Invazija na Island

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Invazija Islanda
Deo Invazija Islanda tokom Drugog svetskog rata,
Britanski ciljevi bili su uništavanje terena za sletanje (plava) i osiguranje luka.
Britanski ciljevi bili su uništavanje terena
za sletanje (plava) i osiguranje luka.
Vreme10. maj 1940. (1940-05-10)
Mesto
Island
AkcijaOperacija Fork
PovodInvazije Nemačke na Dansku
UzrokDa Nemci nebi koristili Island
Ishod Britanska pobeda
Komandanti i vođe
Robert Sturges Herman Johanson
Uključene jedinice
 Ujedinjeno Kraljevstvo  Island
Jačina
746 marinaca
4 ratna broda		 60 policajaca
300 rezervista
Lokacija sukoba na karti Islanda
Lokacija sukoba
Lokacija sukoba
Lokacija sukoba na mapi Islanda

Invazija na Island (takođe i Operacija Fork) koju je izvela Kraljevska ratna mornarica i Kraljevsi marinaci dogodila se 10. maja 1940, na početku Drugog svetskog rata.

Invazija je izvršena jer se britanska vlada plašila da će Island koristiti Nemci, koji su nedavno izvršili invaziju na Dansku, koja je bila u ličnoj uniji sa Islandom i koja je ranije bila u velikoj meri odgovorna za spoljnu politiku Islanda. Vlada Islanda izdala je protest, optužujući da je njena neutralnost „flagrantno prekršena“ i „povređena nezavisnost“[1].

Na početku rata, Velika Britanija je uvela strogu kontrolu izvoza islandske robe, sprečavajući isplative pošiljke u Nemačku, kao deo svoje pomorske blokade. Velika Britanija je ponudila pomoć Islandu, tražeći saradnju „kao ratnom savezniku“, ali je islandska vlada to odbila i potvrdila svoju neutralnost. Nemačko diplomatsko prisustvo na Islandu, zajedno sa strateškim značajem ostrva, uznemirilo je vladu Velike Britanije.[2]

Nakon neuspela da nagovori islandsku vladu da se pridruži saveznicima, Velika Britanija je izvršila invaziju ujutro 10. maja 1940. Kraljevski marinaci kojima je zapovedao pukovnik Robert Sturges iskrcali su se u glavnom gradu Rejkjaviku. Ne nailazeći na otpor, trupe su brzo krenule da onemoguće komunikacione mreže, osiguraju strateške lokacije i uhapse nemačke građane. Rekvirirajući lokalni transport, trupe su se preselile u Hvalfjörður, Kaldaðarnes, Sandskeið, i Akranes kako bi osigurale navedena područja od mogućeg nemačkog kontranapada i iskrcavanje.

Invazija[uredi | uredi izvor]

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Kralj Kristian H je rekao Tajmu da je "manje popularan na Islandu nego što je bilo koji drugi danski suveren ikad bio".[3]

Tokom 1918. godine, posle dužeg perioda danske vladavine, Island je postao nezavisna država u ličnoj zajednici sa danskim kraljem i zajedničkim spoljnim poslovima[4]. Novopoformirana Kraljevina Island proglasila se neutralnom zemljom bez odbrambenih snaga[4]. Ugovor o uniji dozvoljavao je da revizija započne tokom 1941. i da se unilateralno raskine tri godine nakon toga, ako ne bude postignut sporazum[4]. Do 1928. godine sve islandske političke stranke složile su se da će sporazum o uniji biti raskinut što je pre moguće[5].

9. aprila 1940, nemačke snage započele su operaciju Vezeribung, napavši i Norvešku i Dansku. Danska je pokorena u roku od jednog dana i okupirana. Istog dana, britanska vlada poslala je poruku islandskoj vladi, navodeći da je Velika Britanija spremna da pomogne Islandu u održavanju njegove nezavisnosti, ali da će za to biti potrebni objekti na Islandu. Island je pozvan da se pridruži Velikoj Britaniji u ratu „kao ratoborac i saveznik“. Islandska vlada je odbila ponudu[6]. Sledećeg dana, 10. aprila, islandski parlament, Alþingi (ili Althing), proglasio je danskog kralja Kristijana H nesposobnim da izvršava svoje ustavne dužnosti i dodelio ih vladi Islanda, zajedno sa svim ostalim odgovornostima koje je ranije u ime Danske obavljalo Island[7].

Operacijom Valentine 12. aprila 1940, Britanci su zauzeli Farska ostrva. Nakon invazije Nemačke na Dansku i Norvešku, britanska vlada je postajala sve zabrinutija da će Nemačka uskoro pokušati da uspostavi vojno prisustvo na Islandu. Smatrali su da bi ovo predstavljalo nepodnošljivu pretnju britanskoj kontroli severnog Atlantika. Jednako važno, Britanci su bili željni da na Islandu dobiju baze za jačanje severne patrole[8].

