Источна вриштећа сова

Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Istočna vrišteća sova
Siva podvrsta istočne vrišteće sove
Riđa podvrsta istočne vrišteće sove
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Animalia
Tip:
Chordata
Klasa:
Aves
Red:
Strigiformes
Porodica:
Strigidae
Rod:
Megascops
Vrsta:
M. asio
Binomno ime
Megascops asio
Podvrste

Vidi tekst.

Rasprostranjenost
istočne vrišteće sove

Istočna vrišteća sova ili severnoamerička sova[2] (lat. Megascops asio) mala je vrsta sove iz porodice pravih sova. Živi pretežno u istočnom delu Severne Amerike, od Kanade na severu do Meksika na jugu.[1][3] Najviše nastanjuje šumovite predele i prilagođena je ljudskom faktoru više nego bilo koja druga sova na kontinentu, iako često izbegava uočavanje zbog svojih strogo nokturalnih navika.[4]

U okviru vrste Megascops asio postoji šest podvrsta koje se uglavnom razlikuju po boji perja i eventualno veličini tela, kao i po arealima koje nastanjuju. Najveća podvrsta je M. a. maxwelliae koja nastanjuje prostore od centralne Montane do zapadnog Kanzasa, dok je najmanja podvrsta M. a. floridanus koja živi u Floridi i južnoj Džordžiji.

Kao ni većina sova, ni istočna vrišteća sova ne pravi gnezdo već pronalazi šupljine u drveću, bilo prirodne bilo one koje prave detlići. Ženka polaže 4—6 jaja tokom aprila, a inkubacija traje 26 dana. Uglavnom ženka leži na jajima, dok mužjak donosi hranu za nju i mladunce. Ishrana se sastoji od većih insekata, manjih sisara poput rovčice i mladog zeca, glodara i manjih ptica, među kojima su senica, lasta, vrabac i grmuš.

Istočna vrišteća sova u zatočeništvu može da doživi i preko dvadeset godina starosti, dok je ta cifra u divljini znatno manja. Glavni predatori gnezda i mladunaca ove sove u divljini su tvorovi, zmije, lasice, vrane i plave šojke, dok pretnju po odrasle jedinke predstavljaju veće vrste sova koje žive na istom području kao i istočna vrišteća sova, među kojima su američka buljina, tačkasta sova, mala ušara, ritska i snežna sova.

Opis[uredi | uredi izvor]

Ilustracija sove (Odubon)

Odrasla jedinka visoka je između 16 i 25 centimetara, a teška 121—244 grama.[5] Shodno velikom broju različitih podvrsta, visina ove ptice kreće se od 19,5 do 23,8 centimetara. Raspon krila kreće se od 46 do 61 centimetra. U Ohaju, mužjak ove sove u proseku je težak 166, a ženka 194 grama, dok je prosečna težina u centralnom Teksasu 157 grama za mužjaka, odnosno 185 grama za ženku.[6][7] Perje ove sove je ili tamnosivo ili boje rđe, ukrašeno raznim šarama na donjem delu tela. Prema standardima za vrišteće sove, istočna vrišteća sova je srednje veličine, zdepasta, kratkog repa (dužina repa u proseku iznosi 6,6—8,6 centimetara) i širokih krila (dužina jednog krila kreće se 14,5—17 centimetara), što je tipično za rod. Ima veliku glavu sa istaknutim ušnim pramenovima, žutim očima i žućkastim kljunom, koji je u proseku dužine 1,45 centimetara. Noge su relativno velike i snažne u poređenju sa južnijim vrstama vrištećih sova i obično su pokrivene perjem sve do prstiju, iako najjužnije populacije češće imaju samo ostatak ovog perja a ne perjem potpuno prekrivene noge i stopala. Istočna vrišteća sova, zajedno sa zapadnom rođakom, jedna je od najtežih vrsta sova iz njihovog roda, s obzirom da je najveća tropska vrišteća sova ne prelazi ni u prosečnoj ni u maksimalnoj težini; zahvaljujući relativno kratkom repu istočne vrišteće sove, od nje su duže vrste M. seductus, M. sanctaecatarinae, M. albogularis i M. ingens, otprilike datim redom.[8][9]

