Vlast

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Vlast (TV film).
Sociologija
Teorije
Metodi
Podoblasti
Indeks

Vlast je legitimna ili društveno prihvaćena upotreba moći. To je legitimna moć koju jedna osoba ili grupa ljudi ima nad drugom osobom ili grupom ljudi. Element legitimiteta je ključan za poimanje vlasti i predstavlja glavno sredstvo za razlikovanje vlasti od opštijeg koncepta, moći. Moć može biti primenjena uz upotrebu sile ili nasilja, a vlast, nasuprot tome, zavisi od prihvatanja podređenih da oni koji su iznad njih imaju prava da im izdaju naređenja ili uputstva.[1][2]

Vlast je institucionalna moć, a zasnovana je na normativnim pretpostavkama koje imaju za sobom autoritet, koji proizilazi iz volje građana ili društvene organizacije. Normativni poredak je osnova konstituisanja vlasti. Bez organizacije nema vlasti. Vlast je legitimni oblik moći. Gde je vlast tu su uspostavljeni odnosi između prava i dužnosti njenih nosilaca, ali i onih koji su joj potčinjeni. Vlast je takav odnos u kome nema mesta samovolji niti slepoj poslušnosti nego su odnosi međusobno jasno uspostavljeni. Moć je difuzno rasprostranjena, a vlast se kreće u određenim granicama. Ona nikada ne znači potpunu kontrolu. Vlast izdaje određeno upozorenje i zabrane što zavisi od prirode, društva i vlasti. Ona štiti uspostavljenu društvenu organizaciju i služi toj svrsi. Da bi to postigla mora biti sankcionisana, a da bi sankcionisala mora imati instrumente − koristi prinudu (bez obzira na moralnu saglasnost i volju građana). Postoje razni oblici vlasti i državnog uređenja.

Tipovi vlasti[uredi | uredi izvor]

Tipove političke vlasti prvi je definisao Maks Veber u svom eseju Politika kao poziv i njegovim drugim delima iz perioda 1919-1920. U ovom eseju, on naglašava da se politička vlast koja kontroliše državu može sastojati od sledećih tipova vlasti ili pojma koji se u nemačkom jeziku označava kao Herrschaft[3]:

  • Tradicionalna vlast - moć čiji legitimitet proističe iz poštovanja prema dugotrajnim kulturnim obrascima.
  • Harizmatska vlast - moć čiji legitimitet proističe iz izuzetnih ličnih sposobnosti koje podstiču na posvećenost i poslušnost.
  • Racionalno-pravna vlast - takođe poznata i kao birokratska vlast, kada je vlast legitimizovana putem pravno ustanovljenih pravila i propisa, kakva je na primer, državna vlast.

Podela vlasti[uredi | uredi izvor]

Osnovna podela vlasti u mnogim zemljama:

Prema obliku vladavine[uredi | uredi izvor]

U ovom obliku vlasti gledaju se osobine koje imaju nosioci vlasti, načinu dolaska na vlast te prema odnosu vlasti i vladara prema građanima. U ovu podelu spada: monarhija, diktatura, republika i hilafet.

Prema društvenom uređenju[uredi | uredi izvor]

Ovde se radi o karakteru unutrašnje strukture države i o tome da li su unutrašnji mehanizmi jednostavni ili složeni. Razlikujemo jednostavne države i složene države.

Prema tipu političkog sistema[uredi | uredi izvor]

Ovde se radi o poziciji stanovništva prema državnoj vlasti. U ovu podelu spadaju: autokratija, oligarhija, demokratija i surakratija.

Prema stepenu centralizacije[uredi | uredi izvor]

Ova podela se bavi odnosom centralnih i lokalnih organa. U centralističkim državama lokalni organi imaju malu samostalnost (u unitarnim državama koje nisu sastavljene od saveznih država glavni grad poseduje sve institucije). U decentralizovanim državama lokalni organi imaju samostalnost. Danas ne postoji isključivo jedna ili druga varijanta već u državama susrećemo i jedne i druge elemente.

