Pređi na sadržaj

Ivo Sanader

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ivo Sanader
Lični podaci
Datum rođenja(1953-06-08)8. jun 1953. (71 god.)
Mesto rođenjaSplit, Jugoslavija
DržavljanstvoHrvatska
NarodnostHrvat
ReligijaKatolik
ProfesijaProfesor
Porodica
SupružnikMirjana Sanader
Politička karijera
Politička
stranka		Hrvatska demokratska zajednica
Spisak predsednika vlada Hrvatske
23. decembar 2003 — 6. jula 2009.
IzboriIzbori 2003.
Izbori 2007.
PredsednikStjepan Mesić
PrethodnikIvica Račan
NaslednikJadranka Kosor
29. april 2000 — 4. jul 2009.
PrethodnikFranjo Tuđman
Vladimir Šeks (v.d.)
NaslednikJadranka Kosor

Ivo Sanader (Split, 8. jun 1953) je hrvatski političar.[1] Bio je predsednik Vlade Republike Hrvatske od 2003. do 2009. godine.

Studirao je komparativnu književnost u Austriji, gde je radio kao novinar, u marketingu i izdavaštvu i kao privatni preduzetnik. Godine 1990. kratko je vodio pozorište u Splitu pre nego što je postao ministar za nauku i tehnologiju kao član Hrvatske demokratske zajednice (HDZ). Ubrzo nakon toga prešao je u diplomatiju kad je u dva mandata bio zamenik ministra spoljnih poslova.

Za lidera HDZ-a izabran je 2000, 2002, 2005. i 2008. godine. Pobedio je na prvim parlamentarnim izborima 2003. godine kao lider HDZ-a postavši tako osmim premijerom Hrvatske. Za premijera je ponovo izabran nakon parlamentarnih izbora 2007. godine. Početkom juna 2009. godine iznenada je podneo ostavku na mesto premijera i predsednika stranke bez jasnog objašnjenja za svoje postupke, pa i uz glasine o umešanosti u različite krivične predmete. U januaru 2010. godine je pokušao da izvede politički povratak u HDZ, ali je nakon toga izbačen iz stranke.

Krajem 2010. hrvatske vlasti protiv njega dižu dve velike optužnice za korupciju, međutim, on tada beži iz zemlje i biva uhapšen u Austriji. Hrvatskoj je izručen u julu 2011. godine. U novembru 2012. godine prvostepenom presudom je osuđen na 10 godina zatvora.

Privatni život i obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Rođen je u Splitu, NR Hrvatska (FNR Jugoslavija), u siromašnoj katoličkoj radničkoj porodici sa troje braće i sestrom. Materijalno skromna porodica Sanaderovih nije mogla priuštiti školovanje četvoro djece te je stoga Ivina majka zamolila rektora splitske Nadbiskupske klasične gimnazije da primi Ivu na školovanje. Pruženu priliku Ivo je iskoristio i iskazao se kao odličan učenik. Po završetku gimnazije odlazi u Rim na studije filozofije. No, ubrzo uviđa kako mu se tamo baš i ne sviđa te se vraća u Split. Nakon povratka u rodni Split upoznaje svoju buduću suprugu Mirjanu Šarić s kojom će se 1978. godine i venčati.[2]

Nakon venčanja Ivo, Mirjana i Ivin mlađi brat Miro napuštaju Split i odlaze u Inzbruk, u Austriju. Njegova supruga je studirala arheologiju, dok je Ivo studirao komparativnu književnost i romanske jezike na Univerzitetu u Inzbruku. Tokom tog vremena, Sanader je izveštavao za zagrebački sportski list "Sportske novosti“. Diplomirao je 1982. godine na temu Nazor o svetu u pozorišnom delu Žana Anouila.[2]

Nakon završetka studija bračni par Sanader vraća se u Hrvatsku. Po povratku Ivo prvi posao pronalazi u marketinškom odeljenju Dalmacijaturista, ali se nije dugo zadržao. Novo radno mesto nalazi u izdavačkoj kući Logos gde se zapošljava kao programski urednik 1983. godine. Pet godina kasnije (1988) postaje glavni i odgovorni urednik Logosa. U to vreme radi i na uređivanju časopisa "Mogućnosti“. Karijeru u izdavačkoj kući prekida iznenadni otkaz.[2]

Sanader odlučuje da se s porodicom vrati u Austriju gde osniva dva privatna preduzeća. Iz Austrije sarađuje s magazinom "Start" koji je u to doba bio veoma popularan. Sanader je tada radio u agenciji "Majer Pres" s kojom je Start dogovorio nabavke popularnih slika pinap devojaka.