Dve varijacije ove sove nazvane su crvena/riđa varijacija i siva varijacija od strane posmatrača ptica i ornitologa. Riđa varijacija istočne vrišteće sove češća je u južnim delovima areala ove sove; često se javlja ukrštanje ove dve varijacije, odnosno javlja se parenje jedinki ovih dveju varijacija. Dok siva varijacija obezbeđuje izuzetno efikasnu kamuflažu među korama drveća, riđa varijacija istočne vrišteće sove može naći veću sigurnost u pojedinim borovim šumama, a i u listopadnim šumama shodno promeni boja lišća u potonjoj. U Tenesiju i Ilinoisu živi najveći procenat riđe varijacije, tako da njih ima 79 %, odnosno 78 % redom u pomenutim oblastima od ukupnog broja jedinki istočne vrišteće sove. Ređa, braon varijacija, zabeležena je samo na krajnjem jugu areala (Florida) i predstavlja produkt povremene hibridizacije prethodno pomenute dve varijacije. U Floridi se braon varijacija više javlja u vlažnijim delovima zemlje, dok je verovatno potpuno odsutna u severnim i severozapadnim delovima države. Svetlija siva varijacija (ponekad na granici sa izbledelim izgledom) javlja se u zapadnoj Kanadi i u severnom i centralnom SAD.[10]

Zamena sa ostalim vrstama[uredi | uredi izvor]

Kod bliske zapadne vrišteće sove ne postoje podvrste, pa su tako sve jedinke ove vrste sive boje. Pored obojenosti, zapadna vrsta je gotovo identična po opštem izgledu i veličini sa istočnom vrstom. Jedina pouzdana i prepoznatljiva razlika između ove dve vrste sova jeste kljun, koji je kod zapadne vrišteće sove izrazito tamniji (crno-siv), dok je kod istočne vrišteće sove on maslinasto-žute boje. Još jedan, nevizuelni način za razlikovanje ove dve vrste jeste njihovo oglašavanje. Areali istočne i zapadne vrišteće sove preklapaju se u dolini reke Rio Grande na granici između Meksika i Teksasa, kao i u priobalnim šumama reke Simaron, pritoke reke Arkanzas na samoj južnoj ivici Velikih ravnica.[4] Areali drugih nešto sličnijih vrsta mogu se preklapati sa arealom istočne vrišteće sove u zapadnim i najjužnijim delovima, a to su, pre svega, vrste Megascops guatemalae, Megascops trichopsis i Psiloscops flammeolus, koje se od istočne vrišteće sove razlikuju po mnogo manjem telu i nogama, različitim oblicima šara na grudima (kod prve tamnije, a kod ostalih svetlije), različitoj obojenosti golih delova tela i različitom dozivanju. Većim delom istočnih Sjedinjenih Država istočnu vrišteću sovu je moguće identifikovati gotovo nepogrešivo, s obzirom da su sve ostale vrste sa ušnim pramenovima mnogo veće i drugačije obojene od nje, a jedina druga mala vrsta sove — Aegolius acadius — čak je i manja od nje, nema ušne pramenove, ima definisaniji facijalni disk i više braon boje na svom telu.[10]

Podvrste[uredi | uredi izvor]

