Иван Грозни и његов син Иван (slika)

Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ivan Grozni i njegov sin Ivan
Rus. Ivan Groznый i sыn ego Ivan 16 noяbrя 1581 goda
UmetnikIlja Rjepin
Godina1883–1885
MedijumUlje na platnu
Dimenzije199,5 cm × 254 cm
MestoTretjakovska galerija, Moskva

Ivan Grozni i njegov sin Ivan 16. novembra 1581. (Ivan Groznый i sыn ego Ivan 16 noяbrя 1581 goda) je slika ruskog umetnika realiste Ilje Rjepina nastala između 1883. i 1885. Na njoj je prikazan tugom pogođen ruski car Ivan Grozni kako ljulja svog sina na samrti, carevića Ivana Ivanoviča, ubrzo nakon što je stariji Ivan u naletu besa zadao smrtonosni udarac njegovom sinu u glavu. Slika prikazuje muku i kajanje na licu starijeg Ivana i blagost umirućeg carevića koji svojim suzama oprašta ocu.

Rjepin je koristio Grigorija Mjasoedova, svog prijatelja i kolegu umetnika, kao model za Ivana Groznog, a pisca Vsevoloda Garšina za Carevića. Godine 1885, po završetku rada ulja na platnu, Rjepin ga je prodao Pavlu Tretjakovu za izlaganje u njegovoj Tretjakovskoj galeriji u Moskvi.

Umetničko delo je nazvano jednom od najpoznatijih i najkontroverznijih slika u Rusiji. Vandalizovana je dva puta, jednom 1913. i ponovo 2018. Ostaje izložena u Tretjakovskoj galeriji.

Detalji carevičeve smrti su nepoznati i kontroverzni. Carević je umro 1581. u Aleksandrovskom Kremlju, rezidenciji cara Ivana Groznog od 1564. do 1581. i centru njegove opričnine i de fakto prestonici Rusije.

U savremenim ruskim hronikama i izvorima[uredi | uredi izvor]

U pismu upućenom Nikiti Zaharinu i Andreju Ščelkalovu 1581. godine, Ivan Grozni je pisao; „[on] ne može da ide u Moskvu zbog bolesti [svog] sina“ a da ne identifikuje bolest.[1] Nekoliko savremenih ruskih hronika pominje Carevićevu smrt bez ikakvih detalja.[2] Prema Piskarevskoj hronici, smrt se dogodila u ponoć. Nijedna od ovih hronika ne sugeriše da je smrt Ivana Ivanoviča bila nasilna.[3] Drugi izvori pružaju detaljniju verziju smrti, rekavši da je carevića smrtno ranio njegov otac tokom svađe. Jedan od ovih izvora, Mazurinska hronika, prenosi sledeće:[4]

„U leto 7089. godine, upravo od Suverenog Cara i Velikog Kneza Ivana Vasiljeviča, njegov sin, njegova veličina knez carevič Ivan Ivanovič, blistajući mudrim smislom i milošću i odvojen od grane života oštricom, primi zlo, i od ovog zla umrije.”[4]

Izvori ukazuju da se događaj zbio 14. novembra 1581. i da je carević umro 19. novembra, ali datumi koji su prijavljeni se razlikuju. Dnevnik đaka (činovnika) Ivana Timofejeva kaže; „neki kažu (za carevića) da mu je život ugašen od udaraca rukama njegovog oca, nakon što je pokušao da ga spreči da počini ružno delo“.[5]

Strana svedočenja[uredi | uredi izvor]

Savremeni strani izvori su elokventniji; Jackues Margeret, francuski plaćenik kapetan u službi u Rusiji, pisao je; „Priča se da je on (car) svojom rukom ubio najstarijeg (sina), što nije bio slučaj, jer ga je, iako ga je udario krajem štapa i ranio od udarca, on nije umro od ovoga, već nešto kasnije, na hodočašću“.[6]

Drugu verziju prenosi papski diplomata Antonio Posevino. Prema njegovim rečima, u novembru 1581. godine u Aleksandrovskom Kremlju Ivan Grozni je pronašao svoju snaju Jelenu kako leži na klupi u donjem vešu.[7]

„Treća supruga Ivanovog sina ležala je na klupi, obučena u donji veš. Bila je trudna i nije očekivala da će je neko posetiti. Međutim, veliki knez Moskve (Ivan Grozni) došao joj je u neočekivanu posetu. Odmah mu je ustala u susret, ali ga je već bilo nemoguće smiriti. Udario ju je u lice, a zatim je tukao štapom, udarajući je tako snažno da je sledeće noći izgubila dete.

