Vladimir Horovic

Vladimir Horovic
Vladimir Horovic
Lični podaci
Puno ime	Vladimir Samojlovič Horovic
Datum rođenja	(1903-10-01)1. oktobar 1903.
Mesto rođenja	Kijev, Ruska Imperija
Datum smrti	5. novembar 1989.(1989-11-05) (86 god.)
Mesto smrti	Njujork, SAD
Potpis

Vladimir Samojlovič Horovic (engl. Vladimir Samoylovich Horowitz, hebr. ולדימיר הורוביץ‎, rus. Владимир Самойлович Горовиц; Kijev, 1. oktobar 1903 — Njujork, 5. novembar 1989) bio je rusko-američki pijanista i kompozitor. Njegova tehnika je bila legendarna. Bio je jedan od najvećih pijanista dvadesetog veka.

Život i rana karijera

Vladimir Horovic je rođen u Kijevu, u Ruskoj Imperiji. Neki izvori tvrde da je Horovic rođen u Berdičevu, ali njegova krštenica govori da je rođen u Kijevu. Bio je najmlađe od četiri deteta Samuila Horovica i Sofije Bodik. Samuil je bio inženjer i prodavac elektromotora za nemačke proizvođače. Vladimirov deda, Joakim, bio je trgovac. Vladimir je rođen 1903. godine, ali njegov otac je tvrdio da je rođen 1904. godine ne bi li izbegao vojnu obavezu i time sačuvao prste.

Prve časove klavire mu je držala njegova majka, koja je i sama bila pijanista. Godine 1912. primljen je u Kijevski konzervatorijum, gde su ga učili Vladimir Pučalski, Sergej Tarnovski i Feliks Blumenfeld. Prvi solo koncert održao je u Harkovu 1920. godine.

Vladimirova slava raste, pa on uskoro kreće na turneju po Rusiji. Sezone 1922—1923, održao je 23 koncerta sa jedanaest različitih programa samo u Petrogradu. Uprkos uspehu, Horovic je želeo da bude kompozitor, ali je odustao od toga kako bi pomogao njegovoj porodici koja je izgubila svoje posede tokom Ruske revolucije.

Decembra 1925. godine, Horovic je krenuo na zapad, navodno da bi učio sa Arturom Šnabelom. Imajući nameru da se ne vrati, pijanista je uštedeo novac kako bi finansirao svoje prve koncerte na zapadu.

Karijera na zapadu

Vladimir Horovic 1931. godine

Dana 18. decembra 1925. godine, Horovic je prvi put nastupio van svoje zemlje, u Berlinu. Kasnije je svirao u Parizu, Londonu i Njujorku. Horovic je izabran od strane sovjetskih vlasti da predstavlja Ukrajinu na osnivanju Međunarodnog takmičenja u čast Šopena. Ipak, Horovic je odlučio da ostane na zapadu i da ne učestvuje.

Prvi Vladimirov nastup u SAD-u bio je 12. januara 1928. godine u Karnegi holu. Svirao je Koncert za klavir i orkestar br. 1 - Čajkovski pod vođstvom ser Tomasa Bičama. Koncert je bio odličan, publika je bila zadovoljna. Tada je pokazao svoju veliku sposobnost da zadivi publiku. Godine 1933, svirao je po prvi put sa dirigentom Arturom Toskaninijem. Izvodili su Koncert za klavir i orkestar br. 5 Ludviga van Betovena. On i Toskanini su puno puta izvodili zajedno, na sceni i na snimanjima. Horovic je postao američki državljanin 1944. godine.

Uprkos prijemima na koncertima, Horovic je postao sve više nesiguran u svoje pijanističke sposobnosti. U nekoliko navrata, morali su ga moliti da izađe na scenu. Nekoliko puta, povlačio se sa javnih nastupa - tokom 1936—1938, 1953—1965, 1969—1974 i 1983—1985 goidne. Nakon povratka 1965. godine retko da je imao solo koncerte. Svoj televizijski koncert imao je 22. septembra 1968. u Karnegi holu. Koncert je snimala televizija _{“CBS”}-.