  • M. a. asio (Linnaeus, 1758)
Uključuje prethodno opisane podvrste koje se više ne smatraju zasebnim podvrstama, a među kojima su M. a. carolinensis, M. a. naevius i M. a. striatus. Naseljava područja od istočne Minesote do jugozapadnog Kvebeka i od južnog Nju Hempšira južno do Misurija, Tenesija i severnih delova Južne Karoline. Dorzalni deo tela joj je hladne sive boje; crvena varijacija je česta (~39 % ukupne populacije).[11]
  • M. a. maxwelliae (Ridgway, 1877)
Uključuje i podvrstu M. a. swenki. Stanovnik područja od centralne Montane, jugoistočnog Saskačevana i južne Manitobe južno do zapadnog Kanzasa. Slična je podvrsti M. a. asio, s tim da joj je dorzalni deo tela svetlije sive boje, dok je ventralni deo belji i manje prošaran, a crvena varijacija je takođe svetlija i ređa (~7 % ukupne populacije). Sa dužinom krila od po 15—18 centimetara, ovo je najveća podvrsta u prosečnim linearnim merama.[12] Podvrsta je nazvana u čast Marte Maksvel od strane ornitologa Roberta Ridžveja (1850—1929) iz Smitsonovske institucije.[13]
  • M. a. hasbroucki (Ridgway, 1914)
Naziv za ranije opisanu M. a. trichopsis. Ova podvrsta živi od Oklahome i južnog Kanzasa južno do platoa Edvards u centralnom Teksasu. Slična je nominalnoj podvrsti, s tim da je dorzalni deo tela žućkaste sive boje, crvena varijacija ređa (~5 % ukupne populacije), a šare grublje i gušće. I ova podvrsta je u proseku iste veličine kao i prethodne dve, sa dužinom krila od po 14—18 centimetara u proseku.
  • M. a. mccallii (Cassin, 1854)
Ova podvrsta uključuje prethodno opisane podvrste poput M. a. enano i M. a. semplei. Nastanjuje područja od južnog Teksasa, severozapadne Čivave i severne Koavile jugoistočno do istočnog San Luisa Potosija. Slična je podvrsti M. a. hasbroucki, ali su njene šare gušće, tako da joj je dorzalni deo tela veoma prošaran, s tim da je crvena varijacija retka (u potpunosti odsutna u južnom Teksasu). Veličina tela je manja od veličine tela severnih podvrsta, pa dužina krila iznosi 13—17 centimetara u proseku. Za razliku od ostalih podvrsta, dozivanje ove podvrste razlikuje se po nedostatku terminalnog rzaja.
  • M. a. floridanus (Ridgway, 1873)
Živi u Floridi i južnoj Džordžiji, zapadno preko obala Meksičkog zaliva do zapadne Luizijane i severno u dolini reke Misisipi do jugoistočnog Kanzasa. Ova podvrsta ima dorzalni deo prljave braon boje (crvena varijacija podjednako zastupljena), sa finim i gustim šarama. Kao što je opisano iznad, ova podvrsta može se javiti u obliku prave braon varijacije. Najmanja je podvrsta istočne vrišteće sove, a dužina njenog krila varira od 13 do 16 centimetara.

Stanište[uredi | uredi izvor]

Vrišteće sove mogu lako izbeći detekciju tokom dana zahvaljujući svojoj efektivnoj kamuflaži sa korom drveća

Istočna vrišteća sova naseljava otvorene mešovite i listopadne šume, parkove, šumovita prigradska područja, priobalne šume duž obala reka i močvara (posebno u sušnijim oblastima), voćnjake, kao i šume u blizini močvara, livada i polja. Trudi se da izbegne područja gde živi znatno veća američka buljina (Bubo virginianus). Njena sposobnost da živi u veoma razvijenim područjima nadmašuje čak i američku buljinu, a svakako i šarenu sovu (Strix varia): vrišteće sove su uspešnije u pogledu prilagođavanja urbanizaciji i od kukuvije (Tyto alba), prateći konverziju nekadašnjih poljoprivrednih zemljišta.[4] Zbog uvođenja otvorenih šumovitih i poljoprivrednih područja na Velikim ravnicama, došlo je do proširenja areala istočne vrišteće sove.[4] Zabeleženo je da ova sova živi i duž prometnih puteva ili čak da se gnezdi na banderama i na rasveti usred velikih gradskih trgova. Često se gnezdi i na drveću u naseljima i gradskim dvorištima u kojima žive ljudi. U ovakvim urbanim sredinama, ona često zadovoljava svoje potrebe u ishrani zahvaljujući introdukovanim vrstama koje žive u blizini čoveka, a među kojima su domaći vrabac (Passer domesticus) i kućni miš (Mus musculus).[4] Takođe se hrani i zelenom anolom i velikim insektima poput cvrčka. Ova sova ima veći areal od bilo koje druge sove koja živi istočno od Stenovitih planina. Istočna vrišteća sova gnezdi se uglavnom u prirodnim šupljinama u velikom drveću, čak i u onim koje su otvorene ka nebu kada je suvo vreme. U prigradskim i seoskim područjima može se gnezditi i u veštački napravljenim rupama, na primer u širokim otvorima na zgradama, u teretnim vagonima, pa čak i u cisternama za vodu. Takođe se gnezdi i u gustim krošnjama drveća, obično na grani uz samo stablo ili u gusto zakržljalo granje. Rasprostranjenost vrste u velikoj meri proporcionalna je rasprostranjenosti istočnih listopadnih šuma, prekidajući se u Stenovitim planinama na zapadu i u severnom Meksiku na jugu, verovatno zbog zauzimanja niša od strane drugih vrištećih sova, a prekidajući se i na početku tajge zbog zauzimanja niša od strane drugih malih sova, posebno gaćaste kukumavke (Aegolius funereus). Istočna vrišteća sova može se naći od nivoa mora pa do 1.400 metara nadmorske visine u istočnim Stenovitim planinama, odnosno do 1.500 metara nadmorske visine u planinama Sijera Madre Orijental, iako njeni visinski limiti na Apalačkim planinama (blizu srca njenog areala) još uvek nisu poznati.[4][8]

