Društvena stratifikacija

Socijalna ili društvena stratifikacija je pojam u sociologiji koji označava hijerarhijsko postavljanje društvenih klasa, kasti i pojedinih slojeva unutar društva u pogledu dostupnosti materijalnim ili simboličkim dobrima. Dok su za sva društva karakteristični neki oblici stratifikacije, tek razvojem sistema zasnovanih na državnoj organizaciji dolazi do velikih razlika u bogatstvu i moći. Najznačajniji oblik stratifikacije u modernim društvima je u podeli na klase.

Ovakva vrsta hijerarhije nije univerzalna za sva društva (na primer zajednice lovaca-sakupljača) ona se smatra zajedničkom svim društvima koja su dosegla stepen razvoja nužan za postojanje države. Značaj i dimenzija socijalne stratifikacije varira u raznim ideologijama. Funkcionalisti i strukturalisti smatraju da neka vrsta hijerarhije u društvu potrebna i poželjna da bi društvo bilo stabilno i da bi funkcionisalo. Drugi, na primer marksisti, smatraju da socijalna satrifikacija sprečava socijalnoekonomski razvoj radničke klase i dozvoljava višoj klasi da iz generacije u generaciju iskorišćava proletarijat.

Kategorizacija ljudi prema društvenom sloju najjasnije se javlja u složenim državnim, policentričnim ili feudalnim društvima, koja se zasnivaju na socijalno-ekonomskim odnosima između klasa plemstva i klasa seljaka. Istorijski gledano, može li se društvo lovaca-sakupljača, plemena i bendova definisati kao socijalno raslojeno, ili je socijalno raslojavanje inače započeto poljoprivredom i sredstvima društvene razmene, i dalje je predmet rasprave u društvenim naukama. Utvrđivanje struktura socijalne stratifikacije proizilazi iz nejednakosti statusa među ljudima, dakle, stepen socijalne nejednakosti određuje socijalni sloj osobe. Generalno, što je veća socijalna složenost jednog društva, to u većoj meri postoji socijalna stratifikacija putem socijalne diferencijacije.

Obeležja

U svim ljudskim društvima postoji neka vrsta društvene nejednakosti. Nejednakost među slojevima sastoji se od nekoliko komponenata: materijalnom bogatstvu, prestižu i moći.

• Pojam stratifikacija odnosi se na grupe, a ne na pojedince. Količina bogatstva, moći i prestiža pojedinca u stratifikovanom društvu ne zavisi od ličnih karakteristika, već od pripadnosti nekoj društvenoj grupi. Drugim rečima, pojedinac ne bira grupu, već se u njoj rađa.
• Stratifikacija je struktuirani oblik nejednakosti. To znači da nejednakost nije slučajna, već je uređena.
• Stratifikacija je stabilna i trajna, ona je posledica dugotrajnih procesa kroz istoriju. Stratifikacija se takođe nasleđuje (npr. u feudalnom sistemu vlasništvo nad zemljom se prenosi sa oca na sina)
• Svaku stratifikaciju predvodi skup ideja (ili ideologija), kojima se ta stratifikacija opravdava i podupire.

Teorije stratifikacije

Funkcionalistička teorija

Funkcionalisti smatraju da je stratifikacija potrebna i poželjna u društvu kako bi najvažnije položaje u društvu popunili najsposobniji pojedinci. Oni polaze od pretpostavke da delovi društva koriste integralnu celinu i tvrde kako je određeni stepen reda i stabilnosti bitan da bi društveni sistemi funkcionisali. Dakle, ako su najvažniji položaji u društvu ujedno i najnagrađivaniji, ljudi će se više školovati i preuzimati odgovornije položaje. Oni se bave funkcionisanjem društvene stratifikacije, njenim doprinosom održavanju i dobrobit društva. Funkcionalisti smatraju da upravo ta nejednakost nagrada motivacija ljudima. Na temelju svoga rada, ljudi dobivaju nagradu, što dodatno potstiče takmičenje i konkurenciju.

Problem funkcionalističke teorije je u tome što se postavlja pitanje je li ta nagrada opravdano i zasluženo dobijena. Može li se odrediti koji je društveni položaj važniji od drugih, npr. zašto je univerzitetski profesor važniji od poštara. Takođe, funkcionalisti smatraju da će pojedinac svojim ambicijama i talentom postići položaj, a tu se pojavljuje problem jer nemaju svi iste predispozicije za školovanje.