Politička karijera[uredi | uredi izvor]

Počeci u 1990—im[uredi | uredi izvor]

Za razliku od mnogih hrvatskih političkih figura svoje generacije, Sanadera nije bio politički aktivan u svojim mlađim godinama - niti kao član Saveza komunista Hrvatske, niti kao disident u progonstvu od komunističkih vlasti.

Kada je krajem 1980—ih u Jugoslaviji vratio višepartijski sistem Sanader je u Austriji 1990. godine osniva ogranak Hrvatske demokratske zajednice. Tada ostvaruje prve kontakte s liderom HDZ-a Franjom Tuđmanom. Nakon toga vraća se u Split pred početak Rata u Hrvatskoj gde se zaposlio kao intendant splitskog Hrvatskog narodnog pozorišta.[2]

Na parlamentarnim izborima 1992. godine izabran je za poslanika u Predstavničkom domu Sabora Republike Hrvatske, međutim ulazi u hrvatsku vladu Hrvoja Šarinića u kojoj je bio ministar nauke.[3] Ministar nauke bio je do 7. januara 1993. godine, kada postaje zamenik ministra spoljnih poslova prvo Zdenka Škrabala a za vreme vlade Nikice Valentića i ministra Mate Granića. Na novom radnom mestu najveći uspeh beleži u trenu kada uspeva dogovoriti ukidanje viza za hrvatske državljane koji putuju u Grčku. Zamenik ministra je bio do jeseni 1995. godine.[2]

Krajem novembra 1995. postaje šef Kabineta hrvatskog predsednika Franje Tuđmana i generalni sekretar Saveta odbrane i nacionalne bezbednosti nakon što je Hrvoje Šarinić razrešen te dužnosti na sopstveni zahtev. U januaru 1996. godine postaje član Zajedničkog vijeća za saradnju između Hrvatske i Federacije Bosne i Hercegovine. Godinu dana kasnije Šarinić se vraća u Kabinet predsednika tako da se Sanader vraća u Ministarstvo spoljnih poslova.[2]

U Ministarstvo spoljnih poslova 1996. godine vraća se na mesto zamenika ministra gde je bio do 2000. godine. Tadašnji ministar u vladi Zlatka Mateše bio je Mate Granić. U to vreme Sanader vredno radi na uspostavljanju hrvatskih odnosa sa Izraelom. Vrhunac tih napora susret je s izraelskim zamenikom ministar spoljnih poslova Eitanom Bentsurom u Budimpešti 1997. godine posle čega su uspostavljena diplomatski odnosi između ove dve države.[2]

Vođa opozicije[uredi | uredi izvor]

Godine 2000, posle smrti Franje Tuđmana, HDZ je pretrpeo poraz na četvrtim parlamentarnim izborima. Pored toga, njihov Mate Granić kandidat takođe nije uspeo da uđe u drugi krug predsedničkih izbora na kojima za hrvatskog predsednik izabran Stjepan Mesić. Posle toga Granić napušta Stranku i formira Demokratski centar u nadi da će privuče umerene struje iz HDZ-a. Unutarstranački izbori u HDZ-u usledila u aprilu te godine na kojima je Sanader odneo pobedu kao kompromisno rešenje. Na parlamentarnim izborima 2000. godine izabran je po drugi put u Hrvatski sabor. U ovom mandatu bio je potpredsednik Odbora za spoljnu politiku, član Odbora za obrazovanje, nauku i kulturu, Odbora za međuparlamentarnu saradnju i Izvršnog odbora Nacionalne grupe Hrvatskog sabora pri Interparlamentarnoj uniji.[4]

Na samom početku, Sanader je kritikovao nepopularni Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju zbog optužnica protiv generala Hrvatske vojske. Godine 2001. učestvovao je u masovnom mitingu protiv optužnice za ratne zločine protiv generala Mirka Norca. Sanader je takođe kritikovao premijer Ivicu Račana i njegovu Vladu zbog stava prema Haškom tribunalu. Posle je postepeno počeo da distancira stranku i sebe iz protesta omekšavajući kritike prema vladi.

