Medicinska etika

Prikaz dva aspekta bioetike koji su često podložni kritici: reproduktivna medicina i ekspeditivna medicina.

Medicinska etika deo je normativne etike koja se definiše i kao poseban oblik normativne ili posebne praktične etike. Ona u praktičnom smislu, reguliše isključivo one norme koje su u oblasti profesionalnih i moralnih obaveza i dužnosti medicinskih (zdravstvenih) radnika. Razvoj medicinske etike koji je započeo u preistorijskom periodu razvoja ljudske zajednice, njenim uobličavanjem u same početke medicine, da bi se na početku trećeg milenijuma medicinska etika definitivno uobličila u posebnu disciplinu naučne medicine. Na to je pre svega u 20. veku uticala potreba posebnog regulisanja medicinsko etičkih i medicinsko pravnih aspekata lekarskog poziva. Zato se kao neophodnost nametnulo potreba obaveznog izučavanje medicinske etike tokom studiranja medicine ali i tokom bavljenja praksom ili naučnoistraživačkim radom svakog lekara.

Osnovni pojmovi o moralu i etici

Značaj medicinske etike

Medicinska etika ima za cilj da profiliše savremenog lekara u kontekstu odnosa lekar - kolege, lekar - bolesnik, lekar i porodica pacijenata, lekar i zajednica. Činjenica je da se odnos lekar - pacijent nikada nije jednostavna profesionalna relacija dve osobe. Zato znanja iz oblasti medicinske etike i medicinskog prava za lekara sadašnjice imaju nemerljivu vrednost, jer se etičnost obavljanja lekarske profesij usvaja, a ne uči.

Moral

Alegorija sa portretom venecijanskog senatora (Alegorija morala zemaljskih stvari), pripisana Tintoretu, 1585.

Moral, je skup nepisanih društvenih normi po kojima se ljudi trebaju ponašati i formirati svoja rasuđivanja i svoja ponašanja u nekoj sredini pre svega u odnosima unutar neke društvene grupe.

Etika

Etika je skup običaja, navika i normi, kojim se ljudi jedne zajednice rukovode u svojim postupcima i svom celokupnom ponašanju.

Etimologija etike i morala

Etimološki etika potiče od dve grčke reči: ethos – običaj (navika, uobičajena radnja) i ethikos – moralan (prebivalište, ćud, narav, ljudi na prebivalištu). Termin etika se obično koristi da označi vrednosne principe relevantne za neki poseban kontekst, domen aktivnosti ili profesiju. Etika je teorija prakse - teorija o praksi.

Znači, pojmovi moral i etika etimološki potiče od latinske i grčkih reči i na oba jezika znače - običaj. Ipak semantička distinkcija između termina moral i etika je jasna.

Reč etika i moral su sinonimi, mada se u svakodnevnoj praksi njihova značenja često različito. Moral je praksa u društvenom životu, a etika je nauka o moralu kao društvenom fenomenu.

Pod pojmom moral, koji potiče od grčke reči: ethikos – moralan (prebivalište, ćud, narav, ljudi na prebivalištu), obično se podrazumeva skup nepisanih društvenih normi na osnovu kojih ljudi oblikuju svoja rasuđivanja i svoja ponašanja u odnosima sa drugim u društvenoj grupi kojoj pripadaju (npr, moral se kolokvijalno poistovećuje sa socijalnim, ličnim i seksualnim ponašanjem pojedinca, a kada se kaže etika, obično se misli o profesionalnom ponašanju.

Iako se moral i etika, u svakodnevnom govoru i upotrebi, znače isto, lekara u svom radu termine moral i etiku ne sme poistovećivati. Lekar i zdravstveni radnik moraju usvojiti da je etika filozofska naučna disciplina, ta u tom smislu da se:

• Pojmom moral označava: određena pojava i praksa u društvenom životu.
• Pojmom etika označava: nauka o moralu kao društvenom fenomenu.

„ Umesto moralan ne može se reći etičan, jer pojam moralan pripada moralnoj praksi, a pojam etičan teoriji o moralu. ”

Deontologija

Etičke teorije u deontologiji

Deontologija se definiše kao deo etike koja razmatra pitanje duga i dužnosti uopšte, odnosno svega onoga što izražava moralne potrebe i zahteve te vrste, bilo u formi pisanog naloga, bilo u formi odredbi. Medicinska etika i medicinsko pravo mogu se obuhvatiti zajedničkim nazivom medicinska deontologija. Medicinska deontologija, kao termin potiče od grčkih reči deon - dužnost i logos - govor, nauka, koji je prviupotrebio Džeremi Bentam (J.Bentham 1784 — 1832), engleski filozof u svom delu Deontologija (1834)) u kome je utvrdio dužnosti medicinskih radnika.

„ Medicinska deontologija reguliše (normira) i međusobne odnose medicinskih radnika, odnosno radnika prema bolesnicima, ali i njihove odnose prema društvu. Reč je, dakle, o moralnoj dužnosti odnošenja prema drugim licima. Jasno je da se ovim podrazumeva ne samo postojanje svesti medicinskih radnika o postojanju moralnih normi kao vrste dužnosti, već i apsolutno pridržavanje tih normi. Drugim rečima, deontologija utvrđuje principe profesionalnog ponašanja medicinskih radnika. ”

Ipak, medicinska deontologija je nešto širi pojam. Ona obuhvata ne samo etička načela, već i pozitivne pravne propise koji regulišu rad u oblasti medicine. Medicinska deontologija pokriva, prema tome, moralne i pravne dužnosti medicinskih radnika, čije nepoštovanje dovodi do moralne odnosno pravne odgovornosti. Prema tome jasno proizlazi, iz svega ovoga da je medicinska deontologija od ogromnog značaja i za medicinu u celini i za svakog pojedinačnog medicinskog radnika.

Medicinska deontologija počiva na dva temeljna stuba: jedan je medicinska etika a drugi medicinsko pravo, odnosno pravni propisi koji regulišu rad na zaštiti i unapređenju zdravlja.

