Migel de Unamuno

Migel de Unamuno
Migel de Unamuno, španski pisac i filozof
Lični podaci
Puno ime	Migel de Unamuno i Hugo
Datum rođenja	(1864-09-29)29. septembar 1864.
Mesto rođenja	Bilbao, Španija
Datum smrti	31. decembar 1936.(1936-12-31) (72 god.)
Mesto smrti	Salamanka, Španija
Književni rad
Period	1884–1936.
Uticaji od	Avgustin, Paskal, Kjerkegor, Spinoza, Hegel, Spenser, Šopenhauer, Karlajl, Dekart, Kant, Niče, Fojerbah, Harnak, Leopardi, Tolstoj
Uticao na	Huan Ramon Himenez, Federiko Garsija Lorka, Henri Miler, Grejem Grin
Najvažnija dela	Magla, Abel Sančez, Sveti Manuel Dobri, mučenik; O tragičnom osećanju života, Život Don Kihota i Sanča; Velaskezov Hrist

Migel de Unamuno i Hugo (šp. Miguel de Unamuno y Jugo; Bilbao, 29. septembar 1864 – Salamanka, 31. decembar 1936) bio je španski baskijski pisac, filozof i esejista, jedna od najznačajnijih figura generacije 1898. Za života je bio poznat po svojim esejima o religiji, metafizici, politici i španskoj kulturi. Danas se pre svega pamti po svojoj prozi u kojoj je na sebi svojstven način i pesničkom upotrebom jezika izražavao psihološka stanja i emocionalne konflikte. Kao jedan od preteča egzistencijalizma, u svojoj filozofiji je ispitivao napet odnos razuma i vere, religiju, slobodu misli i tragičnost smrti. Artur A. Koen ga smatra „najvećim stilistom španskog jezika posle Servantesa.“ Aktivno je učestvovao u akademskom i političkom životu svoje zemlje. Predavao je grčki jezik i istoriju španske književnosti na Univerzitetu u Salamanki, a 1900. godine prvi put je imenovan za rektora. Bio je član Španskog poslaničkog kongresa od 1931. do 1933. godine.

Biografija

Porodica i detinjstvo

Zastave Bilbaa i crveno i belo cveće u čast Migela de Unamuna, Plasa Unamuno u Bilbau, nekih sto metara od kuće u kojoj se rodio.

Migel de Unamuno je rođen 29. septembra 1864. u Bilbau, u ulici Kalje de Ronda broj 16. Bio je treće od šestoro dece i prvi sin trgovca Feliksa de Unamuna i njegove sedamnaest godina mlađe sestričine Salome de Hugo . Budući da je rođen istog dana kad i Migel de Servantes, najverovatnije je po njemu dobio ime. Pre njega su rođene Marija Felisa i Marija Hesusa, a posle su na svet došli Feliks Gabrijel Hose, Susana Presentasion i Marija Mersedes.

Njegov otac Feliks (rođen 1823), sin konditora iz Vergare, kao mladić je emigrirao u Meksiko i tamo stekao malo bogatstvo. U Bilbao se vratio 1859. i otvorio pekaru u četvrti Ačuri. Sa sobom je doneo i malu biblioteku: to je bio prvi kontakt mladog Migela sa knjigama iz društvenih i prirodnih nauka. Na opštinskim izborima u Gloriosi izabran je za predstavnika okruga San Huan. Njegova majka Salome krštena je u Bilbau 25. oktobra 1840.

Migelovi roditelji su nekoliko meseci nakon njegovog rođenja promenili mesto boravka i nastanili se u ulici Kalje de la Krus broj 7. U istoj kući su živeli njegovi kumovi (tetka Valentina i teča Feliks Aranzandi) koji su u prizemlju držali prodavnicu čokolade „La Vergaresa“. Migel je sa nepunih šest godina ostao bez oca koji je umro 14. jula 1870. godine u banji Urberuaga, u Markini, od „tuberkulozne upale pluća“. Porodica je od tada imala ekonomske poteškoće i bila je prinuđena da živi skromno.

Od 1871. pohađao je časove kod don Ihinija u školi „San Nikolas“, koja je bila smeštena u potkrovlju ulice Kalje del Koreo. Na pripremnom katehizisu za prvo pričešće, u crkvi San Huan, upoznao je Konsepsion Lizaragu koja će kasnije postati njegova verenica i supruga.

Sa 9 godina je bio svedok opsade rodnog grada tokom Trećeg karlističkog rata (1872–1876), događaja kojeg će se kasnije prisetiti u svom prvom romanu „Mir u ratu“. Grad je držan pod opsadom od decembra 1873. do maja 1874. godine. Prema biografima, ovo iskustvo građanskog rata označilo je njegov prelaz iz detinjstva u adolescenciju. I sam Unamuno je govorio da je to prvi značajan događaj u njegovom životu.

Gimnazija u Bilbau

Sledeća etapa u Unamunovom obrazovanju počela je 11. septembra 1875. godine. Tog dana je uspešno položio prijemni ispit za upis u Provincijalnu gimnaziju. Prvu godinu je pohađao u staroj školi „San Nikolas“, jer je gimnazija tokom rata bila pretvorena u vojnu bolnicu. Santos Baron mu je bio profesor latinskog i španskog jezika, a Henaro Karenjo opšte geografije. Iz sva tri predmeta je imao primerne ocene.

