Zaharija Pribislavljević

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Zaharija Pribislavljević
Stilizovano znamenje sa pečata kneza Strojimira iz 9. veka
Lični podaci
Datum rođenja890.
Datum smrti10. vek
Porodica
RoditeljiPribislav Mutimirović
DinastijaVlastimirovići
Period921/922/923—924/926.
PrethodnikPavle Branović
NaslednikČaslav Klonimirović

Zaharija Pribislavljević (Prvoslavljević)[a] je bio srpski vladar koji je, verovatno sa slovenskom titulom kneza[2], vladao Srbijom tokom treće decenije X veka. Počeo je vladati 920/921. godine, ili 923/924. godine, a vladao je do 923/924. godine, ili do 926/927. Pripadao je vladarskoj porodici, koja je Srbe dovela na Balkansko poluostrvo,[3] a koju istoričari većinom zovu Vlastimirovići.[b] Postoje i jedva primetni pokušaji da se vladarska porodica prema zemlji porekla nazove Lužička dinastija.[4] Zaharija (Ζαχαρίας) je postao vladar, kada ga je Simeon Veliki (893—927) poslao da protera Pavla Branovića, prethodnog vladara Srbije. Posle tri godine vladavine, Zaharije je počeo podržavati Vizantiju, a Simeon je poslao vojsku sa kneževićem Časlavom Klonimirovićem da smeni sa vlasti Zaharija. Zaharije je pobegao u Hrvatsku i tu nestaju pisane vesti o njemu.

O vremenu vladavine[uredi | uredi izvor]

Istoričari nisu saglasni kada je u Srbiji sa vlasti smenjen Pavle Branović, a vladar postao Zaharije. Do spora dolazi, prvenstveno, zbog dve različite pretpostavke o dužini vladavine Pavla Branovića. O dužini te vladavine Konstantin VII Porfirogenit napisao je: „ … dođe Pavle, sin Brana, i vladaše tri godine. Gospodin car Roman imaše pak u gradu kneževića Zahariju, sina Pribislava, kneza Srbije, i pošalje ga da po stane knez u Srbiji. Ali kad ovaj pođe i zarati, bude pobeđen od Pavla. Taj ga uhvati i preda Bugarima, pa ga držahu okovanog. Zatim, posle tri godine, pošto Pavle zauzme neprijateljski stav prema Bugarima, pošalje (Simeon) Zahariju, koga prvo beše poslao gospodin car Roman, pa Zaharija otera Pavla i sam preuzme vlast nad Srbima.“[3][5] Suština spora se vodi oko toga da li je spominjući prvo: „ … dođe Pavle, sin Brana, i vladaše tri godine.“ pisac mislio na apsolutnu dužinu vladavine Pavla Branovića, ili relativni deo vladavine do neuspelog pokušaja Zaharija da smeni, uz pomoć Vizantije, srodnika sa mesta vladara Srbije. Nije jasno da li treba sabrati dva puta spomenute tri godine vladavine, ili se drugi put samo ponavlja da je ukupno vladao tri godine.[6] Zbog toga neki istoričari misle da je Pavle vladao tri, a drugi misle da je vladao šest godina. Dodatnu nejasnoću stvara određivanje početka vladavine Pavla Branovića, to jest da li je počeo da vlada u drugoj polovini 917. ili 918. godine.[7] Zbog svega toga različiti istoričari stavljaju početak vladavine Zaharija u 920/921. godinu,[8]922. godinu,[9] ili u 923.[10][11] Za kraj vladavine Zaharija istoričari obično biraju 924. ili 926. Primer onih koji su izabrali 924. godinu može biti G. A. Ostrogorski,[12][13][11][14][15] a predstavnik onih koji misle da je to bilo 926. godine može biti T. Živković.[10] Bez jedinstvenog rešenja, može se zaključiti, Zaharije je vladao Srbijom tri godine, ali nije jasno kada između 920. i 927.

Srpske kneževine u 9. i 10. veku.

