Vegetacija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ove mape pokazuju skalu vegetacije, tj. indeks zelenila baziranim na nekoliko faktora: količinu i tip biljke, gustinu rasprostranjenosti i njihovo zdravlje. Mesta na kojima je velika gustina i brzi rast biljaka, predstavljena su tamno zelenom bojom. Regije sa retkom vegetacijom predstavljene su krem bojom. Rezultati bazirani na merenjima sprovedenim od strane satelita u vlasništvu Nase. Regije na kojima nisu prikupljeni podaci prikazane su sivom bojom.[1]

Vegetacija predstavlja skup biljnih vrsta i zemljani pokrivač koji te biljke pružaju.[2] To je opšti termin, bez bilo kakve specifikacije koja se odnosi na određenu životnu formu, strukturu ili bilo koje botaničke ili geografske karakteristike. Tema vegetacija je šira od pojma flora koji se odnosi na kompleks određenih biljnih vrsta. Možda je najbliži sinonim biljna zajednica, ali vegetacija se može, i često se dešava, odnositi na širi raspon prostornih skala nego što taj pojam ima, uključujući i skale koje su globalnog nivoa.

Tip vegetacije je definisan karakterističnim dominantnim vrstama ili zajedničkim aspektom okupljanja, kao što je raspon visina ili zajednička okolina.[3] Savremena upotreba vegetacije aproksimira onu koju je ekolog Frederik Klements nazvao zemljanim pokrov.

Vegetacija može biti:

  • Primarna (Vegetacija) - predstavlja raslinje, biljni pokrov koji se razvio bez uticaja čoveka;
  • Sekundarna (Vegetacija) (antropogena) - predstavlja raslinje, biljni pokrov na čiji razvoj je čovek izvršio određeni uticaj.

Istorija definicije[uredi | uredi izvor]

Džuls Turman (1949) je prvi napravio razliku između vegetacije i flore. Pre toga su ova dva naziva korišćena kao da imaju isto značenje.[4][5] Augustin Piramus de Kandola je takoće napravio sličnu podelu ali je koristio izraze „stanica” (tip staništa) i „stanovanje" (botanička regija).[6][7] Kasnije, koncept vegetacije bi uticao na upotrebu termina biom, uz uključivanje životinjskog elementa.[8]

Polazeći od Lineanske taksonomije, Humbolt je osnovao novu nauku, koja je podelila geografiju biljaka između taksonomista koji su proučavali biljke kao taksone i geografe koji su proučavali biljke kao vegetaciju.[9] Fiziognomski pristup u proučavanju vegetacije je uobičajen među biogeografima koji rade na vegetaciji na svetskoj skali, ili kada postoji nedostatak taksonomskih znanja o nekom mestu (npr. U tropskim mestima, gde je biodiverzitet obično visok).[10]

Pojam "tip vegetacije" je dvosmislen. Definicija specifičnog tipa vegetacije može uključivati ne samo fizionomiju, već i florističke i stanišne aspekte.[11][12] Štaviše, fitosociološki pristup u istraživanju vegetacije oslanja se na osnovnu jedinicu, biljnu asocijaciju, koja je definisana na flori.[13]

Uticajnu, jasnu i jednostavnu klasifikacionu šemu za tipove vegetacije izradili su Vagner i von Sidov (1888).[14][15] Drugi važni radovi sa fizionomskim pristupom su: Grizbah(1872), Varming (1895, 1909), Šimper(1898), Tensli i Čip (1926), Rubel (1930), Burt Dejvi (1938), Bird (1944, 1955), Andre (1956, 1957), Trokejn(1955, 1957), Kušler (1967), Elenberg i Miler-Dombois (1967).

