Kičma
| Kičmeni stub | |
|---|---|
 Ljudski kičmeni stub i njegovi regioni | |
 Kičmeni stub koze | |
| Detalji | |
| Identifikatori | |
| Latinski | Columna vertebralis |
| Anatomska terminologija | |
Kičma (lat. columna vertebralis) je osovinski koštani stub izgrađen od pršljenova. Postavljena je u srednjoj liniji gornje strane vrata i trupa i čini osnovu čitavog skeleta. Zahvaljujući tome, kičma ima statičku, mehaničku i zaštitnu ulogu. Prostire se od baze lobanje do vrha repa.[1] Unutar kičemenog stuba se nalazi kanal u kome je smeštena kičmena moždina sa odgovarajućim omotačima i korenovima kičmenih nerava. Kičma se topografski deli na pet delova: vratni ili cervikalni deo, grudni ili torakalni deo, slabinski ili lumbalni deo, krsno-trtični deo i repni deo.
Postoji oko 50.000 vrsta životinja koje imaju kičmeni stub.[2] Ljudski kičmeni stub je jedan od najviše proučavanih primera. Mnoge različite bolesti kod ljudi mogu uticati na kičmu, a prepoznatljivi primeri su spina bifida i skolioza.
Pregled[uredi | uredi izvor]
Kičma je pokretljivi koštani stub koji je obilježavajuća karakteristika kičmenjaka. Sastavljena je od pršljenova od kralježaka koji su međusobno spojeni zglobovima i ligamentima. Evoluirala je od notohorde (chorda dorsalis), koja se javlja i tokom embrionskom razvoju svih kičmenjaka, osim primitivnih Chordata.
Kičma Vertebrata se generalno nalazi leđno, u manje ili više horizontalnom položaju, a sastoji se od 7 vratnih, 13-18 leđnih, 5-6 slabinskih, 4-5 (sraslih) krstačnih i 10, 20 ili 25 repnih pršljenova. Kod čoveka, kičma ima 33-34 pršljena: 7 vratnih, 12 grudnih, 5 slabinskih, 5 (sraslih) krstačnih (os sacrum) i 4-5 trtičnih, sraslih u trtičnu kost (os coccygis). Od glave prema karlici, pršljenovi su sve krupniji i jači jer podnose sve veći teret, koji se, preko karlice prenosi na noge. Vratno i slabinsko područje kičme su blago povijeni, sa lučnim delom prema napred (fiziološka lordoza), a u grudnom i krstačnom prema nazad (fiziološka kifoza). Ovakav (sigmoidni) oblik kičme je posledica prilagođavanja na bipedalizam, odnosno uspravni hod i držanje. Tako oblikovana kičma ima svojstva svojevrsne opruge, jer omogućava amortizaciju pokreta i skokova, odnosno zaštitu moždanih opni od pritiska na izbočine dna lobanje
Vratni, grudni i slabinski pršljenovi su međusobno spojeni hrskavično-vezivnim (međupršljenskim) diskovima, koji omogućavaju međusobne pokrete susjednih pršljenova i dodatno deluju kao amortizeri, koji ublažavaju osovinska opterećenja i udarce na kičmu.
Kičmeni pršljenovi (vertebrae) su kosti nepravilnog oblika, koji uključuju valjkasto telo (corpus vertebrae) i nastavke. Leđni nastavci grade luk (arcus) koji okružuje kičmeni otvor (foramen). Otvori okomito jedan ispod drugih, duž kičme, oblikujući kičmeni kanal (canalis vertebralis), u kojem je kičmena moždina. Na taj način ona je dobro zaštićena, kao i živčani krajevi koji iz nje izlaze. Drugi nastavci kičmenih pršljenova služe kao hvatišta mišića i ligamenata, a imaju i zglobne ploče za međupršljenske zglobove, od kojih zavise smer i opseg pokreta među susednim pršljenovima, a grudni pršljenovi usto imaju i zglobne ploče za spajanje s rebrima. Leđni tvrdi trnoliki (spinozni) nastavci su hvatišta međutrnastih i nadtrnastih ligamenata, koji se protežu duž cele kičme. Zajedno sa ostalim ligamentima i snažnim mišićima, oni osiguravaju čvrstoću kičme i održavanje uspravnoga hoda i držanja.[3] [4][5][6]
Prvi vratni pršljen se zove atlas, koji se svojim parnim zglobnim plohama dodiruje sa odgovarajućim pločama potiljačne kosti lobanje, gradeći zglob kičme s glavom. Taj zglob omogućava pokrete glave u pravcima napred-nazad. Drugi vratni pršljen - axis ili epistropheus - na telu ima uspravni zub (dens epistrophei), oko kojeg se atlas obrće poput prstena na osovini, te se u tom zglobu glava okreće levo i desno. Vratni pršljenovi, na bočnim nastavcima imaju, levo i desno, po jedan otvor za prolaz kičmene arterije koja, prema gore, doprema krv u mozak.