Njegov sin Ivan je tada otrčao kod oca i zamolio ga da ne tuče ženu, ali je to samo još više naljutilo njegovog oca. Princ je počeo da udara svog sina štapom, što je za posledicu imalo veoma ozbiljnu ranu u glavi. Pre toga, u ljutnji na oca, sin ga je žestoko zamerio sledećim rečima:

„Moju prvu ženu ste bez razloga zatvorili u manastir, isto ste uradili i sa mojom drugom ženom, a sada prebijate treću da biste ubili dete koje nosi u stomaku. Povredivši sina, otac se odmah prepustio dubokoj tuzi i odmah pozvao lekare i Andreja Ščelkalova i Nikitu Romanoviča iz Moskve da im sve bude pri ruci. Petog dana sin je umro i prebačen je u Moskvu.”

— Antonio Posevino, Istorijski spisi o Rusiji u 16. veku[8]

Priče ruskih istoričara[uredi | uredi izvor]

Ruski istoričar iz 18. veka Nikolaj Karamzin takođe je verovao da je carević umro zbog svog oca, ali pod drugačijim okolnostima.[9]

„On (Ivan Grozni) je stavio ruku na njega (Carevič). Boris Godunov je hteo da mu pritekne u pomoć, ali mu je car zadao nekoliko rana vrhom skiptra i njime udario carevića po glavi. Zatim je pao na zemlju prolivajući krv. Očev bes je nestao. Bledeći od straha, drhteći, u potpunom šoku, uzviknuo je „Ubio sam sina“ i bacio se da ga poljubi; izlivajući krv koja je tekla iz duboke rane, plakao je, jecao, zvao lekare. Molio je za milost Božiju i oproštaj svog sina.” — Nikolaj Karamzin

Ilja Rjepin se oslanjao na Karamzinovu priču da bi 16. novembra 1581. naslikao Ivana Groznog i njegovog sina Ivana, jednu od najupečatljivijih slika njegove hrestomatije.[10] Ruski carski istoričar Mihail Ščerbatov, koji je proučavao različite verzije smrti Ivana Ivanoviča, smatra Posevinovu verziju najverovatnijom[11], a ruski carski istoričar Vasilij Ključevski nazvao je jedinom pouzdanom verzijom.[12]

Pozadina i inspiracija[uredi | uredi izvor]

Car Aleksandar II na samrtnoj postelji. Konstantin Makovski

Rjepin je počeo da radi na slici u Moskvi.[13] Prva ukupna skica, sa likom cara okrenutim nadesno, datira iz 1882. godine. Ideja slike, prema Rjepinu, povezana je sa njegovim suočavanjem sa temama nasilja, osvete i krvi tokom političkih događaja 1881; dodatni izvori inspiracije bili su muzika Nikolaja Rimskog-Korsakova i borbe bikova kojima je Rjepin prisustvovao tokom putovanja po zapadnoj Evropi 1883. godine.

Političko nasilje[uredi | uredi izvor]

Pogubljenje Pervomartovca. A.A. Nesvetevič

Dana 13. marta 1881. godine u Sankt Peterburgu, ruski car Aleksandar II je ubijen od bombe koju je bacio Ignaci Hrinieviecki, član revolucionarne organizacije Narodna volja. Bomba je takođe ozbiljno povredila Hrinjeveckog, koji je preminuo nekoliko sati kasnije. Saučesnici Hrinjeveckog, Pervomartovci, pogubljeni su 13. aprila 1881. godine.[14][15] Rjepin, koji je sredinom februara 1881. posetio Sankt Peterburg na otvaranju izložbe Peredvižnika, bio je prisutan kada je car ubijen. Tamo se vratio u aprilu, i prisustvovao streljanju izvršilaca napada i njihovih saučesnika.[13]

Repinov prijatelj, pesnik Vasilij Kamenski, napisao je u svojim memoarima da mu je Rjepin ispričao „kako je bio svedok javnog pogubljenja Pervomartovca“ (Željabov, Perovskaja, Kibalčič, Mihajlov i Risakov). „Ah, kako su to bila košmarna vremena“, – uzdahnuo je Rjepin – „kompleksno, užasno. Čak se sećam svake table na grudima, sa natpisom „kraleubistvo“. Sećam se čak i Željabovljevih sivih pantalona, Perovske crne kape“.[13]

Nekoliko sledećih Rjepinovih slika; Odbijanje priznanja („Otkaz ot ispovedi (1881)), Hapšenje propagandiste („Arest propagandista“ (1882)) i Nisu ga očekivali („Ne ždali“ 1884–1888); bili su posvećeni Pervomartovcima. Više puta je u svojim memoarima pisao o ovom periodu svog stvaralaštva: „Ova godina je usledila kao trag krvi, naša osećanja su bila u modricama užasa savremenog sveta, bilo je zastrašujuće suočiti se s tim: završiće se loše! ... Morali smo da tražimo izlaz u ovom ključnom trenutku istorije.“[16][17] Za Rjepina je postojala veza između događaja iz 1881. godine i scene predstavljene u Ivanu Groznom i njegovom sinu Ivanu 16. novembra 1581. od tačno 300 godina ranije, u kojoj je car ubica.[13]

