detlići.[33] Vatroglavi kraljić je naizgled nepoznat kao domaćin kukavici, rasprostranjenom evropskom parazitu legla.[40][41]

Invazivni argentinski mrav (Linepithema humile) čest je u mediteranskim područjima, pa smanjuje brojnost zglavkara, tako što potiskuje domaće vrste mrava, što utiče i na vatroglavog kraljića koji na raspolaganju ima manje insekata kojima hrani mlade.[42]

Postoji manjak informacija o parazitima vatroglavog kraljića, ali rasprostranjena tetrebova buva (Dasypsyllus gallinulae), primećena je u redovima roda Regulus.[43] Pernate grinje su uočene kod tih ptica, među njima i Proctophyllodes glandarinus. Te grinje žive na gljivicama koje rastu na perju.[44][45] Gljivice na perju se izgleda hrane keratinom spoljašnjeg perja ili uljem od perja.[46]

Status[uredi | uredi izvor]

Vatroglavi kraljić je proširio svoj areal rasprostranjenja u 19. i 20. veku,[23] kada je kolonizovao severnu Francusku, izgradio prva gnezda u Holandiji 1928. i Danskoj 1961. godine.[4] U Britaniji, zabeležen je tek u nekoliko slučajeva do 1839. godine,[47] ali je zabeleženo da se prvi put gnezdio tek 1962. godine,[4] a danas je rasprostranjen i može se naći na jugu Engleske.[35] Blaže zime znače da ptice mogu prezimiti dalje prema severu, pa se areal rasprostranjenja može proširiti u budućnosti.[48] Godine 1986. zabeležena je i populacija na severu Maroka.[4]

Rast populacije ograničavaju prikladna staništa, pa mogu nastati lokalna opadanja brojnosti zbog gubitka četinara usred oluje ili sađenja plantaža novih vrsta drveća, kojima se potiskuju domaće listopadne vrste.[49] Lokalno opadanje populacije može nastati zbog zagađenja teškim metalom koji utiče na ptice koje se hrane na tlu ili provode vreme po lišću drveća.[50] Vatroglavi kraljić ima široki raspon staništa pa se procenjuje da mu je populacija između 10 i 30 miliona jedinki, većinom u Evropi. Procenjuje se da je populacija stabilna zbog nedostatka dokaza o opadanju ili ozbiljnoj pretnji. IUCN-ova crvena lista ga na svojoj listi stavlja kao vrstu koja nije ugrožena.[51]

U kulturi[uredi | uredi izvor]

Aristotel i Plinije Stariji navode legendu o takmičenju između ptica kako bi videle koja će biti kralj, a titulu osvaja ona ptica koja može poleteti do najveće visine. Isprva se činilo da će jastreb pobediti s lakoćom, ali se umorio i jedna mala ptica, koja se skrivala iza njegovog repa, pojavila se i poletela na još većoj visini, pa je osvojila titulu.[52][53] Na temelju te legende, u većini evropskog folklora, carić (Troglodytes troglodytes) je opisan kao „kralj ptica” ili nosilac plamena. Ipak, ovi termini su se koristili i za vrste roda Regulus, pa se pretpostavlja da poreklo naziva potiče od vatrene ćube na glavi.[54][55][56] Nastala je i manja konfuzija zbog sličnosti starogrčke reči za carića (βασιλεύς basileus, „car”) i ćube (βασιλισκος basiliskos, „carić”).[57]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Vatroglavi kraljić na čempresu
    Vatroglavi kraljić na čempresu
  • Ilustracija
    Ilustracija
  • Primer gnezda
    Primer gnezda
  • Vatroglavi kraljić u prirodi
    Vatroglavi kraljić u prirodi
  • Ptica u letu
    Ptica u letu

