Eugen Inđić

Eugen Inđić
Fotografija Eugena Inđića (2014)
Datum rođenja	(1947-03-11)11. mart 1947.
Mesto rođenja	Beograd, FNR Jugoslavija
Datum smrti	28. februar 2024.(2024-02-28) (76 god.)
Veb-sajt	eugenindjic.com

Eugen Inđić (Beograd, 11. mart 1947 — 28. februar 2024) bio je francusko-američki pijanista.

Biografija

Njegov otac je bio Srbin, general jugoslovenske vojske tokom Drugog svetskog rata. Majka mu je bila Ruskinja i amaterski je svirala klavir. Inđić je emigrirao sa porodicom e u SAD kada mu je bilo četiri godine. Tamo je postao fasciniran klavirom, nakon što je čuo snimak Šopenove Fantazije-Impromptu i Poloneza u A-duru. Klaviru ga je prvo učio gruzijski profesor klavira Stefani.

Sa 11 godina već je svirao Listovu Kampanelu i Mađarsku rapsodiju br. 13 na televiziji NBC, a sa 12 je napravio svoj prvi snimak za RCA Records na sopstvenom klaviru Rahmanjinova, svirajući Betovenove kompozicije. Sa 13 godina izveo je Listov klavirski koncert u Es-duru i godinu dana kasnije Bramsov klavirski koncert br.2 sa Vašingtonskim nacionalnim simfonijskim orkestrom.

Između 1961. i 1969. godine, na poziv Artura Fidlera, Eugen Inđić je nastupao više puta tokom svake sezone sa Bostonskim pop orkestrom. Njegova prva koncertna turneja (sa 13 koncerata) bila je u Danskoj (1963), zajedno sa Aleksandrom Borovskim. Politiken iz Kopenhagena je napisao: „On svira Šopena kao Poljak, Debisija kao Francuz i Prokofjeva kao ruski majstor“.

Kao „Leonard-Bernstajn stipendista“ na Univerzitetu Harvard, studirao je muzikologiju i kompoziciju kod Lorensa D. Bermana i Leona Kiršnera, diplomirao je sa pohvalom 1969. godine. Leonard Bernstajn ga je opisao kao izvanrednog pijanistu i muzičara, a Emil Gilels ga je nazvao jedinstvenim i nadahnutim umetnikom. Dok je bio na Harvardu, držao je i privatne časove u školi Džulijard kod Mečislava Munca i učenika Rozine Levin Li Tompsona.

Godine 1968. upoznaje Artura Rubinštajna, koji mu je ostao prijatelj i mentor do njegove smrti, nazvavši Inđića „pijanistom svetske klase, retkog muzičkog i umetničkog savršenstva”.

Studirao je kompoziciju u Parizu, a onda se definitivno nastanio u Francuskoj 1972. godine nakon što se oženio Odil Rabo, unukom francuskog kompozitora Anrija Raboa, koja je nasledila Faurea na mestu direktora Pariskog konzervatorijuma, i slučajno 1919. prvog francuskog dirigenta Bostonskog konzervatorijuma.

Pobednik je na tri međunarodna takmičenja: Varšava (1970), Lids (1972) i Rubinštajn Tel Aviv (1974).

Inđić je nastupao sa vodećim orkestrima Sjedinjenih Država, Evrope i Azije. Nastupao je u najpoznatijim muzičkim dvoranama širom sveta.

Eugen Inđić je pozvan da učestvuje u televizijskoj koprodukciji (Francuska, Poljska, Japan) Šopenovih kompletnih dela i snimao je za diskografske kuće Polskie Nagrania / Muza, Columbia Records, RCA Victor, Claves i Calliope.

Njegova diskografija obuhvata dela Šopena (Koncerti za klavir, kompletne balade, Šerci, Imprompt, Sonate i Mazurke) Debisija, Šumana, Prokofjeva, Stravinskog kao i Betovena. Arte Nova Classic je objavio Inđićeve nastupe uživo sa SVF orkestrom Koncerta u be-molu Čajkovskog sa Ahronovičevim i Rahmanjinovim Paganinijevim varijacijama sa Sinopolijem. Njegov snimak Šopenovih Mazurki bio je dvostruko cenjen zbog podvale Džojs Hato. Engleska pijanistkinja potpisala je svoje ime na ovom disku i dobila odlične kritike.

Pored nastupa, Inđić je redovno držao majstorske kurseve u Evropi, Japanu i Sjedinjenim Američkim Državama. Često je bio član žirija na međunarodnim takmičenjima među kojima su Međunarodno takmičenje Šopen, List Vroclav, Rubinštajn Tel Aviv, Praško proleće, lisabonska Viana Da Mota.

Godine 2010. proglašen je „rezidentnim umetnikom“ u Praškom simfonijskom orkestru.

Literatura

• Pâris, Alain. Dictionnaire Des Interprètes Et De L'Interprétation Musicale Depuis 1900, Robert Laffont, 2004.
• Dybowski, Stanisław. The Laureates of the Chopin competitions in Warsaw, Selene, 2010.

Spoljašnje veze

• Zvanični veb-sajt