Muzika Rimskog-Korsakova[uredi | uredi izvor]

Druga inspiracija za sliku bila je simfonijska svita Antar, koju je komponovao Rus Nikolaj Rimski-Korsakov i koja se sastoji od četiri stava; početni pokret, osveta, moć i ljubav.[18]

Muzika Antarovog krvavog drugog stava[19] najviše je inspirisala Rjepina; rekao je u svojim memoarima:[13][20]

„U Moskvi 1881, dok sam slušao novo delo Rimskog-Korsakova, Osveta („Mestь“). Ovaj zvučni talas me je zauzeo i pomislio sam da ne mogu da otelotvorim stanje duše koje sam poznavao pod uticajem ove muzike u sliku. Tada sam se setio cara Ivana...”[20]

Putovanje u Evropu[uredi | uredi izvor]

Rjepinova slika je upečatljiva i po prikazu krvi, koja curi iz Carevićevog hrama i ostaje na podu u lokvi nakon što ga je otac podigao. Prema Rjepinovim memoarima, na njega je uticalo njegovo putovanje u Evropu 1883. godine, gde je bio svedok borbi bikova:[17]

„Nesreća, smrt, ubistvo i krv čine rupu koja te silom uvlači u nju. Istovremeno, na svim izložbama ima toliko krvavih slika. A ja sam, verovatno obuzet svom ovom krvlju, po povratku kući započeo krvavu scenu Ivana Groznog sa njegovim sinom. I ova slika je imala veliki uspeh.”[17]

Stvaranje[uredi | uredi izvor]

Prema Rjepinu, dizajn i slikanje platna su bili dugotrajan proces:[20]

„Slikao sam u suzama, mučio sam se, mučio sam sebe, ispravljao sam iznova šta sam naslikao, krio sam to, u bolesnom razočaranju, ne verujući više u svoju snagu, brisao sam ono što sam naslikao. Već sam obrisao, a opet sam napadao platno. Svaki minut mi je bio užasan. Bio sam razočaran ovom slikom, sakrio sam je. I ona je ostavila isti utisak na moje prijatelje. Ali nešto me je gurnulo ka njoj i opet sam radio na tome.”

Na slici je prikazana jedna od prostorija Odaja Romanovih boljara iz 17. veka, dok su pribor, tron, ogledalo i kaftan oslikani u Oružarnici Kremlja. Sanduk je deo zbirke Rumjancevskog muzeja.[13] Većina Rjepinovog rada uključivala je izbor modela; tražio je lica koja su mu bila potrebna od poznanika i prolaznika. Uzori za Ivana Groznog bili su slikar Grigorij Mjasojedov i kompozitor Pavel Blaramberg, dok su pejzažista Vladimir Menk i pisac Vsevolod Garšin bili uzor za carevića Ivana Ivanoviča.[17] Kada su ga pitali o izboru Garšina, Repin je odgovorio:[21]

„Na Garšinovom licu je predodređenje koje me je pogodilo. Ima lice čoveka nepopravljivo osuđenog na propast. Ovo je bilo potrebno za mog carevića.”

  • Skice i portreti modela
  • Portret kompozitora Pavla Blaramberga (1884).
    Portret kompozitora Pavla Blaramberga (1884).
  • Portret slikara Grigorija Mjasoedova (1883).
    Portret slikara Grigorija Mjasoedova (1883).
  • Portret pisca Vsevoloda Garšina (1883).
    Portret pisca Vsevoloda Garšina (1883).
  • Portret slikara Vladimira Menka (1884).
    Portret slikara Vladimira Menka (1884).
  • Ivan Grozni i njegov sin Ivan - detalj
  • Detalj slike. Lice prestravljenog cara i njegovog sina koji krvari i plače.

Prema poljsko-američkom istoričaru umetnosti Elizabetu Kridlu Valkenijeru, ugrađivanje Garšininog lica dovršava i omogućava joj da bude u potpunosti zadovoljna slikom.[22]

Analiza[uredi | uredi izvor]

Trenutak predstavljen[uredi | uredi izvor]

Iako se slika ponekad naziva „Ivan Grozni ubija sina“, Rjepin nije naslikao trenutak u kojem car udara carevića. Delo ne predstavlja nasilje već njegovo razrešenje.[22] Ivan Grozni drži sina. Njegove oči „ispupčene od užasa, očajanja i bezumlja“,[13] grli ga za pojas. Carević Ivan, plačući, nežno maše rukom.[22]

