Mahajana

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Dio serije o
budizmu
Praksa
Mapa koja pokazuje tri najveće budističke tradicije
  Vađrajana
  Teravada
  Mahajana

Mahajana (sansk. महायान, mahāyāna - veliko vozilo, veliki put[1]) je jedna od dve glavne škole budizma (druga je teravada - stara škola).[2]

Označava severni budizam (Kina, Japan, deo Indokine; uslovno Tibet i Mongolija).[1] Kasnijeg nastanka, mahajana razvija metafiziku, kosmologiju, ontologiju, teologiju. Ideal je bodisatva, biće koje, iako pred oslobodenjem, zastaje da bi tim širokim putem povelo ostale. Dve najvažnije škole mahajana budizma bile su škola praznine i škola svesti.[3] Pojam praznine je igrao ključnu ulogu u razvoju mahajane. Baš kao što učenje o nesopstvu poriče da postoji sopstvo, tako i šunjata određuje da je čitava stvarnost prazna.[4] Mahajana priznaje hinajanu, ali ne i obratno.[1] Mahajana sebe smatra potpunijim izrazom Budine darme nego što je to manji ogranak, teravada.[4]

„Mahajana“ se takođe odnosi na nastojanja Bodisatve da postane potpuno probuđeni Buda (samijaksambuda) za dobrobit svih živih bića, te se stoga naziva i „bodisatvino vozilo“ (bodisatvajana).[5][note 1] Mahajanski budizam generalno vidi cilj postajanja Bude putem bodisatve kao dostupan svima, a stanje arhata vidi kao nepotpuno.[6] Mahajana takođe uključuje brojne Bude i bodisatve kojih nema u teravadi (kao što je amitaba).[7] Budistička filozofija Mahajane takođe promoviše jedinstvene teorije, kao što su madjamačka teorija praznine (šunjata), doktrina viđnana-vade i učenje o prirodi Bude.

Tradicije Vađrajane su podgrupa Mahajane koje koriste brojne tantričke metode za koje smatraju da su brže i snažnije u ostvarivanju Bude.[8]

Iako je u početku to bio mali pokret u Indiji, mahajana je na kraju prerasla u uticajnu silu indijskog budizma.[9] Veliki skolastički centri povezani sa mahajanom, poput Nalande i Vikramašile, uspevali su između sedmog i dvanaestog veka.[9] Tokom svoje istorije, mahajanski budizam se širio kroz Južnu Aziju, Centralnu Aziju, Istočnu Aziju i Jugoistočnu Aziju. Mahajana u današnje vreme ostaje uticajna u Kini, Tajvanu, Mongoliji, Koreji, Japanu, Vijetnamu, Nepalu, Maleziji i Butanu.[10]

Tradicija Mahajane je najveća među vodećim tradicijama budizma u današnje vreme (pri čemu 53% budista pripada istočnoazijskoj Mahajani i 6% u Vajrajani), u poređenju sa 36% za Teravadu (prema podacima jednog istraživanja iz 2010).[11]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Neki naučnici smatraju da je mahajana nastala između 1 veka p. n. e. i 1. veka n. e,[12] dok drugi smatraju da se pojavila znatno kasnije, između 100. i 250. godine.[3] Doktrina mahajane prvi put se pojavila u Sutri savršene mudrosti (prajnaparamita), koja se datira oko 100. godine. Ovaj novi pravac budizma je sebe proglasio mahajanom, velikim vozilom, ostavljajući budizmu iz prošlosti naziv hinajana, ili manje vozilo. Proces kojim je mahajana budizam zaživeo nije u potpunosti poznat, ali period tranzicije oko 100. godine proizveo je mnogo važnih tekstova.[3]

Mahajana, kao novi put, se razlikuje od starijeg ogranka, koji se sastojao od više škola (teravada, sarvastivada, itd.), koje su mahajanisti skupno opisali kao hinajana ili „malo vozilo“ spasenja. Ovo je značilo da hinajanske škole izlažu put spasenja koji nije univerzalan po svojoj svrsi i opsegu.

Prelaz od "malog" ka "velikom" vozilu bio je zapravo promena ideala budističkog savršenstva. Dok je ranija težnja budiste bila da postane arhat, koji dostiže stanje nirvane i nikada se ne vraća u lažno stanje samsare, dotle pristalica mahajane želi da postane bodisatva, biće koje, iako je dosegnulo probuđenje, žrtvuje sopstvenu dobrobit za dobrobit svih ljudskih bića i bira da ostane u svetu umesto da se povuče. Ovo je nedvosmisleno bila nova perspektiva, možda pod uticajem, kako veliki broj naučnika veruje, hinduističke bhakti pobožnosti.[3]

U okviru mahajane u 2. veku se razvila škola madhjamika, koju je utemeljio filozof Nagarđuna svojom doktrinom praznine (šunjate). Za madhjamikom je usledila škola jogačare, koju su osnovali Asanga i Vasubandhu (IV vek) i koja je upražnjavanjem joge utrla put življem prožimanju mahajane sa hinduizmom. Krajnji stadijum razvoja mahajane nastaje usvajanjem mnoštva nebudističkih elemenata (mantri, simbola i kultnih praksi) počev od VIII veka i naziva se mantrajana, a kasnije vađrajana, ili tantra. Ovo učenje, poznato i kao tantrički budizam, imalo je svoj pandan u tantričkom hinduizmu.[12]

Mahajanska škola se proširila na severozapad Indije u područje koje je bilo pod uticajem helenističke kulture. Takođe se proširila i na sever, u srednju Aziju, u 1. veku, a odatle u 2. veku dalje u Kinu. Preko Manijevog učenja je ovaj oblik budizma izvršio uticaj na hrišćanstvo, a posebno na njegove gnostičke struje[12]. Mahajana je vremenom postala preovlađujući oblik budizma u Indiji, u vreme njegovog vrhunca.