Moralni kodeks

Termin „moralni kodeks” odnosi se na bliže određivanje svih medikodeontoloških principa ponašanja medicinskih radnika, koji se navode u deontologiji. Moral savremenog lekara je projekcija u kojoj je čovek centralna vrednost. Zato je lekar uvek i stalno na ispitu morala, pa slobodno možemo u tom smislu parafrazirati ovu rečenicu:

„ Samo dobar čovek može biti dobar lekar. (Hermann Nothagel) ”

Eufemizam

Eufemizam je poseban oblik verbalnog izražavanja, iskazivanja i saopštavanja u svakodnevnom interpersonalnom kontaktu biranim rečima koje ublažavaju snagu odjeka tih reči kod sagovornika, i time smanjuju (ublažavaju) njegovu reakciju.

Kao i druge pranorme danas je eufemizam, u toj meri, automatizovan i uobičajen manir interpersonalne komunikacije, da se pre može posmatrati kao etikecija nego kao preventivna funkcija u korespondenciji sa čovekovim etičkim ponašanjem prema drugima.

Altruizam

Altruizam - nesebičnu spremnost da se u svakoj situaciji pomogne drugom bez očekivanja reciprociteta

Altruizam je poželjna vrlina ličnosti a nastaje iz nadograđenih sociomotiva tokom razvoja ličnosti. On podrazumeva nesebičnu spremnost da se u svakoj situaciji pomogne drugom bez očekivanja reciprociteta, a posebno nematerijalne, seksualne ili druge koristi.

Stajnberg predlaže definiciju altruizma u kliničkom okruženju, to jest „namerne i dobrovoljne radnje koje imaju za cilj da poboljšaju dobrobit druge osobe u odsustvu bilo kakvih spoljnih nagrada“. U izvesnom smislu, suprotnost altruizma je inat; opaka radnja koja šteti drugome bez lične koristi.

Poželjne vrline ličnosti

Neke od kardinalnih vrlina u teologiji

Julius Šnor fon Karolsfeld, Ljubav, vera, nada.

Brojne su vrline, odnosno poželjne pozitivne osobine ličnosti poznate u našem supkulturnom miljeu, koje bi trebalo da poseduje svaki lekar. Najčešći nazivi poželjnih vrlina ličnosti su:

• ljubaznost,
• dostojanstvo,
• plemenitost (velikodušnost),
• samopožrtvovanje,
• smernost,
• darežljivost,
• druželjubivost,
• solidarnost,
• kolektivnost,
• disciplinovanost,
• odgovornost,
• samoinicijativnost,
• hrabrost,
• skromnost,
• poštenje,
• vernost,
• uzdržanje (samosavlađivanje),
• iskrenost,
• izdržljivost,
• istinoljubivost,
• uzvišenost,
• doslednost,
• trpeljivost,
• psihološko - moralna zrelost.

Nepoželjne osobina ličnosti

Brojne neželjene, negativne osobine ličnosti, poznate su u našem supkulturnom miljeu, i njih ne bi trebalo da poseduje lekar. Najčešći nazivi nepoželjnih osobina ličnosti su:

• taština,
• tvrdoglavost,
• koristoljublje,
• verolomstvo (izdajstvo),
• karijerizam, podlost, osvetoljubivost,
• ciničnost,
• ulizištvo (poltronstvo),
• malodušnost,
• dvoličnost (licemerstvo),
• parazitizam,
• lažljivost, demagogija, kleveta,
• inertnost (učmalost),
• malograđanština, primitivizam, bahatost, prostakluk,
• oholost (uobraženost), naduvenost,
• zloba, pakost,
• pohlepa (lakomost), pohota,
• gnev,
• mrzovolja,
• bes, agresija itd.

Istorija

Vizantijski rukopis iz 12. veka Hipokratove zakletve

Iako su pisani istorijski dokumenti o medicinske etici jako oskudni, njen razvojni put donekle se može pratiti iz spisa u kojima se razmatraju brojna pravila, zakoni, kanoni, zakletve, dekleracije i kodeksi u kojim su obuhvaćene određene oblasti zdravstvene delatnosti. Poseban značaj sa istorijske tačke gledišta imaju zapisi iz medicinske etike. U svima njima prisutna je, na ovaj ili onaj način, ideja medicinskog humanizma medicinske i etičke misli koja je brojnim zakonima kroz istoriju pratila razvoj humanizma i etičke misli uopšte.

Stari vek

Iz perioda Starog veka izvučeni su otkriveni i sačuvani spomenici, pisana dokumenta, grobnice i drugi izvori davno nestalih civilizacija Vavilona, Asirije, Egipta, Indije, Persije, Kine, Inka, Maja i antičke Grčke. Iz tog perioda o etici i morala čovečanstvo posedujemo čitave biblioteke iz vremena tih civilizacija te imamo saznanja i možemo izučavati prošlost od pre tri do pet hiljada godina.

U Hamurabijevom zakoniku (2000 godina pre nove ere) nalaze se zapisi o dužnostima lekara pre pregleda žena i o odgovornosti lekara tokom hirurških intervencija. Zakonik se sastoji iz tri dela: prolog, članovi i epilog. U prologu piše kako je Hamurabi poslat od strane bogova na zemlju da na njoj uspostavi mir, red i pravičnost. Drugi deo sadrži, po Šelovoj numeraciji, 282. kratko ispisana člana. U završnom delu Hamurabi navodi svoje zasluge, obećava božanske nagrade onima koji poštuju zakonik i proklinje one koji ga ne poštuju. Zakonik se primenjivao u celoj Mesopotamiji i posle Hamurabijeve smrti.

U drevnom indijskom delu narodnog eposa „Ajurvede” („Knjiga života”, IX-III vek p. n. e.) navedena su neke preporuke za učenike lekarske veštine, npr. da lekar mora da poseduje besprekoran fizički izgled, dobar vid, pravilno oblikovana usta i nos, zdrave zube, pravu kičmu. Takođe lekar je morao da neguje pravilan i čist jezik, da ima čvrst karakter, da bude uman i darovit, istinoljubiv, nezajažljiv i povrh svega, da bude skroman u odevanju.

