Википедија:Pesak

подаци преузети са „Organ Donation Statistics | organdonor.gov”. www.organdonor.gov. Pristupljeno 2024-05-28.

Trgovina organima je trgovina ljudskim organima, tkivima ili drugim delovima tela obično za svrhu transplantacije. Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, trgovina organima je komercijalna transplantacija gde postoji profit, ili transplantacija koja se dešava izvan nacionalnih zdravstvenih sistema.Komercijalna trgovina ljudskim organima trenutno je ilegalna u svim zemljama osim u Iranu.

Sa nedostatkom legalno nabavljenih organa širom sveta, procenjuje se da ilegalna trgovina ljudskim organima generiše oko 1,5 milijardi dolara svake godine od otprilike 12.000 ilegalnih transplantacija. Postoje ozbiljne posledice po ljudsku bezbednost, posebno za najugroženije populacije, kao što su nezaposleni, beskućnici i migranti.

Svetska zdravstvena organizacija je 2004. godine pozvala vlade da preduzmu mere protiv trgovine organima i zaštite one koji su najugroženiji. Takvi napori su kulminirali Istanbulskom deklaracijom o trgovini organima i transplantacionom turizmu, gde je više od 150 naučnih istraživača iz 78 različitih zemalja zaključilo da komercijalizovane transplantacije, trgovina organima i transplantacioni turizam treba da budu zabranjeni.

Istorija

Prvi naučni izveštaj o ovom fenomenu objavljljen je u časopisu The Lancet iz 1990. godine. Studija je pratila 131 pacijenta iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i Omana koji su prošli kroz transplantaciju bubrega u Bombaju i koji su navodno imali brojne postoperativne probleme.

U svom izveštaju o trgovini organima u Evropi, Komitet za socijalna, zdravstvena i porodična pitanja Saveta Evrope je napisao da: "Na globalnom nivou, trgovina organima nije novi problem. U 1980-im godinama, stručnjaci su počeli da primećuju praksu koja je kasnije nazvana 'transplantacioni turizam': Naime bogati Azijati su putovali u Indiju i druge delove jugoistočne Azije kako bi dobili organe od siromašnih donora i tada, počinju da se pojavljuju s i druge destinacije, poput Brazila i Filipina. Takođe, prema nekim optužbama, Kina je uključena u trgovinu organima uzetim od pogubljenih zatvorenika. Iako je prodaja organa u Indiji proglašena ilegalnom u većini regiona novijim zakonima ipak se ovaj fenomen nastavio. Procene i podaci pokazuju bar što se tiče Evrope da je nezakonita trgovina relativno skromna na ovom području, svakako ovaj problem ne gubi na ozbiljnosti, jer je vrlo verovatno da će sa novim medicinskim napretkom jaz između ponude i potražnje za organima nastaviti da se širi."

Iran

Iran je jedina država koja dozvoljava kupovinu i prodaju organa za novac. Zbog nedostatka infrastrukture za održavanje efikasnog sistema za transplantaciju organa početkom 1980-ih, Iran je 1988. godine legalizovao donaciju bubrega od strane osoba koje nisu u srodstvu. Dobrotvorno udruženje za podršku pacijentima sa bubrežnim bolestima (CASKP) i Dobrotvorna fondacija za specijalne bolesti (CFSD) kontrolišu trgovinu organima uz podršku vlade. Ove neprofitne organizacije povezuju donore sa primaocima, organizujući testove kako bi se osigurala kompatibilnost. Donori dobijaju poreske olakšice, besplatno zdravstveno osiguranje i često direktnu uplatu od primaoca, pri čemu prosečan donator dobija 1.200 dolara. Nekim donatorima se takođe nude mogućnosti za zapošljavanje. Dobrotvorne organizacije podržavaju primaoce koji ne mogu da priušte troškove organa.