Ponašanje[uredi | uredi izvor]

Ova sova je isključivo noćna ptica, s tim da dan provodi na grani ili u šupljinama drveća. Veoma je česta i može se naći i u naseljenim mestima. Međutim, zbog svoje male veličine i sposobnosti kamuflaže, lakše se može čuti nego uočiti. Njihovo oglašavanje može se često čuti noću, naročito tokom prolećne sezone parenja. Uprkos svom imenu, zov ove sove ne predstavlja zapravo vrištanje. Oglašavanje predstavlja treperav zvuk sličan rzaju, a podseća na rzanje minijaturnog konja. Takođe proizvodi i monotoni zvuk nalik predenju koji traje 3—5 sekundi. Mogućnost prepoznavanja ove sove na osnovu njenog oglašavanja je veoma velika i moguće je gotovo nepogrešivo razlikovati glas istočne vrišteće sove koji ima primetno drugačiju formulaciju u odnosu na glas zapadne vrišteće sove.[4]

Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Mladunče istočne vrišteće sove

Stanište za razmnožavanje istočne vrišteće sove predstavljaju listopadne ili mešovite šume istočne Severne Amerike. Obično usamljena, ona se gnezdi u šupljinama drveća, bilo prirodnim bilo onima koje napravi detlić. Rupa mora da ima otvor prečnika 7—20 centimetara kako bi bila pogodna za razmnožavanje ove sove. Obično joj odgovaraju rupe koje napravi zlatokrili detlić (Colaptes auratus) ili crvenoglavi detlić (Dryocopus pileatus), s obzirom da crvenotemeni detlić (Melanerpes carolinensis) ne pravi dovoljno velike rupe koje bi istočna vrišteća sova mogla da iskoristi.[14] Voćnjaci, koji često imaju drveće sa pukotinama i rupama, a u kojima živi i poljski miš — njena omiljena hrana, predstavljaju veoma poželjna staništa za gnežđenje.[4] Istočna vrišteća sova može da se nastani i u rupama koje stvori čovek. Iako neki ljudi prave rupe specijalno za ovu sovu, ona može da nastani i rupe napravljene za karolinku (Aix sponsa), kućice napravljene za laste, kao i golubarnike za gradskog goluba (Columba livia), obično ubijajući i konzumirajući barem poslednje dve vrste u procesu preuzimanja njihovog gnezda. Devetogodišnja studija poređenja uspešnosti gnežđenja u prirodnim šupljinama i onima veštački napravljenim pokazala je da je broj podignutih mladunaca gotovo isti, s tim da se u nekim godinama javljao 10 % veći uspeh u prirodnim šupljinama.[14] U zavisnosti od porekla rupe koju koristi, prisustvo istočne vrišteće sove zabeleženo je na visini između 1,5 i 25 metara od nivoa zemlje.[4] Kao i sve sove, i ova sova ne gradi svoje gnezdo; umesto toga, ženka polaže svoja jaja direktno na drvenu podlogu rupe ili na prekrivač od perja i dlaka koji su na dnu jazbine ostali od prethodnih obroka. Par se obično iz godine u godinu vraća jednoj istoj rupi u kojoj je prvi put izveo mlade.[15]