Sokrat (469 - 399. godine pre nove ere), prvi je u etička razmatranja ugradio naučni pristup i ostao ovekovečen svojim etičkim učenjem

U jednoj od varijanti „Ajurvede” indijskog hirurga Mahariši Sušrute, o etici lekara je napisano:

„ Lekar koji je umešan isključivo u operativnim zahtevima, a pri tome ne poseduje medicinska znanja, ne zaslužuje uvažavanje... on je sličan ptici s jednim krilom... Lekar je dužan da bolesniku bude otac, onome ko se oporavlja od bolesti – zaštitnik, a zdravom – prijatelj. ”

U radovima Vagbhata, zapisano je:

„ Lekar dužan da sam sebe vaspitava, izgrađuje sopstveni karakter i unapređuje um. Čovečanstvo mora postati religija lekara. Bolesnik može posumnjati u iskrenost bliskih srodnika ali nikad ne sme sumnjati u svog lekara. Lekar je dužan da se prema bolesniku odnosi čak i bolje nego i srodnici samog bolesnika. ”

U pravom smislu otac naučne etike smatra se Sokrat (469 - 399. godine pre nove ere), koji je prvi u etička razmatranja ugradio naučni pristup i ostao ovekovečen svojim etičkim učenjem. Danas se može tvrditi da je Sokrat osnovao i usmerio budući razvoj evropske etike, odnosno njene tradicije. On je etiku kao učenje o dobru, sreći ili spasenju postavio u središte ukupne filozofije, čime je formirana etika kao samostalna nauka o čovekovom ponašanju. Ono što je posebno krasilo Sokrata je činjenica da se on nije tokom čitavog svog života zadovoljavamo postignutim znanjem, već je težio novom saznanju i smatrao sebe i svet nesavršenim. Želeo je da to prenese na svoje učenike i smatrao da takvu samosvest treba da ima svaki čovek.

Hipokratova zakletva, za koju se pretpostavlja da potiče iz sredine petog veka pre nove ere, a iz pitagorejske filozofske škole drevne Grčke, govori se o etici lekara. Iako zakletva nosi naziv po Hipokratu, slavni filozof nije njen tvorac, već osoba za koju se zna da je polagala zakletvu. U slobodnom tekstu staro-antičkog prevoda, koji je do današnjih dana koristi, bitni delovi Hipokratove zakletve su sačuvali svoju etičku vrednost.

„ „Zaklinjem se Apolonom lekarom, Asklepijem, Higijejom i Panakejom i svim bogovima i boginjama, pozivajući ih za svedoke, da ću se po svojoj savesti i svojim snagama držati ove zakletve i ove obaveze” ”

Međutim ima i jedna tamna strana Hipokratove etike Naime rukovođen najdubljim osećanjem ljubavi prema otadžbini i patriotizmu, u odgovoru da zaustavi razmere ubitačne epidemije koja je zahvatila persijsku vojsku, on je bio nedvosmislen:

„ „Čast mi ne dozvoljava da ukažem pomoć neprijateljima svoje otadžbine!” (prema D. Milovanoviću). ”

U prilog ovom Hipokratovom stavu bilo je i drugih odgovora. Tako je npr. helenski filozof Platon (427-347. p. n. e.) ukazivao da interesi bolesnika kao pojedinca moraju biti podređeni interesima njegove društvene zajednice.

Srednji vek

Guy de Chauliac (1300-1370), među prvima je uočio, da je znanje jedan od uslova da lekar tokom lečenja bolesnika, eliminiše uticaj jatrogenije

Prema Kasiodoru (Kasiodor Magnus Aurelijus, 468-562), latinskom učenjaku u vreme vladavine Gota u Italiji, u oficijelnoj upotrebi je bila svojevrsna poruka, ali i neka vrsta, zakletve (Formula komitis arhiartorijum) koja glasi:

„ Od korisnih veština ni jedna ne pruža takvu pomoć kao medicina; ona pomaže bolesniku kao majčinska ljubav, bori se protiv bolova i pomaže kada nikakvo bogatstvo nije od pomoći:medicina je veština koja više otkriva o čoveku nego što on sam o sebi zna; to je veština koja jača kolebljivce, vraća narušeno zdravlje i pruža otpor bolesti; lekari ne smeju zapustiti sopstveno znanje, već ga moraju stalno proširivati i moraju se sa kolegama savetovati; lekari moraju pažljivo i uporko tragati za onim što ranjenog može isceliti a slabog ojačati i izlečiti; lekari mrze zlo a cene iskrenost i čistotu; šteta i pogreška u običnom životu se mogu oprostiti, ali šteta po ljudsko zdravlje predstavlja zločin; dolazak lekara predstavlja za bolesnika dolazak dragog gosta koji je za umornog osveženje, za klonuloga nova nada. Svi ljudi moraju, po zakonu, vršiti svoju dužnost, lekar je vrši sa ljubavlju i sa požrtvovanjem. ”

U Kini, Sun-Su-Miao (581-673) je u svojoj knjizi "Hiljadu zlatnih lekova" dao prikaz etičkih obaveza lekara. Formulacije ovih obaveza podsećaju na Hipokratovu zakletvu. Sa velikom se verovatnoćom, s obzirom na geografsku distancu, može se pretpostaviti da Hipokratova zakletva nije uticala na definisanje ovih etičkih obaveza.

Arnaldo de Vilanova (1235-1312) autor je jedne od najznačajnijih medicinskih knjiga, pravog spomenika srednjovekovne epohe medicine zapadne Evrope pod nazivom „Salernskog kodeksa zdravlja”. Najveći deo ovog kodeksa sadrži, u stihovima, higijenske i dijetetske savete i upute, ali i stavove o „pravoj” ličnosti lekara. Posebno se naglašava da lekar mora biti „pun nežnosti” i „nekoristoljibiv.