Ostale četiri godine je pohađao u gimnaziji. Imao je odbojnost prema učenju napamet, a posebno su mu bili dosadni časovi latinskog, istorije, geografije i retorike. Iako nije cenio didaktičke metode svog profesora Feliksa Askuenaga, dopadala mu se filozofija, koja je u četvrtoj godini obuhvatala osnove psihologije, logike i etike. Osim obavezne literature koju su činili Balmes i Donsoso, počeo je da čita Kanta, Dekarta, Hegela, Fihtea, Njutna i druge filozofe. Iz predmeta koje je držao Fernando Mijeg, kao što su prirodna istorija, fiziologija i higijena, dobijao je odlične ocene, verovatno zbog pedagoškog sistema profesora koji je umeo da probudi radoznalost i zanimanje kod svojih učenika. Završne ispite u gimnaziji je položio 19. i 21. juna 1880, a diplomu je stekao 17. avgusta.

Učio je crtanje u ateljeu Antonija Lekuone, ali ga je nedostatak vladanja bojom naterao je da odustane od umetničke karijere. Prvi članak pod nazivom „Unija nas čini jačim“ (šp. La Unión hace la fuerza) objavio je 27. decembra 1879. godine u listu „Vesnik Bilbaa“.

Univerzitetske studije u Madridu

U ovoj zgradi, u ulici Kalje de San Bernardo broj 7 u Madridu, bio je smešten Madridski univerzitet koji je Unamuno pohađao od 1880. do 1884.

Studije filozofije i književnosti na Madridskom univerzitetu upisao je 1880. godine. Madrid nije ostavio pozitivan utisak na Unamuna budući da je bio usamljen i da je patio za domom u Bilbau. To je bio jedini period u njegovom životu kada je duže boravio u španskoj prestonici. Kasnije se povremeno vraćao da održi neko predavanje ili da prisustvuje okupljanju u Ateneumu, kao i iz akademskih i političkih razloga. Tokom studija je naučio nemački jezik „čitajući Hegela“, Kanta i Getea. Boravak u Madridu je značajan i po tome što je Unamuno prestao da ide na misu (što je u Bilbau redovno činio) i počeo da racionalizuje svoju veru, tj. da traži logički fundament hrišćanske dogme. U tome nije uspeo i zapao je u neku vrstu agnosticizma.

Sa 19 godina, 21. juna 1883. godine, okončava studije filozofije i književnosti i polaže diplomski ispit sa odličnom ocenom. Doktorsku tezu pod nazivom „Kritika problema o poreklu i praistoriji baskijske rase“ (šp. Crítica del problema sobre el origen y prehistoria de la raza vasca) odbranio je 20. juna 1884. Iako je Unamuno govorio baskijski jezik i bio ponosan na svoje baskijsko poreklo, u svojoj tezi je izneo sledeće po stanovište po kom se razlikovao od baskijskih nacionalista:

Baskijski jezik nestaje i nema te ljudske sile koja može da spreči njegovo izumiranje, umire po zakonu života. Neka nas ne žalosti to što iščezava njegovo telo — tako će bolje preživeti njegova duša. (...) Baskijski i španski su, ma šta ko rekao, neuskladivi, a ako i postoje dvojezični pojedinci, ne postoje takvi narodi. Ova dvojezičnost je prolazno stanje.

Nakon povratka u Bilbao 1884. drži časove latinskog u Biskajskoj gimnaziji, a tokom naredne godine predaje psihologiju, logiku i etiku u školi „San Antonio“. Svoju prvu priču – „Videti očima“ (šp. Ver con los ojos) – objavio je u listu „Vesnik Bilbaa“ 1886. U tom periodu objavljuje članke u listovima „Na severu“, „Vesnik Bilbaa“ i „Biskajska revija“. Godine 1888, nije uspeo da dobije katedru za psihologiju, logiku i etiku na Institutu u Bilbau, a ni katedru za baskijsku filologiju. Sledeće godine putuje u Francusku, Italiju i Švajcarsku.

Sa Končom Lizaragom, u koju je bio zaljubljen od detinjstva, oženio se 31. januara 1891. Imali su devetoro dece: Fernanda, Pabla, Rajmunda, Salome, Felisu, Hosea, Mariju, Rafaela i Ramona. Bili su u braku sve do njene smrti 15. maja 1934. godine u Salamanki.

Zimu i proleće 1891. provodi u Madridu pripremajući se da konkuriše za katedru za grčki jezik na Univerzitetu u Salamanki, koju je na kraju i dobio u junu iste godine. Tokom tih meseci sklopio je prijateljstvo sa Anhelom Ganivetom, koji nije dobio katedru na Univerzitetu u Granadi. Njihova prepiska o suštini španskog nacionalnog bića u časopisu „Branilac Granade“ 1898. (iste godine Ganivet je napisao svoju čuvenu knjigu „Španski idearijum“ i izvršio samoubistvo) objavljena je u knjizi „Budućnost Španije“ 1912. godine.

Početak akademske karijere; duhovna kriza

Unamuno je učestvovao u kružocima na terasi Kafea Novelti, na Plasa major u Salamanki.

Porodica se 1891. nastanjuje u Salamanki, a Unamuno započinje univerzitetsku karijeru koja će, sa prekidima, trajati sve do nekoliko meseci pred smrt. Prema rečima njegovih studenata, kao profesor je bio tačan i savesno je izvršavao svoje akademske obaveze. Od početka svog boravka u tom gradu aktivno je učestvovao u kulturnom životu, a njegovo prisustvo na terasi Kafea Novelti, pored opštine, postalo je regularno; taj običaj je trajao sve do 1936.