Ova vrsta polaže jaja oko dva meseca posle američke buljine, ali oko dve nedelje pre američke vetruške (Falco sparveius) i skoro u celom arealu ženske jedinke snose prvo jaje negde u aprilu.[4] Jaja se snose u intervalu od oko dva dana, a inkubacija počinje odmah nakon snošenja prvog jaja. Veličina jaja varira proporcionalno varijacijama veličine tela kod različitih podvrsta, pa se tako dimenzije jaja kreću između 36,3 × 30,2 milimetara kod severnih vrsta i 33,9 × 29,2 milimetara kod vrsta u južnom Teksasu.[4] Zabeleženo je da ženka polaže jedno do šest jaja u gnezdo, a prosečno ovaj broj iznosi 4,43 u Ohaju, 3 u Floridi i 4,56 u severnim i centralnim delovima SAD.[16] Period inkubacije traje 26 dana, a mladi počinju da dobijaju perje 31 dan nakon izleganja. Ženka obično preuzima na sebe teret ležanja na jajima; međutim, i mužjak je ponekad može zameniti. Poput podele rada kod ostalih vrsta sova, i ovde mužjak obezbeđuje hranu za ženku i sebe, dok ženka prvenstveno leži na jajima i brine se o mladima. Neretko se dešava da mužjak i ženka zajedno obezbede određene zalihe hrane tokom rane faze inkubacije, mada mužjak preferira da naporno lovi noću zbog toga što većina mladunaca uglavnom živi samo od sveže uhvaćenih insekata i beskičmenjaka. Manja veličina mužjaka čini ga okretnijim, što mu omogućava da hvata insekte i drugi brzi plen.[4][8] Istočna vrišteća sova gnezdi se samo jednom tokom sezone, mada se može javiti i ponovno parenje u slučaju da mladunci iz prvog legla ne prežive, naročito u južnijim delovima njenog areala. Kada su mladunci još mali, ženka posebno vari hranu za njih. Ženka, koja je veća od mužjaka, preuzima na sebe zadatak da brani mlade od potencijalne opasnosti, pa čak može da agresivno napadne i ljude, što ponekad dovodi do izazivanja krvarenja glave i ramena kod prolaznika koji se u datom trenutku zateknu u blizini gnezda.[4]

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Fuertesov portret crvene i sive varijacije istočne vrišteće sove

Kao i većina predatora, i istočna vrišteća sova je oportunistički lovac. Zbog surovosti i raznovrsnosti njenog lovačkog stila, raniji autori nazvali su ovu sovu pernata divlja mačka.[17] U pogledu ekološke niše, nema svoj pandan u Evropi, s tim da su joj najbliži ekvivalenti verovatno kukumavka (Athene noctua), slična po izgledu, mada i manji i slabiji ćuk (Otus scops) i mala ušara (Asio otus) koja gotovo u potpunosti zavisi od glodara. Postoji teorija koja navodi da je uspeh u prilagođavanju istočne (kao i zapadne) vrišteće sove u Severnoj Americi razlog zašto je ušara mnogo više ograničena na severne delove ovog kontinenta nego u Evropi.[4] Istočna vrišteća sova lovi od sumraka do zore, s tim da najvećim delom lovi u prva četiri sata tame. Kombinacija oštrog sluha i izvanrednog vida koristi se za lociranje plena. Lovi mahom iz zasede, bacajući se na plen kada ga uoči. Ponekad takođe lovi tako što „patrolira” kroz krošnje u kratkim linijama ili lebdi kako bi uhvatila i uočila plen. Uglavnom hvata plen u otvorenim šumama, duž ivica otvorenih polja ili u močvarama, ili pak pravi kratke pohode u otvorenim poljima. Kada uoči plen, ova sova brzo se stropošta na njega i hvata ga svojim kandžama. Mali plen obično proguta na licu mesta, dok onaj veći odnosi u gnezdo a zatim jede iz delova, kidajući ga na komade svojim snažnim kandžama i oštrim kljunom. Istočna vrišteća sova teži da lovi u onom području u svom arealu gde je uspešno lovila prethodnih noći. Njeno čulo sluha je toliko akutno da može da pronađe sisare u gustoj vegetaciji, pa čak i pod snegom. Njene uši (za razliku od ušnih pramenova) postavljene su asimetrično, što joj omogućava da koristi razliku između percepcija ušiju kako bi bolje locirala plen. Pored toga, letnje perje istočne vrišteće sove nazubljeno je na svojim vrhovima, što umanjuje buku koju stvara kada maše krilima, pa se zahvaljujući tome nečujno može prikrasti plenu. Obe ove sposobnosti — i izvanredan sluh i nazubljeno perje — zajedničke su za sve sove i one im omogućuju lov u mraku.[15]