Guy de Chauliac (1300-1368), francuski hirurg, među prvima je uočio, da su znanje iz naučne medicine jedan od uslova da lekar tokom tretmana i terapije bolesnika, smanji ili eliminiše uticaj jatrogenije, ali i da mora da poseduje moralne i poštuje određene etičke principe. U tom smislu on je dao pismeni propis za hirurge:

„ Neka bude hirurg smeo u poduhvatima koje zna da reši, a strašljiv u situacijama koje su opasne po bolesnika, neka izbegava da pogrešno leči. On treba da bude milostiv prema bolesniku, obziran prema njegovim bližnjima, oprezan u svojim prognozama. Neka bude skroman, dostojanstven, nežan, pun sažaljenja i milosti. Lekar ne sme da iznuđuje novac, neka njegova nagrada bude u skladu sa njegovim delom, sa mogućnostima pacijenata, sa uspehom lečenja i sa njegovim ličnim dostojanstvom. ”

Ovom propisu, kroz više vekova, sve do današnjih dana, ništa nije oduzeto, niti treba oduzeti.

Kodeks medicinske etike Američke medicinske asocijacije

Novi vek

Prvu modernu monografiju o lekarskoj deontologiji „De sautelis medicorum” napisao je Gabrijel Zabrie u XV veku. Prvi savremeni kodeks etičkih pravila za lekare i hirurge, sastavio je Tomas Persival. Kodeks, koji je štampan u Masačusetsu na samom početku devetnaestog veka, nije imao službenu i obavezujuću vrednost, ali je i pored toga dugo služio kao uzor za naknadno nastale kodekse brojnih lekarskih udruženja širom sveta.

U 18. i 19. veku medicinska etika se javlja kao samosvesna rasprava. Na primer autorotit poput Tomasa Percivala pisao je o "medicinskoj odgovornosti" i stvorio izraz "medicinska etike". Džefri Berlant bio je jedan od kritičara Tomasovog kodeksa, i njegove savete smatrao je prvim primer ne-takmičenja. Godine 1847. Američka medicinska asocijacija usvojila je prvi etički kodeks. Kao osnova za ovak Kodeksa, smatra se da su poslužili radovi Percivala.

U drugoj polovini 19. veka sindikati lekara i lekarske komore pojedinih evropskih zemalja, u želji da obezbede što bolji položaj lekarskog staleža, razrađuju etičke kodekse, uz istovremeno formiranje sudova časti i disciplinskih sudova.

Savremeno doba

U Ženevi, 1948. godine, na prvom posleratnom kongresu Međunarodnog saveza lekarskih društava, odlučeno je da se Hipokratova zakletva revidira. Revidiran tekst glasi:

„ „U času kada stupam među članove lekarske profesije svečano obećavam da ću svoj život staviti u službu humanosti. Prema svojim učiteljima sačuvaću dužnu zahvalnost i poštovanje. Svoje znanje ću primenjivati savesno i dostojanstveno. Najvažnija briga će mi biti zdravlje mog bolesnika. Poštovaću tajne onoga ko mi se poveri. Svim svojim silama održavaću čast i plemenite tradicije lekarskog zvanja. Moje kolege biće mi braća. U vršenju dužnosti prema bolesniku na mene neće uticati nikakvi obziri vere, nacionalnosti, rase, klase ili političke pripadnosti. Apsolutno ću poštovati ljudski život od samog početka. Ni pod pretnjom neću dopustiti da se medicinska znanja koriste suprotno zakonima humanosti. Ovo obećavam svečano, pozivajući se na svoju čast”. ”

Svetska Zdravstvena organizacije, je 1949. godine, na trećem generalnom zasedanju usvojila „Međunarodni etički kodeks”, kojise sastoji iz tri dela. Prvi deo sadrži opšte stavove, a druga dva regulišu odnos prema bolesnicima i odnose među lekarima. Ovim kodeksom postavljena su stroga pravila, odnosno norme, koje od lekara zahtevaju:

• visoki nivo profesionalne osposobljenosti,
• spremnost da u svim slučajevima lekar odgovori visokim zahtevima koje postavlja profesija,
• da u vršenju službe lekara ne bi smelo da primarno vode materijalni motivi,
• da lekari moraju da uvek imaju na umu značaj očuvanja ljudskog života od začeća do smrti,
• da moraju bez dvoumljenja da pregledaju ili prihvate konsultacije sa kolegama kada je takva konsultacija u interesu bolesnika,
• da su dužni da ukažu pomoć bolesniku u hitnim slučajevima

U kodeksu postoji i preporuka ili savet, da lekari održavaju prijateljske kontakte sa ostalim lekarima., aili i izričita naredba kojom se zabranjuje da lekar podriva poverenje bolesnika u druge lekare i da od njih „otima” pacijente, osim načinom dobre profesionalne orijentacije.

Zakletva Lekarske komore Srbije

Zaklinjem se da ću lekarsku delatnost obavljati stručno i savesno i da ću se u svom radu pridržavati svih pravila lekarske profesije, zakona i drugih propisa, Statuta Komore i Kodeksa medicinske etike Komore.

Tekst zakletve Lekarske komore Srbije, oktobar 2009.

Na zasedanju u Helsinkiju, Svetsko udruženje lekara je, 1964. godine usvojilo još jedan zanačajan etički dokument pod nazivom „Poslanicima lekarima u kliničkom istraživanju” ili tzv. „Helsinška dekleracija”. Ova poslanica određuje:

„ Ko, sa kojom vrstom kvalifikacije i pod kojim uslovima sme vršiti terapeutska i neterapeutska klinička istraživanja... kao i da je... za ovakvu vrstu istraživanja neophodna slobodno data saglasnost bolesnika, koji mora prethodno biti upozoren sa prirodom, ciljevima i rizicima kliničkog istraživanja. ”

Nešo kasnije doneti su i brojne nacionalne deklaracije, ali i kodeksi u okvirima pojedinih specijalizovanih udruženja kao što su, npr. „Tokijska dekleracija”, i „Havajska dekleracija”, „O nekim pravilima etike i psihijatrije”. Sve učestalija diferencijacija mediicine na uske specijalističke grane, sve veća primena tehničkih aparata u dijagnostici, kao i biološka dostignuća u okviru kontrole genetskih procesa, razvila je očekivanje da se u budućnosti može očekivati značajno umnožavanje etičkih kodeksa koji će decidno i precizno regulisati probleme koji se javljaju i time sprečavati eventualne „tamne strane” u ovom nezadrživom procesu.