Sanader je kao predsednik HDZ-a fokusirao svoje napore prema transformaciji HDZ-a u modernu proevropsku partiju desnog centra. Međutim, njegov kurs se osporava od strane konzervativnog krila stranke koju predvodi Ivić Pašalić. Vrhunac ovog sukoba desio se na izbornoj stranačkoj skupštini 2002. godine. Sanader, podržan od strane Vladimira Šeksa i Branimira Glavaša, uspeo da osvoji svoj drugi mandat kao predsednik HDZ-a. Pašalić je posle napustio stranku i formirao svoju stranku Hrvatski blok s kojom nije uspeo da privuče mnoge od svojih bivših pristalica iz HDZ-a.

Sanader se posle toga mogao posvetiti tome na pobedi Ivicu Račana i njegovu koaliciju levog centra na parlamentarnim izborima 2003. godine. HDZ je pobedio na tim izborima, ali nije osvojila apsolutnu većinu u Saboru.

Prvi mandat na mestu premijera (2003—2007)[uredi | uredi izvor]

Sanader u razgovoru s predsednikom SAD, Džordžom V. Bušom

Posle pobede na izvorima Sanader je predložen za premijera od strane predsednika Hrvatske Stjepana Mesića 9. decembra 2003. godine. U post-izbornim pregovorima uspeo je dobiti podršku poslanika iz Hrvatske stranke penzionera i Samostalne demokratske srpske stranke. Službeno je imenovan premijerom kada je Sabor izglasao predlog sa 88 od ukupno 152 glasova 23. decembra 2003. godine.[5]

Glavni cilj Sanaderova vlada je bio ulazak Hrvatske za u Evropsku uniju i NATO. Kao rezultat uspešnog sprovođenja Sporazuma o pridruživanju - potpisan sa Evropskom unijom u 2001. godini - Hrvatska je postala zvanični kandidat za ulazak u EU.

Sanaderov HDZ je nastojao da uspostavi bolje odnose sa manjinskim strankama i da promoviše prava manjina. Među drugim faktorima koji su doprineli pozitivnom mišljenju Evropske komisije i Saveta Evrope u vezi pristupa Hrvatske EU bili su saradnja sa Haškim tribunalom, nastavak privrednog rasta i usklađenosti države sa političkim i ekonomskim kriterijumima utvrđenim u Kopenhagenu 1993. godine od Saveta Evrope.

Sanader je bio poslednji državnik koji je posetio papu Jovana Pavla II u Vatikanu, u februaru 2005. godine, nekoliko nedelja pre njegove smrti 2. aprila 2005. U oktobru 2005. godine, posle formalnog početka pregovora o pristupanju Hrvatske EU, istraživanja javnog mnjenja pokazala su da je Sanader najpopularniji hrvatski političar.

Kao premijer Sanader je imao bliske odnose sa drugim umerenim konzervativnih političara u Evropi: uključujući tadašnjeg austrijskog kancelara Volfganga Šisela, tadašnjeg premijera Bavarske Edmunda Štoibera, kancelarku Nemačke Angelu Merkel, kao i irskog premijera Bertija Aherna. Vlada je doživela nekoliko promena tokom mandata Sanadera, pre svega odlaska ministra spoljnih poslova Miomira Žužula koji je optužen za sukob interesa. Pored toga, Sanaderova vlada je osporila rastuću plimu evroskepticizma u zemlji.

Vesna Škare-Ožbolt je izjavila da Sanader poseduje kolekciju satova u vrednosti preko 150.000 evra koje mu nije prijavio u imovinskoj kartici. Bivši ministarka pravde Škare-Ožbolt iz Sanaderove vlade bila je jedina koja je prijavila Sanadera Komisiji za sukob interesa.[6] U julu 2006. godine opozicija je prozvala Sanadera u "Aferi Pliva" gde ga je optužila za fiksiranje prodaje farmaceutske kompanije "Pliva" američkoj kompaniji Bar Farmaceutilals.[7] Takve optužbe protiv Sanadera su odbačene. Početkom 2007. godine nedeljnik "Nacional" je objavio da je Sanader bio deo dvema bankrotiranim preduzećima u Austriji, i da je dobio mito od tajkuna u 1995. i 1996. godini u iznosu od 800.000 nemačkih maraka.[8]

Drugi mandat na mestu premijera (2007—2009)[uredi | uredi izvor]

Sanader s Angelom Merkel i Jirkijem Katajnenom na samitu EPP-a

Posle parlamentarnih izbora 2007. godine, koji su doveli do nejasne situacije o tome ko dobija mandat da formira vladu, Sanader je izašao kao pobednik kada mu je predsednik Stipe Mesić dao drugi mandat. Ovoga puta Sanader je formirao koaliciju sa Hrvatskom seljačkom strankom, Hrvatskom socijalno-liberalnom strankom i SDSS-om. Sabor je izglasao poverenje novoj Vladi 12. januara 2008. godine.[9] Za jednog od potpredsednika u drugoj Sanaderovoj vladi imenovan je predstavnik srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj Slobodan Uzelac, koji je tako postao prvi Srbin na toj funkciji.