Planiranje[uredi | uredi izvor]

Kako se vojna situacija u Norveškoj pogoršavala, Admiralitet je zaključio da Velika Britanija više ne može bez baza na Islandu. Vinston Čerčil je 6. maja predstavio slučaj Ratnom kabinetu. Čerčil je tvrdio da ako pokušaju sa daljim pregovorima sa islandskom vladom, Nemci mogu saznati za njih i prvo delovati. Sigurnije i efikasnije rešenje bilo je nenajavljeno iskrcavanje trupa i stavljanje islandske vlade pred završen čin. Ratni kabinet je odobrio plan[9].

Ekspedicija je organizovana na brzinu i slučajno[10]. Veliki deo operativnog planiranja sproveden je u toku invazije. Snage su bile snabdevena sa nekoliko mapa, većinom lošeg kvaliteta. Niko od ekspedicija nije tečno govorio islandski jezik[11].

Britanci su planirali da iskrcaju sve svoje snage u Rejkjaviku. Tamo bi savladali svaki otpor i porazili lokalne Nemce. Da bi se zaštitili od nemačkog kontranapada morem, osigurali bi luku i kopnom poslali trupe u obližnji Hvalfjorður. Britanci su se takođe brinuli da bi Nemci mogli da prebace trupe, kao što su to učinili sa velikim uspehom u svojoj norveškoj kampanji. Da bi se zaštitili od ovoga, trupe bi vozile na istok do sletišta u Sandskeið i Kaldaðarnes. Na kraju, trupe će biti poslate kopnom u luku Akureiri a iskrcavanje će biti u Melgerði na severu zemlje[12].

Britansko Pomorsko obaveštajno odeljenje (Naval Intelligence Division (NID)) očekivalo je otpor iz tri moguća izvora. Lokalni Nemci, za koje se smatralo da imaju oružje, mogli bi da se odupru ili čak pokušaju neku vrstu puča. Pored toga, nemačke invazijske snage mogle bi se već pripremiti ili započeti odmah nakon britanskog iskrcavanja. NID je takođe očekivao otpor policije u Rejkjaviku, koju je činilo oko 60 naoružanih muškaraca. Ako bi slučajno danski patrolni brod bio prisutan u Rejkjaviku, danski mornari bi mogli pomoći braniocima[13][14]. Ova briga bila je bespotrebna, jer su se jedina danska pomorska plovila u inostranstvu nalazila na Grenlandu[15].

Opercija Fork[uredi | uredi izvor]

Dana 3. maja 1940. godine, drugi kraljevski marinski bataljon koji je bio stacioniran u Bisleiu, Surei je dobio naređenje iz Londona da bude spreman da krene za dva sata za nepoznato odredište. Bataljon je aktiviran samo mesec dana ranije. Iako je postojalo jezgro aktivnih oficira, trupe su bile sastavnjene od novih regruta koji su bili delimično obučeni[16]. Oružja je bilo nedovonjno i sastojalo se samo od pušaka, pištolja i bajoneta, dok je 50 marinaca tek dobilo puške i nije imalo priliku puca iz njih. 4. maja bataljon je dobio neku skromnu dodatnu opremu u vidu lakih mitraljeza Bren, protivtenkovskih topova i minobacača od 50 mm. Bez vremena na raspolaganju za podešavanje oružja i početno upoznavanje koje je moralo da se obavi na moru[17][18].

Pomoćna oružja kojima su snage snabdevene sastojala su se od dve brdske haubice kalibra 94 mm, četiri mornarička topa QF od 0,907 kg i dva obalska odbrambena topa kalibra 101 mm[17][18]. Topovima su rukovale trupe iz artiljerijskih divizija mornarice i marinaca, od kojih ih niko nikada nije ispalio nijednu granatu[17][18]. Nedostajali su im reflektori, komunikaciona oprema i direktori topova[17].

Pukovnik Robert Sturges je dobio zadatak da komanduje snagama. Sa 49 godina bio je izuzetno cenjeni veteran Prvog svetskog rata, ratujući u bici kod Galipolja i bitke kod Jilanda[18]. Pratio ga je mali obaveštajni odred kojim je komandovao major Hamfri Kuil i diplomatska misija kojom je upravljao Čarls Hauard Smit[16]. Pored njih, invazijske snage sastojale su se od 746 vojnika[19].

Putovanje na Island[uredi | uredi izvor]

HMS Bervik bio je komandni brod operacije.

6. maja, invazione snage ukrcle su se na vozove za Grenok. Da ne bi skrenuli pažnju na sebe, snage su bile podeljene na dva različita voza za putovanje[20], ali zbog kašnjenja u železničkom saobraćaju trupe su stigle na železničku stanicu u Grenoku približno u isto vreme, izgubivši željeni stepen anonimnosti[20]. Bezbednost operacije je bila ugrožena nekodiranom depešom, i dok su trupe stigle u Grenok, mnogi su znali da je odredište Island[16].