Etičke deklaracije, rezolucije i izjave

1. Tenevska deklaracija- 74. — Svetsko medicinsko udruženje
2. Principi medicinske etike — Ujedinjene nacije (Principi medicinske etike)
3. Preporpuka o situaciji mentalno obolelih- 9. — Savet Evrope
4. Izjava - 3 — Svetsko psihijatrijsko udruženje
5. Etički kodeks javnog zdravlja - 12 — Američka zdravstvena asocijacija.

Etički aspekti medicine

Sazrevanje medicine u 21. veku je rezultat vanredno brzog i uspešnog razvoja prirodnih nauka, posebno tehničkih i biologije. Zadivljujući razvoj tehnike ubrzano menja uslove života i rada savremenog čoveka, pa i medicinska nauke koja prati ove promene i neprestano usmerava svoja istraživanja potrebama i zahtevima savremenog društva.

„ Naučno-tehnička revolucija prošlog i ovog veka (nazivaju je i drugom industrijskom revolucijom) obogatila je medicinsku nauku vanredno složenim i efikasnim i kibernetskim sistemima. Ta „nova medicinska tehnika” zamenjuje, kako lekara u istraživačkom radu, tako i lekara promenjene medicine, u njegovim najkomplikovanijim i vrhunskim cerebralnim aktivnostima. Njene odlike su izvanredna efikasnost, a istovremeno objektivnost, koja je tako mnogo nedostajala medicini minulih vekova. ”

Razvojni proces medicine je istovremeno uslovljen i praćen brojnim protivurečnostima. Neke od njih se manifestuju i kao negativne propratne pojave progresivnih dostignuća. Jedan od bitnih uslova daljeg razvoja medicinske nauke i njene uspešne primene u službi čoveku je da se te protivurečnosti prepoznaju, analiziraju i prevaziđu.

„ U mnogim slučajevima ljudski problemi i sama bolest kao i lekarske odluke i procene postaju medikalizirani, dakle medicina postaje uključena u svakodnevni život. Medicina je sada orijentisana da locira i identifikuje bolest kreirajući društveno mišljenje o bolesniku, što ranije nije bilo prisutno. Neizbežan rezultat profesionalizma može dovesti do najširih mogućih kompetencija, tako da neke od njih mogu biti i neadekvatne, kao dugo održavanje vegetativnog stanja, premda se u mnogim slučajevima to ne bi ni dogodilo da je to svesna želja samoga pacijenta. Često se u pojedinačnim slučajevima pokazuje želja za pokazivanjem moći i demonstriranje savremenih tehnologija. ”

Prema Bilibinu medicina je od svog nastanka „bila i ostala antropološka i antropocentrička oblast, koja se bavi ličnošću čoveka”. A čovek, u tom jedinstvu, je biološki, psihološki i socijalno integralna celina, složeno i protivurečno biće. Zato je u komunikaciji između lekara i bolesnika emocionalni odnos jedan od najznačajnijih oblika međuljudskog sporazumevanja.

„ Pitanja se ređaju: gde je medicina danas i kakva će već sutra biti? Da li sve veće prisustvo moćnih aparata u medicini najavljuje zamenu lekara učenim i spretnim fizičarima? Predstoji li medicina bez lekara? Nije li današnji lekar na putu „preinačenja u učenog mehaničara čovečijeg organizma? ”

Sve navedene činjenice donose u savremenom svetu nove etičke dileme u odnosima lekar–pacijent. U tom kontekstu medicinska etika treba da pokuša da da odgovor na mnogobrojna pitanja i ukaže na neizostavne razlike između mogućnosti i zahteva u obezbeđivanju zdravstvene zaštite. Jer i uprkos velikom napretku moderne medicine mnogo onoga što tražimo od lekara je iznad njihovih kapaciteta i mogućnosti.

Osnovna načela

Osnovna načela medicinske etike su: dobrotvornost, humanost i pravednost, nediskriminacije, poštovanja ličnosti i poštovanja života. Sva napred pomenuta etička načela mogu se smatrati fundamentalnim, zato što su drugi etički principi u medicini iz njih izvedeni ili s njima tesno povezani.

Dobrotvornost ili autonomija

Dobrotvornost odnosno humanost predstavlja jedan od izvora medicinskog etosa. Za etički princip dobrotvornosti odnosno dobročinstva, pored zahteva da lekar predano radi za najbolji interes svog pacijenta i niza drugih etičkih zahteva, vezan je i jedan od najznačajnijih etičkih načela u medicini - lat. primum non nocere, koji obavezuje lekara da vodi računa, pre svega, da ne naškodi svom pacijentu. Tamo gde se to ne može sa sigurnošću postići, zbog određenog rizika povezanog sa lečenjem ili nekom drugom intervencijom, od lekara se zahteva da brižljivo proceni moguće koristi i rizike po pacijenta, pa da na osnovu toga donosi odluke, samostalno ili konzilijarno.

Dobrotvornost ili autonomija je pravo svake individue da odlučuje o svom lečenju, to jest poštovanje želja pacijenta, što obavezno treba da bude osnova za donošenje medicinskih odluka. Dobrotvornost predstavlja i neku vrstu sinonim za humanost, a pod humanošću u ovom smislu podrazumevamo ljubav prema pacijentu, i spremnost da mu se pruži pomoć kada je u nevolji, kao i da se požrtvovano štite njegovi interesi. U ukviru dobrotvornosti spada i spremnost lekara da preuzme odgovornost za takvo svoje lično angažovanje.

Pojam humanosti u novije vreme obuhvata i ljubav i odgovornost ne samo prema čoveku pojedincu (pacijentu), već i prema zajednici.

Ovaj etički princip ima veliku važnost u odnosima lekar - pacijent. Uvažiti pacijentovu autonomiju znači promeniti mnoga dosadašnja pravila u ranije uspostavljenim odnosima lekar pacijent, gde su uglavnom sve odluke donosili lekari ne uključujući bolesnika i čuvajući kao tajnu ono što rade.