Dve modifikacije preliminarnih skica prikazuju distancu koju je slikar uspostavio u svađi; skiptar kojim car udara u slepoočnicu svog sina nalazi se u njegovoj ruci na prvim skicama, dok je na završnoj slici na podu ispred njih.[13][22] Krvava mrlja na kojoj glava carevića leži na podu, koja je veoma vidljiva na uljnoj skici napravljenoj 1883. godine, a koju je kasnije sačuvao i nastavio, briše se u senci završne slike. Haljina Ivana Ivanoviča više nema dugu krvavu mrlju. Predstavljeni trenutak postaje trenutak kajanja, praštanja i ljubavi.[22] Slika takođe u svom središtu prikazuje realnost i nepovratnost carskog čina: krv teče iz hrama njegovog sina i pokušaj Ivana Groznog da je obuzda levom rukom je beznadežan.[13]

  • Skica olovkom (1882 - 20,7 h 27,1 cm)
    Skica olovkom (1882 - 20,7 h 27,1 cm)
  • Skica ulja (1883, 1899 - 22,2 h 36 cm)
    Skica ulja (1883, 1899 - 22,2 h 36 cm)
  • Tabela tema članka (1884—1888)
    Tabela tema članka (1884—1888)

Opis i sastav[uredi | uredi izvor]

Platno slike 199,5 cm × 254 cm jedno je od najvećih Rjepinovih dela; njegove dimenzije su uporedive sa slikama tegljači na Volgi i verske procesije u guberniji Kursk.[23]

Dva lika su ukrštena jedan sa drugim u centru slike. Prikazani su u sumraku[23] i ističu se i iz prednjeg plana platna i iz tamnije pozadine.[13][24] Gest kojim Ivan Grozni grli i podupire struk svog sina podseća na slike Povratak bludnog sina i Dejvid i Jonatan holandskog slikara Rembranta, koje je Rjepin proučavao i divio im se još od svog formiranja, a nalaze se u muzeju Ermitaž.[13][22]

Konstrukcija slike zasnovana je na predmetima i komadima nameštaja koji su raspoređeni oko likova: zgužvani crveni tepisi na podu, carevićeve čizme, skiptar, tron koji je prevrnut tokom svađe, jedna od ornamentalnih kuglica koje iskri u visini očiju sina, i njegov jastuk.[13] Iza figura manje se naziru drugi komadi nameštaja, poput peći, ogledala Muzeja oklopa i sanduka Rumjancevske palate. Zadnji zid prostorije je delimično prekriven crveno-crnim dijamantskim uzorkom. U gornjem levom uglu je uski zaliv.[13]

Boje i materijal[uredi | uredi izvor]

Pair of crisscrossed green boots on a red background.
Skica carevićevih čizama (1883).

Repin je pisao da je odbio „akrobatiku kista i slikanje radi slikanja“[13] i da „lepota, dodir ili virtuoznost kista“ nisu bile jedine važne stvari jer je uvek težio „suštinskom: telo, kao telo“.[25] Ivan Grozni i njegov sin Ivan „naslikan je takvom raznovrsnošću zanatstva i tako bogatom paletom tamnih akorda“ da je, prema ruskom slikaru i likovnom kritičaru Ivanu Kramskom, „autentičan orkestar“.[23] Preovlađuje „intenzivna crvena“[26] ili „krvavo crvena“,[13] i „gusta i zasićena grimizno crvena“.[23] Oslikana je čistom bojom, bez dodataka, a zatim prerađena od strane slikara u izuzetnoj raznolikosti nijansi.[26]

Ističe se grimizna crvena boja krvi koja teče iz rane na slepoočnici carevića, kao i odsjaji na naborima njegovog kaftana, i na kraju tamnocrvena lokva krvi na crvenom tepihu, a ta napetost boja odjekuje kao tragedija prikazana na platnu.[26] U centru, veličanstvenost carevićevog kaftana je u suprotnosti sa tamom crnog kaputa Ivana Groznog.[13] Rjepin razbija ovu kombinaciju krvavo crvenih, ružičastih i tamno-braon tonova sa komplementarnim tonovima zelene Carevičeve čizme i tamnoplave boje njegovih somotskih pantalona.[13] Bela svetlost, „hladna i slaba“, koja prodire kroz uski zaliv, ublažava ovu napetost boja i dodatno pojačava dramatičnu napetost scene.[26]

Simbolički obim[uredi | uredi izvor]

Za Rjepina i njegove savremenike, prva simbolička funkcija slike je da izrazi postojanje nasilja i moralnog odbacivanja, što mora biti predmet. Prema Ivanu Kramskoj; „izgleda da će čovek, nakon što je pažljivo pogledao ovu sliku, makar samo jednom, bio zauvek zaštićen od zveri koju, kako kažu, ima u sebi“.