Pristupa Socijalističkoj grupaciji (šp. Agrupación Socialista de Bilbao) 11. oktobra 1894, iz koje istupa tri godine kasnije nakon odbacivanja filozofske doktrine materijalizma. Objavljuje članke u različitim časopisima, a posebno se ističe njegova saradnja u socijalističkom nedeljniku „Borba klasa“, osnovanom 1895. Te godine objavljuje čuvenu zbirku eseja „O kasticizmu“,

Njegov sin Rajmundo, rođen 1896. godine, razboleo se od meningitisa koji je izazvao hidrocefaliju, od koje je i umro 1902. To je bilo izuzetno bolno za celu porodicu i tokom tih šest godina Unamuno se nije razdvajao od svog sina. Godine 1897, objavio je „Mir u ratu“, svoj prvi roman koji se bavi Trećim karlističkim ratom (1872—1876) i opsadom Bilbaa. Ta godina je značajna i po Unamunovoj dubokoj religioznoj krizi koja predstavlja prekretnicu u njegovom pogledu na svet. Tokom najtežih dana krize razmišljao je da izvrši samoubistvo, ali je zbog porodice odustao od te ideje. Ta epizoda je zauvek ostala urezana u njegovom pamćenju jer je iz nje izveo problem ljudske besmrtnosti - centralnu temu svog filozofskog i književnog dela. Glavni uzrok za ovo iskustvo leži u brizi za ozbiljno bolesnog sina. Sam Unamuno je krizu protumačio kao neku vrstu konverzije, kao početak vraćanja veri koju je izgubio. Počinje da piše dnevnik i na kratko se povlači u manastir San Esteban blizu Salamanke.

Rektor Univerziteta u Salamanki

Unamuno tokom prvog perioda (1900–1914) na mestu rektora Univerziteta u Salamanki.

Nakon živog govora održanog pred akademskom zajednicom 1900. godine, prvi put je, sa samo 36 godina, imenovan za rektora Univerziteta u Salamanki, položaj koji je zauzimao tri puta. Izbor nije prošao bez polemike među članovima nastavničkog veća. Imao je podršku studenata, ali ne i onih profesora koji su više naginjali ka ponovnom izboru Mamesa Esperabea Lozana za rektora i koji nisu blagonaklono gledali na njegovo postavljenje. Povod za antipatiju je dao i kada se posvetio reorganizaciji univerziteta i stvaranju katedre za komparativnu filologiju latinskog i španskog jezika, koju je sam držao. Unamuno je dužnost rektora obavljao do 1914. godine, kada je smenjen.

Unamuno je u leto 1914. sa porodicom otišao u Portugal, ali je morao ranije da se vrati u Salamanku zbog neodložnih obaveza. U grad je stigao 30. avgusta i na Plasa major saznao agencijsku vest: „Bergamin (ministar obrazovanja) smenio rektora“. Od tog trenutka počinje jedna od najtežih etapa u Unamunovom životu, obeležena neumornom političkom aktivnošću i državnim represalijama. Razlog koji je ubrzao njegovu smenu s mesta rektora bio je sukob s vlastima zbog priznavanja titule bačelora jednom kolumbijskom studentu, a posebno sa ministrom Bergaminom koji ga nije preterano poštovao. Prema Ferateru Mori, motiv za smenu je bio političke prirode: optužen je da je njegova politička delatnost nekompatibilna sa pedagoškim radom. S druge strane, Unamuno se na početku Prvog svetskog rata izjasnio kao simpatizer Saveznika i učestvovao je u oštroj kampanji protiv prikrivene germanofilije kralja Alfonsa XIII, braneći Saveznike koji su za njega predstavljali jedinu mogućnost za spas Španije od autoritarnog režima.

Tokom tih prvih četrnaest godina na mestu rektora objavio je neka od svojih najznačajnijih dela, među kojima se ističu romani „Ljubav i pedagogija“ (1902) i „Magla“ (1914); filozofska dela „Život Don Kihota i Sanča“ (1905) i „O tragičnom osećanju života“ (1913); i zbirka poezije „Brojanica lirskih soneta“ (1911).

Politička aktivnost i državna represija

Hoakin Sorolja - Unamunov portret (oko 1912).

S produbljivaljem krize u zemlji pojačao je svoju antirežimsku, antidinastičku i antioligarhijsku kampanju u novinama i na javnim skupovima. U maju 1917. učestvovao je kao govornik na mitingu levice održanom na Plasa de los Toros u Madridu. U septembru iste godine izabran je za odbornika u Skupštini Salamanke. U Valensiji je u septembru 1920. godine osuđen na šesnaest godina zatvora zbog uvrede kralja Alfonsa XIII u članku koji se pojavio u listu „Valensijanski trgovac“. Optužio ga je da svojim naginjanjem ka Nemcima brani interese Centralnih sila u Španiji. Iako mu je data mogućnost da zatraži pomilovanje, on je to odbio i uložio je žalbu Vrhovnom sudu, koji je odlučio da ga uslovno oslobodi.

Uprkos smeni sa mesta rektora, 19. novembra 1921. izabran je za dekana Fakulteta za filozofiju i književnost i za zamenika rektora. Dve godine kasnije podneo je ostavku na obe funkcije, ali je odlukom većine nastavničkog veća vraćen na te položaje.