Današnji pristup poštovanja autonomije uključuje odgovore, objašnjenja i opcije kliničkih ispitivanja kao i terapije, ali i rasprave o dobrobitima i rizicima istih. Svaki pacijenent, ponaosob, ima pravo na punu istinu i objašnjenje, ali zavisno od kulturnog i obrazovnog nivoa svakog pojedinačnog pacijenta, pristup lekara mora biti individualan. Ovaj princip pacijentu daje određenu snagu i moć, i obezbeđujemo poštovanje njegovog prava da samostalno donosi odluku u sopstvenu korist.

Obaveza lekara je da daje istinite odgovore i pacijentu pruži što više informacija o njegovoj bolesti, načinu lečenja, prognozi, eventualnim komplikacija kako bi omogućio paccijentu da aktivno učestvovuje u donošenju odluke o vlastitom lečenju. Sve informacije lekar mora dati na jednostavan način bez upotrebe medicinske terminologijeć vodeći pri tome računa o nivou znanja, zdravstevnom stanju, psihičkim mogućnostima i uzrastu osobe sa kojom razgovara, kako bi ona razumela i shvatila takvih podataka. Takođe lekar mora da izbegava primenu bilo kakve zamke pacijentovih ličnih želja i zahteva o tretmanu i nastojati odluku donese u skladu sa onim što je najbolje za pacijenta.

„ Autonomija pacijenta nije utopija i ona se mora dosledno poštovati u medicini. Realnost je, na žalost, često takva da se zbog dobrobiti pacijenta i poštovanja pravila „pacijentu ne naškodi“, ovo načelo poštovanja autonomije mora ponekad da ustukne. Veština, pa i umetnost lekarskog poziva ogleda se u sposobnosti optimalnog prilagođavanja poštovanja autonomije pacijenta datoj realnosti. Realnost lekarskog poziva je ponekad takva da nije moguće, zbog stanja pacijenta, poštovati, uvekć ovo načelo. ”

Humanost i pravednost

U svom radu lekar ne sme imati nikakve predrasude, ni o pitanju starosti, rase, pola, religije, političke angažovanosti kao i seksualne orijentacije pacijenata.

Zdravlje je javno dobro i pripada svima pa i manjinskim grupama. Zdravlje je samo po sebi prioritetni cilj jer predstavlja osnovni resurs (input) ekonomskog razvoja svakog društva. Zato su diskriminatorski zakoni i amandmani (ne tako retki u mnogim sredinama širom sveta) neshvatljivi jer su ozbiljno ugrozili donošenja odluka o javnom zdravlju i zdravstvenoj zaštiti, pravima poseta bolnicama, pristupu zdravstvenom osiguranje i pravnoj zaštiti iz oblasti zdravstven i socijalne zaštite manjinskih grupama.

Ovde spadaju i zahtevi za takvom distribucijom zdravstvenih resursa i tehnologije koja osigurava njihovu dostupnost celokupnom stanovništvu, kao i zahtevi da se fondovima solidarnosti i na druge pogodne načine omogući i ekonomski ugroženom stanovništvu korišćenje zdravstvene zaštite.

Ovi principi naglašavaju odgovornost lekara prema pacijentu kao i prema društvenoj zajednici. Neretki su slučajevi da lekar odbija da leči pacijenta koji je gej ili neće da prestane da puši ili konzumira alkohol, što je nedopustivo i ne sme da se dogodi, U takvim situacijama lekar kriv zbog sbog svojih predrasuda.

Takođe u poslednje vreme čst je slučaj da vaskularni hirurzi odbijaju da leče bolesnike koji boluju od periferne vaskularne bolesti jer su nastavili da puše i pored strogih lekarskih uputstava da to ne rade.

„ Etički je neprihvatljivo da lekar odbija testove ili tretman baziran na njegovom neodobravanju načina života pacijenta. ”

Nediskriminacija i poštovanje ličnosti

Priličan broj etičkih načela izveden je iz fundamentalnog zahteva da se poštuje ličnost. U tom smislu poštovanje ljudskih prava i nediskriminacija korisnika zdravstvenih usluga treba da obuhvati pre svega:

• Poštovanje ličnosti svake osobe
• Jednak tretman za sve korisnike zdravstvene usluge, bez diskriminacije
• Poštovanje pacijenta na privatnost
• Pravo na zaštitu od zlostavljanja i zanemarivanja
• Redovno informisanje i obaveštavanje
• Dobrovoljnost i poštovanje slobodnog izražavanja volje

Lekar je obavezan da sva svoja znanja i veštine maksimalno primeni za dobrobit pacijenta. Dobročinstvo predstavlja sinonim za humanost. Pod humanošću se u medicinskoj etici podrazumeva ljubav prema pacijentu, spremnost da mu se pruži pomoć kada je u nevolji i da se požrtvovano štite njegovi interesi. Tu spada i spremnost medicinskog radnika da preuzme odgovornost za takvo angažovanje. Pojam humanosti u novije vreme obuhvata i ljubav i odgovornost ne samo prema čoveku pojedincu već i prema zajednici kao i okruženju.

Poštovanje života ili neškodljivost

Poštovanje života, poštovanje prava na život svih ljudskih bića je je jedan od bazičnih etičkih načela ne samo za medicinu. Svetost života, kako se to obično navodi u mnogim tesktovima, neprikosnoveno je pravo čoveka na život: Iz čega se izvlači i načelo o zabrani oduzimanja života odnosno ubijanja.

U novije vreme, pored prava na život svih ljudskih bića, iznosi se i njihovo pravo na kvalitet života, a to uključuje, između ostalog, i pravo ne samo na zaštitu zdravlja, već i pravo na unapređenje zdravlja. Iz ovog etičkog principa proizlazi čitav niz etičkih stavova u medicini koji su povezani npr. sa eutanazijom, samoubistvom, abortusom, smrtnom kaznom, itd...