Marksistička teorija

Za razliku od funkcionalista, koji stratifikaciju smatraju uslovom za opstanak društva, marksisti smatraju stratifikaciju kao izvor suprotstavljenosti interesa različitih grupa. Začetnik takvog gledišta je Karl Marks. Marks je društvene klase odredio kao grupe ljudi koji imaju zajedički odnos prema sredstvima za proizvodnju. Marks kao glavni kriterij stratifikacije navodi ekonomsko vlasništvo, tj. vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. On razlikuje dve osnovne klase: kapitaliste (koji su vlasnici sredstava za proizvodnju) i proletere (ili radničku klasu). Marks tvrdi kako su te dve klase u stalnom sukobu zbog toga što kapitalisti izrabljuju proleterijat. On smatra da radnici tokom dana proizvedu puno više nego što nadnicom (platom) dobiju zauzvrat. Dakle, ne postoji poštena razmena vrednosti nadnice i vrednosti radne snage, već kapitalist (s obzirom da je vlasnik sredstava za proizvodnju) dobija profit tako što prisvaja deo vrednosti radne snage bez naknade. Marks je smatrao da ta klasna borba postoji kroz čitavu ljudsku istoriju i da je ona pokretač društva.

Razvoj kapitalizma uzrokuje sve veću koncentraciju kapitala, pa time i sve veću koncentraciju radne snage, povećava se interakcija među radnicima i oni se sve više povezuju u borbi protiv izrabljivanja. Sa sve većom koncentracijom radnici razvijaju klasnu svest o svojem položaju. Kao vrhunac Marks je naveo proletersku revoluciju kao jedini način prelaska iz kapitalističkog u socijalističko društvo. Marks ovde iznosi tek jednu dimenziju klasne različitosti (ekonomsku), što je nadopunio Maks Veber s još dve dimenzije: socijalnom i političkom.

Kritike na ovu teoriju su mnogobrojne. Kritičari tvrde da borbu među klasama mogu uzrokovati i drugi činioci (religijski, etnički, rasni itd). Marksova teorija dobija veliki udarac tokom socijalističkih revolucija u 20. veku. Sledeći Marksovo učenje, u zemljama u kojima je došlo do socijalističkih revolucija, ukida se (barem delomično) privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, ali stupanj nejednakosti je i dalje ostao velik.

Veberovo gledište

Maks Veber je razradio i proširio Marksovu teoriju. Marksisti smatraju da je osnovni kriterijum društvene moći privatno vlasništvo i ekonomski resursi, dok Veber uvodi još dve dimenzije- socijalnu i političku. On ne vidi razlog zbog kojega bi ljudi morali razviti zajednički identitet. Nezadovoljni pojedinac može reagovati na niz načina kako bi zbacio kapitalizam. Status, a ne klasa formira društvene grupe iz zajedničkih interesa i identiteta te jednaka klasna situacija ne pripada istoj statusnoj grupi. Ona se sastoji od pojedinaca koji imaju slične društvene časti.

Veber razlikuje tri dimenzije stratifikacije:

1. ekonomska - Razlike među grupama u društvu očituju se razlikama u posedu imovine. Pripadnici iste klase imaju sličnu pristupnost materijalnim dobrima, slične uslove života itd.
2. socijalna - Predstavlja čast, ugled, priznanja itd. (društveni prestiž)
3. politička - Politička moć.

Ove tri dimenzije stratifikacije su međusobno nezavisne (lopov može imati veliko bogatstvo, ali ne mora imati moć ili ugled), ali se isprepliću, jer npr. ko ima moć, iskoristiće to u sticanju bogatstva i ugleda. Veberova teorija je pogodna za proučavanje nejednakosti socijalističkih društava u kojima ne postoji stratifikacija temeljena na privatnom vlasništvu (jer je ukinuto), nego se temelji na prestižu i moći.