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ BirdLife International (2016). „Regulus ignicapilla”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2019.2. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 22. 8. 2019. 
  2. ^ „Regulide - kraljići”. Bioras. Arhivirano iz originala 25. 01. 2022. g. Pristupljeno 19. 06. 2019. 
  3. ^ „Regulus regulus - kraljić”. Bioras. Arhivirano iz originala 29. 11. 2021. g. Pristupljeno 19. 06. 2019. 
  4. ^ a b v g d đ e ž Snow, David; Perrins, Christopher M (1998). The Birds of the Western Palearctic concise edition (2 volumes). Oxford: Oxford University Press. str. 1346—1348. ISBN 978-0-19-850188-6. 
  5. ^ a b v g d đ e Baker, Kevin (1997). Warblers of Europe, Asia and North Africa (Helm Identification Guides). London: Helm. str. 383-384. ISBN 978-0-7136-3971-1. 
  6. ^ Barthel, Peter H (2003). „Juvenile firecrests Regulus ignicapilla as a confusion risk with yellow-browed Phylloscopus inornatus and Pallas's warblers P. proregulus”. Limicola (na jeziku: nemački). 17 (3): 139—151. 
  7. ^ Monroe, Burt L. (1992). „The new DNA-DNA avian classification: What's it all about?”. British Birds. 85 (2): 53—61. 
  8. ^ Barker, F Keith; Barrowclough, George F; Groth, Jeff G (2002). „A phylogenetic hypothesis for passerine birds: taxonomic and biogeographic implications of an analysis of nuclear DNA sequence data” (PDF). Proceedings of the Royal Society of London B. 269 (1488): 295—308. PMC 1690884 Slobodan pristup. PMID 11839199. doi:10.1098/rspb.2001.1883. 
  9. ^ Spicer, Greg S; Dunipace, Leslie (2004). „Molecular phylogeny of songbirds (Passeriformes) inferred from mitochondrial 16S ribosomal RNA gene sequences” (PDF). Molecular Phylogenetics and Evolution. 30: 325—335. PMID 14715224. doi:10.1016/S1055-7903(03)00193-3. Arhivirano iz originala (PDF) 04. 03. 2012. g. Pristupljeno 09. 06. 2019. 
  10. ^ Alström, Per; Ericson, Per G P; Olsson, Urban; Sundberg, Per (2006). „Phylogeny and classiccation of the avian superfamily Sylvioidea” (PDF). Molecular Phylogenetics and Evolution. 38: 381—397. PMID 16054402. doi:10.1016/j.ympev.2005.05.015. 
  11. ^ a b Brookes, Ian (editor-in-chief) (2006). The Chambers Dictionary, ninth edition. Edinburgh: Chambers. str. 223, 735, 1277. ISBN 978-0-550-10185-3. 
  12. ^ Temminck, Coenraad Jacob (1820—1840). Manuel d'ornithologie, ou Tableau systematique des oiseaux qui se trouvent en Europe (na jeziku: francuski) (second izd.). Paris: H Cousin & E d'Ocagne. str. 231. 
  13. ^ Wood, Neville (1836). British song birds: being popular descriptions and anecdotes of the choristers of the groves. London: John W Parker. str. 143—145. 
  14. ^ Crochet, P-A; Raty, L; De Smet, G; Anderson, B; Barthel, P H; Collinson, J M; Dubois, P J; Helbig, A J; Jiguet, F; Jirle, E; Knox, A G; Le Maréchal, P; Parkin, D T; Pons, J-M; Roselaar, C S; Svensson, L; van Loon, A J; Yésou, P (2010). AERC TAC's Taxonomic Recommendations July 2010 (PDF). Association of European Rarity Committees (AERC). str. 14. 
  15. ^ a b Päckert, Martin; Martens, Jochen; Hofmeister, Tanja (2001). „Lautäußerungen der Sommergoldhähnchen von den Inseln Madeira und Mallorca (Regulus ignicapillus madeirensis, R. i. balearicus)”. Journal für Ornithologie (na jeziku: nemački). 142 (1): 16—29. 
  16. ^ Redkin, Y A (2001). „A new subspecies of Firecrest Regulus ignicapillus (Temminck, 1820) (Regulidae, Passeriformes) from the mountains of the Crimea”. Ornitologia. 29: 98—102. 
  17. ^ a b v g d đ e Del Hoyo, Josep; Elliott, Andrew; Christie, David A; Martens, Jochen; Päckert, Martin (2006). Handbook of the Birds of the World: Old World Flycatchers to Old World Warblers v. 11 | Family Regulidae (Kinglets & Firecrests). Barcelona: Lynx Edicions. str. 330—349. ISBN 978-84-96553-06-4. 