Po četvrti put izabran je za predsednika HDZ-a na skupštini 26. aprila 2008. godine.[10]

Delimično zbog globalne recesije koja je pojavila u vreme drugog Sanadera mandata, privredni rast Hrvatske je u bio zastoju dok su direktne strane investicije usporene. Dok je prikazivanje simptome ekonomskog pada podelio većinu građana, pad hrvatske privrede tokom mandata Sanadera je pojačan u odnosu na Srbije i Crne Gore koje su stekli veće investicije zbog reformi. Reforme pravosuđa u Hrvatskoj su zaustavljene a problem katastar nije rešen. Preko 1,3 miliona sudskih predmeta (u zemlji od 4,1 miliona stanovnika) su se tek trebali rešiti u 2009. godini.

Dana 1. jula 2009. godine Sanader je objavio svoju ostavku na mestu predsednika Vlade Hrvatske i na mestu predsednik HDZ-a, kao i njegovo kompletno povlačenje iz aktivne politike, dodajući da nema nameru da se vrati.[11] Ovakva odluka Sanadera došla je kao "veliko iznenađenja", dok su hrvatske mediji videli Sanadera kao kandidata na predstojećim predsedničkim izborima.[12] Hrvatski sabor je prihvatio Sanaderovu ostavku 2. jula 2009. godine i o tome obavestio predsednika Republike. Za svoju naslednicu na mestu hrvatskoj premijera i predsednika HDZ-a odredio je Jadranku Kosor. Sanader je posle izabran za počasnog predsednika HDZ-a.

Povratak u politiku (2009—2010)[uredi | uredi izvor]

Na Globalnom kreativnom ekonomskom samitu u septembru 2009. godine, Sanader je govorio o prelasku Hrvatske iz teško kontrolisane privrede u užurbanu privredu "zasnovanu na znanju“. Prema Sanaderu, negovanje "konkurentnosti u svakodnevnom životu" odigralo je važnu ulogu u ovom procesu.

U suprotnosti sa svojim ranijim izjavama (od 1. jula 2009), Sanader je objavio 3. januara 2010. godine da će se vratiti na aktivniju ulogu u politici, navodeći da je njegova odluka o povlačenju bila greška, te da je HDZ "pobednička stranka, a ne stranka koja osvoji 12% glasova", koju je izjavio nakon prvog kruga predsedničkih izbora.[13] Podržalo ga je desetak zastupnika HDZ-a, uključujući i Luku Bebića, ali niko od članova Vlade Jadranke Kosor. Nekoliko zastupnika kasnije je negiralo povezanost sa Sanaderom i tvrdili su da su bili prevareni.

Nakon celodnevnog susreta, vođstvo HDZ-a 4. januara 2010. godine predvođeno Jadrankom Kosor izbacilo je Sanadera iz stranke. Od 22 članova predsedništva stranke, 16 su glasali za izbacivanje, tri su bili protiv (Luka Bebić, Mario Zubović i Damir Polančec) i dva suzdržana (Bjanka Matković i Petar Selem). Sanader nije bio prisutan na sastanku.[14]

Sanader je iskoristio svoje pravo da kao nezavisni poslanik uđe u Sabor 22. oktobra 2010. godine, odnosno zauzme mesto koje je kao nosilac liste HDZ-a osvojio na parlamentarnim izborima 2007. godine.[15]

Hapšenje u Austriji[uredi | uredi izvor]

Nakon što je 9. decembra 2010. objavljeno da Državno tužilaštvo Republike Hrvatske od Hrvatskog sabora traži ukidanje zastupničkog imuniteta radi pokretanja kaznenog postupka, Ivo Sanader je svega nekoliko sati nakon toga napustio Hrvatsku. Nakon što mu je Hrvatski sabor skinuo imunitet, izdata je poternica. Tereti ga se za počinjenje kaznenog dela udruživanja za počinjenje kaznenog dela i zloupotrebu položaja i ovlašćenju.[16] Sanader je uhapšen sledećeg dana u Austriji i priveden u Zemaljski sud u Salzburgu.[17] Hrvatske vlasti zamrzla su svu njegovu imovinu i bankovne račune te formalno podneli zahtev za ekstradiciju 13. decembra.