7. maja ujutro, invazione snage su se uputile u luku u Grenok, gde su bile usidreme krstarice Bervik i Glasgov, koje su trebale da prebace invazione snage na Island. Polazak je odložen za 8. maj, zbog problema koji su nastali pri ukrcavanju i veliki deo opreme i zaliha je morao da ostane na molovima[17][21].

U 04:00, 8. maja, krstarice su krenule za Island u pratnji brodova za zaštitu protiv podmornica koju su činili razarači Neustrašivi i Sreća. Putovanje je korišćeno kako je planirano za upoznavanje sa novonabavljenim oružjem[22]. Putovanje je prošlo bez poteškoća[17].

Ishod[uredi | uredi izvor]

Uveče 10. maja, vlada Islanda izdala je protest, optužujući da je njegova neutralnost „flagrantno prekršena“ i „povređena nezavisnost“, napominjući da će se očekivati naknada za svu nanesenu štetu. Britanci su obećali kompenzaciju, povoljne poslovne sporazume, nemešanje u islandske poslove i povlačenje svih snaga na kraju rata. Sledećih dana u Rejkjaviku je raspoređena oprema za protivvazdušnu odbranu i odred trupa upućen u Akurejri. Međutim, početne invazijske snage bile su loše opremljene, samo delimično obučene i nedovoljne za zadatak okupacije i odbrane ostrva.

17. maja, 4.000 dodatnih vojnika kanadske vojske stiglo je da rastereti marince. U julu su iskrcani 2. kanadska divizija i 3. kanadska divizija. Okupacione snage Komonvelta na kraju su iznosile 25.000 pešaka sa elementima Kraljevskog vazduhoplovstva, Kraljevske mornarice i Kraljevske kanadske mornarice[23]. Godinu dana nakon invazije, snage iz još uvek zvanično neutralnih Sjedinjenih Država bile su smeštene na ostrvu dogovorom sa islandskom vladom, rasterećujući glavninu britanskih kopnenih snaga. Američke snage znatno su porasle nakon što su se SAD pridružile ratu 7. decembra 1941. godine, dostigavši istovremeno čak 30.000 vojnika, mornarice i vazduhoplovstva. Dve stanice Kraljevskog vazduhoplovstva RAF i RCAF nastavile su da rade do kraja rata.

Tokom okupacije, 17. juna 1944, Island se proglasio republikom. Sporazumom iz Keflavika, potpisanim tokom 1946. godine između SAD i Republike Island, bilo je predviđeno da američka vojska napusti zemlju u roku od šest meseci, a Island će dobiti u posed aerodrom Keflavik. To se nije dogodilo decenijama, a značajno američko vojno prisustvo ostalo je na Islandu do 30. septembra 2006[24]. Na kraju neprijateljstava, većina britanskih objekata predata je islandskoj vladi.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Walling, Michael G. (author). Forgotten Sacrifice: The Arctic Convoys of World War II. str. 29. ISBN 978-1-4728-1110-3. OCLC 1026826446. 
  2. ^ Stone, Bill (1998). „Iceland in the Second World War”. Stone & Stone. Pristupljeno 22. 6. 2008. 
  3. ^ „Iceland: Nobody's Baby”. Time. 22. 4. 1940. Arhivirano iz originala 21. 07. 2013. g. Pristupljeno 02. 09. 2020. 
  4. ^ a b v Karlsson 2000, str. 283.
  5. ^ Karlsson 2000, str. 319.
  6. ^ Bittner 1983, str. 34.
  7. ^ Whitehead 1995, str. 272.
  8. ^ Bittner 1983, str. 33–34.
  9. ^ Bittner 1983, str. 38.
  10. ^ Bittner 1983, str. 40.
  11. ^ Whitehead 1995, str. 363.
  12. ^ Whitehead 1995, str. 353.
  13. ^ Whitehead 1995, str. 354.
  14. ^ Bittner 1983, str. 36.
  15. ^ Nørby, Søren (2015). „The Big Scuttle – August 29, 1943”. Naval History.dk. Pristupljeno 2. 7. 2016. 
  16. ^ a b v Bittner 1983, str. 41.
  17. ^ a b v g d đ Bittner 1983, str. 42.
  18. ^ a b v g Whitehead 1995, str. 352.
  19. ^ Whitehead 1999, str. 305.
  20. ^ a b Whitehead 1995, str. 361.
  21. ^ Whitehead 1995, str. 362.
  22. ^ Whitehead 1995, str. 364.
  23. ^ Fairchild 2000, str. 73–97.
  24. ^ „The Occupation of Iceland During World War II”. Icelandic Roots. Icelandic Roots. 11. 11. 2014. Pristupljeno 1. 7. 2016. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Инвазија_на_Исланд&oldid=27677195”