Kenso Tange

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Kenzo Tange
Kenso Tange 1981. godine
Lični podaci
Datum rođenja(1913-09-04)4. septembar 1913.
Mesto rođenjaOsaka, Japan
Datum smrti22. mart 2005.(2005-03-22) (91 god.)
Mesto smrtiTokio, Japan

Kenzo Tange (jap. 丹下健三; Osaka, 4. septembar 1913 — Tokio, 22. mart 2005) je bio japanski arhitekta, i dobitnik Prickerove nagrade 1987. godine.[1] Tange je svetsku slavu stekao rekonstrukcijom Hirošime, razorene u Drugom svetskom ratu. Njegova karijera obuhvata čitavu drugu polovinu dvadesetog veka, stvarajući brojne prepoznatljive zgrade u Tokiju, drugim japanskim gradovima i gradovima širom sveta, kao i ambiciozne fizičke planove za Tokio i okolinu.[2] Bio je učesnik rekonstrukcije zemljotresom razorenog Skoplja.[3] Obnova grada privukla je veliku međunarodnu pažnju.[4][5][6]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Šinjaku-ku Tokio

Detinjstvo je proveo u gradu Imbari na japanskom ostrvu Šikoku.[7] Godine 1935, počeo je studije arhitekture na univerzitetu u Tokiju, a za to se odlučio upoznavajući se sa arhitekturom Le Korbizjea.[7][8] Za vreme rata je počeo sa studijama urbanizma. Godine 1946, postao je vanredni profesor na Tokijskom univerzitetu i osnovao je „Tange laboratoriju“.[9] Na Tokijskom univerzitetu je radio kao profesor od 1963. do 1974. godine i postao je traženi predavač na Harvardu, Jejlu, Berkliju i drugim svetski poznatim univerzitetima.

Kasnija karijera[uredi | uredi izvor]

Tokom 1970-ih i 1980-ih Tange je proširio svoj portfolio na zgrade u preko 20 zemalja širom sveta. Godine 1985, po nalogu Žaka Širaka, gradonačelnika Pariza u to vreme, Tange je predložio master plan za Italijansk trg koji bi povezivao grad duž ose istok-zapad.[10]

Za zgradu metropolitenske vlade u Tokiju, koja je otvorena 1991. godine, Tange je dizajnirao veliki gradski centar sa trgom kojim dominiraju dva nebodera. U njima su smeštene kancelarije administracije, dok se u manjoj sedmospratnici nalazi skupšinske prostorije. U svom dizajnu visokotehnološke verzije Kofu komunikacionog centra, Tange je sve tri zgrade opremio najsavremenijim sistemima za upravljanje zgradama koji su pratili kvalitet vazduha, nivo svetlosti i bezbednost. Spoljašnja obnova zgrade predstavlja dvostruki naglasak na tradiciji i na modernom stanju. Tange je ugradio vertikalne i horizontalne linije koje podsećaju na drvene ploče i na linije na poluprovodničkim pločama.[11]

Tange je nastavio da stvara sve do tri godine pre svoje smrti 2005. Nije voleo postmodernizam 1980-ih i smatrao je da je ovaj stil arhitekture samo „prelazni arhitektonski izraz“.[12] Njegova sahrana je održana u jednom od njegovih dela, u Tokijskoj katedrali.[13]

Tadao Ando, jedan od najvećih živih japanskih arhitekata, voli da priča priču o psu lutalici, veličanstvenoj akiti, koji je zalutao u njegov studio u Osaki pre nekih 20 godina i odlučio da ostane. „Prvo sam mislio da ću je zvati Kenzo Tange; ali onda sam shvatio da ne mogu da šutiram Kenzo Tanga. Pa sam je umesto toga nazvao Le Korbizje.“

— Čitulja u The Guardian[12]

Delo[uredi | uredi izvor]

U svetsku istoriju kulture upisao se kao arhitekta i urbanista koji je radio na oporavku Japana posle Drugog svetskog rata ali i kao tvorac nezaboravnih visećih konstrukcija za Olimpijske igre, održane u Tokiju, ili paviljona Svetske izložbe „EXPO“ u Osaki. Vrlo rano je pokušavao da kombinuje avangardne elemente sa japanskom tradicionalnom arhitekturom a u kasnijim godinama se okretao ka internacionalnom stilu u arhitekturi.

