Leksikologija

Leksikologija (od grč. lexikon rečnik, logia nauka) deo je nauke o jeziku koji proučava reči u njihovom svojstvu osnovnih jedinica imenovanja. Leksikologija proučava značenje reči, kao i sintagmatske, paradigmatske i derivacione veze među rečima. Najmanja samostalna jedinica leksičkog sistema je leksema. Svi gramatički oblici i sva značenja jedne reči čine leksemu. Ne može se pojaviti u konkretnoj upotrebi u svim svojim oblicima i značenjima istovremeno. Ranko Bugarski navodi da se u stručnoj lingvističkoj terminologiji leksemom naziva reč koja je jedinica rečnika (leksikona, vokabulara), sa svim njenim gramatičkim oblicima i frazeološkim proširenjima. Skup svih oblika jedne lekseme čini njenu paradigmu.

Podela leksikologije

Rajna Dragićević navodi četiri podele leksikologije. Po prvoj podeli razlikujemo:

• Leksikologija u užem smislu proučava samo reči.
• Leksikologija u širem smislu podrazumeva i frazeologiju ili neku drugu disciplinu ili discipline bliske leksikologiji (tvorba reči, etimologija, onomastika...)

Po drugoj podeli:

• Opšta leksikologija se odnosi na sve jezike, a njene zakonitosti zbog univerzalnosti mnogih jezičkih pitanja, važe i u posebnim leksikologijama. Na primer pitanja polisemije, antonimije, hiponimije, sinonimije.
• Posebna leksikologija tiče se posebnih jezika. Različit je način realizacije navedenih univerzalnih leksičkih pojava.

Treća podela:

• Leksikologija jednog jezika. Leksička pojava se posmatra i obrađuje u jednom jeziku.
• Uporedna (kontrastivna) leksikologija. Leksička pojava se poredi u različitim jezicima. Ukoliko se leksički odnosi i zakonitosti proučavaju u dva slična ili više sličnih jezika (npr. dva slovenska jezika) reč je o uporednoj leksikologiji, a ukoliko su jezici nesrodni (npr. jedan slovenski i jedan romanski jezik) u pitanju je kontrastivna leksikologija.

Četvrta podela:

• Sinhronijska leksikologija opisuje leksičke pojave u jednom vremenskom preseku.
• Dijahronijska leksikologija proučava razvoj leksičkih pojava kroz vreme.

Leksikologija i srodne discipline

Etimologija

Etimologija je nauka o poreklu reči. Koristeći razne metode, etimolozi pokušavaju da utvrde kada je i kako neka reč ušla u jezik, koliko su se i na koji način promenili njen oblik i značenje. Etimologija se uglavnom služi izučavanjem starih rukopisa i drugih pisanih dokumenata; u jezicima u kojima to nije moguće koristi se tzv. komparativni metod. Kao i lingvistika uopšte, mnogo duguje autorima sanskritskih gramatika. Sama reč „etimologija“ potiče od starogrčkih reči έτυμος (étymos - istinit, tačan) i grč. λόγος (lógos - reč)

Terminologija

Terminologija je grana leksikologije koja proučava specijalizovanu leksiku tj. termine koju su vezani za posebnu nauku ili profesiju.

Onomastika

Onomastika je grana leksikologije koja proučava vlastita imena: antroponimi (imena ljudi), toponimi (imena mesta), hidronimi (imena vodenih površina), oronimi (imena planina)

Frazeologija

Frazeologija proučava kombinacije leksičkih jedinica koje čine jednu značenjsku jedinicu koja se naziva idiom.

Leksikografija

Leksikografija je deo leksikologije koji proučava teorijsko znanje o rečniku i koji se bavi sastavljanjem rečnika. Leksikografi su stručnjaci za sastavljanje rečnika, leksikona i enciklopedija i oni zapisuju reči, tumače njihovo značenje i sistematično ih sređuju u posebnu knjigu - rečnik.

Literatura

• Šipka, Danko (1998). Osnovi leksikologije i srodnih disciplina. Novi Sad: Matica srpska.