Poreklo i porodica[uredi | uredi izvor]

Zaharija je bio sin kneza Pribislava (Prvoslava), najstarijeg sina i naslednika kneza Mutimira, koji je bio najstariji sin kneza Vlastimira. Nakon smrti Zaharijevog dede, vlast u Srbiji preuzeo je njegov otac, prema pravu prvorodstva,[3] ali posle godinu dana vladavine, od oko 891. godine, do oko 892. godine,[16] njega je srušio sa vlasti Petar Gojniković, koji je došao iz Hrvatske.[3] Pribislav je sa braćom, prema navodima cara Konstantina Porfirogenita (913—959),[17] pobegao u Hrvatsku,[18] ali ima istoričara koji izražavaju sumnju u ovo.[13] Oni smatraju da je došlo do greške u pisanju i da su oni zapravo pobegli u Bugarsku.[10]

Vladavina[uredi | uredi izvor]

Bugarsko-vizantijski sukobi početkom X veka, uticali su i na političke prilike u tadašnjoj Srbiji. Bugarski car Simeon Veliki je zbacio 917/918. godine svog kuma Petra Gojnikovića sa vlasti, zbog njegovih navodnih veza sa Vizantijom i na njegovo mesto postavio Pavla Branovića, u pokušaju da osigura svoj uticaj u Srbiji. Vizantijski car Roman Lakapin (920—944)[19] je poslao, prema nekim mišljenjima 921. godine, vojsku predvođenu Zaharijom Pribislavljevićem, Pavlovim bratom od strica i sinom Mutimirovog najstarijeg sina i naslednika Pribislava da svrgnu Pavla sa vlasti. U borbama koje su usledile, Zaharijine trupe su poražene, zarobljen i poslan u Bugarsku, kao zarobljenik[3].

Međutim, političke prilike na Balkanu, navele su Pavla da promeni svoju politiku i približi se Vizantiji. Ovaj njegov potez, primorao je Simeona da ponovo vojno interveniše u Srbiji i ponovo izvrši promenu na srpskom prestolu. Na čelu bugarske vojske, on je 921/924. godine[20] poslao, nekadašnjeg vizantijskog štićenika, Zahariju, koji se nalazio u bugarskoj tamnici. Nije poznato da li je do borbe uopšte došlo, ali je izvesno da je Zaharija uspeo da preuzeo vlast, dok dalja Pavlova sudbina nije poznata.

Romantičarska predstava kneza Zaharije (19. vek)

Iako je na vlast došao podrškom bugarskog cara, Zaharija je brzo prešao na stranu Vizantije i priznao vrhovnu vlast vizantijskog cara. Ovaj njegov potez je izazvao Simeonovu reakciju, tako da je on 922[21]/924. godine[10] poslao protiv Zaharija vojsku predvođenu Marmenom i Teodorom Sigricom. Njihov cilj bio je da trajno zauzmu Srbiju, pošto se ne pominje da su sa sobom vodili nekog od srpskih prinčeva, kao što je to bio slučaj u prethodnim bugarskim pohodima, kada su samo zbacivani nelojalni kneževi. Međutim, bugarske snage su poražene, a Zaharija je glave i oružje dvojice bugarskih vojskovođa poslao u Carigrad, kao ratne trofeje[3].

Novi bugarski pohod usledio je 924. godine,[15][22][14] ili 926,[10] a uz vojsku je Simeon poslao i Časlava, Klonimirovog sina i Zaharijinog brata od strica.

Zaharija je pred Bugarima pobegao u Hrvatsku ne upuštajući se u borbu, nakon čega su bugarske vojskovođe pozvale srpske župane da dođu i priznaju Časlava za novog kneza. Kada su se župani pojavili, Bugari su ih sve pohvatali, nakon čega su upali u Srbiju i opustošili je[3], a župane su sa Časlavom odveli u Bugarsku. Dalja Zaharijina sudbina nije poznata, pošto se on više ne javlja u istorijskim izvorima.

U vreme Zaharijinog bega u Hrvatsku oko 924. godine, zabeležen je nagli uspon hrvatske države, a obično se navodi da je Konstantin VII Porfirogenit pisao da se u Hrvatskoj "ulivala i širila" vojska veličine do 60 hiljada konjanika i do 100 hiljada pešaka, ali postoji mogućnost da je prevod bio pogrešan i da u De administrando imperio piše do 3.000 konjanika i do 40.000 pešadinaca.[3][23] Takođe, usledio je i potpuni poraz Bugara, koji su napali Hrvatsku, možda u Bosni.[3] Sasvim je racionalno ovo naglo jačanje hrvatske države oko 925. godine, i potpuni poraz Bugara 926. ili početkom 927. godine, pripisati Zahariji i njegovim odbeglim vojnicima.[24][25]