Izručenje i suđenje[uredi | uredi izvor]

Austrija je Sanader izručila Hrvatskoj 18. jula 2011. godine kada je prebačen u zatvor Remetinec u Zagrebu. Na prvom saslušanju 28. oktobra, žalio se na srčane probleme i da nije ni znao da ga odvede na sud. Nakon saslušanja toga dana, sudija Ivan Turudić je odlučio na odgodu, a Sanader je odveden u bolnicu.[18][19] Nakon odgode sledeće ročište je održano u decembru 2011, a Sanader je pušten na slobodu uz kauciju od 12,4 miliona kuna 16. decembra 2011. godine.[20][21] U januaru 2012. godine saopšteno je da je Sanader pred novim optužbama za korupciju. USKOK je uključio Sanadera u istragu o finansijskim nepravilnostima u državnom preduzeću "Hrvatska elektroprivreda" (HEP) koje uključuju gubitke od 650 miliona kuna, a na osnovu izjava svedoka da je Sanader primio mito da osigura niže cene električne energije.[22]

U maju 2012. godine objavljeno je da bi Sanader mogao biti ponovo optužen za krivično delo korupcije. Navodi se da bi on mogao biti optužen za učešće u organizovanju prodaje električne energije hrvatskom petrohemijskom preduzeću "Dioki Grupa" po cenama ispod tržišnih, čime je oštećena državna elektroenergetska kompanija HEP s nekoliko miliona kuna. Bivši direktor i vlasnik Diokia Ivan Mravak i Robert Ježić bi se takođe mogli suočiti sa optužbama.

U septembru 2012. podignuta je peta optužnica protiv Ive Sanadera zbog oštećenja državnog budžeta za 26 miliona kuna. Tužioci su tvrdili da šteta je naneta prodajom zgrade, koji je sagradila firma Fiolić, Ministarstvu regionalnog razvoja za više od dva puta od cene po kojoj zgrada zapravo vredi.[23]

Prvostepenom presudom 20. novembra 2012. godine Sanader je osuđen na 10 godina zatvora. On je postao najviši funkcioner u Hrvatskoj osuđen za korupciju.[24] Sanader je negirao zloupotrebe i naveo da je njegovo suđenje bilo politički motivisano. Sudija Ivan Turudić, rekao je da je Sanader ponizio Hrvatsku, dodajući da je koristio svoj kabinet za svoje lično bogaćenje, a ne za opšte dobro. Sanader je prebačen iz suda u zatvor Remetinec.[25]

Privatno[uredi | uredi izvor]

Oženjen je svojom ljubavlju iz gimnazijskih dana Mirjanom s kojom ima dve ćerke, Petru i Brunu. Supruga radi na Odjelu za arheologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu na radnom mestu predavača. Jedan brat Ive Sanadera je sveštenik, a drugi je prosvetni radnik dok je sestra redovnica. Sanaderova baka je sestra Ante Topića Mimare.[2]

Objavio je i dve knjige: I ružičasto je crno, te Fenomen parfema. U saradnji sa Antom Stamacem sastavio je antologiju hrvatske ratne lirike U ovom strašnom času, koja je kasnije prevedena na desetak jezika. Član je Društva hrvatskih književnika i hrvatskog centra PEN kluba.[2]

Govori četiri strana jezika: engleski, francuski, nemački i italijanski.

