Esad-paša Toptani

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Esad-paša Toptani
Lični podaci
Datum rođenja1863.
Mesto rođenjaTirana,  Osmansko carstvo
Datum smrti13. jun 1920.(1920-06-13) (56/57 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska

Esad-paša Toptani (alb. Esat Pashë Toptani; Tirana, 1863 — Pariz, 13. jun 1920) je bio jedan od vodećih albanskih političara početkom 20. veka.[1]

Na samom početku 20. veka, u periodu u kojem je Albanija pripadala Osmanskom carstvu, bio je komandant žandarmerije u Janjini, a zatim u Skadru i poslanik u parlamentu Osmanskog carstva.[2] Kada je 1913. godine Osmansko carstvo izgubilo kontrolu nad Albanijom, organizovao je proglašenje tri međunarodno nepriznate albanske države (Republike Centralne Albanije 1913. godine, Albanskog Islamskog Emirata 1914. godine i Kraljevine Albanije 1920. godine). Početkom 1914. godine je oko dva meseca bio ministar odbrane i unutrašnjih poslova u prvoj međunarodno priznatoj albanskoj državi, Kneževini Albaniji. Uz podršku okolnih balkanskih zemalja, bio je pobornik principa Balkan balkanskim narodima mimo volje i podrške Centralnih sila. Zbog optužbi da je podržavao pobunu protiv princa proteran je iz Albanije polovinom 1914. Vratio se u Albaniju u jesen 1914, pošto su pobunjenici uspeli da zauzmu teritoriju Kneževine Albanije i prinude princa na bekstvo iz zemlje. Tokom Prvog svetskog rata je podržavao saveznike i sa odredom albanskih žandarma jedno vreme učestvovao u bitkama na Solunskom frontu. U Parizu ga je po završetku Prvog svetskog rata ubio atentator Avni Rustemi u junu 1920.

Porodica Toptani[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Porodica Toptani

Esad-paša potiče iz bogate zemljoposedničke porodice Toptani,[3] poreklom iz Kroje, koja je 1816. godine preuzela kontrolu nad Tiranom. Porodica Toptani je imala posede u centralnom delu Tirane, uključujući i zemljište na kojem se danas nalazi Parlament Albanije. Farme i šume istočno od Tirane takođe su pripadale ovoj porodici. Prva polovina 19. veka bila je zlatno doba porodice Toptani. To je bilo vreme kada je u Osmanskom carstvu dozvoljeno lokalnim vođama da imaju određenu slobodu upravljanja svojim imanjima — čitlucima.[4]

Vojna karijera[uredi | uredi izvor]

Esad-paša je bio šef lične garde sultana Abdula Hamida II u periodu pre mladoturske revolucije.[5] Na samom početku 20. veka Esad-paša je bio komandant žandarmerije u Janjini, a sve do izbijanja Balkanskih ratova je bio komandant žandarmerije u Skadru u kojem se bavio davanjem koncesija italijanskim preduzećima za eksploataciju drveta iz okolnih šuma.[6]

Esad-paša (u sredini) među poslanicima u Otomanskom parlamentu, april 1909.

Esad-paša Toptani je postao simpatizer pokreta mladoturaka posle ubistva njegovog brata Gani-bega Toptanija koje su izvršile snage lojalne sultanu Abdulu Hamidu II. Postoje navodi o tome da je ubistvo Gani-bega Toptanija izvršio sin velikog vezira po naredbi samog sultana Abdula Hamida II kao i da je Gani-begov sluga osvetio njegovu smrt ubivši ubicu svog gospodara usred dana na Galata mostu u Istanbulu. Ovaj događaj je navodno izazvao prezir javnosti prema Esad-paši jer nije bio on, već bratovljev sluga koji je osvetio Gani-begovu smrt.[7] Posle Mladoturske revolucije 1908. godine bio je poslanik u skupštini Osmanskog carstva kao predstavnik izborne jedinice Drač, a 1909. godine je predao sultanu Abdul Hamidu II ukaz o njegovom svrgavanju.[2]