  18. ^ Sangster, George; Collinson, J Martin; Helbig, Andreas J; Knox, Alan G; Parkin, David T. (2005). „Taxonomic recommendations for British birds: third report”. Ibis. 147: 821—826. doi:10.1111/j.1474-919X.2005.00483.x. [mrtva veza]
  19. ^ AERC Taxonomy Committee (2003). AERC TAC's Taxonomic Recommendations (PDF). Association of European Rarities Committees. str. 22. 
  20. ^ James, Clements; Schulenberg, T S; Iliff, M J; Sullivan, B L; Wood, C L (2009). „The Clements checklist of birds of the world: Version 6.4.”. Cornell University Laboratory of Ornithology. Pristupljeno 30. 7. 2010. 
  21. ^ Päckert, Martin; Martens, Jochen; Severinghaus, Lucia Liu (2008). „The Taiwan Firecrest (Regulus goodfellowi) belongs to the Goldcrest assemblage (Regulus regulus s. l.): evidence from mitochondrial DNA and the territorial song of the Regulidae” (PDF). Journal of Ornithology. 150 (1): 205—220. doi:10.1007/s10336-008-0335-5. [mrtva veza]
  22. ^ Päckert, Martin (2006). „Song dialects as diagnostic characters—acoustic differentiation of the Canary Island Goldcrest subspecies Regulus regulus teneriffae Seebohm 1883 and R. r. ellenthalerae Päckert et al. 2006 (Aves: Passeriformes: Regulidae)”. Zootaxa. 1325: 99—115. 
  23. ^ a b Boev, Zlatozar (1999). „Regulus bulgaricus sp. n. – the first fossil Kinglet . . Aves: Sylviidae. [[Kategorija:Cite book]] from the Late Pliocene of Varshets, Western Bulgaria” (PDF). Historia Naturalis Bulgarica. 10: 109—115. Arhivirano iz originala (PDF) 30. 08. 2021. g. Pristupljeno 09. 06. 2019.  line feed character u |title= na poziciji 89 (pomoć); Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  24. ^ Telleria, J L; Santos, T (1995). „Effects of forest fragmentation on a guild of wintering passerines: the role of habitat selection” (PDF). Biological Conservation. 71: 61—67. doi:10.1016/0006-3207(94)00021-H. Arhivirano iz originala (PDF) 12. 10. 2012. g. Pristupljeno 09. 06. 2019. 
  25. ^ Palomino, David; Carrascal, Luis M (2006). „Urban influence on birds at a regional scale: A case study with the avifauna of northern Madrid province” (PDF). Landscape and Urban Planning. 77: 276—290. Arhivirano iz originala (PDF) 7. 9. 2008. g. Pristupljeno 9. 6. 2019. 
  26. ^ Witt, Klaus; Mitschke, Alexander; Luniak, Maciej (2005). „A comparison of common breeding bird populations in Hamburg, Berlin and Warsaw”. Acta Ornithologica. 40 (2): 139—146. doi:10.3161/000164505775247737. 
  27. ^ „BirdLife International Species factsheet: Regulus ignicapilla ”. BirdLife International. Pristupljeno 4. 7. 2010. 
  28. ^ Leisler, Bernd; Thaler, Ellen (1982). „Differences in morphology and foraging behaviour in the goldcrest Regulus regulus and firecrest R. ignicapillus” (PDF). Annales Zoologici Fennici. 19: 277—284. 
  29. ^ Herrera, Carlos M (1979). „Ecological aspects of heterospecific flocks formation in a Mediterranean passerine bird community” (PDF). Oikos. 33 (1): 85—96. doi:10.2307/3544516. Arhivirano iz originala (PDF) 20. 7. 2011. g. Pristupljeno 9. 6. 2019. 
  30. ^ a b v g d đ e ž Simms, Eric (1985). British Warblers (New Naturalist Series). London: Collins. str. 370. ISBN 978-0-00-219810-3. 
  31. ^ Jordano, Pedro (1987). „Frugivory, external morphology and digestive system in Mediterranean sylviid warblers Sylvia spp.” (PDF). Ibis. 129: 175—189. Arhivirano iz originala (PDF) 20. 06. 2013. g. Pristupljeno 09. 06. 2019. 
  32. ^ Becker, Peter H (1977). „Verhalten auf Lautäußerungen der Zwillingsart, interspezifische Territorialität und Habitatansprüche von Winter- und Sommergoldhähnchen (Regulus regulus, R. ignicapillus)”. Journal fũr Ornithologie (na jeziku: nemački). 118 (3): 233—260. doi:10.1007/BF01643534. 
  33. ^ a b Mawson, Geoff (2010). „Apparent nesting association of Northern Goshawks and Firecrests”. British Birds. 103: 243—244. 
  34. ^ Seebohm, Henry (1896). Coloured Figures of the Eggs of British Birds. Sheffield: Pawson and Brailsford. str. 209, plate 53. 