Tokom sezone parenja, veliki insekti su favorizovani u ishrani, tako da beskičmenjaci u tom periodu čine više od polovine njene ishrane. Neki od insekata koji se redovno nađu na meniju jesu bube, moljci, cvrčci i skakavci, iako uglavnom konzumira bilo kog insekta koga u datom trenutku uhvati u letu. Takođe se hrani i rakovima, puževima, paucima, glistama, skorpijama, pijavicama i stonogama. Mali sisari, veličine reda od rovčice do mladog zeca, takođe su redovan plen i uglavnom postaju osnovna hrana ove sove tokom zime. Mali glodari poput hrčaka, leminga i miševa čine oko 67 % sisara kojima se hrani, iako se takođe hrani i sisarima koji su njene veličine, a među kojima su pacovi i veverice, posebno crvena veverica (Tamiasciurus hudsonicus). Skočimiš, kanadska veverica, krtica i slepi miš povremeno mogu da se nađu na meniju istočne vrišteće sove. Male ptice poput senice, laste, vrapca i grmuša su najčešći plen kada su u pitanju ptice i obično ih hvata direktno sa grane ili nekog drugog mesta na kome čeka plen, a neretko ove ptice hvata i tokom noćne potrage za plenom. U Ohaju, najčešća hrana ove sove, pored krtice, jesu krunasta cvrkutarka (Setophaga coronata) i žutogrli vrabac (Zonotrichus albicollis).[16] Obilan, srednje velik plen kada su u pitanju ptice predstavljaju i neobične vrste poput goluba žalopojca (Zenaida macroura), paperjastog detlića (Picoides pubescens), zlatokrilog detlića (Colaptes auratus), plave šojke (Cyanocitta cristata), crvenogrudog kosa (Turdus migratorius), čvorka (Sturnus vulgaris), crvenokrilog kosa (Agelaius phoeniceus) i kukuruzara (Quiscalus quiscula). Međutim, ponekad uhvati i veće ptice, među kojima i kalifornijsku prepelicu (Colinus virginianus), američku šljuku (Scolopax minor), pa čak i goluba pećinara (Columba livia) i ogrličastu leštarku (Bonasa umbellus), verovatno mladunce, ali su ipak sve ove vrste, pa čak i mladunci, znatno teže od same sove. Sve u svemu, zabeleženo je više od 100 vrsta ptica koje se mogu naći na meniju istočne vrišteće sove. Ne baš često, ali svakako povremeno ova sova hvata i male ribe, male zmije (Heterodon ssp.), guštere, mladunce kornjača mekih oklopa (Apalone ssp.), male žabe, daždevnjake i salamandere. Zabeleženo je čak da je istočna vrišteća sova lovila ribu u zamkama koje je napravio čovek, ili čak u rupama ili pukotinama u ledu tokom zime. Najčešće ribe koje lovi u Ohaju jesu vrste Dorosoma cepedianum i Lepomis cyanellus.[16][18] Terpan (Ameiurus nebulosus) vrsta je ribe koju ova sova mahom hvata u priobalnim područjima, i to zimi.[4]

Od više stotina različitih vrsta koje predstavljaju plen istočne vrišteće sove u Ohaju, 41 % čine sisari (od čega 23 % miševi i voluharice), 18 % ptice i 41 % insekti i razni drugi beskičmenjaci. Kada je reč o kičmenjacima kojima se ova sova hrani tokom sezone parenja, 65 % njih čine ptice (otprilike 54 vrste), 30 % sisari (11 % livadska voluharica, 8 % kućni miš), 3 % ribe i manje od 2 % vodozemci i gmizavci.[16] U Mičigenu, ishrana ove sove zimi sastoji se od 45—50 % livadske voluharice, 45 % belonogog miša (Peromyscus leucopus) i 1—10 % ptica; tokom leta, ove cifre menjaju se respektivno u 30 %, 23 % i 19 %, s tim da više od 28 % hrane u letnjem periodu čine rakovi.[19] Da bi zadovoljila potrebe svojih ptića, istočna vrišteća sova često leti jede mnogo manje nego zimi. Četiri jedinke ove sove uhvaćene u aprilu bile su teške u proseku 160 grama (mužjaci), odnosno 190 grama (ženke), a do jeseni (oktobar—decembar) ove jedinke dobile su na težini u proseku po 28 grama i dodatnih 13 grama kada su ponovo uhvaćene i izmerene u zimu (januar—februar).[16] U Mičigenu, ova sova dnevno pojede 25 % svoje ukupne težine tokom zime, dok se tokom leta ovaj broj smanji na 16 %. Prosečna težina plena, kada su u pitanju kičmenjaci, iznosi 26 grama u Mičigenu,[19] dok je Viskonsinu prosečna težina 28 grama.[20] Dok veći deo plena, kada su u pitanju insekti, može da teži svega nekoliko desetih ili stotih delova grama, njen najveći plen, kao što su pacovi, golubovi i mladunci zečeva i divljači, teže najmanje po 350 grama.[4]

Mortalitet[uredi | uredi izvor]