Opsada Skadra[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Opsada Skadra (1912—1913)

Tokom Balkanskih ratova komandovao je, posle misteriozne pogibije generala Hasana Rize u zasedi u Skadru 18. januara 1913. godine, vojskom Osmanskog carstva prilikom opsade Skadra kada je sedam meseci, tj. do 23. aprila 1913. godine odolevao napadima vojske Kraljevine Crne Gore.[8] Postoje tvrdnje da je Esad-paša organizovao ubistvo Hasana Rize[3]. Esad-paša je predao kontrolu nad Skadrom i zbog velikih gubitaka crnogorske vojske strepeo je od odmazde pobednika. Međutim, pobednici su se poneli viteški.[9] Zarobljenom Esad-paši i njegovim saborcima je dozvoljeno da, prilikom povlačenja iz Skadra, zadrže lično naoružanje. Pesnik Aleksa Šantić je inspirisan predajom Skadra vojsci Kraljevine Crne Gore napisao pesmu pod nazivom „Esad Paši“[10].

Republika Centralna Albanija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Republika Centralna Albanija

Odlukom velikih sila, donetom 29. jula 1913. na osnovu odredbi Londonskog ugovora o miru je formirana Kneževina Albanija i imenovan Vilhelm od Vida za kneza. Zbog toga su se početkom avgusta vojske balkanskih saveznica povukle sa teritorije Albanije. Pošto vlast novostvorene Kneževine Albanije još uvek nije bila konstituisana, kontrolu nad teritorijom Kneževine Albanije su imale dve osobe. Najveći deo Albanije je kontrolisao Esad-paša Toptani, koji je pod komandom imao hiljade naoružanih žandarma i vojnika sa kojima se povukao posle predaje Skadra. Određenu moć je imao i Ismailj Ćemali koji se nalazio na čelu privremene vlade koja je 28. novembra 1912. deklarisala nezavisnost Albanije u kojoj je resor odbrane bio poveren Isi Boljetincu, jednom od vođa oko 20.000[2] [a] kosovskometohijskih kačaka koji su tokom Prvog balkanskog rata pobegli u Albaniju.

U septembru 1913. godine, posle naoružavanja koje je finansirala Austrougarska i obuke koje je izvela probugarska VMRO, izveden je napad kačaka na Kraljevinu Srbiju u više pravaca (na područje Ljume, Đakovice, Prizrena, Debra, Kičeva, Struge i Ohrida), i uz tajnu podršku Ismailja Ćemalija. Ovaj napad se završio totalnim neuspehom i uz velike žrtve.

Napad na Kraljevinu Srbiju koji su organizovale Austrougarska i Kraljevina Bugarska a koji su izvele snage lojalne Ismailju Ćemaliju je bio jedan od razloga da Esad-paša, u cilju sprečavanja da Albanija bude uvučena u sukob sa Kraljevinom Srbijom, 16. oktobra 1913. osnuje Republiku Centralnu Albaniju sa prestonicom u Draču.[11] Oko sebe je okupio veliki broj islamista i zemljoposednika koji su bili zabrinuti da bi vlada pod kontrolom velikih evropskih sila mogla da ih liši privilegija. Esad-pašu i Republiku Centralnu Albaniju je finansijski podržavala Srbija koja je zauzvrat očekivala određene teritorijalne kompenzacije kod Crnog Drima i da se Esad-paša obračuna sa kačacima Ise Boljetinca i ostalih koji su bili okupljeni oko Ismailja Ćemalija.[12] Za Srbiju je bilo veoma važno da neutrališe oko 20.000 naoružanih kačaka pod komandom Ise Boljetinca, Hasana Prištine i ostalih vođa kačaka, pre očekivanog napada Bugara u Drugom balkanskom ratu.[2]

Ministar odbrane i unutrašnjih poslova Kneževine Albanije[uredi | uredi izvor]