U medicinskoj etici posebno mesto pripada odnosu između medicinskog radnika i pacijenta. Taj odnos ima, pre svega, karakteristike ugovornog odnosa zasnovanog na uzajamnim pravima i obavezama i jedne i druge strane, tj. na reciprocitetu. Ove su karakteristike najizraženije kada kompetentan pacijent traži i prima odgovarajuću pomoć od lekara u privatnoj ordinaciji. Treba, međutim, istaći da čak i u takvom odnosu, lekar obavlja i javnu funkciju, uz dužnost da vodi računa ne samo o interesima pacijenta, već i o interesima društvene zajednice. Ponekad su te odgovornosti u međusobnom konfliktu, što dovodi do ozbiljnih etičkih dilema.

Sa socijalizacijom medicine, sve jače dolaze do izražaja javne funkcije lekara i drugih zdravstvenih radnika. U tom smislu u svom radu lekar mora činiti sve i koristiti sva raspoloživa sredstva da se pacijentu u toku medicinskog tretmana ne naškodi: postavljanjem pogrešne dijagnoze, nehatom, primenjenim tretmanom itd. Posebnan značaj u tim odnosima ima i čuvanje medicinske tajne, posebno čuvanje digniteta i integriteta svako pacijenta ponaosob.

Ovo načelo koje se u prvim kodeksima odnosilo pre svega na nenanošenju telesnog bola, danas je prošireno i na nenanošenje duševnog bola. Bolestan čovek je opterećen je patnjom, napetošću, srdžboma, nadom, iskušenjima, a najviše očekivanjima u izlečenje. Medicinski radnici zato u svom radu trebaju poštovati osećaj dužnosti prema onome što etika nalaže ali i ispoljiti saosećanje sa patnjom i bolom kroz koje pacijent prolazi.

Pacijent u određenim slučajevima može odbiti lečenje što može biti iz racinalnih, ili iracionalnih razloga, ili da jednostavno nema razloga. Ukoliko pacijent ne dozvoljava pregled lekar nema pravo da ga dodirne. U svim tim osetljivim situacijama, kako se lekar ne bi oglušio o načelo neškodljivosti, potrebno je da pokaže mnogo strpljenja i odvoji potrebno vreme kako bi i pacijentu objasnio šta će raditi i kakav je značaj kako pregleda tako i terapije.

Ukoliko je pacijent mentalno nesposoban, bilo privremeno ili trajno, obaveza je lekara da deluje u najboljem interesu za pacijenta. U gerijatrijskoj praksi mentalna nesposobnost je veoma česta. Procenjivanje mentalne sposobnosti nije uvek jednostavno, naročito u slučajevima blage poremećenosti mentalne stabilnosti.

„ U medicinskoj praksi ne postoje dva ista slučaja, svaki je osoben na svoj način i prema svakom pacijentu lekar treba da ima individualan pristup. Poštovanjem ovog principa lekar neće naškoditi pacijentu, made je to ponekad teško u praksi i primeniti. ”

Eutanazija

Rasprostranjenost eutanazije u Evropi:

  pravno je regulisna aktivna eutanazija

  pravno je regulisna pasivna eutanazija

  pravno je zabranjen bilo kakav oblik eutanazije

  nejasna pravna situacija

Medicinska eutanazija su aktivni i pasivni postupci i akcije zdravstvenog osoblja, pre svega lekara, u cilju izazivanja smrti bolesnika u završnoj fazi bolesti, ili bolesnika kojima ne preti bliska smrt, ali koji su bolešću i invalidnošću ugroženi u toj meri da je njihov život praćen isključivo bolom, patnjom i mizernim životom.

Sinonimi

„Ubistvo iz samilosti“ (engl. Mercy killing) ili „dostojanstvena smrt“ (engl. Death with dignity).

Eutanazija kroz istoriju

Eutanazija je uvek bila u centru ljudskih razmišljanja kada je u pitanju teško oboleli bolesnik za koga nema uspešna terapija, tako da eutanazičke ideje nisu nešto novo i nisu nastale u tehnološki efikasnom vremenu. Istorijski gledano one potiču još iz drevnog Egipta, a bile su prisutne i kod grčkih i rimskih filozofa i državnika. Prema pisanju nekih istoričara, na ostrvu Kosu, rodnom kraju Hipokrata, postojao je običaj da starije osobe, nesposobne za privređivanje, jednom godišnje zajednički ispijaju čašu otrova. Platon i Sokrat javno su se zalagali za ujkanjanje teško invalidne dece. U „Idealnoj državi“ Aristotela, invalidnoj deci nije bilo određeno pravo na život, a o samoj eutanziji govorio je;

„ Bolje je da završi život upravo tako kao da napuštamo banket, ni žedni ni pijani. ”

Marko Aurelius je branio pravo ličnosti da samu sebe oslobodi intelektualne deterioracije.

Nasuprot stavovova Platona Aristotela i Sokrata, Hipokrat je u svojoj zakletvi protiv bilo kojeg oblika eutanazije:

„ Nikome neću, čak ako to bude i tražio, dati smrtonosni lek niti ću mu dati savet o njegovom delovanju. ”

U periodu hrišćanstva Sv. Aurelije suočen sa pojavom sve učestalijih samoubistava među hrišćanskim vernicima, a kako bi sprečio njihovo sve veće osipanje i osipanje, proklamovao je sintagmu da je samoubistvo „gnusan, proklet i nemoralan čin“. Ova sintagma odnosila se i na zabranu čina eutanazije.

Toma Akvinski definitivno je u 13. veku izneo kategoričko negativan stav crkve prema samoubistvu i eutanaziji. Od tada pa sve do tridesetih godina 20. veka eutanazija je bila jedva pominjani koncept u medicini, religiji i filozofiji.

Smanjenjem dogmatičkih uticaja crkve i naletom utopiskih i humanističkih ideja i demokratizacije života, pojavile su se, isprva sporadične, a kasnije učestalije rasprave na temu eutanazije. Krajnji cilj ovih rasprava svodio se na pokušaj da se legalizuje pravo na „milosrdnu smrt“ kod bolesnika u završnoj fazi bolesti i drugih osoba koje zbog invaliditeta i drugih bolesti, nemaju uslova za dostojanstven život.