Zaharijeva Srbija, a verovatno i ona koju je obnovio Časlav 927. (ili posle), imala je zapadnu granicu možda na gornjoj Uni kod Srba, a u Srbiji je bio područje južno od Save sa Mačvom.[26] Postoji procena da je tada Srbija imala vojsku koja je brojala oko 27.000 muškaraca, a površinu između 70.000 i 80.000 kilometara kvadratnih i oko 500.000 stanovnika.[27] Pretpostavka o spajanju vojske kneza Zaharija, prvenstveno konjice Srbije, sa vojskom Tomislavove Hrvatske objašnjava kako su poraženi Mađari i Slavonija pripojena Tomislavovoj Hrvatskoj (924. ili 925), a ista spojena vojska je potpuno porazila vojsku Bugara cara Simeona verovatno početkom 927. godine primorala njegovog naslednika cara Petara I (927—969) da dopusti Časlavu da obnovi samostalnu državu Srba.[28]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ime Zaharijinog oca se pominje isključivo u delu Konstantina Porfirogenita, u njegovom grčkom obliku Πριβέσθλαβος, zbog čega postoji sporenje među istoričarima da li ga treba čitati kao Pribislav ili kao Prvoslav.[1]
  2. ^ Prezime prve dinastije kod Srba Vlastimirovići, istoričari su napravili od najmanje četvrtog, a možda petog, ili čak šestog, imena vladara iz te porodice koje je do nas sačuvano. Konstantin VII Porfirogenit u nabrajanju srpskih vladara kao četvrto ime spominje Βλαστίμηρος Vlastimir. Biranje četvrtog imena u nizu imena iz jedne dinastije za njeno prezime u velikoj meri je proizvoljno. Tim postupkom istoričari su prethodnicima dali prezime po imenu njihovog sina (za Prosigoja-Προσηγόης), unuka (za Radoslava-Τοδόσθλαβος) i praunuka (za Višeslava/Vojislava-Βοίσέσθλαβοζ).[1]