Prikaz posledica očeve svađe sa sinom je istorijska epizoda i ilustruje „večnu” sposobnost osobe da fizički povredi sebe ili svog suseda. Slika se može shvatiti kao slikovna parabola fraze „nećeš ubiti“.[17][23]

Činilo se da se slika približava više – posebno religioznoj inspiraciji, pokazujući da „hrišćanska ljubav i oproštenje“ mogu da poprave zločin, čak i čedomorstvo.[22] Carevićev gest i lice su „skoro kao na ikoni“, suza koja teče niz krilo njegovog nosa kao da oslikava oproštaj.[13] Sličnost gesta desne ruke Ivana Groznog sa figurama na dve Rembrantove slike takođe je u skladu sa ovom pozicijom.[22]

U tumačenju dela ličnost pisca Vsevoloda Garšina daje dodatne detalje. U ovom periodu, Repin je koristio Garšina kao model na nekoliko drugih slika, uključujući Portret (1884) i veliku sliku Nisu ga očekivali, na kojoj Garšin pozira glavnom liku. Rad na filmu Nisu ga očekivali počeo je 1884. godine i završio godinu Garšinovog samoubistva 1888. godine.[22]

Rjepin je cenio Vsevoloda Garšina, koga je smatrao „inkarnacijom božanskog“ tokom njihovog prijateljstva i posle njegove smrti. Napisao je „njegove zamišljene oči, često pomešane sa suzama izazvanim nekom nepravdom, njegov skroman i delikatan stav, njegova anđeoska ličnost, sa čistotom goluba, bili su božji“. Rjepinova slika se odnosi na Garšinove fizičke osobine, njegovu ličnost i duboko mirnu misao.[22]

Predstava moći[uredi | uredi izvor]

Pencil drawing.
Nikolaj Ge - Skica za Petra Velikog ispituje careviča Aleksija u Peterhofu (1871).

Politički značaj slike ne može se izbeći zbog reakcija kojima je odmah bila predmet. Rjepin je kombinovao ubistvo Ivanovog sina sa atentatom na Aleksandra II. Ni Rjepin ni ruski likovni kritičari nisu proširili ovu tačku.[13]

O tome su pisali francuski kritičari. Prema Alenu Bezansonu, carevićovo ubistvo od strane cara je centralna scena ruskog mita, koji je Rjepin prvi predstavljao: istorija Rusije će se graditi na žrtvovanju sinova koje su njihovi očevi ubili.[27]

Pjer Gono podržava konvergentnu poziciju, naglašavajući da se ova požrtvovana vizija odnosi „na simboličke korene monarhije jer se žrtvovani carević nalazi u poziciji da otelotvori sile koje se suprotstavljaju vlasti cara“.[28] Povezuje se sa suđenjem careviću Aleksisu, sinu Petra Velikog, i njegovom smrću usled mučenja. Ovaj drugi sukob između oca i njegovog sina je tema na slici Nikolaja Gea iz 1871. Petar Veliki ispituje carevića Aleksija u Peterhofu.[28]

Verzija iz 1909.[uredi | uredi izvor]

Godine 1909, po nalogu industrijalca i kolekcionara Stepana Rjabušinskog, Rjepin je naslikao drugu verziju Ivana Groznog i njegovog sina Ivana, koju je nazvao Čedomorstvo (Sыnoubiйca). Izložen je u Voronješkom muzeju lepih umetnosti.[10] Druga verzija je naslikana 25 godina kasnije od prve. U ovoj verziji, Rjepin je dodao ženski lik u pozadini i otkrio više boja nego na originalnoj slici, odvodeći je u „bujnijem“ pravcu, dok je lice cara Ivana srušeno od tuge.[29]

  • Druga verzija tabele. Svetlije boje.
    Čedomorstvo (1909).
  • Detalj slike. Efekti boja.
    Detalj čedomorstva .

Recepcija i carska cenzura[uredi | uredi izvor]

Godine 1885. Ivan Grozni i njegov sin Ivan prvi put su prikazani Rjepinovim prijateljima slikarima, među kojima su bili Ivan Kramskoj, Ivan Šiškin, Nikolaj Jarošenko i Pavel Brulov; prema Rjepinu, njegovi domaćini su dugo bili zapanjeni i ćutali, čekajući da vide šta će Kramskoj reći.[30]

„Obuzelo me je osećanje potpunog uvažavanja Rjepina. Eto, stvar, kakav je nivo talenta... A kako je naslikano, Bože moj, kako je naslikano! ... A šta je ovo ubistvo, koje su izvršili divlja zver i psihopata? ... Otac udari sina žezlom u slepoočnicu? Trenutak... Izdaje krik užasa... Zgrabi ga, posadi ga na zemlju, podiže ga... Pritisne jednom rukom ranu u slepoočnici (i krv šiklja iz pukotine među prstima) ... i dok zavija ... To je životinja koja zavija od straha ... baš ono mesto koje je sin obeležio slepoočnicama ... Zaista, ova scena nas davi u polumraku i svojevrsni prirodni tragični.” — Ivan Kramskoj[30]