Funkcije[uredi | uredi izvor]

Vlada se bavi raznim stvarima uključujući: ekonomiju, obrazovanje, zdravstvo, nauku, teritoriju i rat.

Teritorija

Moderna standardna jedinica teritorije je zemlja. U toj teritoriji mogu postojati subnacionalni organi koji mogu upravljati nekim dijelovima teritorija ali zato nemaju punu moć koju ima nacionalna vlada.

Sprovođenje zakona

Vlade koriste razne metode da održe red i mir, kao što su policija i vojska (pogotovo u despotizmu i policijskim državama), dogovori sa drugim državama, i održavanje podrške u državi. Tipične metode održavanja podrške i legitimiteta su izgradnja infrastrukture za sudstvo, administraciju, transport, socijalnu pomoć i druge. Različite političke ideologije imaju različite ideje o tome šta vlada može a šta ne može činiti.

Niže jedinice vlasti

Različite forme vlade i vlasti su bile predložene i prihvaćene. Vlada u razvijenim zemljama će sigurno imati neke niže organizacije kao što su službe, biroi, ministarstva, agencije, koje će voditi politički izabrani funkcioneri, često zvani ministri ili sekretari. Ministri mogu biti i savetnici, ali u praksi i oni lično imaju jedan nivo moći koji mogu direktno ispoljiti. U modernim demokratijama, izabrano zakonodavstvo ima moć da raspusti vladu, iako državni poglavar generalno ima opseg da izabere novu vladu. U takvim državama, moguće je smeniti i državnog poglavara. U Sjedinjenim Američkim Državama postoji proces impičmenta sa kojim se može smeniti predsednik (Ričard Nikson je trebalo da bude smenjen na takav način ali je dao ostavku pre toga).

Deca i tri činioca vlasti[uredi | uredi izvor]

Tri činioca vlasti su: status, stručne veštine ili znanja i društveni položaj. Ove tri osobine su naročito značajne kada je reč o deci i njihovom odnosu prema roditeljima i nastavnicima. Istraživanje je pokazalo da deca imaju kompleksno poimanje autoriteta. Kada donose zaključke o autoritetu, deca uzimaju u obzir tipove naređenja, karakteristike osobe od autoriteta i društveni kontekst (Laupa, 1991).

Iako deca prepoznaju sva tri činioca vlasti, ona uvek prvo procenjuju legitimnost osobe od autoriteta kroz prirodu naređenja koja te osobe izdaju. Na primer, nastavniku koji iz perspektive deteta izgleda kao da nema legitimnu moć (možda zato što ne uspeva da uspostavi odgovarajuću kontrolu nad odeljenjem), deca neće biti povinovana.

U pogledu roditeljstva, autoritativni roditelji, koji su nežni i prijatni, a imaju visoku bihevioralnu, a nisku psihološku kontrolu, imaju veće šanse da budu doživljeni kao da imaju legitimnu vlast nad detetom. U tom slučaju, dete će verovati da ima dužnost da bude poslušno i da usvoji njihove vrednosti. (Darling, Cumsille & Martinez, 2008)

Maks Veber o vlasti[uredi | uredi izvor]

Maks Veber je u svojim sociološkim i psihološkim delima identifikovao i razlikovao tri tipa legitimne dominacije (Herrschaft u nemačkom, što znači "dominacija" ili "pravilo") koji su u engleskom jeziku interpretirani kao tri tipa vlasti jer dominacija nije percipirana kao politički koncept. Veber je definisao dominaciju (vlast) kao mogućnost da naređenja budu prihvaćena od strane specifične grupe ljudi. Legitimna vlast je ona čiji je legitimitet opravdan i prepoznat, kako sa stanovišta nadređenog, tako i sa tačke gledišta potčinjenog. Legitimna vladavina rezultuje onim što Veber naziva monopolom nad primenom prinudne sile, na datoj teritoriji[4]. U modernom svetu, takva vlast je uobičajeno dodeljena policiji ili sudstvu.