Klase u kapitalističkom društvu

Većina sociologa deli tri glavne klase:

1. gornja klasa - Vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju 3%-5%
2. srednja klasa - Posedovanje određenih kvalifikacija 45%-50% ("beli okovratnici")
3. niža radnička klasa - Posedovanje manuelne radne snage 50%-55% ("plave bluze")

Klasna nejednakost rezultat je nejednakosti u ugledu nekog zanimanja određenoj prema nagradi za to zanimanje. U radničkoj klasi nagrađivanje je povezano prema kvalifikovanosti. Sociolozi primećuju razlike u platama, sigurnosti zarade i zaposlenja, benificija i samog kvaliteta života na strani „bijelih kragni”. U radničkoj klasi postoji klasni identitet i interesi tvoreći prepoznatljive potkulture, prihvaćaju život kakav jest, dok srednja klasa upravlja svojom sudbinom i ambicijom želi da popravi svoj položaj te ističe svoja postignuća i strategiju. Ona vidi društvo kao lestvicu po kojoj se moguće uspinjati, dakle u klasi se rađa, ali se ona može promeniti.

Vidi još

• Klasna stratifikacija
• Religiozna stratifikacija
• Društvena klasa
• Socijalna hijerahija
• Egalitarizam
• Komunizam
• Marksizam

Literatura

• Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
• Grusky, David B. (2014). Social Stratification: Class, Race, and Gender in Sociological Perspective (4th izd.). Boulder: Westview Press. ISBN 978-0813346717. 
• Solon, Gary (mart 2014). „Theoretical models of inequality transmission across multiple generations” (PDF). Research in Social Stratification and Mobility. 35: 13—18. S2CID 154287581. doi:10.1016/j.rssm.2013.09.005. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Dr. sc. Nenad Fanuko, Sociologija, 14. izdanje, Zagreb 2008.
• Benjamin, Walter. Theses on the Philosophy of History. 
• Cohen, G. A. (2000) [1978]. Karl Marx's Theory of History: A Defence (expanded izd.). Oxford: Clarendon Press. 
• Engels, Friedrich (1946). „Foreword”. Ludwig Feuerbach and the End of Classical German Philosophy. Moscow: Progress Publishers. Pristupljeno 21. 4. 2018 — preko Marxists Internet Archive. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Foster, John Bellamy (1999). Marx's Ecology: Materialism and Nature. New York: Monthly Review Press. 
• Foster, John Bellamy; Clark, Brett (2008). Critique of Intelligent Design: Materialism versus Creationism from Antiquity to the Present. New York: Monthly Review Press. ISBN 978-1-58367-173-3. 
• Fromm, Erich (1961). „Marx's Historical Materialism”. Marx's Concept of Man. New York: Frederick Ungar Publishing. Pristupljeno 21. 4. 2018 — preko Marxists Internet Archive. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Kołakowski, Leszek (1978). Main Currents of Marxism: Its Origins, Growth and Dissolution. 
• Lenin, Vladimir Illyich (n.d). „Kritičeskie zametki po nacionalьnomu voprosu” [Critical Remarks on the National Question]. Polnogo sobraniя sočineniй V. I. Lenina (na jeziku: ruski). 24 (5th izd.). str. 113—150. 
• Marx, Karl (1977). Preface. A Contribution to the Critique of Political Economy. Od strane Marx, Karl. Dobb, Maurice, ur. Prevod: Ryazanskaya, S. W. Moscow: Progress Publishers. Pristupljeno 21. 4. 2018 — preko Marxists Internet Archive. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
•  ———  (1993). Grundrisse: Foundations of the Critique of Political Economy. Prevod: Nicolaus, Martin. London: Penguin Books. ISBN 978-0-14-044575-6. 
• Marx, Karl; Engels, Friedrich (1968). Selected Works in One Volume. London: Lawrence and Wishart. 
• Meek, Ronald L. (1976). Social Science and the Ignoble Savage. Cambridge Studies in the History and Theory of Politics. Cambridge, England: Cambridge University Press. 
• Nirenberg, David (2013). Anti-Judaism: The Western Tradition. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-34791-3. 
• Popper, Karl (1957). The Poverty of Historicism. 
• Seligman, Edwin R. A. (1901). „The Economic Interpretation of History”. Political Science Quarterly. 16 (4): 612—640. JSTOR 2140420. doi:10.2307/2140420 . 
• Thompson, E. P. (1965). „The Peculiarities of the English”. Socialist Register. 2: 311—362. Pristupljeno 21. 4. 2018. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

Spoljašnje veze

• Darko Polšek, Stratifikacija