Kuba u Drugom svetskom ratu

Kubansko-američki vojnici

Istorija Kube tokom Drugog svetskog rata počinje 1939. godine. Zbog geografskog položaja Kube na ulazu u Meksički zaliv, uloge Havane kao glavne trgovačke luke u Zapadnoj Indiji, i prirodnih resursa zemlje, Kuba je bila važan učesnik na Latinoameričkom ratištu u Drugom svetskom ratu, i bila je jedan od najvećih korisnika Zakona o zajmu i najmu SAD-A. Kuba je objavila rat silama Osovine u decembru 1941. godine, čime je postala jedna od prvih latinoameričkih zemalja koja je ušla u sukob. Kada se rat završio 1945. godine, kubanska vojska je stekla reputaciju najefikasnije i kooperativne karipske nacije.

Bru i Batista

Federiko Laredo Bru je bio kubanski predsednik kada je rat počeo. Njegova jedina značajna kriza vezana za rat pre nego što je napustio funkciju 1940. bila je afera MS Sent Luis. MS Sent Luis je bio nemački prekookeanski brod koji je prevozio preko 900 jevrejskih izbeglica iz Nemačke na Kubu. Po dolasku u Havanu, kubanska vlada je odbila da dozvoli izbeglicama da se iskrcaju jer nisu imale odgovarajuće dozvole i vize. Nakon što je okeanski brod otplovio na sever, vlade Sjedinjenih Država i Kanade su takođe odbile da prihvate izbeglice i tako je MS Sent Luis preplovio nazad Atlantik i iskrcao putnike u Evropu. Neki su otišli u Britaniju, ali većina je otišla u Belgiju i Francusku, koje su ubrzo preplavile nemačke snage. Na kraju, zbog stalnog odbijanja da prime izbeglice, mnoge od njih su Nemci zarobili i pobili u koncentracionim logorima.

Posle kubanskih izbora 1940. Brua je nasledio snažni čovek i šef kubanske armije, Fulhensio Batista. U početku su Sjedinjene Države bile zabrinute zbog Batistinih namera o tome da li će svoju zemlju svrstati na stranu Osovine ili Saveznika. Batista je, ubrzo nakon što je postao predsednik, legalizovao profašističku organizaciju povezanu sa Fransiskom Frankom i njegovim režimom u Španiji, ali je strah od bilo kakvih nacističkih simpatija Batiste raspršen kada je Britancima poslao veliku količinu šećera na poklon. Kasnije je strah od bilo kakvog saveza sa Frankom takođe bio raspršen kada je predložio Sjedinjenim Državama da pokrenu zajedničku američko-latinoameričku invaziju na Španiju kako bi zbacili Franka i njegov režim, ali se plan nije ostvario.

Batistina podrška savezničkoj stvari potvrđena je u februaru 1941, kada je naredio svim nemačkim i italijanskim konzularnim zvaničnicima da napuste njegovu zemlju. Kuba je ušla u rat 9. decembra 1941. objavom rata Japanu, koji je dva dana ranije pokrenuo razorni napad na bazu Američke mornarice u Perl Harboru na Havajima. Kuba je objavila rat Nemačkoj i Italiji 11. decembra 1941. i posle Amerikanaca prekinula odnose sa Višijevskom Francuskom 10. novembra 1942. godine.

Doprinos bici za Karibe

Prema kontraadmiralu Semjuelu Eliotu Morisonu, kubanska vojska je bila najkooperativnija i najkorisnija od svih karipskih država tokom rata, a njena mornarica je bila mala, ali efikasna u borbi protiv nemačkih podmornica. Nakon što je Kuba proglasila rat silama Osovine, Batista je potpisao sporazum sa Sjedinjenim Državama koji je dao dozvolu SAD-u da grade aerodrome na Kubi za zaštitu karipskih ostrva, a takođe je potpisao sporazum o međusobnoj odbrani sa Meksikom za odbranu od neprijateljskih podmornica u Meksičkom zalivu. Među novim američkim bazama bila je vazduhoplovna baza San Antonio u blizini San Antonio de los Banjosa i vazduhoplovna baza San Hulijan u Pinar del Riju, obe su izgrađene 1942. godine i predate kubanskoj vojsci nakon završetka rata. Sjedinjene Države su takođe snabdele Kubu modernim vojnim avionima, koji su bili od vitalnog značaja za obalsku odbranu i protivpodmorničke operacije, i opremile kubansku mornaricu savremenim naoružanjem i drugom opremom.