  35. ^ a b v „Firecrest Regulus ignicapilla [Temminck, 1820]”. BTOWeb BirdFacts. British Trust for Ornithology. Pristupljeno 17. 10. 2010. 
  36. ^ Mullarney, Killian; Svensson, Lars; Zetterstrom, Dan; Grant, Peter J. (1999). Collins Bird Guide. London: Collins. str. 336. ISBN 978-0-00-219728-1. 
  37. ^ Constantine, Mark; The Sound Approach (2006). The Sound Approach to Birding: A Guide to Understanding Bird Sound. Poole: The Sound Approach. str. 137. ISBN 90-810933-1-2. 
  38. ^ Génsbøl, Benny (1987). Birds of Prey. London: Collins. str. 154—156. ISBN 978-0-00-219176-0. 
  39. ^ Voous, Karel H; Cameron, Ad (1988). Owls of the Northern Hemisphere. London: Collins. str. 209—219. ISBN 978-0-00-219493-8. 
  40. ^ Soler, Juan Josė; Møller, Anders Pape (1995). „A comparative analysis of the evolution of variation in appearance of eggs of European passerines in relation to brood parasitism” (PDF). Behavioral Ecology. 7 (1): 89—94. doi:10.1093/beheco/7.1.89. 
  41. ^ Soler, Juan Josė; Møller, Anders Pape; Soler, Manuel (1999). „A comparative study of host selection in the European cuckoo Cuculus canorus” (PDF). Oecologia. 118: 265—276. doi:10.1007/s004420050727. Arhivirano iz originala (PDF) 21. 9. 2010. g. Pristupljeno 9. 6. 2019. 
  42. ^ Estany-Tigerström, David; Bas, Josep Maria; Pons, Pere (2010). „Does Argentine ant invasion affect prey availability for foliage-gleaning birds?” (PDF). Biological Invasions. 12: 827—839. doi:10.1007/s10530-009-9504-6. [mrtva veza]
  43. ^ Miriam, Rothschild; Clay, Theresa (1953). Fleas, Flukes and Cuckoos. A study of bird parasites (PDF). London: Collins. str. 113. 
  44. ^ Schöne, Richard; Schmäschke, Ronald; Sachse, Margit. „interesting facts”. federmilben. Star-Media GmbH. Arhivirano iz originala 03. 03. 2016. g. Pristupljeno 09. 06. 2019. 
  45. ^ Krivolutsky, Dmitri A; Lebedeva, Natalia V (2004). „Oribatid mites (Oribatei) in bird feathers: Passeriformes” (PDF). Acta Zoologica Lituanica. 14 (2): 19—38. 
  46. ^ Pugh, G J F (1972). „the contamination of birds' feathers by fungi”. Ibis. 114 (2): 172—177. 
  47. ^ Macgillivray, William (1839). A History of British Birds, Indigenous and Migratory: Volume 2. Cantatores, songsters. London: Scott, Webster, and Geary. str. 417. 
  48. ^ Fiedler, Wolfgang (2003) "Recent changes in migratory behaviour of birds: a compilation of field observations and ringing data" str. 21–29 uBerthold, Peter; Gwinner, Eberhard; Sonnenschein, Edith (2003). Avian migration. Heidelberg: Springer-Verlag. ISBN 978-3-540-43408-5. 
  49. ^ Hustings, Fred (2002). „Broedende Vuurgoudhanen Regulus ignicapillus in Nederland: hoe het verder ging” (PDF). Limosa (na jeziku: holandski). 75: 85—90. Arhivirano iz originala (PDF) 18. 7. 2011. g. Pristupljeno 9. 6. 2019. 
  50. ^ Eeva, Tapio; Koivunen, Vesa; Hakkarainen, Harri (2002). „Population densities of forest birds in a heavy metal pollution gradient” (PDF). Avian Science. 2: 1—10. Arhivirano iz originala (PDF) 14. 03. 2012. g. Pristupljeno 09. 06. 2019. 
  51. ^ „Regulus ignicapilla”. BirdLife International. 2012.1. 2012. 160032428. Pristupljeno 16. 12. 2013. [mrtva veza]
  52. ^ Aristotel, Povijest životinja, 9.11.
  53. ^ Plinije, Prirodna povijest, 10.74
  54. ^ Cook, Arthur Bernard (1914). Zeus: A Study in Ancient Religion. Cambridge: Cambridge University Press. str. 52. 
  55. ^ Suolahti, Viktor Hugo (1909). Die deutschen Vogelnamen: eine wortgeschichtliche Untersuchung (na jeziku: nemački). Strassbourg: Karl J Trbner. str. 80—85. 
  56. ^ Cocker, Mark; Mabey, Richard (2005). Birds Britannica. London: Chatto & Windus. str. 232. ISBN 978-0-7011-6907-7. 
  57. ^ Arnott, William Geoffrey (2007). Birds in the ancient world from A to Z. Abingdon: Routledge. str. 35. ISBN 978-0-415-23851-9. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ватроглави_краљић&oldid=27711815”