Ahmed Izet-paša
Glavni članak: Kneževina Albanija

Velike sile su uticale na Esad-pašu da 1. februara 1914. godine pristane da preda vlast knezu Vilhelmu od Vida, a zauzvrat je dobio položaj ministra odbrane i ministra unutrašnjih poslova. Esad-paša je predvodio delegaciju predstavnika 18 oblasti Albanije koja je putovala u Nemačku da formalno ponudi presto Vilhelmu od Vida, koga su velike sile izabrale za kneza Kneževine Albanije.[11]

Grupa proosmanskih islamista i zemljoposednika je u nameri da osujeti Velike sile da postave kneza koji bi ih lišio njihovih privilegija organizovala proteste i pobune i krajem 1913. godine u saradnji sa vlastima u Istanbulu a uz podršku Esad-paše Toptanija[13] pozvala Ahmeda Izet-pašu (tada Ministra rata u Osmanskom carstvu) da preuzme presto Kneževine Albanije.[13] Zbog toga je austrougarskim parobrodom nekoliko stotina vojnika i oficira Osmanskog carstva prevezeno u Valonu da bi podržali ustanak islamista i ustoličenje Ahmeda Izet-paše.[13]

Kada je pokušaj završio neuspehom, zvaničnici u Istanbulu su negirali da su bili upoznati sa proklamacijom Ahmeda Izet-paše koji je sa svoje strane negirao celu priču[13].

Knez Vilhelm i njegova žena Sofi po iskrcavanju u luku Drač u Albaniji, 7. marta 1914.

Značajan broj stanovnika islamske veroispovesti je bio protiv izbora Vilhelma od Vida za kneza, ali je Esad-paša založio svoj autoritet iza ove odluke velikih sila, što je uticalo na smirivanje nezadovoljstva sa jedne strane ali i dovelo do stvaranja određenog animoziteta prema Esad-paši sa druge.[11]

Nekoliko nedelja po dolasku Vilhelma od Vida u Albaniju, zbog toga što nije sproveo agrarne reforme, došlo je do proturske pobune koju su predvodili nezadovoljni zemljoradnici. Zbog optužbi da pomaže pobunjenike, 19. maja 1914. godine Esad-paša je uhapšen i proteran iz Albanije.[14] Esad-paša je u svom memorandumu o Albaniji napisao da su osobe koje su ga uhapsile bile austrofili i da je knez Vilhelm od Vida izvršio njegovo hapšenje po nagovoru diplomatskog predstavnika Austrougarske.[11] Posle njegovog proterivanja iz Albanije učestali su upadi kačaka u Kraljevinu Srbiju iz Albanije.[2]

Na teritoriji Albanije je početkom 1914. godine bilo pripadnika austrougarske vojske koji su tesno sarađivali sa nelegalnim odredima naoružanih albanskih bandita a kasnije tokom godine i kombinovanim odredima sastavljenim od domaćeg stanovništva i bugarskih komita.[15]

Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Niški sporazum (1914)

U izgnanstvu je Esad-paša uvideo da u njegovom odsustvu Austrougarska i Osmansko carstvo žele da upotrebe Albance u predstojećim sukobima u Prvom svetskom ratu i da ih uvuku u rat na strani Centralnih sila podsticanjem sukoba Albanije i Kraljevine Srbije. U želji da spreči da Albanija bude na ovakav način gurnuta u rat Esad-paša je dobio podršku Vlade Kraljevine Srbije da se vrati u Albaniju i preuzme vlast a da zauzvrat potpiše sporazume o zajedničkoj odbrani, carinskoj uniji i slično, što bi garantovalo mir za Albaniju i bezbedne jugozapadne granice Kraljevini Srbiji.[2] Kada je knez Vilhelm od Vida zajedno sa čitavom vladom u septembru 1914. napustio Albaniju jahtom italijanske mornarice ubrzo po izbijanju Prvog svetskog rata, Esad-paša se nalazio u Francuskoj,[11] ali se već u oktobru 1914. godine vratio u Drač. U Drač je Esad-paša doputovao preko Atine i Niša u kojima je informisao predstavnike Srbije i Grčke o stavu koji će Albanija pod njegovim vođstvom zauzeti prema Centralnim silama.[11]

U Nišu je, pre povratka u Albaniju, sa Nikolom Pašićem (predsednikom vlade Kraljevine Srbije) potpisao tajni sporazum kojim je bilo predviđeno osnivanje zajedničkih političkih i vojnih institucija, vojni savez i izgradnja pruge od Srbije do Drača. Tekstom sporazuma je bilo predviđeno da Srbija na poziv Esad-paše vojno interveniše u cilju zaštite režima i da finansira Esad-pašinu žandarmeriju i snabdeva je vojnom opremom.