Veber je podelio legitimnu vlast na tri tipa:

  • Prvi tip koji je Veber razmatrao jeste racionalno-legalna vlast. To je oblik vlasti koji zbog porekla svoje legitimnosti zavisi od formalnih pravila i ustanovljenih zakona države koji su zapisani i vrlo često veoma kompleksni. Moć racionalno-pravne vlasti je definisana u Ustavu države. Moderna društva zasnovana su racionalno-pravnoj vlasti koju poseduju zvaničnici vlade u većini zemalja. Birokrate su rezultat ovog tipa vlasti.
  • Drugi tip vlasti jeste tradicionalna vlast koja proizilazi iz dugotrajnih običaja, navika i društvenih struktura. Kada vlast prelazi sa jedne generacije na drugu, reč je o tradicionalnoj vlasti. Pravo naslednih monarhija na vlast pruža očigledan primer. Dinastija Tjudora u Engleskoj ili vladavina porodice Mevar u Radžastanu (Indija) su neki od primera tradicionalne vlasti.
  • Treći tip vlasti je harizmatska vlast. Ovde ključnu ulogu igra harizma pojedinca ili vođe. To je vlast koja proističe iz "dara ili blagoslova" ili tvrdnje vođe da njegova moć dolazi od neke "više sile" (na primer, od Boga ili prirodnih zakona i prava) ili putem produhovljenja, vlast koja je superiorna u odnosu na tradicionalnu ili racionalno-legalnu vlast i sledbenici to prihvataju, voljni su da slede ovu uzvišenu vlast umesto one koji su dosad sledili. Primer za ovo može biti NT Rama Rao, filmska zvezda, koji je kasnije postao jedan od najmoćnijih ministara indijske države Andra Pradeš.

Istorija beleži nekoliko društvenih pokreta i revolucija pokrenutih od strane harizmatičnog vođe. Veber tvrdi da ono što razlikuje prinudu, silu i moć jedne strane i vođstvo, ubedljivost i uticaj, s druge strane, jeste upravo legitimitet. Nadređeni osećaju da imaju pravo da izdaju naređenja; podređeni osećaju obavezu da se povinuju. Društveni naučnici se slažu da je vlast samo jedan od nekoliko resursa raspoloživih službenicima na formalnim položajima. Na primer, predsednik države zavisi od pozicioniranja svoje vlasti. Njegov legitimitet mora biti priznat od strane ne samo građana, već i onih koji imaju kontrolu nad ključnim državnim resursima: osoblje, kabinet predsednika, vojni lideri, a u krajnjoj instanci i čitava administracija i politički aparat celokupnog društva.

Vlast može biti stvorena ili izričito ili implicitno; (2) javni subjekti deluju javno i da bi dodelili ovlašćenja svojim agentima, koriste ista sredstva komunikacije koja agenti dalje koriste za komunikaciju trećim licima; (3) očigledan autoritet predstavlja situaciju kada nadređeni svom agentu postavlja ograničenja koja nisu poznata trećem licu; (4) ograničenja organima vlasti su ostvarena na otvoren način, kroz zakone i propise; (5) svako, uključujući i preduzetnike, treba da zna zakone i propise naše vlasti i stoga je (6) koncept "očigledne vlasti" često nepodesan kada je reč o državnoj vlasti, budući da se samo razumljiva ograničenja smatraju poznata trećim licima, urušavajući bilo kakvu pojavu vlasti.

U skorije vreme, koncept vlasti se takođe razmatra kao vodeći princip u dizajnu interakcije između mašine i čoveka.[5]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Drevna shvatanja autoriteta potiču iz Rima i kasnije izvlače iz katoličke (tomističke) misli i drugih tradicionalnih shvatanja. U modernijem smislu, oblici vlasti uključuju prelaznu vlast (na primer poput one u Kambodži),[6] javnu vlast u obliku narodne moći i, u administrativnijim terminima, birokratske ili upravljačke tehnike. Što se tiče birokratskog upravljanja, jedno od ograničenja vladinih agenata izvršne vlasti, kako ih je istakao Džordž A. Krause, jeste to što oni nisu toliko bliski narodnoj volji kao što su to izabrani predstavnici.[7] Zahtevi za autoritetom mogu se proširiti na nacionalni ili individualni suverenitet, što se široko ili privremeno shvata kao zahtev za politički autoritet koji je legitiman.[8]