Tokom Drugog svetskog rata, kubanska mornarica je pratila stotine savezničkih brodova kroz neprijateljske vode, preplovila skoro 400.000 milja u konvoju i patrolnoj dužnosti, letela preko 83.000 sati u konvoju i patrolnoj dužnosti, i spasila preko 200 žrtava napada podmornica iz mora, bez gubljenja nijednog ratnog broda ili aviona u neprijateljskoj akciji. Međutim, iako je kubanska vojska bila hvaljena za svoje ponašanje, tokom čitavog rata opstajale su glasine da Nemci upravljaju malim bazama skrivenim u uvalama duž kubanske obale, koje su korišćene za snabdevanje podmornica. Ipak, glasine su bile neopravdane, a nedostatak takvih baza na Karibima primorao je Nemce da razviju podmornice za snabdevanje, nemačku podmornicu tipa XIV, koja je zbog logistike dobile nadimak mlečne krave.

Napadi na kubanske brodove

Kuba je tokom rata izgubila šest trgovačkih brodova, a kubanska mornarica je zaslužna za potapanje jedne nemačke podmornice. Prva četiri potopljena trgovačka broda bila su Manazaniljo, parobrod od 1.025 tona, Santjago de Kuba od 1.685 tona, Mambi od 1.983 tone i Libertad od 5.441 tona. Manzaniljo je potopljen sa Santjago de Kubom 12. avgusta 1942. od strane podmornice U-508. Dva broda su plovila u Specijalnom konvoju 12 kada su napadnuti kod Florida Kisa. Ukupno, 33 mornara su ubijena u najsmrtonosnijem napadu na kubansku trgovačku marinu tokom rata, a 30 drugih je preživelo.

Sledeći sukob dogodio se 13. maja 1943., kada je U-176 potopila Mambi. Mambi je bio sa konvojem NC-18, plovio je šest milja od Manatija, kada ga je pogodio jedan torpedo i brzo ga je potopio, ubivši 23 člana posade, uključujući pet američkih naoružanih gardista mornarice Sjedinjenih Država, koji su upravljali oružjem broda. Preživelo je 11 ljudi, uključujući zapovednika broda i jednog od naoružanih čuvara. Američki brod SS Niklajner težak 2.249 tona takođe je potopljen tokom istog napada nakon što su ga pogodila dva torpeda. Prva eksplozija torpeda podigla je pramac broda iz vode i bacila stub vode i plamena oko 100 stopa u vazduh. Drugi je oštetio rezervoare amonijačne vode koje je brod nosio. Čudom, posada, koja je uključivala sedam naoružanih stražara, pobegla je u čamce za spasavanje bez ijednog gubitka života. Spasio ih je kubanski lovac na podmornice dok je SS Niklajner potonuo kod Nuevitasa.

Libertad je bio najveći kubanski trgovački brod potopljen u ratu. Ujutro 4. decembra 1943. godine, Libertad težak 5.441 tonu plovio je oko 75 milja jugozapadno od rta Hateras u Severnoj Karolini, sa konvojem KN-280 (plovio je iz Ki Vesta za Njujork), kada ga je nemačka podmornica U-129 napala. Lansirajući četiri torpeda, U-129 je dva puta pogodila Libertad, što je dovelo do toga da se brod prvo ozbiljno naginjao, a zatim brzo potonuo. Posada nije imala vremena da pošalje signale za pomoć i još je spuštala splavove za spasavanje kada je morska voda stigla do palube broda: 25 ljudi je poginulo, a 11 drugih je spasila mornarica Sjedinjenih Država nakon što su nekoliko sati plutali morem.

Poslednja dva kubanska trgovačka broda potopljena su u februaru 1944. godine, očigledno bez žrtava. Sveukupno, Kuba je izgubila 10.296 tona brodova tokom rata, kao i oko 80 života, uključujući i živote američkih naoružanih gardista. Danas se u Avenidi del Puerto nalazi spomenik poginulim u napadima.

Potonuće U-176

Deklasifikovan izveštaj mornarice Sjedinjenih Država o potonuću U-176.