Problemi s vlastima i pravosuđem su se pogoršali nakon vojnog poraza Španije u Maroku u leto 1921, a posebno nakon državnog udara Prima de Rivere 13. septembra 1923. i zavođenja diktature. Unamunov politički aktivizam i njegova neprestana kritika vladajućih struktura ubrzali su događaje i 20. februara 1924. guverner Salamanke je dobio naređenje od vlade da smeni Unamuna sa svih pozicija na univerzitetu. Kazna je za sobom povlačila i proterivanje iz zemlje. Ta vest nije prošla nezapaženo. Širom zemlje i inostranstva, u Evropi i Latinskoj Americi, izražavani su protesti protiv proterivanja. I pored svega toga, Unamuno je morao da napusti Pirinejsko poluostrvo i 10. marta 1924. proteran je na kanarsko ostrvo Fuenteventura.

Paralelno sa političkom aktivnošću, Unamuno piše i objavljuje knjige koje pripadaju najrazličitijim žanrovima. Od 1917. do 1924. napisao je tuce dela od izuzetne važnosti za špansku književnost, među kojima se ističu romani „Abel Sančez“ (1917) i „Tetka Tula“ (1921); eseji „Španska putešestvija i vizije“ (1922); pesničko delo „Velaskezov Hrist“ (1920); i drama „Soledad“ (1921).

Fuenteventura i egzil u Francuskoj

Vidikovac „Unamunov balkon“, Artenara, Gran Kanarija.

Unamunov borbeni karakter nije prestao ni u progonstvu. Na Fuentefenturi je i dalje govorio i pisao protiv diktatora i monarha. Tokom boravka na ostrvu dobijao je vesti sa Iberijskog poluostrva o političkoj situaciji u zemlji, a čak su mu i neke osobe dolazile u posetu. Među posetiocima se nalazio i Anri Dime, urednik časopisa „Le Quotidien“, koji mu je predlagao da sa ostrva pobegne u Pariz, a tek nakon dugog premišljanja Unamuno je odlučio da napusti Španiju.

Unamuno je stigao u Pariz 28. jula 1924. godine, ali je njegov boravak u tom gradu bio dobrovoljan jer ga je vlada pomilovala pre nego što je napustio Fuenteventuru. On je svojevoljno odlučio da izbegne u Francusku budući da je, uprkos pomilovanju, zadržao opozicioni stav prema režimu u Španiji. Taj progon ne samo da ga je udaljio od porodice i Salamanke koju je smatrao svojim domom, već ga je koštao i katedre na univerzitetu koja mu je, posle 36 godina, oduzeta zbog neodržavanja časova.

Unamuno se nije osećao dobro u Parizu, razmišljao je da se vrati u Španiju, ali je onda odlučio da, umesto u otadžbinu, ode u francusko pogranično naselje Andej odakle bi imao pogled na Baskiju. Započeo je saradnju sa Eduardom Ortegom i Gasetom – bratom čuvenog španskog filozofa Hosea Ortege i Gaseta – 1928. godine u publikaciji „Slobodne strane“, malom časopisu usmerenom protiv režima Prima de Rivere koji se tajno rasturao u Španiji.

Migel de Unamuno, 1925.

Unamuno više nije mogao da izdrži odvojenost od svoje porodice i zemlje i 9. marta 1930. (Riverin režim je pao u januaru te godine) peške je prešao francusko-špansku granicu i stigao u pogranično baskijsko selo Irun. Odatle je otišao u San Sebastijan, pa u rodni Bilbao. Na putu za Salamanku zadržao se u Valjadolidu. Kada je konačno stigao u Salamanku, doček je bio veličanstven. Iako je Unamuno u tom gradu imao mnogo neprijatelja, mnogi su u njemu videli rektora, čoveka-borca, uzornog oca porodice, čoveka koji se u odbrani zemlje suočio sa progonstvom i sudskim procesima. Kada se vratio na Univerzitet u Salamanki, čas je započeo rečima: „Juče smo govorili...“ (šp. Decíamos ayer...), kao da se ništa nije dogodilo. To isto je 1576. godine, na istom mestu, izgovorio španski pisac i humanista fra Luis de Leon nakon četvorogodišnje robije na koju ga je osudila inkvizicija.

Tokom boravka u egzilu Unamuno nije prestao da stvara. Najznačajnija dela koja su nastala na osnovu iskustva progonstva su „Kako se pravi roman“, „Sa Fuenteventure u Pariz“ – oba dela su objavljena 1925. u Parizu – i „Romansero iz izgnanstva“ (1928). U Parizu je takođe objavio filozofsko delo „Agonija hrišćanstva“ (1925).

Druga španska republika

Nakon Unamunovog povratka iz Francuske politička situacija u Španiji se promenila. Kralj Alfonso XIII je proteran iz zemlje, a 14. aprila 1931. godine proglašena je Druga španska republika. Sam Unamuno je bio zadužen da je proglasi u Salamanki. Sa opštinskog balkona je objavio da počinje:

...nova era i okončava se stara dinastija koja nas je osiromašila, unazadila i zaglupela.

Dva dana pre toga, kao predstavnik republikansko-socijalističke koalicije, kandidovao se na izborima i izabran je za nezavisnog poslanika Kortesa ispred okruga Salamanka.

Te 1931. godine ne samo da se promenio španski politički sistem, nego se i Unamnuov položaj normalizovao; ponovo je bio priznat i popularan kao pre progonstva. Izabran je za počasnog predsednika prve skupštine Druge republike u Salamanki. Ponovo se vratio na mesto rektora koje mu je sedamnaest godina pre toga bilo oduzeto. Za rektora Univerziteta u Salamanki imenovan je 18. aprila 1931. Sledećeg meseca se u Njujork Tajmsu pojavio članak o novoj političkoj situaciji u Španiji koji je upravo Unamuno redigovao.