Istorijska primena autoriteta u političkom smislu uključuje formiranje grada-države Ženeve, a eksperimentalni traktati koji uključuju temu autoriteta u vezi sa obrazovanjem uključuju Emil, ili O obrazovanju Žan-Žaka Rusoa. Kako Dejvid Lajtin definiše, autoritet je ključni koncept koji treba definisati u određivanju opsega i uloge političke teorije, nauke i istraživanja.[9] Relevantnost utemeljenog shvatanja vlasti uključuje osnovno utemeljenje i formiranje političkih, građanskih i/ili crkvenih institucija ili predstavnika. Poslednjih godina, međutim, autoritet u političkom kontekstu je dovođen u pitanje ili osporavan.

Politička filozofija[uredi | uredi izvor]

Bilo je nekoliko doprinosa debati o političkom autoritetu.[10][11] Između ostalih, Hana Arent, Karl Joakim Fridrih, Tomas Hobs, Aleksandar Kojev i Karl Šmit dali su neke od najuticajnijih tekstova.

U evropskoj političkoj filozofiji, jurisdikcija političke vlasti, lokacija suvereniteta, balansiranje pojmova slobode i autoriteta,[12] i zahtevi političkih obaveza su bila ključna pitanja od vremena Platona i Aristotela do danas. Većina demokratskih društava je uključena u stalnu diskusiju o legitimnom obimu vršenja vladine vlasti. U Sjedinjenim Državama, na primer, preovlađuje uverenje da politički sistem kakav su uspostavili očevi osnivači treba da pruži stanovništvu onoliko slobode koliko je razumno; ta vlada bi u skladu sa tim trebalo da ograniči svoja ovlašćenja, što je poznato kao ograničena vlada.[13][14][15]