Danas se praktikuje u Kini, Koreji, Tajvanu, Vijetnamu i Japanu, razvijajući u tim zemljama nove forme kroz čistu zemlju i zen.

Obeležja[uredi | uredi izvor]

Reljef bodisatve. Njegove mnoge ruke predstavljaju neograničenu spremnost da pomogne svim bićima.

Jedno od obeležja mahajne je isticanje samilosti više nego u hinajani, koju je odlikovalo naglašavanje mudrosti. Sledeće obeležje je isticanje bodhisatve, kao ideala kome svi treba da streme, umesto naglašavanja arhata u hinajani.

Mahajana doktrina je bila u najvećoj meri zainteresovana za oblikovanje logike koja će biti u stanju da operiše protivurečnim pojmovima a da se ne upada u kontradikciju. Ovo se često naziva „negativnom logikom", ali u stvari to je jednostavno ne-aristotelovska logika koja ne priznaje princip isključenja trećeg, usled čega nadilazi i afirmaciju i negaciju. Radi se o odbacivanju proste alternative ako ne A, onda ne-A, što je vodilo smelim spekulacijama.[3]

U skladu sa otvorenim pristupom škole, od samog početka je bila izražena spremnost za uključivanje u intelektualne rasprave i upotrebu zajedničkog indijskog književnog jezika onog vremena, sanskrita. Tako je nastala verzija sanskrita kojim su se služili budisti, prakrit, koji je modernim lingvistima poznat kao „hibridni sanskrit“. Univerzalizam mahajane takođe se ogledala u njenoj spremnosti da usvoji nove ideje, od kojih su neke izvedene iz narodne religije, dok druge verovatno odslikavaju snažan grčko-rimski uticaj u severozapadnoj Indiji, izvorištu mahajane, kao npr. pojam savršene Mudrosti (Prađna-paramita)[12].

Mahajana budizam je postao prilično pomešan sa lokalnim verovanjima, pogotovo kineski budizam, u kojem postoji mnoštvo lokalnih Buda pa i bogova kojima je dodeljeno to zvanje.

Neki sledbenici teravade tvrde da je mahajana izvitopereno Budino učenje. Mahajanisti, međutim, ukazuju na to da je Gotama Buda prihvatao promenu kao jednu od temeljnih istina, i da njihova interpretacija budizma nije ništa veća deformacija darme nego što je hrast deformacija žira.[13]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "The Mahayana, 'Great Vehicle' or 'Great Carriage' (for carrying all beings to nirvana), is also, and perhaps more correctly and accurately, known as the Bodhisattvayana, the bodhisattva's vehicle." Warder, A.K. (3rd edn. 1999). Indian Buddhism: p. 338

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Rada Iveković, Rana budistička misao, Biblioteka Logos, IP Veselin Masleša, Sarajevo. 1977. pp. 131-152.
  2. ^ Harvey 2013, str. 108–109
  3. ^ a b v g d Elijade 1996, str. 40–59.
  4. ^ a b Kembridžova ilustrovana istorija religije. Stylos, Novi Sad. (2006) ISBN 978-86-7473-281-6. стр. 80-84
  5. ^ Damien Keown (2003), A Dictionary of Buddhism, Oxford University Press, p. 38
  6. ^ Harvey 2013, стр. 111
  7. ^ Williams, Paul, Mahayana Buddhism: The Doctrinal Foundations, Routledge, 2008, p. 21.
  8. ^ Harvey 2013, стр. 189
  9. ^ а б Woodhead, Linda; Partridge, Christopher Hugh; Kawanami, Hiroko, ур. (2016). Religions in the modern world : traditions and transformations (Third изд.). Abingdon, Oxon: Routledge. ISBN 978-0415858809. OCLC 916409066. 
  10. ^ Foltz, Richard (2013). Religions of Iran:From Prehistory to the Present. стр. 95. ISBN 978-1780743097. Приступљено 2017-12-18. „In the centuries before the Arab conquests Buddhism was spread throughout the eastern Iranian world. Buddhist sites have been found in Afghanistan, Turkmenistan, Uzbekistan, and Tajikistan, as well as within Iran itself.” 
  11. ^ Johnson, Todd M.; Grim, Brian J. (2013). The World's Religions in Figures: An Introduction to International Religious Demography (PDF). Hoboken, NJ: Wiley-Blackwell. стр. 36. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 10. 2013. г. Приступљено 2. 9. 2013. 
  12. ^ а б в г Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  13. ^ „yu-budizam.com - This website is for sale! - yu-budizam Resources and Information[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 12. 05. 2008. г. Приступљено 30. 04. 2008.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)

Литература[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mahajana na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Махајана&oldid=27554487”