Klasifikacija[uredi | uredi izvor]

Biomes classified by vegetation
  Tundra
  Tajga
  Umerena širokolisna i mešovita šuma
  Umereni travnjaci, savane i grmlje
  Suptropska vlažna šuma
  Mediteranska vegetacija
  Tropske i suptropske vlažne širokolisne šume
  Pustinja
  Pustinje i sušna područja
  Stepe
  Polupustinje
  Travnate savane i grmlje
  Savane nastanjene drvećem
  Tropske i suptropske sušne šume
  Tropske prašume
  Alpska tundra
  Planinske šume

Postoje mnogi pristupi za klasifikaciju vegetacije (fizionomija, flora, ekologija, itd.).[16][17][18][19] Veliki deo rada na klasifikaciji vegetacije dolazi od evropskih i severnoameričkih ekologa, i oni imaju fundamentalno različite pristupe. U Severnoj Americi, tipovi vegetacije se zasnivaju na kombinaciji sledećih kriterijuma: klimatski obrasci, biljna navika, fenologija i/ili forma rasta i dominantne vrste. U trenutnom američkom standardu (koji je usvojio Savezni odbor za geografske podatke (eng. Federal Geographic Data Committee (FGDC)), koji je prvobitno razvio Unesko i organizacija za zaštitu prirode ), klasifikacija je hijerarhijska i uključuje neflorističke kriterijume u gornjih (najopštijih) pet nivoa i ograničen samo na niža (najspecifičnija) dva nivoa. U Evropi, klasifikacija se često oslanja mnogo više, ponekad u potpunosti, samo na florističku (vrstu) kompoziciju, bez izričite reference na klimu, fenologiju ili oblike rasta. Često naglašava indikator ili dijagnostičke vrste koje mogu razlikovati jednu klasifikaciju od druge.

U FGDC standardu, hijerarhijski nivoi, od najopštijih do najspecifičnijih, su: sistem, klasa, podklasa, grupa, formacija, savez i asocijacija. Tako je najniži nivo, ili asocijacija, najpreciznije definisan, i uključuje imena dominantnih od jedne do tri (obično dve) vrste jednog tipa. U praksi, najčešće se koriste nivoi saveza i / ili asocijacija, posebno u mapiranju vegetacije.

Dinamika[uredi | uredi izvor]

Kao i svi biološki sistemi, biljne zajednice su vremenski i prostorno dinamične; menjaju se na svim mogućim nivoima. Dinamičnost u vegetaciji se definiše prvenstveno kao promena u sastavu vrsta i / ili strukturi vegetacije.

Vremenska dinamika[uredi | uredi izvor]

Privremeno, veliki broj procesa ili događaja može prouzrokovati promene, ali zbog jednostavnosti oni se mogu grubo kategorisati kao nagli ili postepeni. Nagle promene se generalno nazivaju poremećaji; ovo uključuje stvari kao što su požari, jaki vetrovi, klizišta, poplave, lavine i slično. Njihovi uzroci su obično spoljni - to su prirodni procesi koji se odvijaju (uglavnom) nezavisno od prirodnih procesa u zajednici (kao što su klijanje, rast, smrt, itd.). Takvi događaji mogu veoma brzo i dugotrajno promeniti strukturu i sastav vegetacije i to mogu učiniti na velikim površinama. Veoma mali broj ekosistema je bez neke vrste poremećaja kao redovnog i ponovnog dela dugoročnog dinamičkog sistema. Poremećaji vatre i vetra su naročito uobičajeni u mnogim tipovima vegetacija širom sveta. Vatra je posebno problematična zbog svoje sposobnosti da uništi ne samo žive biljke, već i semena, spore i živa tvorna (meristemska) tkiva koje predstavljaju potencijal sledeće generacije.

Nasledstvo je relativno postepena promena u strukturi i taksonomskom sastavu koji se javlja jer sama vegetacija menja različite varijable okoline tokom vremena, uključujući nivoe svetlosti, vode i hranljivih materija. Ove promene menjaju skup najprilagođenijih vrsta za rast, preživljavanje i reprodukciju u nekom području, izazivajući florističke promene. Ove florističke promene doprinose strukturnim promenama koje su svojstvene rastu biljaka čak i u odsustvu promena vrsta (posebno tamo gde biljke imaju veliku veličinu, tj. drveće), što uzrokuje sporije i široko predvidljive promene u vegetaciji. Ukratko, vegetativne zajednice su podložne mnogim varijablama koje zajedno postavljaju granice predvidljivosti budućih uslova.