Organi se mogu transplantirati samo između ljudi iste nacionalnosti – na primer, Iranac ne može kupiti bubreg od izbeglice iz druge zemlje. U 2017. godini, od mogućih 8.000 slučajeva moždane smrti, 4.000 organa je bilo odgovarajuće, ali samo 808 je presađeno zbog nedostatka saglasnosti. Na legalnim tržištima u Iranu, cena bubrega kreće se od 28.000 do 45.000 dolara. Na crnom tržištu, isti bubreg može vredeti preko 100.000 dolara, pri čemu većinu prihoda uzimaju posrednici. Tipična cena plaćena donorama na crnom tržištu iznosi oko 5.000 dolara, ali neki donori dobijaju samo 1.000 dolara.

Neki kritičari tvrde da je iranski sistem na neki način prinudan, jer preko 70% donora su siromašni. Ne postoji kratkoročno ili dugoročno praćenje zdravlja donora organa. Takođe, postoje dokazi da iranski donori doživljavaju veoma negativne posledice, kako u smislu zdravlja tako i emocionalne dobrobiti.

Nezakonita trgovina organima

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), nezakonita trgovina organima podrazumeva uklanjanje organa iz tela u svrhu komercijalnih transakcija. Uprkos globalnim zabranama, ova praksa i dalje postoji, sa procenama da je od 5% do 42% transplantiranih organa nezakonito dobijeno. Istraživanja pokazuju da je nezakonita trgovina organima , sa nedavnim izveštajem organizacije Global Financial Integrity koji procenjuje da nezakonita trgovina organima generiše između 600 miliona i 1,2 milijarde dolara godišnje, u mnogim zemljama. Ove zemlje uključuju, ali nisu ograničene na:

• Angolu
• Brazil
• Kanadu
• Kinu
• Kolumbiju
• Kostariku
• Egipat
• Gruziju
• Haiti
• Izrael
• Libiju
• Meksiko
• Peru
• Filipine
• Rusiju
• Južnu Afriku
• Ujedinjeno Kraljevstvo
• Sjedinjene Američke Države

Iako je teško dokazati tvrdnje o trgovini organima zbog nedostatka dokaza i pouzdanih podataka, slučajevi nezakonite trgovine organima su procesuirani. Lica i entiteti koji su procesuirani uključuju kriminalne bande, bolnice, posrednike u trgovini organima, nefrologe i pojedince koji su pokušali da prodaju svoje organe. Siromaštvo, korupcija i nedostatak zakonodavstva i sprovođenja zakona podstiču prevagu kada je u pitanju nezakonita trgovine organima.

Transplantacioni turizam

Ujedinjena mreža za deljenje organa definiše transplantacioni turizam kao "kupovinu transplantacionog organa u inostranstvu, koja uključuje pristup organu uz zaobilaženje zakona, pravila ili procesa bilo koje ili svih uključenih zemalja". Termin "transplantacioni turizam" opisuje komercijalizaciju koja pokreće nezakonitu trgovinu organima, ali ne sav medicinski turizam za organe je nezakonit. Transplantacioni turizam izaziva zabrinutost jer uključuje prenos zdravih organa u jednom pravcu, iscrpljujući regione gde se organi kupuju. Ovaj prenos obično se odvija: sa juga na sever, iz zemalja u razvoju u razvijene zemlje, od žena ka muškarcima i od ljudi boje kože ka belcima. Na primer, 2007. godine u Kanadi i Ujedinjenom Kraljevstvu, stručnjaci su procenili da je oko 30 do 50 njihovih pacijenata za transplantaciju nezakonito kupilo organe u inostranstvu.

Bubreg je najčešće traženi organ u transplantacionom turizmu, izveštaji procenjuju da 75% svih nezakonitih trgovina organima uključuje bubrege. Trgovina jetrom je takođe značajna u transplantacionom turizmu, iako se jetra može regenerisati, što čini donacije jetre nefatalnim, one su mnogo ređe zbog izuzetno bolnog postoperativnog oporavka koji odvraća donatore. Drugi visoko cenjeni delovi tela koji se često prodaju uključuju rožnjače i neoplođene jajne ćelije ,dok se niže cenjene telesne materije uključuju krv, kožu i kosti/ligamente. Iako postoji velika potražnja, i shodno tome veoma visoka cena za vitalne organe kao što su srca i pluća, transplantacioni turizam i trgovina organima ovih delova tela je veoma retka zbog složene prirode transplantacione hirurgije i naprednih medicinskih ustanova potrebnih za takve transplantacije.