Struktura[uredi | uredi izvor]
Broj pršljenova u regionu može da varira, ali u celini broj ostaje isti. U ljudskom kičmenom stubu obično postoje 33 pršljena.[7] Gornja 24 presakralna pršljena su zglobna i međusobno odvojena međupršljenskim diskovima, a donjih devet je spojeno kod odraslih, pet u sakrumu i četiri u trtičnoj kosti. Zglobni pršljenovi su imenovani prema regionu kičme. Postoji sedam vratnih pršljenova, dvanaest torakalnih pršljenova i pet lumbalnih pršljenova. Broj onih u cervikalnom predelu se, međutim, retko menja,[8] dok u koksidžealnoj regiji najviše varira.[9] Jedna studija na 908 odraslih ljudi pronašla je 43 osobe sa 23 presakralna pršljena (4,7%), 826 osoba sa 24 presakralna pršljena (91%) i 39 sa 25 presakralnih pršljenova (4,3%).[10]
Ligamenti[uredi | uredi izvor]
Postoje različiti ligamenti koji su uključeni u držanje pršljenova u stubu i u kretanju stuba. Prednji i zadnji uzdužni ligamenti se pružaju dužinom kičmenog stuba duž prednjeg i zadnjeg dela tela pršljenova.[11] Interpršljenski ligamenti povezuju susedne pršljenske nastavke kičme.[12] Suprapršljenski ligament se proteže kičmom duž zadnjeg dela kičmenih izbočina, od sakruma do sedmog vratnog pršljena.[13] Odatle se nastavlja sa nuhalnim ligamentom.
Razviće[uredi | uredi izvor]
Upečatljiv segmentirani obrazac kičme se uspostavlja tokom embriogeneze kada se somiti ritmično dodaju na zadnji deo embriona. Formiranje somita počinje oko treće nedelje kada embrion počinje gastrulaciju i nastavlja se dok se ne formiraju svi somiti. Njihov broj varira između vrsta: postoje 42 do 44 somita u ljudskom embrionu i oko 52 u pilećem embrionu. Somiti su sfere, formirane od paraksijalnog mezoderma koji leži sa strane neuralne cevi i sadrže prekursore kičmene kosti, rebara pršljenova i deo lobanje, kao i mišiće, ligamente i kožu. Somitogeneza i kasnija distribucija somita kontroliše se modelom sata i talasnog fronta koji deluju u ćelijama paraksijalnog mezoderma. Ubrzo nakon njihovog formiranja, sklerotomi, koji stvaraju deo kostiju lobanje, pršljenova i rebara, migriraju, ostavljajući ostatak somita koji se sada naziva dermamiotomom. Ovo se zatim deli da bi dalo miotome koji će formirati mišiće i dermatome koji će formirati kožu leđa. Sklerotomi se dele na prednji i zadnji deo. Ova podpodela igra ključnu ulogu u definitivnom oblikovanju pršljenova koji se formira kada se zadnji deo jednog somita spoji sa prednjim delom uzastopnog somita tokom procesa koji se naziva resegmentacija. Poremećaj procesa somitogeneze kod ljudi dovodi do bolesti kao što je urođena skolioza. Do sada se pokazalo da su humani homolozi tri gena povezana sa satom segmentacije miša (MESP2, DLL3 i LFNG) mutirani u slučajevima kongenitalne skolioze, što sugeriše da su mehanizmi uključeni u segmentaciju kičmenjaka očuvanu kod kičmenjaka. Kod ljudi, prva četiri somita su ugrađena u osnovu potiljačne kosti lobanje, a sledeća 33 somita će formirati pršljenove, rebra, mišiće, ligamente i kožu.[14] Preostali zadnji somiti se degenerišu. Tokom četvrte nedelje embriogeneze, sklerotomi pomeraju svoj položaj kako bi okružili [[spinal cord|kičmenu moždinu i notohordu. Ova stubna tkiva imaju segmentiran izgled, sa naizmeničnim područjima gustih i manje gustih područja.