Unamuno postaje priznat ne samo u zemlji, nego i u inostranstvu: u Italiji i Francuskoj gde su njegova dela već počela da se prevode, kao i u Latinskoj Americi gde je već godinama sarađivao u argentinskom časopisu „Nacija“. Francuski univerzitet u Grenoblu mu je 1934. godine dodelio počasni doktorat, a to isto je učinio i Oksfordski univerzitet 1936. I vlada je priznala težinu njegove javne reči: 27. aprila 1931. imenovan je za predsednika Saveta za javno obrazovanje (na to mesto je podneo ostavku godinu dana kasnije), a Savet ministara ga je 1935. godine imenovao za počasnog građanina Republike. Iste godine je predložen za Nobelovu nagradu, što je izazvalo kritike u madridskoj štampi.

Unamuno je poslednji čas kao profesor Univerziteta u Salamanki održao 29. septembra 1934. godine. Sala u kojoj održao poslednje predavanje bila je dupke puna, svi su hteli da prisustvuju poslednjem času profesora koji je trideset i četiri godine bio centralna figura univerziteta. Tim povodom su organizovane velike proslave. Ali to nije bio kraj njegovog akademskog rada: proglašen je doživotnim rektorom i formirana je katedra sa njegovim imenom koja mu je davala svu slobodu da izražava svoje stavove.

Međutim, pisac i intelektualac koji je za sebe rekao da je više nego bilo koji drugi Španac doprineo – perom, protivljenjem kralju i diktatoru, boravkom u egzilu – rađanju Republike, počinje da se razočarava. Protivio se potezima vlade i predsednika Manuela Azanje koje je smatrao pogrešnim: javno je kritikovao pre svega agrarnu reformu i versku politiku. Nije se kandidovao za reizbor na mesto poslanika 1933. Ova pobuna protiv republikanskih vlasti nije ostala bez posledica: vlada ga je smenila s mesta doživotnog rektora i ukinula je katedru koja je nosila njegovo ime.

Španski građanski rat

U aprilu 1936. godine Unamuno je bio bolestan i distanciran od svojih prijatelja zbog podrške vojnicima koji će se 18. jula 1936. pobuniti i izvršiti neuspeo državni udar, čime je počeo Španski građanski rat. On je u pobunjenim oficirima želeo da vidi grupu autoritarnih obnovitelja spremnih da zaustave raspad zemlje.

Kada su 19. jula nove vlasti smenile članove opštinskog veća i zamenile ih odanim pristalicama, Unamuno je prihvatio odborničko mesto koje mu je ponudio novi gradonačelnik Salamanke, komandant Del Valje. Tog leta 1936. uputio je poziv evropskim intelektualcima da podrže pobunjenike, proglašavajući ih braniocima zapadne civilizacije i hrišćanske tradicije. To je izazvalo tugu i zaprepašćenje u svetu. Nakon što ga je Azanja smenio s mesta doživotnog rektora, pobunjenička vlada u Burgosu ga vraća na taj položaj. Međutim, oduševljenost pobunom ubrzo se pretvara u razočaranje, posebno zbog brutalne represije u Salamanki. Pristižu mu pisma žena prijatelja koje ga mole da se zauzme za njihove zatvorene, zlostavljane i streljane muževe. Krajem jula njegovi prijatlji Prijeto Karasko, republikanski gradonačelnik Salamanke, i Hose Andres i Manso, socijalistički poslanik, ubijeni su, kao i Salvador Vila Ernandez, njegov učenik i rektor Univerziteta u Granadi. U zatvoru su se našli njegovi bliski prijatelji doktor Filiberto Viljalobos i novinar Hose Sančez Gomez, koji je čekao da bude streljan. Još jednom njegovom prijatelju, pastoru Anglikanske crkve i masonu Atilanu Koku, prećeno je smrću i na kraju je streljan u decembru 1936. Početkom oktobra Unamuno je posetio Fransiska Franka u episkopalnoj palati i uzaludno ga preklinjao da pomiluje njegove zatočene prijatelje.

Incident na Univerzitetu u Salamanki

Unamuno se javno pokajao zbog svoje podrške pobuni. U amfiteatru Univerziteta u Salamanki, 12. oktobra 1936, tokom svečanog čina povodom početka nove akademske godine, koji se poklapao sa proslavom Dana rase, pažljivo je pripremljen scenario za ono što je trebalo da bude „verski, patriotski (čin) i uzvišena demonstracija nacionalne Španije“. Unamuno je, kao rektor, predsedavao skupom. Na poleđini jednog pisma, koje mu je poslala supruga Atilana Koka, pribeležio je spisak predviđenih govornika: istoričar Hose Marija Ramos Losertales, sveštenik Visente Beltran de Eredija, profesor Fransisko Maldonado i pisac Hose Marija Peman. Prva dvojica su govorili o „Španskoj imperiji i istorijskoj suštini nacije“. Maldonado je gnevno napao Kataloniju i Baskiju, nazivajući ih „anti-Španijom“. Takođe je pohvalio vojsku koja je uspešno učestvovala u novom i istinskom „nacionalnom krstaškom ratu“ i potvrdio da su Katalonci i Baski, „glavni po bogatstvu i odgovornosti, izrabljivači španskog čoveka i imena, [...] do sada živeli na račun drugih, u sred ovog jadnog i siromašnog posleratnog sveta, u poreskom raju i sa visokim platama“. Peman je završio svoj govor nastojeći da zapali slušaoce: „Španski mladići, neka svako od nas u svojim grudima podigne Alkazar u Toledu.“