Veoma konzervativni generalni tužilac Svetog sinoda Konstantin Pobedonoscev rekao je Aleksandru III o svojoj „odbojnosti“ i nedoumici u vezi sa slikom,[28] što se nije svidelo caru i njegovoj pratnji, i 1. aprila 1885. godine, gledanje slikara je zabranjeno. Bila je to prva slika koja je cenzurisana u Ruskom carstvu,[30] a Pavlu Tretjakovu, koji ju je kupio, rečeno je da je „ne izlaže, i uopšteno govoreći, da ne dozvoli da se na nju skrene pažnja javnosti od strane bilo koje drugo sredstvo“. Zabrana je ukinuta 11. jula 1885. na intervenciju slikara Alekseja Bogoljubova.[17][30]

Vandalizam i kontroverze[uredi | uredi izvor]

Dana 16. januara 1913. godine, Ivana Groznog i njegovog sina Ivana tri puta je posekao nožem 29-godišnji ikonoklasta, sin tvorca nameštaja Abrama Balačova. Kustos Tretjakovske galerije Georgij Hruslov, saznavši za vandalizam na platnu, bacio se pod voz.[31] Slika je vraćena gotovo u prvobitno stanje uz pomoć Ilje Rjepina.[30]

Neki ruski nacionalisti nastavljaju da protestuju zbog izložbe slike jer veruju da je naslikana kao deo strane klevetničke kampanje i da je prikazana scena netačna.[32]

U oktobru 2013. godine, grupa pravoslavnih istoričara i aktivista, predvođena Vasilijem Boiko-Velikijem, apologetom i pristalicom kanonizacije cara Ivana, obratila se ministru kulture Ruske Federacije Vladimiru Medinskom da zatraži od njega da ukloni platno sa Tretjakovska galerija na osnovu toga što vređa patriotska osećanja Rusa.[32][33] Direktorka Tretjakovske galerije Irina Lebedeva se formalno usprotivila zahtevu.[32]