Prostorna dinamika[uredi | uredi izvor]

Kao opšte pravilo, što je veće područje koje se razmatra, veća je verovatnoća da će vegetacija biti heterogena. Dva glavna faktora su na delu. Prvi faktor je da će dinamika smetnji i nasledstva sa povećanjem površine sve teže da bude sinhronizovana. To znači da će različite oblasti biti u različitim razvojnim fazama zbog različitih lokalnih istorija. Ova činjenica je u interakciji sa nerazdvojnom promenljivošću životne sredine (npr. U zemljištu, klimi, topografiji, itd.), što je takođe funkcija područja. Varijabilnost životne sredine ograničava skup vrsta koje mogu zauzeti određenu oblast, a ova dva faktora zajedno međusobno utiču na stvaranje uslova vegetacije širom pejzaža. Samo u poljoprivrednim sistemima vegetacija se uvek približava savršenoj uniformnosti. U prirodnim sistemima, uvek postoji heterogenost, mada će se njen opseg i intenzitet veoma razlikovati.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Global Maps”. earthobservatory.nasa.gov. 8. 05. 2018. Arhivirano iz originala 11. 7. 2017. g. Pristupljeno 8. 05. 2018. 
  2. ^ Burrows, Colin J. (1990). Processes of vegetation change. London: Unwin Hyman. str. 1. ISBN 978-0045800131. 
  3. ^ Introduction to California Plant Life; Robert Ornduff, Phyllis M. Faber, Todd Keeler-Wolf; 2003 ed. pp. 112
  4. ^ Thurmann, J. (1849). Essai de Phytostatique appliqué à la chaîne du Jura et aux contrées voisines. Berne: Jent et Gassmann, [1] Arhivirano 2017-10-02 na sajtu Wayback Machine
  5. ^ Martins, F. R. & Batalha, M. A. (2011). Formas de vida, espectro biológico de Raunkiaer e fisionomia da vegetação. In: Felfili, J. M., Eisenlohr, P. V.; Fiuza de Melo, M. M. R.; Andrade, L. A.; Meira Neto, J. A. A. (Org.). Fitossociologia no Brasil: métodos e estudos de caso. Vol. 1. Viçosa: Editora UFV. p. 44-85. „Archived copy” (PDF). Arhivirano (PDF) iz originala 24. 09. 2016. g. Pristupljeno 25. 08. 2016. . Earlier version, 2003, „Archived copy” (PDF). Arhivirano (PDF) iz originala 27. 08. 2016. g. Pristupljeno 25. 08. 2016. 
  6. ^ de Candolle, Augustin (1820). Essai Élémentaire de Géographie Botanique. In: Dictionnaire des sciences naturelles, Vol. 18. Flevrault, Strasbourg, [2].
  7. ^ Lomolino, M. V., & Brown, J. H. (2004). Foundations of biogeography: classic papers with commentaries. University of Chicago Press, [3].
  8. ^ Coutinho, Leopoldo Magno (2006). „O conceito de bioma”. Acta Botanica Brasilica. 20: 13—23. doi:10.1590/S0102-33062006000100002. 
  9. ^ Ebach, M.C. (2015). Origins of biogeography. The role of biological classification in early plant and animal geography. Dordrecht: Springer, p. 89, [4].
  10. ^ Beard J.S. (1978). The Physiognomic Approach. In: R. H. Whittaker (editor). Classification of Plant Communities, pp. 33-64, [5].
  11. ^ Eiten, George (1992). „How Names Are Used for Vegetation”. Journal of Vegetation Science. 3 (3): 419—424. JSTOR 3235768. doi:10.2307/3235768. 
  12. ^ Walter, B. M. T. (2006). Fitofisionomias do bioma Cerrado: síntese terminológica e relações florísticas. Doctoral dissertation, Universidade de Brasília, p. 10, „Acesso Negado” (PDF). Arhivirano (PDF) iz originala 26. 08. 2016. g. Pristupljeno 26. 08. 2016. 
  13. ^ Rizzini, C.T. 1997. Tratado de fitogeografia do Brasil: aspectos ecológicos, sociológicos e florísticos. 2 ed. Rio de Janeiro: Âmbito Cultural Edições, p. 7-11.