General Hose Miljan-Astraj odgovorio je uzvicima kojima se obično razdraživao narod: „Španija!“; „Jedna!“, odgovorili su ađutanti. „Španija!“, ponovo je uzviknuo Miljan-Astraj; „Velika!“, uzvratio je auditorijum. «Španija!», završio je general; „Slobodna!“, zaključili su okupljeni. Zatim je jedna grupa falangista obučenih u plave košulje, podižući desnu ruku uvis, načinila fašistički pozdrav portretu Fransiska Franka koji je visio na zidu.

Mada se ne može sa sigurnošću reći kako je Unamuno reagovao jer nemamo na raspolaganju snimak ili zapis, postoje različite rekonstrukcije onoga što se desilo toga dana. Najpoznatija je ona koju je Luis Gabrijel Portiljo objavio u časopisu „Horizont“ 1941. godine, a koju je kasnije preneo engleski hispanista Hju Tomas u svojoj knjizi „Španski građanski rat“. Prema Portilju, ovako je izgledala Unamunova reakcija:

Ogorčeni Unamuno, koji je hvatao beleške bez namere da uzme reč, ustao je i održao strastven govor:

Očekujete moje reči. Poznajete me dobro i znate da ne mogu da ćutim. Ponekad ćutati znači isto što i lagati, jer ćutanje može biti protumačeno kao slaganje. Želim da dodam nešto na govor – ako se to može tako nazvati – profesora Maldonada, koji je među nama. Govorilo se ovde o međunarodnom ratu u odbrani hrišćanske civilizacije; o tome sam i ja govorio. Ali ne, naš rat je samo necivilizovan rat. Pobediti ne znači ubediti, a pre svega treba ubediti, a ne može ubediti mržnja koja ne ostavlja prostor za saosećanje. Ostaviću po strani ličnu uvredu koju predstavlja udar na Katalonce i Baske, koji se nazivaju anti-Španijom; pa dobro, oni sa istim pravom mogu reći isto. Gospodin biskup (Unamuno je pokazao na uplašenog prelata koji se nalazio pored njega) je, hteo on to ili ne, Katalonac rođen u Barseloni, i ovde je da podučava hrišćansku doktrinu, koju ne želite da upoznate. Ja sam, kao što znate, rođen u Bilbau i čitavog života podučavam španski jezik, koji ne poznajete...

Tada je general Hose Miljan-Astraj, koji je gajio duboko neprijateljstvo prema Unamunu, počeo da viče: „Mogu li da govorim? Mogu li da govorim?“. Njegova pratnja je pokazala oružje i neko iz publike je uzviknuo: „Živela smrt!“ (šp. Viva la muerte; tadašnji moto Španske legije). Miljan-Astraj je napao Kataloniju i Baskiju, rekavši da su dva „kancera na telu nacije. Fašizam, iscelitelj Španije, znaće kako da ih odstrani, sekući na živo, kao nepokolebljivi hirurg lišen lažne osećajnosti.“ Toliko se uzbudio da nije mogao da nastavi govor. Dok je tražio reči, masa je uzvikivala „Živela Španija!“ Nastao je tajac. Uznemireni pogledi su bili uprti u Unamuna, koji je rekao:

Upravo sam čuo nekrofilni i nerazumni uzvik „Živela smrt“. To mi zvuči isto kao „Smrt životu“. Čak i ja, koji sam proveo život praveći paradokse koji su izazivali gnev kod onih koji ih nisu razumevali, moram vam, kao stručnjak za te stvari, reći da mi je taj besmisleni paradoks odvratan. Kako je izrečen u čast poslednjeg govornika, shvatam da je upućen njemu, mada na jedan preteran i mučan način, kao svedočanstvo da je on sam simbol smrti. General Miljan-Astraj je invalid. Nije nužno da to izgovorimo spušenim glasom. On je invalid rata. To je bio i Servantes. Ali krajnosti ne predstavljaju pravilo. Nažalost, danas u Španiji ima isuviše bogalja. I biće ih još više ako nam Bog ne pomogne. Uznemirava me misao da bi general Miljan-Astraj mogao da određuje pravila psihologije masa. Jedan bogalj kome nedostaje duhovna veličina Servantesa, koji je bio čovek, ne natčovek, muževan i očuvan i pored svoje obogaljenosti, jedan invalid, kao što rekoh, koji nema tu nadmoć duha traži olakšanje u tome da vidi kako se oko njega uvećava broj bogalja. General Miljan-Astraj želi da stvori novu Španiju, bez sumnje negativnu tvorevinu, po svojoj slici i prilici. I zato bi želeo jednu obogaljenu Španiju...

U tom trenutku je Miljan-Astraj razdraženo uzviknuo „Smrt izdajničkoj inteligenciji! Živela smrt!“ Pisac Hose Marija Peman, u nastojanju da smiri duhove, ispravlja ga sledećim rečima: „Ne! Živela inteligencija! Smrt rđavim intelektualcima!“ Unamuno je bez straha nastavio:

Ovo je hram inteligencije, a ja sam njegov prvosveštenik. Vi skrnavite njegove svete zidine. Ja sam uvek bio, ma šta rekla poslovica, prorok u sopstvenoj zemlji. Vi ćete pobediti, jer imate brutalnu silu. Ali nećete ubediti, jer da biste ubedili, morate uveriti. A da biste uverili, morati imati nešto što vam nedostaje: razum i pravo na vašoj strani. Uzaludno je pozivati vas da mislite na Španiju. Sve sam rekao.