Globalna reakcija

Međunarodna zajednica je izdala mnoge uredbe i deklaracije protiv trgovine organima. Primeri uključuju osudu Svetske medicinske organizacije iz 1985. godine na komercijalnu upotrebu organa; Konvenciju o ljudskim pravima i biomedicini Saveta Evrope iz 1997. godine i njen Opcioni protokol iz 2002. godine o transplantaciji organa i tkiva ljudskog porekla; i Deklaraciju iz Istanbula o trgovini organima i transplantacionom turizmu. Deklaracija iz Istanbula definiše transplantacioni komercijalizam, trgovinu organima i transplantacioni turizam. Ona osuđuje ove prakse na osnovu kršenja jednakosti, pravde i ljudskog dostojanstva. Deklaracija ima za cilj da promoviše etičke prakse u transplantaciji i donaciji organa na međunarodnom nivou. Iako nije obavezujuća, više od 100 organizacija za transplantaciju podržava njene principe, uključujući zemlje kao što su Kina, Izrael, Filipini i Pakistan, koje su pojačale svoje zakone protiv nezakonite trgovine organima nakon objavljivanja deklaracije.

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) takođe igra značajnu ulogu u osudi nezakonite trgovine organima. SZO je prvi put proglasila trgovinu organima nezakonitom 1987. godine, navodeći da takva trgovina krši Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima. Ona takođe osuđuje praksu na osnovu toga što "je verovatno da iskorišćava najsiromašnije i najranjivije grupe, potkopava altruističku donaciju i dovodi do profiterstva i trgovine ljudima." 1991. godine, na 44. Svetskoj zdravstvenoj skupštini, odobrila je devet vodičnih principa za transplantaciju ljudskih organa. Principi jasno navode da organi ne mogu biti predmet finansijskih transakcija. 22. maja 2004. godine, ovi principi su malo izmenjeni na 57. Svetskoj zdravstvenoj skupštini. Oni su namenjeni za upotrebu vlada širom sveta. Ove globalne inicijative su poslužile kao korisni resurs za uspostavljanje profesionalnih medicinskih kodeksa i pravnog okvira za ovo pitanje, ali nisu obezbedile sankcije potrebne za sprovođenje zakona.

Uticaj na siromašne

Podaci iz Svetske zdravstvene organizacije ukazuju da su donatori u ilegalnoj trgovini organima preovladavajuće siromašni ljudi u zemljama u razvoju. U jednom istraživanju donatora organa u Indiji, na primer, 71% svih donatora bilo je ispod granice siromaštva. Siromašni ljudi (uključujući siromašne migrante) verovatnije su žrtve krađe organa. Izveštaji o ovoj praksi obično karakterišu žrtve kao nezaposlene osobe (često, ali ne uvek, muškarce) između 20 i 40 godina koji su tražili posao i izvedeni iz zemlje na operacije.Na primer, 2017. godine u Libanu je otkriven sve veći broj slučajeva trgovine organima, pošto su sirijske izbeglice očajnički želele da izdržavaju sebe i svoje porodice

Siromašni ljudi takođe su skloniji da dobrovoljno prodaju svoje organe. Jedan od glavnih razloga koje donatori navode zašto prodaju svoje organe je da izmireju dugove. Migranti, na primer, mogu koristiti novac za izmirenje dugova ka tragačima za ljudima. Najsiromašniji se često smatraju pouzdanijim metama za transplataciju organa zato što su najviše u potrebi za novcem. Iako neki podržavaoci trgovine organima tvrde da pomaže izvlačenje nekih ljudi iz siromaštva pružanjem kompenzacije donatorima, dokazi ove tvrdnje su predmet žestoke rasprave. U mnogim slučajevima, ljudi koji prodaju svoje organe da bi izmirili dugove ne uspevaju da izađu iz tih dugova i ostaju u zamkama dugova. Često, ljudi osećaju da nemaju izbor nego da doniraju svoje bubrege zbog ekstremnog siromaštva. U nekim slučajevima, organi se prodaju članovima porodice, ili od roditelja ka potomcima, ili od odrasle dece ka roditeljima. Ovo je češće u zemljama gde su čekanja manje formalna, i kod porodica koje ne mogu da si priušte izlazak iz zemlje za transplataciju.