Njegov svetski debi je učešće na „Centar mira“ i „Spomenik u Hirošimi“ 1949. godine i od toga doba je stvarao mnoge arhitektonske i urbanističke projekte u celom svetu. Godine 1959, doktorirao je sa radom „Prostorne strukture u velegradu“ i ovoj temi je posvetio celi svoj život - na primer u „Planu za Tokio 1960.“ u projektu gradskog dela Fijera u Bolonji i novog grada za 60.000 ljudi u Kataniji u Italiji. Tange je radio i u stilu brutalizma i takva je skupštinska zgrada u Kurašiki i telekomunikacijska zgrada Jamanaši u Kofu.

Životno delo[uredi | uredi izvor]

Životno delo arhitekte Kenza Tange je „Olimpijski i sportski areal“ za tokijsku olimpijadu. Izgradio ga je iz krivih linija koje su proizašle iz oblika konstrukcije od visećih lančanih krovova i od spiralnih oblika odvijajućih se od središnjih nosećih armiranobetonskih pilona. Kao jedini arhitekta dobio je odlikovanje od olimpijskog komiteta za svoj rad.

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Katedrala Svete Marije, (Tokijska katedrala), Tokio (1964).

Modularno proširenje Tangeovih vizija imalo je izvestan uticaj na Arkigram sa njihovim sklopljivim mega strukturama.[14] Pokret metabolista dao je zamah Kikutakeovoj karijeri. Iako njegovi predlozi Marin Sitija (koje je podneo Tange u CIAM-u) nisu realizovani, njegova gradska skupština Mijakonojo (1966) bila je metabolistički primer Tangeovog sopstvenog Ničinanskog kulturnog centra (1962).[15] Iako je Osaka Ekspo označio pad u metabolističkom pokretu, to je rezultiralo „prenosom“ vladavine na mlađu generaciju arhitekata kao što su Kazuo Šinohara i Arata Isozaki.[16]

U intervjuu sa Džeremijem Melvinom na Kraljevskoj akademiji umetnosti, Kengo Kuma je objasnio da je sa deset godina bio inspirisan da postane arhitekta nakon što je video Tangeove olimpijske arene, koje su izgrađene 1964.[17]

Za Rejnera Banhama, Tange je bio vrhunski primer upotrebe brutalističke arhitekture. Njegova upotreba Beton brut betonskih završnih obrada na sirov i neukrašen način u kombinaciji sa njegovim građanskim projektima kao što je rekonstrukcija Tokijskog zaliva učinila je da je imao veliki uticaj na britanske arhitekte tokom 1960-ih.[12] Brutalistička arhitektura je kritikovana zbog toga što je bezdušna i što promoviše ekskluzivnu upotrebu materijala koji loše podnosi dugotrajno izlaganje prirodnim vremenskim prilikama.[18]

On je dobio je AIA zlatnu medalju 1966. godine.

Tangeov sin Pol Noritaka Tange diplomirao je na Univerzitetu Harvard 1985. i pridružio se Kenzo Tange Asosijecu. On je postao je predsednik kompanije Kenzo Tange Asosijec 1997. pre nego što je osnovao Tange Asosijec 2002. godine.[19]

Nagrade[uredi | uredi izvor]

Tange je dobio mnoge nagrade za svoj rad kao zlatnu medalju RIBA, AIA francuske akademije 1987. godine, i Prickerovu nagradu – najvišu nagradu za arhitekturu.[20][21] Te iste godine je predstavio i svoj dalji projekat Tokijske skupštine.

Moto[uredi | uredi izvor]

U svim projektima rezonuje Tangeov moto: „Arhitektura mora imati nešto što čoveka dira u srce, no uporedo s tim njene osnovne forme i prostori moraju imati istu logiku. Kreativni rad je u naše doba jedinstvo tehnologije i humanosti. Tradicija ima ulogu katalizatora koji ubrzava hemijsku reakciju no u konačnom rezultatu se više ne može detektovati. Tradicija može biti deo dela no sama o sebi nije stvaralačka“.