Oblici eutanazije

Medicinska eutanazija se deli na dve velike kategorije:

Aktivna eutanazija nasuprot pasivnoj,

„Milosrdno ubistvo“ odnosno „laka smrt“, glavni je princip kod aktivne eutanazije. Ona je najčešće uzrokovana direktnom ili indirektnom aktivnošću lekara.

Dok kod aktivne eutanazije lekar sa predumišljajem uzrukuje smrt bolesnika, u drugom slučaju (koji se alternativno naziva i „antidistanazija“), lekar upotrebom supstanci koje ublažavaju bol i patnju, indirektno, ubrzava fatalan ishod bolesnika. U pasivnj eutanazije, lekar svesno prestaje sa lečenjem, najčešće isključivanjem aparata za održavanje bolesnika u životu. Upasivnoj eutanaziji govorimo u slučajevima kada je lekaru poznato da isključivanjem aparata pacijenta „gura“ u sigurnu smrt.

Voljna eutanazija nasuprot nevoljnoj

„Voljna eutanazija“ označava termin koji se odnosi na eutanaziju koju lekar obavlja uz pristanak bolesnika da se nad njim sprovede akt eutanazije Pristanak za eutanaziju, u najvećem broju slučajeva, dobija se od bolesnika koji je u stanju izmenjene ili poremećene svesti.

Nasuprot „voljnoj eutanaziji“, terminom „nevoljna eutanazija“ označava situacija u kojoj bolesnik ne daje pristanak da se nad njim izvrši eutanazija, pa se „laka smrt“ kod takve osobe izaziva na zahtev druge osobe.

Literatura

• Beauchamp, T.L., «Načela u Bioetici», u: Društvena istraživanja 5 (1996) 3⁄4, str. 533-544.
• Bošković, Z., Medicina i pravo, Pergamena, Zagreb 2007.
• Comporti, M. – Lorè, C., «Decisione medica e diritti del malato: l’informazione e il consenso», u: FedMed 37 (1984), str. 606-613.
• Curran, W. J., Ethical standards. Modern Legal Medicine, psychiatry and Forensic Science, F. A. Davis Co., Philadelphia 1980.
• Čizmić, J., «Pravo pacijenata na obaviještenost, s posebnim osvrtom na zaštitu tajnosti podataka o zdravstvenom stanju pacijenta», u: Zb. Prav. fak. Sveuč. Rij. (2008), 1-50.
• «Bioetika i medicinsko pravo», u: Medicina 44 (2008)2, 171-185.
• Dunstan, G. R. -E. A. Shinebourne, Doctors’ Decisions: ethical conflicts in medical practice, Oxford 1989.
• Folnegović-Šmalc, V., «Moralnost, poštenje, pravednost ili primum non nocere», u: Nova prisutnost V72 (2007), 245-256.
• Frankel, M. S., «Ethics and Forensic Science: Professional autonomy in the criminal justice», u: Journal of Forensic Science 34 (1989) 3, str. 763-771.
• Frković, A., Informirani pristanak u teoriji i praksi kliničke bioetike, Doktorska disertacija, Rijeka 2004.
• Frković, A., Medicina i bioetika, Pergamena, Zagreb 2010.
• George, M., «Bioetika i sukobljeni etički kriteriji», u: Filozofska istraživanja 22 (2002) 2/3, str. 531-539.
• Hrvatska Liječnička Komora, «Kodeks medicinske etike i deontologije», u: Liječničke Novine 11 (2002).
• Jonsen, «Casuistry and Clinical Ethics», u: Theoretical Medicine (1986), str.54-65.
• Lukas, D. M., «The ethical responsibilities of the forensic scientist: Exploring the limits», u: Journal of Forensic Science 34 (1989) 3, str. 719-729.
• Matulić, T., «Problem pluralizma i moralna autonomija: izazovi religijske i filozofske fondacije etike u bioetici », Filozofska istraživanja 24 (2004) 94/95; str. 977-1000.
• Mc. Lay, W. D. S. (Ed.), Clinical Forensic Medicine, Cambridge University Press, Cambridge 20093.
• Marasović, I., «Znanstvena etika i zlouporaba znanstvenih podataka», u: Odgovornost za život, Franjevački Institut za kulturu mira, Split 2000.,143-145.
• Mužić, J., «Etika-umijeće življenja», u: Metodički Ogledi 10 (2003)1, 49-60.
• Peterson, J. L., «Teaching ethics in Forensic Science Curriculum», u: Journal of Forensic Science 33 (1988) 4, str. 1081-1085.
• Plueckhahn, V. D., Ethics, Legal Medicine and Forensic Pathology, Melbourne University Press, Melbourne 1983.
• Proso, M., «Neka pravna pitanja informiranog pristanka u Hrvatskoj legislativi i praksi», u: Zbornik radova Pravnog fakulteta u Splitu 2 (2006)43, 103-114.
• Rich, B. A., How Medical Jurisprudence Has Influenced Medical Ethics and Medical Practice, Kluwer Academic-plenum publishers, New-York-Boston-Dodrecht-london-Moscow 2001.
• Robinson, S. P., Principles of Forensic Medicine, Cambridge University Press, Cambridge1996.
• Romanucci, L. – Tancredi R. and L., When Law and Medicine Meet: A Cultural View, Springer, U.S.A. 2007.
• Saks, M. J., «Prevalence and impact of ethical problems in Forensic Science» Journal of Forensic Science 34 (1989) 43 str. 772-793.
• Santosuosso A. - Tamburini M., «Dire la verità al paziente. Alcuni motivi psicologici e giuridici», u FedMed 43 (1990), str. 503-507.
• Shiffman, M., Ethics in forensic science and medicine, Charles C. Thomas Publisher, Springfield-Illinois 2000.
• Šegota, I., «Informed consent», u: Bioetički svesci 20 (1999).
• Veatch, R. M., Case Studies in Medical Ethics, Cambridge-London 1977.
• Žitinski, M., «Izazovi moralnoj prosudbi u medicinskoj etici», u: Obnovljeni Život 3 (2008) 63, 324-334.

Spoljašnje veze

• Medicinska etika i medicinsko pravo