Kičma čoveka[uredi | uredi izvor]
Kičma čoveka izgrađena je iz 33–34 pršljena i postavljena je u srednjoj liniji zadnje strane vrata i trupa. Vratni deo kičme čoveka sačinjava 7 pršljenova, grudni deo sačinjava 12, a slabinski deo 5 pršljenova. Prva 24 pršljenova su međusobno odvojena i nazivaju se još i pravim pršljenovima. Preostalih 9-10 su međusobno srasli i obrazuju krsnu i trtičnu kost, pa se stoga nazivaju i lažnim pršljenovima.
Na kičmenom stubu, kao celini, razlikuju se četiri strane (prednja, zadnja i dve bočne) i dva kraja (gornji i donji). Na njemu se takođe opisuju i četiri karakteristične krivine (vratna, leđna, slabinska i krsno-trtična ili karlična).
Statička uloga kičme kod čoveka se ogleda u nošenju i prenošenju težine gornjeg dela tela na karlicu i donje udove. Mehanička ili dinamička uloga se ogleda u pokretljivosti pršljenova od kojih je sačinjena, dok se zaštitna uloga kičme ogleda u postojanju kičmenog kanala koji štiti moždinu i druge sadržaje.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Liem, Karel F.; Walker, Warren Franklin (2001). Functional anatomy of the vertebrates: an evolutionary perspective. Harcourt College Publishers. str. 277. ISBN 978-0-03-022369-3.
- ^ Krogh, David (2010). Biology: A Guide to the Natural World. Benjamin-Cummings Publishing Company. str. 333. ISBN 978-0-321-61655-5.
- ^ Korene Z.; Hadžiselimović R.; Maslić E. (2001). Biologija 8. Sarajevo: Svjetlost. ISBN 9958-10-396-6.
- ^ Sofradžija A.; Šoljan D.; Hadžiselimović R. (2004). Biologija 1. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 9958-10-686-8.
- ^ Međedović S.; Maslić E.; Hadžiselimović R. (2002). Biologija 2. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 9958-10-222-6.
- ^ Hadžiselimović R.; Maslić E. (1996). Biologija 1. Sarajevo: Federecija Bosne i Hercegovine – Ministarstvo obrazovanja, nauke, kulture i sporta.
- ^ Drake, Richard L; Vogl, Wayne; Mitchell, Adam W M; Gray, Henry (2005). Gray's anatomy for students. Philadelphia: Elsevier/Churchill Livingstone. str. 17. ISBN 978-0-8089-2306-0.
- ^ Gray, Henry; Pick, T Pickering; Howden, Robert (1977). Gray's Anatomy. New York: Crown Publishers, Inc. str. 34. ISBN 978-0-517-65293-0.
- ^ Bergman, Ronald A.; Afifi, Adel K.; Miyauchi, Ryosuke. „Numerical Variation in Vertebral Column”. Anatomy Atlase. Pristupljeno 11. 6. 2020.
- ^ Bardeen, C.R. (1904). „Numerical vertebral variations in the human adult and embryo.”. Anatomischer Anzeiger. 25: 497—519 — preko Biodiversity Heritage Library.
- ^ Palastanga, Nigel; Soames, Roger W. (2012). Churchill Livingstone, ur. Anatomy and Human Movement: Structure and Function.