Njegovi najznačajniji radovi[uredi | uredi izvor]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • 1955: „Hiroshima Peace Memorial Museum“ u memorialnom parku u Hirošimi
    1955: „Hiroshima Peace Memorial Museum“ u memorialnom parku u Hirošimi
  • 1958: „Prefectural the Government Building“ u Kagavi
    1958: „Prefectural the Government Building“ u Kagavi
  • 1964: „Nacionalna sportska dvorana Jojogi“ u Tokiju
    1964: „Nacionalna sportska dvorana Jojogi“ u Tokiju
  • 1991: „Metropolitan Government Building“ u Tokiju
    1991: „Metropolitan Government Building“ u Tokiju
  • 1996: „The Fuji TV headquarters“ u Odabi
    1996: „The Fuji TV headquarters“ u Odabi
  • 2000: „Prefectural the Government Building“ u Kagavi
    2000: „Prefectural the Government Building“ u Kagavi
  • Administrativna zgrada Šinjuku- Tokio
    Administrativna zgrada Šinjuku- Tokio

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Glancey, Jonathon (23. 3. 2005). „Kenzo Tange”. The Guardian. Pristupljeno 21. 3. 2021. 
  2. ^ Caves 2004, str. 657
  3. ^ Kultermann, Udo (1970). Kenzo Tange. London, United Kingdom: Pall Mall Press. ISBN 0-269-02686-X. 
  4. ^ „40 Years after Skopje earthquake Annan recalls global solidarity”. UN. 2003. 
  5. ^ Donald Niebyl (2021). „Skopje's 1963 Quake: From Ruins to Modernist Resurrection”. 
  6. ^ Amygdalou, K.; Kritikos, C. G.; Tsiambaos, K. (2018). The Future as a Project: Doxiadis in Skopje. Athens: Hellenic Institute of Architecture. 
  7. ^ a b Stewart 1987, str. 170
  8. ^ Stewart 1987, str. 171
  9. ^ „Biography: Kenzo Tange, 1987 Laureate”. The Pritzker Architecture Prize. New York, United States: The Hyatt Foundation. 1987. Arhivirano iz originala 7. 1. 2010. g. Pristupljeno 13. 3. 2010. 
  10. ^ Ayers 2004, str. 213
  11. ^ Doordan 2002, str. 274
  12. ^ a b v Glancey, Jonathan (23. 3. 2005). „Obituary: Kenzo Tange”. The Guardian. London, United Kingdom: Guardian News and Media Limited. ISSN 0261-3077. Pristupljeno 15. 6. 2010. 
  13. ^ „NBM Media”. Arhivirano iz originala 25. 02. 2017. g. Pristupljeno 15. 10. 2010. 
  14. ^ Frampton 1990, str. 282
  15. ^ Stewart 1987, str. 216
  16. ^ Frampton 1990, str. 283
  17. ^ Kuma, Kengo (2004). „Kengo Kuma's craft” (intervju). Intervju sa Jeremy Melvin. London: Royal Academy of Arts. Arhivirano iz originala 28. 10. 2010. g. Pristupljeno 16. 6. 2010. 
  18. ^ Dalrymple, Theodore (jesen 2009). „The Architect as Totalitarian”. City Journal. New York, United States: Manhattan Institute for Policy Research. 19 (4). ISSN 1060-8540. Arhivirano iz originala 06. 03. 2016. g. Pristupljeno 14. 10. 2010. 
  19. ^ „International Luxury Lifestyle Forum”. 2010. Arhivirano iz originala 20. 3. 2011. g. Pristupljeno 24. 10. 2010. 
  20. ^ Biography: Kenzo Tange: 1987 Laureate, Pritzker Architecture Prize.
  21. ^ Sam Hall Kaplan, Tange's Honor Is Well-Deserved, Los Angeles Times (March 22, 1987).

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Kenso Tange na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кенсо_Танге&oldid=27548846”