Jedina podmornica koju je kubanska mornarica potopila bila je U-176, podmornica koja je potopila Mambi i SS Niklajner. Dana 15. maja 1943. godine, eskadrila kubanskih lovaca na podmornice, koju su formirali CS-11, CS-12 i CS-13, isplovila je iz Isabele de Sagua prema Havani prateći honduraški brod Vanks i kubanski brod Kamagvej, oba natovarena šećerom. Posade trgovačkih brodova, kao i posade ratnih brodova bile su u punoj pripravnosti. Neposredno pre njihovog polaska, primljeno je upozorenje da je primećena podmornica kod severne obale Matanzasa.

Brodovi su plovili u prednjim linijama na udaljenosti od 500 jardi (460 m). Kamagvej je bio na na boku bližem obali. Pratnja je navigirala na udaljenosti od 750–1000 jardi (690–910 m). CS-12 je bio ispred, zatim CS-11 sa šefom eskadrile na brodu a CS-13 je bio na kraju kolone. U 17:15, kada je konvoj krenuo sa Kajo Megana, na nebu se pojavio američki hidroavion Kingfišer koji je dolazio sa severoistoka. Avion je leteći na maloj visini, dvaput kružio više puta gaseći i paleći motor. Prema utvrđenom kodeksu, ti manevri su korišćeni da se najavi prisustvo nemačke podmornice i da se označi njen tačan položaj. Kingfišer je tada ispustio dimni plovak.

Nakon što je ispustio plovak, šef kubanske eskadrile je naredio komandantu CS-13, zastavniku Mariju Ramirezu Delgadu, da istraži područje na koje je ukazao avion. Kada je naređenje primljeno, CS-13 je brzo plovio prema tom području, gde je sonar patrolnog čamca dobio jasan i precizan kontakt na 900 jardi. Mornar koji je upravljao sonarom, Norberto Kolljado Abreu, nije se odvajao od opreme, bez propuštanja zvuka. Napad je tada počeo: tri dubinske bombe, postavljene da eksplodiraju na 100, 150 i 250 stopa, bačene su sa krme, u skladu sa proračunatom brzinom podmornice.

Četiri eksplozije su jasno zabeležene. Četvrta eksplozija bila je toliko jaka da je krma kubanskog broda bila potopljena, a voda je ušla kroz otvor mašinske sobe. U to vreme, hidrofoni su izvestili o zvuku koji je bio sličan mehuriću tečnosti kada dolazi iz potopljenog kontejnera koji se iznenada otvori i tako ukazuje da je podmornica pogođena. Da bi bili sigurni u potapanje podmornice, patrolni čamac je lansirao još dve dubinske bombe, koje su bile postavljene da eksplodiraju na 250 stopa. Nekoliko minuta kasnije uočena je tamna mrlja na površini vode. Iz dubine je dopirao mlaz crne i viskozne supstance, koja je mirisala na naftu. Iako je bilo malo sumnje da je podmornica potopljena, Delgadu je naređeno da uzme uzorak kontaminirane morske vode kako bi potvrdio pobedu. Tek posle rata, kada su saveznici zaplenili nemačku pomorsku evidenciju, pronađen je dokaz o potonuću U-176. Prema zaplenjenim dokumentima, U-176 je bila pod komandom kapetana poručnika Rajnera Dirksena, potopila je jedanaest neprijateljskih brodova u svojoj karijeri, a i sama je potopljena sa celokupnom posadom.

Istraživanja ratišta hidroakustičkom opremom nastavljena su kratko vreme nakon angažovanja, ali zvuk nije detektovan. CS-13 se zatim ponovo pridružio konvoju i nastavio plovidbu. Po dolasku u Havanu i nakon što je lično obavestio šefa mornarice, Delgado je razgovarao telefonom sa predsednikom Batistom, koji mu je naredio da ćuti o tome šta se dogodilo. Iz nekog nepoznatog razloga, prema Delgadu, potapanje U-176 ostalo je tajna za kubansku javnost do kraja rata. 1946. Delgado je konačno odlikovan Ordenom za zasluge u mornarici sa Crvenom značkom. Nadalje, kontraadmiral Semjuel E. Morison, zvanični istoričar Američke mornarice, prepoznao je njegov uspeh u svom delu Istorija pomorskih operacija Sjedinjenih Država u Drugom svetskom ratu, u kojem je takođe pohvalio sposobnost i efikasnost Kubanske mornarice.