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Pribislav Mutimirović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Zaharija Pribislavljević
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. [[]]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Ferjančić 1959, str. 49-50.
  2. ^ Konstantin Porfirogenit kao titulu srpskih vladara koristi antičkogrčki termin arhont, za koji se smatra da u slučaju srpskih vladara odgovara tituli kneza ((Božidar Ferjančić), „Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije II“, (фототипско издање оригинала из 1959) Београд. 2007. ISBN 978-86-83883-08-0..). U „Letopisu Popa Dukljanina“ se navodi da su srpski vladari tog doba nosili titulu kralja, ali istoričari većinom odbacuju taj podatak kao izmišljen.
  3. ^ a b v g d đ e ž z Porfirogenit, Konstantin VII (950e). 32. O Srbima i zemlji u kojoj sada stanuju — De administrando imperio — preko Vikizvornika. 
  4. ^ Logos 2017, str. 2, 75.
  5. ^ Moravcsik 1967, str. 157: 9-19.
  6. ^ Ostrogorski 1949, str. 26-27. Ostrogorski je pisao: „ ... Porfirogenit izrično kaže da je Pavle vladao tri godine ... Posle ove uvodne konstatacije on priča šta se u toku te tri godine Pavlove vlade dogodilo. Kad on na kraju ističe da je p o s l e t r i g o d i n e. Zaharija srušio Pavla, on time samo još jedanput ponavlja da je Pavlova vlada trajala svega tri godine, a nikako neće da kaže da je prošlo i još tri godine posle prvog, neuspelog Zaharijinog pokušaja da otme Pavlu vlast, čime bi on pobio svoju gornju konstataciju i došao sa njom u očiglednu protivrečnost. Iz toga je zaključio: „Zaharija … [je] vladao od 920. ili možda od 921.“.
  7. ^ Ostrogorski 1949, str. 26. Pišući kako je Simeon poslao Pavla Branovića da zavlada Srbijom, a smeni Petra Gojnikovića, Konstantin VII Porfirogenit je, neposredno ispred, dodao: „Dogodi se, kaže K. Porfirogenit, u to doba i rat kod Aheloja između Romejaca i Bugara“. O tome, Ostrogorski oprezno piše: Pošto se zna da se bitka na Aheloju kod Anhijala odigrala 20. avgusta 917. g., jasno je da je Petar izgubio vlast najranije krajem 917. g. ... ili možda … 918..
  8. ^ Ostrogorski 1949, str. 26-27.
  9. ^ Ćorović, Vladimir (1997). „Srbi između Vizantije, Hrvatske i Bugarske”. Istorija srpskog naroda. Banja Luka; Beograd: Glas srpski; Ars Libri. 
  10. ^ a b v g d Tibor Živković, „Portreti srpskih vladara (IX-XII)“. . Београд. 2006. ISBN 978-86-17-13754-8. 
  11. ^ a b Stanoje Stanojević, „Svi srpski vladari “, Beograd 1927. (III Prve srpske države)
  12. ^ Ostrogorski 1949, str. 28.
  13. ^ a b Grupa autora, „Istorija srpskog naroda I“, Beograd 1981.
  14. ^ a b Andrija Veselinović Radoš Ljušić, „Srpske dinastije“, Novi Sad. 2001. ISBN 978-86-83639-01-4.
  15. ^ a b Stanoje Stanojević (1926). „Istorija srpskoga naroda“. Beograd. ISBN 978-86-81459-06-5. . (III Prve srpske države)
  16. ^ Logos 2017, str. 94. Petar je vladao ukupno 25 godina, a ta vladavina se završila u vreme bitke na Aheloju kod Anhijala (videti Ostrogorski, 1949, 26), to jest on je smenjen sa vlasti, izgleda, posle te bitke, verovatno, u drugoj polovini 917. godine, ili u 918. Odatle sledi da je Petar počeo da vlada 891, 892. ili najkasnije 893.
  17. ^ Ostrogorski 1969, str. 253, 272.
  18. ^ Konstantin Porfirogenit, „O upravljanju Carstvom“ (glava 32.)
  19. ^ Ostrogorski 1969, str. 256, 268.
  20. ^ Istoričari različito tumače značenje Porfirogenitovih reči, pošto on dva puta pominje da je prošlo tri godine, ne pojašnjavajući da li je u pitanju jedan isti period, ili dva različita u nizu.
  21. ^ (Božidar Ferjančić), „Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije II“, (фототипско издање оригинала из 1959) Београд. 2007. ISBN 978-86-83883-08-0.
  22. ^ Ostrogorski 1969, str. 258.
  23. ^ Logos 2019, str. 12-15. Na helenskom rečenica se može rekonstruisati kao: «[ Ἰστέον ] ὅτι ἡ βαπτισμένη Χρωβατία ἐκβάλλει καβαλλαρικὸν ἕως τῶν ξ’ ᾷᾷ, πεζικὸν δὲ ἕως χιλιάδας ρ’ καὶ σαγήνας μέχρι τῶν π’ καὶ κονδούρας μέχρι τῶν ρ’ καὶ αἱ μὲν σαγῆναι ἔχουσιν ἀνὰ ἀνδρῶν μ’, αἱ δὲ κονδοῦραι ἀνὰ ἀνδρῶν κ’, αἱ δὲ μικρότεραι κονδοῦραι ἀνὰ ἀνδρῶν ι’. »Izgleda da ispravljeni prevod na srpski treba biti: „[Treba znati] da Krštenom Hrvatskom uliva se i širi se konjice do 60 alagija [alagij je vojna jedinica koja je imala od 50 do 400 vojnika, a ovde se misli na najmanje provincijske alagije koji su imali po 50 konjanika], pešadije do 100 hiljada [hiljada je i vojna jedinica u Vizantiji koja je imala 400 do 1.000 ljudi, a ovde se misli na najmanje, tzv. nepotpune, hiljade sa po 400 pešadinaca], i do 80 sagena i do 100 kondura.”.
  24. ^ Logos 2017, str. 97-98.
  25. ^ Logos 2019, str. 30-37.
  26. ^ Logos 2019, str. 38-40.
  27. ^ Logos 2019, str. 13-15, 19-27.
  28. ^ Logos 2019, str. 21-30-36. Ostaje nejasno da li je Zaharije sa svojom konjicom učestvovao u hrvatskom osvajanju Slavonije, pobedi nad Simeonovim Bugarima, kao i da li je doživeo Časlavljevu obnovu Srbije i možda dobio neku oblast na upravu u njoj.

Izvori i literatura[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

Literatura[uredi | uredi izvor]

Vikizvornik[uredi | uredi izvor]

Zaharija Pribislavljević na Vikimedijinoj ostavi.


Knez Srbije
(921/922/923—924/926)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Захарија_Прибислављевић&oldid=27549670”