- ^ „interspinal ligament”. Merriam-Webster. Pristupljeno 29. 1. 2016.
- ^ Drake, Richard L; Gray, Henry; Mitchell, Adam W M; Vogl, Wayne (2005). Gray's anatomy for students (Pbk. izd.). Philadelphia: Elsevier/Churchill Livingstone. str. 45. ISBN 978-0-443-06612-2.
- ^ O'Rahilly R, Müller F (2003). „Somites, spinal Ganglia, and centra. Enumeration and interrelationships in staged human embryos, and implications for neural tube defects”. Cells Tissues Organs. 173 (2): 75—92. PMID 12649586. S2CID 84983794. doi:10.1159/000068948.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Danica Obradović, Ljilja Mijatov-Ukropina, Ljubica Stojšić: Osteologija za studente medicine, Novi Sad 2000. ISBN 978-86-489-0274-0
- Dorland's (2012). Dorland's Illustrated Medical Dictionary (32nd izd.). Elsevier Saunders. str. 329. ISBN 978-1-4160-6257-8.
- Gdyczynski, C.M.; Manbachi, A.; et al. (2014). „On estimating the directionality distribution in pedicle trabecular bone from micro-CT images”. Physiological Measurement. 35 (12): 2415—2428. Bibcode:2014PhyM...35.2415G. PMID 25391037. doi:10.1088/0967-3334/35/12/2415.
- Muller-Gerbl, M; et al. (mart 2008). „The distribution of mineral density in the cervical vertebral endplates”. Eur Spine J. 17 (3): 432—438. PMC 2270387
. PMID 18193299. doi:10.1007/s00586-008-0601-5. - Taylor, Tim. „Lumbar Vertebrae”. InnerBody (na jeziku: engleski). Pristupljeno 7. 5. 2017.
- Cramer, Gregory D. (2014-01-01), Cramer, Gregory D.; Darby, Susan A., ur., „Chapter 2 - General Characteristics of the Spine”, Clinical Anatomy of the Spine, Spinal Cord, and Ans (Third Edition) (na jeziku: engleski), Saint Louis: Mosby, str. 15—64, ISBN 978-0-323-07954-9, doi:10.1016/b978-0-323-07954-9.00002-5, Pristupljeno 2020-11-03
- Cramer, Gregory D. (2014-01-01), Cramer, Gregory D.; Darby, Susan A., ur., „Chapter 5 - The Cervical Region”, Clinical Anatomy of the Spine, Spinal Cord, and Ans (Third Edition) (na jeziku: engleski), Saint Louis: Mosby, str. 135—209, ISBN 978-0-323-07954-9, doi:10.1016/b978-0-323-07954-9.00005-0, Pristupljeno 2020-11-03
- Dorland's (2012). Dorland's Illustrated Medical Dictionary (32nd izd.). Elsevier Saunders. str. 1003. ISBN 978-1-4160-6257-8.
- Cakmak, O; et al. (septembar 2005). „Arcuate foramen its clinical significance”. Saudi Med J. 26 (9): 1409—13. PMID 16155658.
- Kardong, Kenneth V. (2002). Vertebrates: comparative anatomy, function, evolution. McGraw-Hill. str. 288–289. ISBN 978-0-07-290956-2.
- Romer, Alfred (1962). The Vertebrate Body
(3 izd.). Philadelphia, Pa; London, W.C.I.: W.B. Saunders Company. - Parker, W. K. (1881). „Abstract Of Lectures On The Structure Of The Skeleton In The Sauropsida”. The British Medical Journal. 1 (1053): 329—330. JSTOR 25256369. PMC 2263429 . doi:10.1136/bmj.1.1053.329.
- Romer, Alfred (1956). Osteology of the Reptiles. Malabar, Florida: Krieger Publishing Company. str. 0—89464—985—X.
- Kardong, Kenneth V. (2015). Vertebrates: Comparative Anatomy, Function, Evolution (7 izd.). New York, NY: McGraw-Hill Education. ISBN 978-0-07-802302-6.