Albanski Islamski Emirat[uredi | uredi izvor]

Kada je doputovao u Drač početkom oktobra 1914. godine Esad-paša je formirao novu vladu i deklarisao Albaniju kao Albanski Islamski Emirat, a senat ga je sutradan proglasio za predsednika vlade.[11] Ova država nije nikada bila međunarodno priznata iako je imala podršku Kraljevine Srbije. Kada je u oktobru 1914. godine preuzeo upravljanje Albanijom, obratili su mu se sa predlozima za savezništvo diplomatski predstavnici Austrougarske i Bugarske. Bugarski predstavnik ga je informisao o nameri Bugarske da se priključi Centralnim silama i predložio mu da učestvuje u zajedničkom napadu na Kraljevinu Srbiju. Zbog toga što je smatrao da će Saveznici priznati pravo na nezavisnost malobrojnijim narodima i njihovim nacionalnim državama, Esad-paša je odbio predloge Austrougarske i Bugarske i otvoreno se svrstao na stranu Saveznika.[11]

Kada je početkom novembra 1914. godine Osmansko carstvo ušlo u rat na strani Centralnih sila, Esad-paša je izgubio podršku albanskih muslimana, pošto je podržavao Saveznike i bio saveznik Kraljevine Srbije koja je bila na strani Saveznika. Vojni sud u Istanbulu ga je osudio na smrt[11], a islamisti su u organizaciji Austrougarske i mladoturaka protiv njega podigli niz antisrpski motivisanih ustanaka i stekli kontrolu nad određenim teritorijama u Albaniji, ističući i zahteve za aneksijom Kosova i Metohije.[2]

Početkom juna 1915. godine Kraljevina Srbija je poslala 20.000 vojnika[2] [b] kao pomoć Esad-paši. Oni su zauzeli Elbasan i Tiranu i oslobodili opkoljenog Esad-pašu u Draču. Tokom gušenja pobune snage lojalne Esad-paši su zaplenile 30.000 pušaka kojima je Austrougarska naoružala pobunjenike i koje bi, da ih nisu Esad-paša i snage pod njegovom kontrolom zaplenile, bile upotrebljene u borbi protiv Kraljevine Srbije.[11]

Unija Kraljevine Srbije i Albanskog Islamskog Emirata[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Niški sporazum (1914)

U Tirani je na dan 28. juna (Vidovdan) 1915. godine potpisan tajni ugovor o realnoj uniji između Srbije i Albanije u kojem je bilo predviđeno formiranje zajedničke vojske, carinske uprave, centralne banke i diplomatskih predstavništava. Esad-paša bi bio, u skladu sa odredbama ovog ugovora, knez Albanije a zauzvrat bi granice bile prepravljene u korist Srbije. Esad-paša je bio zagovornik principa „Balkan balkanskim narodima“ i u cilju ostvarivanja tog principa i u cilju suprotstavljanja aspiracijama Austrougarske i Italije je 1915. godine sklopio ovaj ugovor o uniji između Srbije i Albanije.

Albanska golgota[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Albanska golgota

Tokom srpskog povlačenja kroz Albaniju, Esad-paša je srpskoj vojsci pokazao veliku solidarnost. Njegova žandarmerija je na granici štitila bokove kolona srpske vojske u odstupanju, dok ju je u neprohodnim i divljim područjima susretala i pokazivala joj put. Lokalno seosko stanovništvo pružalo je srpskoj vojsci utočište po njegovoj naredbi. Čak je i poslednje zalihe hrane za svoju žandarmeriju ustupio srpskoj vojsci, čime je spasavao čitave srpske jedinice.[16] Takođe je izdao naređenje da se na teritoriji Albanije obavezno mora primati srpski dinar kao sredstvo plaćanja da bi omogućio srpskim vojnicima da kupe namirnice za svoje potrebe. Bilo mnogo je primera Esad-pašine pomoći[16]. Broj žrtava Albanske golgote vojske i civila bi bio mnogo veći da nije bilo podrške Esad-paše.