Priznanja[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Ivo Sanader biografija | Biografija”. biografija.net. Pristupljeno 2024-02-01. 
  2. ^ a b v g d đ e ž z „Biografija Ive Sanadera”. Moljac.hr. Arhivirano iz originala 10. 01. 2008. g. Pristupljeno 2. 3. 2013. 
  3. ^ „4. Vlada Republike Hrvatske / Prethodne Vlade RH / O Vladi RH / Naslovnica / Vlada Republike Hrvatske - službeni web portal” (na jeziku: (jezik: hrvatski)). Vlada.hr. Arhivirano iz originala 06. 09. 2013. g. Pristupljeno 2. 3. 2013. 
  4. ^ „4. saziv Hrvatskog sabora, poslanik Ivo Sanader”. Sabor.hr. Arhivirano iz originala 03. 12. 2010. g. Pristupljeno 02. 03. 2013. 
  5. ^ „Deveta Vlada RH”. Hidran.hidra.hr. Arhivirano iz originala 24. 11. 2012. g. Pristupljeno 2. 3. 2013. 
  6. ^ Svi premijerovi satovi Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. април 2013), Nacional
  7. ^ Piše: utorak, 5.9.2006. 23:28. „Zašto je Sanaderu put u Veronu bio važniji od proslave Dana državnosti u Vukovaru? - Vijesti.net”. Index.hr. Приступљено 02. 03. 2013. 
  8. ^ Autor: Robert Bajruši (29. 06. 2012). „Sanaderovi austrijski poslovi”. Nacional.hr. Архивирано из оригинала 03. 04. 2009. г. Приступљено 2. 3. 2013. 
  9. ^ „Republika Hrvatska”. Hidran.hidra.hr. Архивирано из оригинала 15. 10. 2015. г. Приступљено 2. 3. 2013. 
  10. ^ „Ivo Sanader novi/stari predsjednik HDZ-a - Vijesti.net - Index.hr”. Приступљено 31. 3. 2013. 
  11. ^ Sanader dao ostavku na mjesto premijera i predsjednika stranke Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2012), Јутарњи лист
  12. ^ Piše: Promocija plus. „SDP i HDZ izjednačeni, Ivo Sanader najpoželjniji kandidat za predsjednika RH”. Monitor.hr. Архивирано из оригинала 05. 03. 2016. г. Приступљено 2. 3. 2013. 
  13. ^ „Sanader: Odluka da se povučem iz aktivne politike bila je pogreška”. Вечерњи лист. 03 01. 2010.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  14. ^ „Predsjedništvo HDZ-a izbacilo Sanadera iz stranke”. Јутарњи лист. 04. 01. 2010. Архивирано из оригинала 14. 12. 2010. г. Приступљено 11. 12. 2010. 
  15. ^ „6. сазив Хрватског сабора, посланик Иво Санадер”. Sabor.hr. Архивирано из оригинала 16. 03. 2011. г. Приступљено 02. 03. 2013. 
  16. ^ „MUP-tjeralica”. 10. 12. 2010. Архивирано из оригинала 14. 12. 2010. г. Приступљено 11. 12. 2010. 
  17. ^ „Sanader je htio pobjeći u SAD, no zbog tjeralice su mu poništili vizu”. 11. 12. 2010. 
  18. ^ „Sanader ostaje na Rebru do ponedjeljka, sumnja se na koronarnu bolest - Vijesti.net - Index.hr”. Приступљено 31. 3. 2013. 
  19. ^ „Sudski vještak: Sanader zbog srčanih problema nije raspravno sposoban! - Vijesti.net - Index.hr”. Приступљено 31. 3. 2013. 
  20. ^ „Vrhovni sud odbio žalbu Uskoka: Sanader uskoro na slobodi! - Vijesti.net - Index.hr”. Приступљено 31. 3. 2013. 
  21. ^ „Video - Sanader stigao kući: Žao mi je što prije nisam izašao! - Vijesti.net - Index.hr”. Приступљено 31. 3. 2013. 
  22. ^ „Optužnica protiv Mravka: Oštetio je HEP na "traženje i zaduženje" Ive Sanadera - Vijesti.net - Index.hr”. Приступљено 31. 3. 2013. 
  23. ^ „Prihvaćena peta optužnica protiv Sanadera | Al Jazeera Balkans”. Приступљено 31. 3. 2013. 
  24. ^ „Санадер осуђен на 10 година затвора („Политика“, 20. новембар 2012)”. Politika.rs. Приступљено 02. 03. 2013. 
  25. ^ „Sanaderu deset godina, stigao u remetinečki zatvor! - Aktualno - Sanader - Večernji list”. Vecernji.hr. Приступљено 02. 03. 2013. 
  26. ^ „71 20.6.2008 Odluka o odlikovanju Veredom kraljice Jelene s lentom i Danicom za izniman doprinos neovisnosti i cjelovitosti Republike Hrvatske, izgradnji i napretku Republike Hrvatske, te za izniman doprinos razvitku odnosa Republike Hrvatske i hrvatskog naroda s drugim državama i narodima”. Narodne-novine.nn.hr. 20. 06. 2008. Приступљено 02. 03. 2013. 
  27. ^ „46 07.07.1995 Odluka kojom se odlikuju Redom kneza Trpimira s ogrlicom i Danicom”. Nn.hr. Приступљено 02. 03. 2013. 

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иво_Санадер&oldid=27760538”