U maju 2018. godine, platno je ponovo napao u Tretjakovskoj galeriji pijani posetilac koji mu je metalnom šipkom razbio zaštitno staklo. Slika je pretrpela ozbiljna oštećenja; probušena je na tri mesta u centralnom delu dela koji prikazuje lik carevića. Iz galerije kažu da je i ram teško oštećen, ali da "srećnom koincidencijom" nisu oštećeni najdragoceniji elementi slike, prikaz lica i ruku figura. Prema nekim ruskim medijima, vandal je rekao da je napao sliku jer je smatrao da je prikaz netačan.[32] Napadač je bio u zatvoru na dve i po godine.[34]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Ivan Grozni i njegov sin Ivan je i danas jedna od najpoznatijih ruskih slika i psihološki najintenzivnijih Rjepinovih dela.[35] Delo se nakratko pojavljuje u trećoj epizodi HBO-ove mini serije Černobilj iz 2019.[36]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Nutskova, Mariya; Sidorov, Dmitry; Tsikeplonu, Daniel; Sergeev, Grigoriy; Vasiliev, Nikolay (2019-06-28). „Studies of hydgocarbon-based muds for drilling-in productive formations”. Vestnik Permskogo nacionalьnogo issledovatelьskogo politehničeskogo universiteta. Geologiя. Neftegazovoe i gornoe delo. 19 (2). ISSN 2224-9923. doi:10.15593/2224-9923/2019.2.4. 
  2. ^ Ishchenko, A.I.; Aleksandrov, L.S.; Ishchenko, A.A.; Kazantsev, A.A.; Khokhlova, I.D.; Dzhibladze, T.A.; Gorbenko, O.Yu.; Zuev, V.M.; Ivanova, V.V. (2019). „Modification of partial colpocleisis in elderly and older patients with complete prolapse of the uterus”. Voprosy ginekologii, akušerstva i perinatologii. 18 (4): 12—18. ISSN 1726-1678. doi:10.20953/1726-1678-2019-4-12-18. 
  3. ^ Saab, A. P.; Seaton, Albert (1978). „The Crimean War: A Russian Chronicle”. Russian Review. 37 (4): 457. ISSN 0036-0341. JSTOR 128515. doi:10.2307/128515. 
  4. ^ a b Solomatina, A.A.; Mihaleva, L.M.; Khamzin, I.Z.; Bratchikova, O.V.; Tyumentseva, M.Yu.; Chabieva, L.B.; Hovanskaya, T.N. (2021). „Ovarian reserve and endometrial receptivity in patients after organ-sparing surgeries for ovarian endometriotic cysts”. Voprosy ginekologii, akušerstva i perinatologii. 20 (1): 64—70. ISSN 1726-1678. doi:10.20953/1726-1678-2021-1-64-70. 
  5. ^ Yudin, Alexey A. (2022-04-28). „Old Russian Azbukovniks and Vremennik by Ivan Timofeev: The Way to Creating an Author's Style”. Historical Courier (2): 42—62. ISSN 2618-9100. doi:10.31518/2618-9100-2022-2-3. 
  6. ^ Vildanova, Darina (2022-04-06). „The position of the Grand duchy of Finland in the Russian Empire”. Actual Problems of Jurisprudence. ru: Publishing Center RIOR: 46—53. ISBN 978-5-369-02089-0. doi:10.29039/02089-0/046-053. 
  7. ^ Zabelin Ivan . Domašniй bыt russkih caric v XVI-XVII stoletiяh [Household life of Russian queens in the XVI-XVII centuries] (in Russian). Moscow. . 1901. str. 515. ISBN 978-5-373-07405-6.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  8. ^ Possevino, Antonio (1983). Istoričeskie sočineniя o Rossii XVI v [Historical writings about Russia in the 16th century] (in Russian). Moscow: Moscow University Publishing House. Retrieved 18 November 2021.
  9. ^ MOROZOVA, L.E. (2017). „MARIA TEMRYUKOVNA — THE SECOND WIFEOF IVAN THE TERRIBLE”. Kavkazologiya: 205—219. ISSN 2542-212X. doi:10.31143/2542-212x-2017-1-205-219. 
  10. ^ a b „CHAPTER TWELVE. Novelty and Variety”, Box, Pit, and Gallery, University of California Press, 1953-12-31, str. 236—254, ISBN 9780520349438, doi:10.1525/9780520349438-014, Pristupljeno 2022-05-07 
  11. ^ Simonяn, R.Z. (2018). Istoriя medicinы: s drevneйših vremen do sovremennosti. Izdatelьskiй dom Akademii Estestvoznaniя. ISBN 978-5-91327-518-9. doi:10.17513/np.296. 
  12. ^ Y.L., Voytekhovsky (2019). „Several dates from the history of crystallography”. Zapiski RMO (Proceedings of the Russian Mineralogical Society). 148 (4): 46—52. ISSN 0869-6055. doi:10.30695/zrmo/2019.1484.03. 
  13. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p Яblokov, E.A. (2021). „O mertvom tele Ivana Vasilьeviča. Ivan Groznый i ego эpoha v tvorčestve M. A. Bulgakova”. Gosudarstvennaя politika i obrazы vlasti v Centralьnoй Evrope i sopredelьnыh regionah: voshvalenie, kritika, ottorženie. Tezisы konferencii. 2–3 noяbrя 2021 g. Institut slavяnovedeniя RAN. doi:10.31168/0456-5.29. 
  14. ^ 1 marta 1881 goda : kaznʹ imperatora Aleksandra II : dokumenty i vospominanii︠a︡. V. E. Kelʹner. Leningrad: Lenizdat. 1991. ISBN 5-289-01024-6. OCLC 24438369. 
  15. ^ Yarmolinsky, Avrahm (2014). Road to Revolution (Course Book izd.). Princeton, NJ. str. 279. ISBN 0-691-63854-3. OCLC 1266911049. 