Pobesnela publika mu je upućivala svakojake uvrede, neki oficiri su držali ruku na obaraču, ali je Unamuno uspeo da se izvuče zahvaljujući intervenciji Frankove supruge Karmen Polo, koja ga je uhvatila ruku pod ruku i odvela kući. Tog istog dana opštinsko veće se tajno sastalo i izbacilo Unamuna. Njegovo izbacivanje je zatražio odbornik Rubio Polo „zbog Španije, kojoj je nož u leđa zabila liberalno-masonska pseudointeligencija čija je misao (...) ostala čvrsta samo u volji za osvetom, u svemu drugom je bila varljiva, krivudava i promenljiva, nije imala kriterijume, već strasti; nije uspostavljala afirmativne stavove, već je nudila rđave sumnje; htela je da pomiri nepomirljivo, katolicizam i reformaciju; i bila je, dodajem, trovačica, Selestina inteligencije i devičanske volje različitih generacija studenata na akademijama, u ateneumima i na univerzitetima.“ Franko je 22. oktobra potpisao dekret kojim je Unamuno smenjen s mesta rektora Univerziteta u Salamanki.

Poslednji dani

Kuća u ulici Kalje Bordadores (Salamanka) u kojoj je živeo i umro Migel de Unamuno.

Poslednje dane života, od oktobra do decembra 1936, proveo je u kućnom pritvoru, u stanju rezignirane tuge, očaja i usamljenosti. U razgovoru sa grčkim piscem i novinarom Nikosom Kazancakisom, rekao je sledeće:

U ovom odsudnom i bolnom trenutku za Španiju, znam da moram da sledim vojnike. Oni su jedini koji će nam vratiti red. Znaju šta znači disciplina i znaju kako da je nametnu. Ne, nisam postao desničar. Ne slušajte šta govore ljudi. Nisam izdao slobodarske ciljeve. Ali sada je od suštinske važnosti da red bude obnovljen. Ali već sledećeg dana ću ustati – brzo – i baciću se u borbu za slobodu, ja sâm. Ne, nisam ni fašista ni boljševik; ja sam usamljenik.

Italijanskom filozofu Lorencu Đusu pisao je 21. novembra:

Varvarstvo je jednodušno. To je režim terora sa obe strane. Španija se boji sama sebe, prestrašena je. Izbila je katolička i antikatolička lepra. Zvijaju i traže krv i jedni i drugi. I tu je moja jadna Španija, krvari, propada, truje se i zaglupljuje.

Umro je iznenada u svom domu u ulici Kalje Bordadores, 31. decembra po podne, tokom posete falangiste Bartolomea Aragona, starog učenika i vanrednog profesora na Pravnom fakultetu. I pored toga što je umro u kućnom pritvoru, na sahrani je uzdizan kao falangistički heroj. Nakon njegove smrti, španski pesnik Antonio Mačado je napisao:

Istaknimo da je danas Unamuno iznenada umro, kao čovek koji umire u ratu. Protiv koga? Možda protiv samog sebe; možda, mada mnogi ne veruju, i protiv ljudi koji su prodali Španiju i izdali njen narod. Protiv samog naroda? Nikada nisam u to verovao, niti ću ikada verovati.

Delo

Filozofija i esejistika

Unamuno viđen očima Ramona Kasasa (Muzej nacionalne umetnosti Katalonije).

Migel de Unamuno se intelektualno formirao pod uticajem racionalizma i pozitivizma. U mladosti je bio zainteresovan za socijalizam; pisao je članke u časopisima „Borba klasa“ i „Socijalista“ i u njima izrazio zabrinutost za društvenu i političku situaciju u kojoj se nalazila Španija krajem 19. veka. U svojoj prvoj zbirci eseja „O kasticizmu“ (1895) rešenje za mnoge nedaće koje su gušile Španiju video je u njenoj evropeizaciji (šp. europeizar España). Kasnije će odbaciti tu ideju i počeće da se zalaže za hispanizaciju Evrope (šp. españolizar Europa). U tom delu uvodi i koncept intraistorije, koji se razlikuje od zvaničnog koncepta istorije. Unaumno ističe da svaki narod mora da upozna svoju istoriju ako želi da upozna svoj karakter. Po njegovom mišljenju, protagonisti intraistorije (koja je večna i nepromenljiva) su obični ljudi isključeni iz zvanične površinske istorije pune velikih ličnosti i značajnih događaja.

Međutim, pod uticajem filozofa kao što su Artur Šopenhauer, Adolf fon Harnak i Soren Kjerkegor, kao i usled duhovne krize iz 1897, počeo je da na čoveka gleda kao na „biće od krvi i mesa“ (šp. ente de carne y hueso), a u životu cilj po sebi. Odbacio je racionalizam i materijalizam u korist egzistencijalističkog pogleda na svet i voluntarističke potrebe za Bogom. Smatrao je da je smrt nešto konačno i da život ima svoj kraj, ali da i pored toga u nama postoji potreba da verujemo kako će naš um preživeti. Zato u čoveku nastaje unutrašnji konflikt između vere (potreba da se veruje u Boga i besmrtnost) i razuma (koji nam kaže da je čovek smrtno biće).