Odlazak iz Albanije zbog austrougarske okupacije[uredi | uredi izvor]

Kada je Austrougarska, posle zauzimanja teritorije Kraljevinom Srbije i Kraljevine Crne Gore, počela tokom 1916. godine da zauzima teritoriju Albanije, Esad-paša Toptani je u ime Albanskog Islamskog Emirata objavio rat Centralnim silama i zajedno sa italijanskom vojskom učestvovao u odbrani Drača od Austrougarske,[11]. U oktobru i decembru je Italija okupirala deo Albanije, konkretno luke Saseno i Valonu kada su Velike sile koje su bile pripadnice Antante prekršile odredbe Londonskog mira. U cilju privlačenja Italije u svoj blok i njenog uvlačenja u rat sa Centralnim silama tajnim Londonskim paktom od 26. aprila 1915. su Velike sile promenile teritorijalni status i granice Albanije i dodelile luke Saseno i Valonu Italiji. Ona je već bila okupirala deo Albanije i ove luke 30. oktobra i 26. decembra 1914. godine, a okupaciju je formalno okončala 3. juna 1917. godine kada je italijanski general Đakinto Ferero proglasio jednostranu deklaraciju o nezavisnosti okupiranog dela Albanije pod protektoratom Italije.[17]

Esad-paša napušta Drač 1916.

Austrougarska je ubrzo po napadu tokom 1916. okupirala Albaniju zbog čega je Esad-paša bio prisiljen da napusti zemlju. Francuska je izvršila zauzimanje regiona oko grada Korča na jugoistoku Albanije i proglasila Republiku Korču pod svojom kontrolom.[18]

Kada je tokom 1916. godine Austrougarska uspela da okupira većinu teritorije Kneževine Albanije, Esad-paša je napustio Albaniju i otputovao prvo u Brindizi u Italiji a zatim je, da bi izbegao nastojanja Italijanske vlade da ostvari uticaj na njega, otputovao u Francusku. Kada je Italija 3. juna 1917. godine proglasila veliki deo Albanije svojim protektoratom, on je uputio protest italijanskoj vladi.

Esad-paša na Solunskom frontu.

Iz Francuske je brodom francuske vojske doputovao u Solun 1916. Njegova vlada uz posredovanje grčke i srpske diplomatije, dobija status savezničkih kabineta a oko 1.000 njegovih žandarma dobija svoj kamp na Solunskom frontu. Posredstvom vlade Kraljevine Srbije Esad-paša je bezuspešno pokušavao da preuzme kontrolu nad Republikom Korča od Francuske. Esad-pašinu jedinicu su na osnovu odluke Vrhovnog Ratnog Veća da je Italijanska vlada koja ima protektorat nad Albanijom jedina priznata vlada za saveznike, rasformirana i pridodata francuskoj vojsci početkom 1918. godine, uz obrazloženje da je razlog bio nizak moral jedinice.[2]

Kraljevina Albanija[uredi | uredi izvor]

Esad Toptani tokom Prvog svetskog rata.

Po završetku Prvog svetskog rata Esad-paša je ponovo boravio u Francuskoj na mirovnoj konferenciji u Parizu gde je pod okriljem delegacije Kraljevine SHS kao predstavnik Albanije podneo memorandum o Albaniji krajem aprila 1919. godine. Njegove pristalice su tada u Parizu konstituisale nacionalnu skupštinu i formirale Kraljevinu Albaniju, krunišući Esad-pašu za kralja. U Albaniji je u tom periodu izbila pobuna Albanaca koji su počeli da zauzimaju sve veće delove Albanije boreći se protiv italijanske vojske. Italija je zbog uspeha pobunjenika posle nekoliko dana od izbijanja pobune pod kontrolom uspevala da zadrži samo Valonu zahvaljujući podršci ratne mornarice.[5]