Dok primerci istočne vrišteće sove u zatočeništvu žive i po dvadeset godina, jedinke u divljini retko kad mogu da dostignu toliku starost. Stopa smrtnosti mladunaca može narasti čak i do 70 %, dok je kod odraslih jedinki ova cifra znatno manja. Velika većina ovih gubitaka dešava se uglavnom zbog predacije. Uobičajeni predatori gnezda istočne vrišteće sove jesu američki oposumi (Didelphis virginiana), američke vidrice (Neovison vison), lasice (Mustela ssp.), rakuni (Procyon lotor), tvorovi (Mephitidae), zmije (Serpentes), vrane (Corvus ssp.) i plave šojke (Cyanocitta cristata).[4][10][21] Lisičje veverice (Sciurus niger) često mogu da upadnu u rupu u kojoj živi ova sova i ne samo da unište gnezdo i pojedu jaja, već i da isele odrasle jedinke iz rupe kako bi je koristile kao svoje stanište.[19] Odrasle jedinke imaju manje neprijatelja, a među njima su svakako veće vrste sova koje imaju sličan period aktivnosti. Veće sove za koje se zna da predstavljaju pretnju po istočnu vrišteću sovu jesu američka buljina (Bubo virginianus), tačkasta sova (Strix occidentalis), mala ušara (Asio otus), ritska sova (Asio flammeus) i snežna sova (Bubo scandianus). Dnevne grabljivice koje takođe mogu da napadnu i ubiju istočnu vrišteću sovu jesu kuperov mišar (Accipiter cooperii), eja strnjarica (Circus cyaenus), crvenorepi mišar (Buteo jamaciensis), crvenopleći mišar (Buteo lineatus) i gaćasti mišar (Buteo lagopus).[4][17] Najveći i najopasniji od svih vazdušnih predatora jeste svakako američka buljina, koja može da uništi čak 78 % lokalne populacije; međutim, lokalno, kuperov mišar i šarena sova predstavljaju gotovo podjednaku pretnju po istočnu vrišteću sovu.[19][22] Najdrastičniji slučaj koji ilustruje lanac ishrane sove koji uključuje šarenu sovu prestavlja slučaj pronalaska čitave istočne vrišteće sove u želucu ubijene šarene sove u Novoj Engleskoj.[17] Sve ostale česte vrste sova koje žive u arealu istočne vrišteće sove takođe se hrane sličnim vrstama glodara, što predstavlja još jednu nepovoljnost po istočnu vrišteću sovu. Jedini izuzetak je vrsta Aegolius acadius, s obzirom da se ona ponekad može naći i na meniju same istočne vrišteće sove.[4] U ruralnim delovima Mičigena, devet različitih vrsta sova i dnevnih grabljivica, uključujući tu i istočnu vrišteću sovu, hrani se prvenstveno istim vrstama malih glodara iz rodova Peromyscus i Microtus.[19] Bilo je slučajeva da su neke jedinke istočne vrišteće sove imale neuspešne pokušaje gnežđenja zbog biocidnog trovanja, što je izazvalo istanjivanje ljuske jaja i neuspešno odgajanje mladih, ali to naizgled nije išlo na ukupnu štetu celokupne vrste. Sudari istočne vrišteće sove sa automobilima, vozovima, kao i zabijanja u prozore, veoma su česti i dovode do smrti velikog broja jedinki, naročito onih koje love plen blizu puteva ili skupljaju ubijene glodare sa puteva.[23][24]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Siva morfa
    Siva morfa
  • Siva varijacija
    Siva varijacija
  • Siva varijacija
    Siva varijacija
  • Siva varijacija
    Siva varijacija
  • Siva varijacija
    Siva varijacija
  • Crvena varijacija
    Crvena varijacija
  • Crvena varijacija
    Crvena varijacija
  • Crvena varijacija
    Crvena varijacija
  • Crvena varijacija
    Crvena varijacija
  • Crvena i siva varijacija
    Crvena i siva varijacija
  • Crvena i siva varijacija
    Crvena i siva varijacija