Snimci

Prvo gramofonsko snimanje bilo je u Americi 1928. godine za RCA Victor. Prvo snimanje u Evropi bilo je 1930. godine kada je svirao Rahmanjinovov Koncert za klavir br. 3 sa Albertom Koatesom i Londonskim simfonijskim orkestrom. Tokom 1936, Horovic je nastavio da snima solo repertoar, uključujući poznatu Listovu sonatu u h-moll-u. Od 1940.. Horovic je najčešće snimao u SAD. Iste godine, snimio je Bramsov Koncert za klavir br. 2, i 1941.., Čajkovskov Koncert za klavir br. 1, zajedno sa NBC-ovim simfonijskim orkestrom pod vođtsvom Toskaninija. Godine 1959, izdavačka kuća RCA Victor je izdala izvedbu Koncerta za klavir i orkestar br. 1 Čajkovskog iz 1943. godine koji je uvršten u Gramijevu kuću slavnih. Tokom drugog perioda neizvođenja, koji je počeo 1953. godine, snimio je nekoliko ploča u svojoj kući u Njujorku. Prvi Vladimirov stereo-snimak snimljen je 1959. godine - sonate za klavir Ludviga van Betovena.

Godine 1962, snimao je Columbia Records. Najpoznatiji su njegovi snimci iz 1965. i 1968. godine. Nastavio je da snima studijske albume. Snimak Šumanove Krajslerijane iz 1969. je nagrađen sa Prix Mondial du Disque.

Tokom 1975. godine Horovic je nastavio da snima za RCA Victor sve do 1982. godine. Sa Dojče gramofonom je potpisao ugovor 1985. godine i snimao studijske i užive koncerte sve do 1989. godine. Tada je snimio Mocartov Koncert za klavir i orkestar br. 23. Četiri dokumentarca su snimljena u tom periodu, uključujući televizijski prenos koncerta iz Moskve 20. aprila 1986. godine. Poslednji snimak načinjen je za Sony, četiri dana pred smrt. Ovaj snimak sadržao je repertoar koji Vladimir Horovic nikada nije pre toga snimio.

Svi snimci su izdavani i na kompakt-diskovima, a pojedini i po nekoliko puta. Nakon smrti pijaniste, izdavani su snimci koji nikada nisu javno objavljivani. Ovi snimci uključuju privatne snimke pijaniste načinjene u periodu od 1945. do 1951. godine.

Privatan život

Godine 1933. na građanskoj ceremoniji, Vladimir se oženio ćerkom diregenta Toskaninija, Vandom. Iako je Horovic bio jevrej, a Vanda katolik, to nije bio problem, a niti prepreka. Njihov primarni jezik sporazumevanja bio je francuski, jer je Vanda znala malo ruskog, a Vladimir je znao vrlo malo italijanskog. Imali su jednu ćerku, Sonju Toskanini Horovic (1934—1975). Nikada nije otkriveno od čega je umrla.

Poslednje godine

Prijem prilikom dodele medalje kod američkog predsednika Ronalda Regana

Godine 1985, Horovic nije više uzimao lekove niti pio alkohol. Tada se odlučio da se vrati na scenu. Prvo pojavljivanje nije bilo na sceni već u dokumentarcu Vladimir Horovic: Poslednji romantičar.

Godine 1986, Vladimir je objavio da će se vratiti u Sovjetski Savez prvi put od 1925. godine i održati koncerte u Moskvi i Lenjingradu. U novoj atmosferi komunikacija i razumevanja između SSSR-a i Sjedinjenih Američkih Država, ovi koncerti viđeni su kao događaji političkog i muzičkog značaja. Većina karata za koncert u Moskvi bile su rezervisane za sovjetsku elitu, a samo malo je bilo u slobodnoj prodaji. Kompakt-disk pod nazivom Horovic u Moskvi je objavljen. Ovaj koncert je bio uživo prenošen.

Nakon koncerta u Rusiji, Horovic je svirao i u nekoliko većih evropskih gradova poput Berlina, Amsterdama i Londona. Kasnije te godine, dobio je Predsedničku medalju slobode, najveće priznanje koje civil može dobiti od SAD.

Poslednja koncertna tura se odigrala u Evropi u proleće 1987. godine. Video-snimak jednog od poslednjih javnih koncerta, Horovic u Veču, objavljen je 1991. godine. Poslednji koncert bio je u Hamburgu, 21. juna 1987. godine. Horovic je nastavio da snima do kraja života.

Umro je 5. novembra 1989. godine u 86. godini, u Njujorku od infarkta. Sahranjen je u porodičnoj grobnici Toskaninija u Milanu.