  16. ^ Geroi i zlodei russkoĭ istorii v iskusstve XVIII-XX vekov = Heroes and villains in Russian history in art of the 18th-20th centuries. P. I︠U︡. Klimov, Elena Vvedenskai︠a︡, P. Ю. Klimov, Elena. Vvedenskaя. Sankt-Peterburg: Palace Editions. 2010. ISBN 978-5-93332-355-6. OCLC 697266125. 
  17. ^ a b v g d đ Shokarev, S. Yu. (2018-09-28). „About the new attack on the painting of I.E. Repin «Ivan the Terrible and his son Ivan on 16th November 1581»”. Historical Expertise. 3 (16): 209—211. ISSN 2409-6105. doi:10.31754/2409-6105-2018-3-209-211. 
  18. ^ Anderson, Robert; Rimsky-Korsakov; Chicago, S. O.; Gould; Miaskovsky (1969). „Symphony no 2, Op 9 (Antar)”. The Musical Times. 110 (1518): 846. ISSN 0027-4666. doi:10.2307/953278. 
  19. ^ Moroseev, D.A. (2021). „VIRTUALЬNAЯ REALЬNOSTЬ (VIRTUAL REALITY)”. Meždunarodnый školьnый naučnый vestnik (International School Scientific Herald) (№3 2021): 9—9. ISSN 2542-0372. doi:10.17513/issh.1442. 
  20. ^ a b v Ionina, N. A. (2000). Sto velikikh kartin. Moskva: Veche. ISBN 5-7838-0579-3. OCLC 45943904. 
  21. ^ Vishnyakova, Yulia (2019-06-30). „Education through the example: eighty years of the biographical series Žiznь zamečatelьnыh lюdeй ("Lives of remarkable people") of the publishing house Molodaя gvardiя”. St.Tikhons' University Review. Series IV. Pedagogy. Psychology. 53: 120—132. ISSN 1991-6493. doi:10.15382/sturiv201953.120-132. 
  22. ^ a b v g d đ e ž z i Valkenier, Elizabeth Kridl (1993). „The Writer as Artist's Model: Repin's Portrait of Garshin”. Metropolitan Museum Journal. 28: 207—216. JSTOR 1512927. doi:10.2307/1512927. 
  23. ^ a b v g d Churak, G. S. (2000). Ilʹi︠a︡ Repin. Ilья Efimovič Repin, Gosudarstvennaя Tretьяkovskaя galereя. [Moskva?]: Trilistnik. ISBN 5-89480-032-3. OCLC 49657097. 
  24. ^ Fetzer, Leland (1975). „Art and Assassination: Garshin's "Nadezhda Nikolaevna"”. The Russian Review. 34 (1): 55—65. JSTOR 127759. doi:10.2307/127759. .
  25. ^ Repin, Ilʹi︠a︡ Efimovich (2002). Dalekoe blizkoe : vospominanii︠a︡. Moskva: Zakharov. ISBN 5-8159-0204-7. OCLC 50741572. 
  26. ^ a b v g „Ivan the Terrible, Ivan Groznый, Ivan Grozniy Image 1”. dx.doi.org. doi:10.3998/mpub.11373292.cmp.1687. Pristupljeno 2022-05-07. 
  27. ^ Ronell, Avital; Anidjar, Gil (2002). „Sarah rit”. Vacarme. 18 (1): 96. ISSN 1253-2479. doi:10.3917/vaca.018.0096. 
  28. ^ a b v Gonneau, Pierre (2014). Ivan le Terrible ou le métier de tyran. Tallandier. ISBN 979-10-210-0275-3. doi:10.3917/talla.gonne.2014.01. 
  29. ^ Nugis; Nugis, V.; Bušmanov; Bushmanov, Andrey; Kozlova; Kozlova, M.; Tihonova; Tihonova, O. (2017-05-29). „Cytogenetic Dose Indication in about 30 Years after the Accident at the Chernobyl NPP”. Medical Radiology and Radiation Safety. 62 (3): 26—32. ISSN 1024-6177. doi:10.12737/article_5927e7f0092c62.96839938. 
  30. ^ a b v g d Shokarev, S. Yu. (2018-09-28). „About the new attack on the painting of I.E. Repin «Ivan the Terrible and his son Ivan on 16th November 1581»”. Historical Expertise. 3 (16): 209—211. ISSN 2409-6105. doi:10.31754/2409-6105-2018-3-209-211. 
  31. ^ Potapova, G. E. (2020). „V. M. Markovich’s Lectures on the Russian Literature of the First Half of the 19th Century”. Russkaya literatura. 3: 258—259. ISSN 0131-6095. doi:10.31860/0131-6095-2020-3-258-259. 
  32. ^ a b v g Shokarev, S. Yu. (2018-09-28). „About the new attack on the painting of I.E. Repin «Ivan the Terrible and his son Ivan on 16th November 1581»”. Historical Expertise. 3 (16): 209—211. ISSN 2409-6105. doi:10.31754/2409-6105-2018-3-209-211. 
  33. ^ Kennedy, Janet; Basner, E. V.; Gusarova, A. P. (1990). „Russian and Soviet Painting 1900-1930: Selections from the State Tretyakov Gallery, Moscow and the State Russian Museum, Leningrad”. Russian Review. 49 (1): 120. ISSN 0036-0341. doi:10.2307/130105. 
  34. ^ „cia memorandum status of radio free europe and radio liberty under the new administration november 13 1968 secret rnl”. U.S. Intelligence on Europe, 1945-1995. Pristupljeno 2022-05-08. 
  35. ^ Shokarev, S. Yu. (2018-09-28). „About the new attack on the painting of I.E. Repin «Ivan the Terrible and his son Ivan on 16th November 1581»”. Historical Expertise. 3 (16): 209—211. ISSN 2409-6105. doi:10.31754/2409-6105-2018-3-209-211. 
  36. ^ [July], Princeton University Press, str. 3—34, Pristupljeno 2022-05-08 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Yarmolinsky, Avrahm (2016). Road to Revolution: A Century of Russian Radicalism. Princeton University Press. ISBN 978-0691638546. 
  • Kel'ner, Viktor Efimovich (2015). 1 marta 1881 goda: Kazn imperatora Aleksandra II (1 marta 1881 goda: Kaznь imperatora Aleksandra II). Lenizdat. ISBN 978-5-289-01024-7. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иван_Грозни_и_његов_син_Иван_(слика)&oldid=27508842”