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b BirdLife International (2012). „Megascops asio”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2013.2. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 26. 11. 2013. 
  2. ^ Bёme, R. L.; Flint, V. E. (1994). Sokolov, V. E., ur. Pяtiяzыčnый slovarь nazvaniй životnыh. Pticы. Latinskiй, russkiй, angliйskiй, nemeckiй, francuzskiй. Moskva: Rus. яz., «RUSSO». str. 142. ISBN 5-200-00643-0. 
  3. ^ Sibley, David (2003). The Sibley Field Guide to Birds of Eastern North America. New York: Alfred A. Knopf. ISBN 0-679-45120-X. 
  4. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p Voous, K.H. (1988). Owls of the Northern Hemisphere. The MIT Press. ISBN 0-262-22035-0. 
  5. ^ "Eastern Screech-Owl". All About Birds. Cornell Lab of Ornithology. Retrieved 2012-08-31.
  6. ^ Henny, C.J.; Van Camp, L.F. (1979). „Annual weight cycle in wild screech owls” (PDF). The Auk. 96 (4): 795—796. 
  7. ^ Gehlbach, F.R. (1994). The Eastern Screech-Owl: life history, ecology, and behavior in suburbia and the countryside. W. L. Moody Jr. Natural History Series. College Station: Texas A&M University Press. ISBN 978-1603441216. 
  8. ^ a b v Konig, C.; Weick, F.; Becking, J-H. (2009). Owls of the World. Yale University Press. ISBN 978-0-300-14227-3. 
  9. ^ Dunning Jr., John B.; ur. . CRC Handbook of Avian Body Masses. II izd. CRC Handbook of Avian Body Masses, Second Edition. CRC Press. 2008. ISBN 978-1-4200-6444-5. .
  10. ^ a b v Gehlbach, Frederick R. (1995). Poole, A., ur. Eastern Screech-Owl (Megascops asio). The Birds of North America Online. Ithaca: Cornell Lab of Ornithology. 
  11. ^ Bangs 1930, str. 403–404
  12. ^ Ridgway, R. (1914). „Otus asio [sensu stricto] - Birds of North and Middle America, Pt. 6”. Bulletin United States National Museum (59): 687—697. 
  13. ^ Bonta, Marcia Myers (1995). American women afield : writings by pioneering women naturalists (I izd.). College Station: Texas A&M university press. str. 33—44. ISBN 978-0-89096-634-1. Pristupljeno 11. 3. 2015. 
  14. ^ a b Gehlbach, F.R. (1994). „Nest-box versus natural-cavity nests of the eastern screech owl: an exploratory study” (PDF). Journal of Raptor Research. 28: 154—157. 
  15. ^ a b „Eastern Screech Owl Fact Sheet”. www.lpzoo.org. Lincoln Park Zoo. Arhivirano iz originala 15. 08. 2012. g. Pristupljeno 31. 8. 2012. 
  16. ^ a b v g d VanCamp, L.F.; Henny, C.J. (1975). „The screech owl: its life history and population ecology in northern Ohio”. North American Fauna. United States Department of the Interior, Fish & Wildlife Service (71): 1—65. doi:10.5962/bhl.title.87043. 
  17. ^ a b v Bent, A.C. (1938). Life histories of North American Birds of Prey, Vol. 2. Dover, New York.
  18. ^ Murray, G.A. (1976). „Geographic variation in the clutch sizes of seven owl species”. The Auk. 93 (3): 602—613. JSTOR 4084960. 
  19. ^ a b v g d Craighead, J.J.; Craighead, F.C., Jr. (1956). Hawks, Owls and Wildlife. Washington DC: Stackpole. ISBN 978-0486221236. 
  20. ^ Jaksic, F.M. (1983). „The trophic structure of sympatric assemblages of diurnal and nocturnal birds of prey”. American Midland Naturalist. 109 (1): 152—162. JSTOR 2425525. doi:10.2307/2425525. 
  21. ^ Smith, D.G.; Gilbert, R. (1981). „Backpack radio transmitter attachment success in screech owls (Otus asio)” (PDF). North American Bird Bander. 6 (4): 142—143. 
  22. ^ Hegdal, P.L.; Colvin, B.A. (1988). „Potential hazard to eastern screech‐owls and other raptors of brodifacoum bait used for vole control in orchards”. Environmental Toxicology and Chemistry. 7 (3): 245—260. doi:10.1002/etc.5620070309. 
  23. ^ Loos, G.; Kerlinger, P. (1993). „Road mortality of saw-whet and screech-owls on the Cape May peninsula” (PDF). Journal of Raptor Research. 27 (4): 210—213. 
  24. ^ Scott, Thos. G. (1938). „Wildlife mortality on Iowa highways”. American Midland Naturalist. The University of Notre Dame. 20 (3): 527—539. JSTOR 2420289. doi:10.2307/2420289. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Marshall, Jr., J.T. (1967). Parallel variation in North and Middle American screech-owls. Monographs of the Western Foundation of Vertebrate Zoology. Los Angeles, California: Western Foundation of Vertebrate Zoology. ISBN 978-9990533538. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Источна_вриштећа_сова&oldid=26892327”