Afera Linig

Nemačka špijunska aktivnost na Kubi bila je neznatna, uprkos važnosti zemlje za savezničke ratne napore, i eliminisana je od strane savezničke kontraobaveštajne službe pre nego što je zaista mogla da počne. Ubrzo nakon što je počeo rat, Nemci su počeli da upravljaju tajnom komunikacionom mrežom u Južnoj Americi kako bi prikupili tajne informacije i bezbedno ih prokrijumčarili iz regiona u Evropu pod nemačkom okupacijom. Za Kubu, Abver je poslao čoveka, Hajnca Lininga, u Havanu sa naređenjem da se uspostavi tajna radio stanica, a zatim da se prikupljene informacije prenesu agentima u Južnoj Americi, odakle bi potom bile poslate direktno u Nemačku.

Prema autoru Tomasu Šunoveru, plan je mogao da funkcioniše ali Lining je bio nesposoban špijun koji nije uspeo da savlada same osnove špijunaže. Na primer, nikada nije uspeo da postavi svoj radio ispravno, nije razumeo kako da koristi tajno mastilo koje mu je isporučeno, a nije pronašao ni poslate kutije sa opremom. Međutim, nakon njegovog prevremenog hapšenja u avgustu 1942., saveznički zvaničnici, uključujući predsednika Batistu, generala Manuela Beniteza, Džona Edgara Huvera i Nelsona Rokfelera, pokušali su da izmisle vezu između Luninga i nemačkih podmornica koje deluju na Karibima tvrdeći da je on u kontaktu sa njima preko radija, kako bi javnosti pružili objašnjenje za njihove neuspehe u ranoj kampanji potapanja podmornica. Saveznički zvaničnici uzdigli su Liningov značaj do glavnog špijuna, ali nema dokaza da je on ikada naišao na bilo koju važnu obaveštajnu informaciju tokom svog boravka na Kubi. Lining je proglašen krivim za špijunažu i pogubljen na Kubi u novembru 1942. Jedini je nemački špijun ubijen u Latinskoj Americi tokom rata.

Hemingvejeve patrole

Ernest Hemingvej je živeo u svojoj kući na Kubi kada je počeo rat. Njegov prvi doprinos savezničkim ratnim naporima bez napuštanja ostrva bio je da organizuje sopstvene kontraobaveštajne snage kako bi iskorenio sve špijune Osovine koji su delovali u Havani. Nazivajući je svojom Lopovskom fabrikom, Hemingvejeva jedinica se sastojala od 18 ljudi, od kojih je sa mnogima radio pet godina ranije tokom Španskog građanskog rata. Napor je, međutim, bio neuspešan i Hemingvej je ubrzo skrenuo pažnju na borbu protiv nemačkih podmornica koje su delovale u Karipskom moru.

Samo tri nedelje nakon što je dobio dozvolu od ambasadora Spruilja Bradena da formira Lopovsku fabriku, Hemingvej je zatražio od Bradena dozvolu da naoruža svoj ribarski čamac Pilar za patrole protiv podmornica u blizini kubanske obale. Iznenađujuće, Braden je dao dozvolu Hemingveju, koji je nastavio da naoružava Pilar i njegovu posadu mitraljezima, bazukama i ručnim bombama. Hemingvejev plan je bio sličan planu ideje K-broda: on bi plovio uokolo u nečemu što je izgledalo kao bezopasna plovilica, izazivajući Nemce da izrone i ukrcaju se, a kada to urade, grupa koja se ukrcava će biti napadnuta sa mitraljezima, a podmornica bi tada bila u borbi sa bazukama i granatama.

Pokazalo se da su Hemingvejeve patrole protiv nemačkih podmornica bile jednako neuspešne kao i kontraobaveštajna operacija. Kako su meseci prolazili, a kako se nije pojavila nijedna podmornica, patrole Pilara su se pretvorile u pecanje, a granate su bacane u more kao pijani sport. After adding his sons Patrick and Gregory to the crew, Nakon što je u posadu doveo i svoje sinove Patrika i Gregorija, Hemingvej je priznao da se njegov poduhvat u lovu na podmornice pretvorio u šaradu, ali to nikada nije otvoreno priznao. Godinama kasnije, kubanski mornarički oficir Mario Ramirez Delgado, koji je potopio U-176, izjavio je da je Hemingvej bio plejboj koji je iz hira lovio podmornice kod kubanske obale.

Vidi još

• Vojna baza Gvantanamo