  14. ^ Cox, C. B., Moore, P.D. & Ladle, R. J. 2016. Biogeography: an ecological and evolutionary approach. 9th edition. John Wiley & Sons: Hoboken, p. 20, [6].
  15. ^ Wagner, H. & von Sydow, E. 1888. Sydow-Wagners methodischer Schulatlas. Gotha: Perthes, „Sydow-Wagners methodischer Schul-Atlas - Deutsche Digitale Bibliothek”. Arhivirano iz originala 11. 09. 2016. g. Pristupljeno 30. 08. 2016. . 23th (last) ed., 1944, [7] Arhivirano 2017-03-08 na sajtu Wayback Machine
  16. ^ de Laubenfels, D. J. 1975. Mapping the World's Vegetation: Regionalization of Formation and Flora. Syracuse University Press: Syracuse, NY.
  17. ^ Küchler, A.W. (1988). The classification of vegetation. In: Küchler, A.W., Zonneveld, I.S. (eds). Vegetation mapping. Kluwer Academic, Dordrecht, pp. 67–80, [8].
  18. ^ Sharma, P. D. (2009). Ecology and Environment. Rastogi: Meerut, p. 140, [9].
  19. ^ Mueller-Dombois, D. 1984. Classification and Mapping of Plant Communities: a Review with Emphasis on Tropical Vegetation. In: G. M. Woodwell (ed.) The Role of Terrestrial Vegetation in the Global Carbon Cycle: Measurement by Remote Sensing, J. Wiley & Sons, New York, pp. 21-88, „Archived copy” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 17. 07. 2010. g. Pristupljeno 4. 09. 2016. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Archibold, O. W. Ecology of World Vegetation. Njujork: Springer Publishing, 1994.
  • Barbour, M. G. and W. D. Billings (editors). North American Terrestrial Vegetation. Kembridž, 1999.
  • Barbour, M.G, J.H. Burk, and W.D. Pitts. "Terrestrial Plant Ecology". Menlo Park: Benjamin Cummings, 1987.
  • Box, E. O. 1981. Macroclimate and Plant Forms: An Introduction to Predictive Modeling in Phytogeography. Tasks for Vegetation Science, vol. 1. The Hague: Dr. W. Junk BV. 258 pp., .
  • Breckle, S-W. Walter's Vegetation of the Earth. New York: Springer Publishing, 2002.
  • Burrows, C. J. Processes of Vegetation Change. Oksford, 1990.
  • Ellenberg, H. 1988. Vegetation ecology of central Europe. Cambridge University Press, Cambridge, .
  • Feldmeyer-Christie, E., N. E. Zimmerman, and S. Ghosh. Modern Approaches In Vegetation Monitoring. Budimpešta, 2005.
  • Gleason, H.A. 1926. „The individualistic concept of the plant association”. Bulletin of the Torrey Botanical Club. 53: 1—20. JSTOR 2479932. doi:10.2307/2479932. .
  • Grime, J.P. 1987. Plant strategies and vegetation processes. Wiley Interscience, New York NY.
  • Kabat, P., et al. (editors). Vegetation, Water, Humans and the Climate: A New Perspective on an Interactive System. Hajdelberg, 2004.
  • MacArthur, R.H. and E. O. Wilson. The theory of Island Biogeography. Prinston, 1967.
  • Mueller-Dombois, D., and H. Ellenberg. Aims and Methods of Vegetation Ecology. Njujork, 1974.
  • Unesko. 1973. International Classification and Mapping of Vegetation. Ekologija i konzervacija, Pariz.
  • Van Der Maarel, E. Vegetation Ecology. Oksford, 2004.
  • Vankat, J. L. The Natural Vegetation of North America. Krieger Publishing Co., 1992.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Klasifikacija[uredi | uredi izvor]

Kartografija[uredi | uredi izvor]

Klimatski dijagrami[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вегетација&oldid=26836878”