Politički anarhizam[16][17][18][19][20] je filozofija koja odbacuje legitimitet političkog autoriteta i privrženost bilo kom obliku suverene vladavine ili autonomije nacionalne države.[21] Argument za političku anarhiju iznosi Majkl Hjumer u svojoj knjizi Problem političkog autoriteta.[22][23][24] S druge strane, jedan od glavnih argumenata za legitimnost države je neka forma teorije društvenog ugovora koju je razvio Tomas Hobs u svojoj knjizi Levijatan iz 1668. ili Žan-Žak Ruso u svojim političkim spisima o društvenom ugovoru.[25][25][26][27]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Anthony Giddens, Sociology. London: Polity Press, 1997:581
  2. ^ Max Weber in "Weber's Rationalism and Modern Society: New Translations for the 21st Century", translated and edited by Tony Waters and Dagmar Waters. str. 137-138.
  3. ^ Tony Waters and Dagmar Waters, Weber's Rationalism and Modern Society, Palgrave Books (2015). стр. 137-138
  4. ^ Max Weber in Weber's Rationalism and Modern Society, translated and edited by Tony Waters and Dagmar Waters, Palgrave Books (2015). str. 136.
  5. ^ Flemisch, F., Heesen, M., Hesse, T., Kelsch, J., Schieben, A., & Beller, J. (2011). Towards a Dynamic Balance between Humans and Automation: Authority, Ability, Responsibility and Control in Cooperative Control Situations. Cognition, Technology and Work Архивирано на сајту Wayback Machine (30. јул 2013). Advance online publication. doi: 10.1007/s10111-011-0191-6
  6. ^ Widyono, Benny (oktobar 2014). „United Nations Transitional Authority in Cambodia (UNTAC)”. 
  7. ^ Krause, George A. (2010). Durant, Robert F., ur. „Legislative Delegation of Authority to Bureaucratic Agencies”. The Oxford Handbook of American Bureaucracy. New York: Oxford University Press. str. 524. 
  8. ^ Glanville, Luke (2016). Bellamy, Alex J., ur. „Sovereignty”. The Oxford Handbook of the Responsibility to Protect. New York: Oxford University Press. str. 153. 
  9. ^ Laitin, David (1998). „Toward a Political Science Discipline: Authority Patterns Revisited”. Comparative Political Studies. 31 (4): 423—443. S2CID 146736449. doi:10.1177/0010414098031004002. 
  10. ^ Christiano, Tom (19. 3. 2013). „Authority”. Ur.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Stanford University. Pristupljeno 1. 3. 2017. 
  11. ^ Huemer, Michael (januar 2013). The Problem of Political Authority: An Examination of the Right to Coerce and the Duty to Obey. Palgrave Macmillan. str. 5–7. ISBN 978-1137281654. 
  12. ^ Cristi, Renato (2005). Hegel on Freedom and Authority. Cardiff, Wales: University of Wales Press. 
  13. ^ Amy Gutmann, "How Limited Is Liberal Government" in Liberalism Without Illusions: Essays on Liberal Theory and the Political Vision of Judith N. Shklar (University of Chicago Press, 1996), pp. 64–65.
  14. ^ Michel Rosenfeld, "Modern Constitutionalism as Interplay Between Identity and Diversity" in Constitutionalism, Identity, Difference, and Legitimacy: Theoretical Perspectives (ed. Michel Rosenfeld: Duke University Press, 1994) pp. 11–12.
  15. ^ John Samples, "Introduction" in James Madison and the Future of Limited Government (Cato Institute, 2002), p. 1.
  16. ^ Wayne Gabardi, „review”. JSTOR 1957102.  Arhivirano 2017-06-11 na sajtu Wayback Machine of Anarchism by David Miller, published in American Political Science Review Vol. 80, No. 1. (Mar. 1986), pp. 300–302.
  17. ^ Rex Martin (april 1974). „Wolff's Defence of Philosophical Anarchism”. The Philosophical Quarterly. 24 (95): 140—149. JSTOR 2217718. doi:10.2307/2217718. Arhivirano iz originala 2023-08-05. g. Pristupljeno 2021-01-04. 
  18. ^ Simmons, A. John (16. 2. 2009). „Philosophical Anarchism”. Search eLibrary. SSRN 1344425 Slobodan pristup. doi:10.2139/ssrn.1344425. Arhivirano iz originala 13. 6. 2021. g. Pristupljeno 4. 1. 2021. 
  19. ^ Antliff, Allan. 2001. Anarchist Modernism: Art, Politics, and the First American Avant-Garde. University of Chicago Press. p. 4.
  20. ^ Outhwaite, William & Tourain, Alain (Eds.). (2003). "Anarchism." The Blackwell Dictionary of Modern Social Thought (2nd Edition, p. 12). Blackwell Publishing.
  21. ^ The New Fontana Dictionary of Modern Thought Third Edition, Allan Bullock and Stephen Trombley, Eds. p. 115.
  22. ^ Huemer, Michael. The Problem of Political Authority: An Examination of the Right to Coerce and the Duty to Obey. Palgrave Macmillan. ISBN 978-1137281654. 
  23. ^ Huemer, Michael (2013). „The Problem of Political Authority”. Arhivirano iz originala 2013-10-03. g. Pristupljeno 2013-09-18. 
  24. ^ Talbott, Clint (april 2011). „The "moral illusion" of governmental authority”. Arhivirano iz originala 2011-04-13. g. Pristupljeno 2013-09-18. 
  25. ^ a b Wokler, Robert (2001). Rousseau: a very short introduction. Very short introductions. Oxford: Oxford Univ. Press. ISBN 978-0-19-280198-2. 
  26. ^ Gay, Peter (1959). Voltaire's Politics: The Poet as Realist. New Jersey: Princeton University Press. str. 214–219. 
  27. ^ Davidson, Ian (2004). Voltaire in Exile. Atlantic books. str. 186—187. ISBN 1843540878. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Власт&oldid=27833726”