Izveštaji Svetske zdravstvene organizacije pokazuju smanjeno zdravstveno i ekonomsko blagostanje za one koji doniraju organe putem transplatacije. U Iranu (gde je prodaja organa zakonita), 58% donatora prijavilo je negativne zdravstvene posledice. U Egiptu, koliko 78% donatora imalo je negativne zdravstvene ishode, i 96% donatora izjavilo je da žale što su doneli. Ovi nalazi su relativno konzistentni u svim zemljama: oni koji prodaju svoje organe na tržištu imaju opšte lošije zdravlje. Nestandardni uslova tokom transplatacionih operacija takođe može dovesti do prenosa bolesti kao što su hepatitis B, hepatitis S i HIV. Loše zdravlje donatora dodatno se pojačava depresijom i drugim mentalnim bolestima koje izaziva stres od donirenja i neodgovarajuće nege nakon operacije.

Problemi sa primenom

Iako postoji mnogo zakonskih odredbi o trgovini organima, zakonodavci nisu uspešno primenjivali ove mandate. Jedna od problema primene je nedostatak komunikacije između medicinskih vlasti i pravosudnih organa. Često je pristup informacijama o licima uključenim u ilegalne transplantacije organa ograničen medicinskim regulativama o zaštiti tajne. Bez mogućnosti da pregledaju medicinske zapise i istorije da bi izgradili efikasan slučaj protiv izvršilaca, nadležni ne mogu potpuno da primene zakone o trgovini organima. Naime, pravosudne agencije morale bi sarađivati sa medicinskim vlastima u jačanju znanja i primeni zakona o trgovini organima da bidošlo do uspešnog ishoda.

Predložena rešenja

Različiti predlozi su izneti za zaustavljanje toka ilegalnih organa širom sveta. Glavna strategija je da se poveća snabdevanje legalno doniranim organima, čime se smanjuje potražnja koja pokreće nelegalnu trgovinu organima. Jedan način da se postigne ovaj cilj je da države uvedu politike pretpostavljenog pristanka. Sa zakonima o pretpostavljenom pristanku, pristanak za doniranje organa se pretpostavlja po smrti osim se pojedinac prethodno „odjavio“ podnošenjem dokumentacije.Politike pretpostavljenog pristanka već su prihvaćene u različitim zemljama, uključujući Brazil, određena područja Sjedinjenih Država i nekoliko evropskih zemalja. Istraživanja pokazuju povećanje od 25–30% dostupnih organa u zemljama sa ovim sistemom.

Još jedan predloženi metod je uvođenje zakona kojim bi se lekari stavili na odgovornost za neprijavljivanje slučajeva koji ukažu na trgovinu organima. Ako bi se uvele mere odgovornosti, lekari bi bili odgovorni kao pomagači ako svesno vrše operacije sa organima sa crnog tržišta.

Mnogi ljudi u Sjedinjenim Državama veruju da bi usvajanje sistema za regulisanje trgovine organima sličnog onom u Iranu pomoglo u smanjenju nacionalnog nedostatka bubrega. Tvrde da bi Sjedinjene Države mogle da usvoje slične politike kako bi promovisale odgovornost, obezbedile bezbednost u hirurškoj praksi, koristile registre davalaca i pružile davaocima doživotnu negu. Daleko suštinski, tvrde da bi privatne zdravstvene osiguravajuće kompanije i federalna vlada bile zainteresovane za obezbeđivanje takve nege za davaoce, i da bi se mogli usvojiti zakoni kojima bi se doživotna nega učinila neopozivim uslovom za svaki dogovor o doniranju.

Reference

Carney, Scott (2024-05-30). „The Rise of the Red Market”. Foreign Policy (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-05-27.