Smrt[uredi | uredi izvor]

Esad-paša Toptani je ubijen u atentatu 13. juna 1920. godine dok je izlazio iz Hotela Kontinental u ulici Kastiljone u Parizu, sa namerom da otputuje u Albaniju na svoju kraljevsku inauguraciju.[2] Sahranjen je na srpskom vojničkom groblju u pariskom predgrađu Tije.[19] Ubica je bio Avni Rustemi, vođa revolucionarno buržoaskog pokreta Baškimi, koji je ubijen 1924. godine po nalogu sledbenika Esad-paše Toptanija ili njegovog nećaka, Zoga I od Albanije, kasnijeg predsednika države.[20]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Ulaz u utvrđenje u kojem se nalazi kuća porodice Toptani
Deo kuće porodice Toptani, zanemarene, oronule i zarasle u korov

Posle smrti Esad-paše su nastavljene višegodišnje podele a izbija i građanski rat u Albaniji, zanemarenoj i zaboravljenoj u svetu, sve dok Zog I od Albanije (alb. Mbreti Zogu I), nećak Esad-paše, nije izabran za predsednika početkom 1925. godine.[21]

Esad-paša se u albanskoj istoriografiji smatra jednim od najvećih izdajnika albanskog naroda[2], dok se u Srbiji smatra velikim prijateljem srpskog naroda[16].

Iako je Tirana krajem 20. i početkom 21. veka grad u kojem je graditeljstvo i građevinska delatnost doživela procvat, kuća porodice Toptani koja se nalazi u centralnom delu Tirane je, iako formalno stavljena pod zaštitu države kao spomenik kulture i pretvorena u muzej, zapuštena, obrasla korovom i ruinirana, a ulaz u utvrđenje u kojem se nalazi je onemogućen za posetioce.

U Beogradu jedna ulica u opštini Voždovac nosi Esad-pašino ime.

Dodeljen mu je Kraljevski orden Belog orla.[22]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Around 20.000 men were in arms in the Albanian territory, mostly refugees from Old Serbia and Macedonia whose leaders, Hasan Pristina and Isa Boljetinac, were close associates of Ismail Kemal. Prevod: „Oko 20.000 naoružanih boraca na teritoriji Albanije, uglavnom izbeglih iz Stare Srbije i Makedonije, čije su vođe, Hasan Priština i Isa Boljetinac, bliski saradnici Ismailja Ćemalija.“
  2. ^ Over 20,000 Serbian soldiers armed with guns marched into Albania from three directions at the beginning of June, and took Elbasan and Tirana - the hotbeds of rebellion - suppressed the Young Turk movement, liberated the besieged Essad Pasha in Durazzo.... Prevod: „Preko 20.000 srpskih naoružanih vojnika je umarširalo u Albaniju iz tri pravca početkom Juna, zauzelo Elbasan i Tiranu — uporišta ustanka — potisnulo mladoturski pokret, oslobodilo Esad-pašu u Draču....“

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Essad Paşa (Toptani) | Ottoman Empire, Albanian Nationalism, Diplomat | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-02-02. 
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j Bataković, Dušan (1992). http://balkania.tripod.com/resources/history/kosovo_chronicles/kc_part2e.html |chapter-url= zahteva naslov (pomoć). Ur.: Čolović, Ivan. The Kosovo Chronicles (html) (na jeziku: engleskom jeziku). Čika Ljubina 18-20, Beograd: Knjižara Plato. ISBN 978-86-447-0006-7. Pristupljeno 6. 7. 2010. 
  3. ^ a b Toptani, Esad-paša (16. april 1919). „Mémoire sur l'Albanie, in: European War 1914” (na jeziku: engleski jezik). Robert Elsi, preveo sa francuskog na engleski. Pariz, Francuska. Arhivirano iz originala 2. 11. 2013. g. Pristupljeno 6. jul 2010. 
  4. ^ James, Pettifer (1. 6. 2001). „Ihsan Bey Toptani” (html) (na jeziku: engleski jezik). London, Velika Britanija: The Independent. Pristupljeno 6. 7. 2010. 
  5. ^ a b Walter, Duranty (17. 6). „Many foes sought Essad Pasha's life” (na jeziku: engleski jezik). Njujork, SAD: Njujork Tajms. Arhivirano iz originala 6. 3. 2016. g. Pristupljeno 6. 7. 2010.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date=, |year= / |date= mismatch (pomoć)
  6. ^ [1]The Kosovo Chronicles, Душан Т. Батаковић, Београд: Плато. {{cite book|url=http://balkania.tripod.com/resources/history/kosovo_chronicles/kc_part2e.html]-{The|year=1992|isbn=978-86-447-0006-7|pages=}}
  7. ^ Daram, Idit. „12. poglavlje pod nazivom „Bosna i Hercegovina“”. Twenty Years of Balkan Tangle (na jeziku: engleskom jeziku). BiblioBazaar, LLC. str. 184. Pristupljeno 6. 7. 2010. 
  8. ^ Bogdanović, Dimitrije. „Oslobođenje Kosova”. Knjiga o Kosovu (na jeziku: srpskom jeziku). Arhivirano iz originala 7. 3. 2009. g. Pristupljeno 6. jul 2010. 
  9. ^ „Feljton Večernjih Novosti: Ilija Nikezić, Etika ratovanja, briga za pobeđene”. Pristupljeno 8. 4. 2013. [mrtva veza]
  10. ^ Šantić, Aleksa. Esad Paši — preko Vikizvornika. 
  11. ^ a b v g d đ e ž z i j Toptani, Esad-paša (16. april 1919). „Mémoire sur l'Albanie, in: European War 1914” (na jeziku: engleski jezik). Robert Elsi, preveo sa francuskog na engleski. Pariz, Francuska. Arhivirano iz originala 2. 11. 2013. g. Pristupljeno 6. jul 2010. 
  12. ^ Vickers 2006. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFVickers2006 (help)
  13. ^ a b v g „The Near East. Daring Albanian plot. Secretly aided by Turkey. Porte denies knowledge of the affair.”. Australian newspapers. Pristupljeno 28. 9. 2010. [mrtva veza]
  14. ^ Stavrijanos, Leften Stavros. „Age of Imperialism and capitalism: 1878—1914.”. The Balkans since 1453. (na jeziku: engleskom jeziku). 38. King Street, London, Velika Britanija: Holt, Rinehart and Winston. str. 512. ISBN 978-1-85065-550-3. 
  15. ^ Hiton-Armstrong, Dankan. „Šestomesečno kraljevstvo: Albanija 1914” (na jeziku: engleski). Gervase Belfield i Bejtullah Destani. London, Velika Britanija: „I.B. Tauris“, u saradnji sa „Centre for Albanian Studies“. str. 46—69. Arhivirano iz originala (html) 25. 1. 2011. g. Pristupljeno 6. 7. 2010..  Nepoznati parametar |month= ignorisan (pomoć); Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |access-date= (pomoć)
  16. ^ a b v Srpske novine, br. od utorka 15. avgusta 1917. (po julijanskom kalendaru), naslovna strana.
  17. ^ Kola 2003.
  18. ^ „Internet sajt o državama i svetskim državnicima” (htm) (na jeziku: engleski). 
  19. ^ Violeta Vučetić. „Večna vatra na grobu neznanog junaka”. Arhivirano iz originala 24. 11. 2011. g. Pristupljeno 6. jul 2010. 
  20. ^ Miranda Vikers (1999). The Albanians: a modern history (na jeziku: engleski). IB Tauris. str. 110. ISBN 978-1-86064-541-9. Pristupljeno 7. 10. 2010. 
  21. ^ „Albanija, kratka istorija” (na jeziku: (jezik: engleski)). Pristupljeno 2. 7. 2010. 
  22. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. str. 579. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Есад-паша_Топтани&oldid=27760687”