Hoće se reći da tvoja suština, čitaoče, moja i svakog čoveka, ma ko on bio, nije ništa drugo do volja, napor da se i dalje bude čovek, da se ne umre.

U eseju „Nikodim, farisej“ (1899) mogu se uočiti začeci ključnih ideja njegove filozofije, kao što je ona o stvaralačkoj moći vere:

Kad mi razum kaže da nema trancsendentne finalnosti, vera mi odgovara da je mora biti, a kako je mora biti – biće je; jer ne sastoji se toliko vera, gospodo, u stvaranju onoga što nismo videli, koliko u stvaranju onoga što ne vidimo. Samo vera stvara.

Ovako postavljajući stvari, došao je do ključnog problema svoje filozofske misli – problema ljudske besmrtnosti. U tom smislu su značajna njegova dela „Život Don Kihota i Sanča“ (1905) i „O tragičnom osećanju života“ (1913). Tamo razmatra četiri koncepta besmrtnosti:

• Lična besmrtnost. Predstavlja manifestaciju volje da se nastavi sa životom (borba za preživljavanje).
• Porodična besmrtnost. Produženje vrste kroz majčinstvo i očinstvo je jedan od načina da se prevaziđe konačnost bića.
• Besmrtnost preko slave. Omogućava nam da preživimo u sećanju drugih. U ovom kontekstu upotrebljava termin herostratizam, koji potiče iz antičke legende o Herostratu koji je zapalio hram u Efesu kako bi postao slavan. Čovek je zarad slave, kao forme besmrtnosti, spreman da podnese svaku žrtvu.
• Besmrtnost preko književnog dela. Odnosi se na oživljavanje pisca u čitaocu i čitaoca u piscu.

Filozofska i esejistička dela

• O kasticizmu (šp. En torno al casticismo, 1895). U ovoj zbirci od pet eseja Unamuno povezuje dva aspekta problema: onaj koji se odnosi na Španiju i onaj koji se odnosi na španski jezik. Termin kasticizam (šp. casticismo) izvodi iz reči kasta (šp. casta), a reč kasta iz prideva čist (šp. casto). Na taj način dolazi do pojma castizo kojim označava onaj narod i jezik koji su ostali čisti, neuprljani stranim elementima. Unamuno polazi od ideje da „tradicija predstavlja supstancu istorije“ i predlaže da se u sadašnjosti traži večna i autentična tradicija, ono što se nalazi ispod istorije, u intraistoriji.
• Život Don Kihota i Sanča (šp. Vida de Don Quijote y Sancho, 1905). U ovom esejističkom delu velike filozofske i umetničke vrednosti Unamuno polazi od stava da Španija već duže vreme leži ponižena i da se duh njenog čoveka nalazi na najnižoj tački. Kako bi se prevazišla ova propast španskog humaniteta potrebno je probuditi donkihotovsko „ludilo“. On je u liku Servantesove mašte video budući ideal španskog bića. Don Kihot je za njega ničeanski nadčovek: vitez ljubavi, vere, slave, besmrtnosti, a pre svega heroj prožet tajnom misijom, otelotvorenje večnog života kroz volju da ne umre i da bude nešto više (šp. ser más).
• Kroz Portugal i Španiju (šp. Por tierras de Portugal y España, 1911). U prvom delu ove zbirke novinskih članaka pisac iznosi svoja zapažanja o portugalskoj književnosti i zemlji, a u drugom utiske sa putovanja po Kataloniji, Kastilji, Baskiji, Galiciji i Kanarima. Glavna odlika Unamunove opisne proze je da se ona ne zaustavlja na onome što vidi, već u pejzažu nalazi motive za razmišljanje o problemima koji ga tište, kao što su žudnja za večnošću, pitanje Španije i španski jezik.
• O tragičnom osećanju života (šp. Del sentimiento trágico de la vida, 1913). Ovo je Unamunovo najznačajnije delo koje predstavlja sintezu celokupne njegove filozofije. Sastoji se iz devet poglavlja i epiloga. U njemu formuliše dijalektiku vere i razuma koja se kreće između težnje za večnim životom i straha od smrti i ništavila, a čoveka definiše kao biće determinisano principom jedinstva i kontinuiteta u vremenu. Iznosi stanovište da ako želimo da budemo besmrtni (ili sanjamo da jesmo), moramo svojom voljom da vaskrsnemo Boga kojeg smo ubili razumom. Drugim rečima, iz želje za besmrtnošću proističe „glad za Bogom“ (šp. hambre de Dios).
• Španska putešestvija i vizije (šp. Andanzas y visiones españolas, 1922).
• Agonija hrišćanstva (šp. La agonía del cristianismo, 1925). Unamuno u ovom delu „agoniji“ vraća njeno izvorno značenje – „borba“ – i primenjuje je na „borbu za život, za opstanak“ (šp. lucha por existir, por prevalecer). Tu pre svega misli na napor hrišćanstva da čoveku dâ nadljudski cilj, a agonija nastaje iz borbe koju vode glava i srce. Pošto razum opovrgava ono što volja potvrđuje, odatle večna kontradikcija koja rađa sumnju i očaj.

Romani i pripovetke

Unamuno je u svom književnom delu negovao žanr proze sa jasnim inovatorskim ciljem, a pored toga je nastojao da opravda neke od ključnih promena koje je uveo na tom polju. Izmislio je reč „nivola“ (šp. nivola) kako bi označio svoj način shvatanja romana (šp. novela). Neke od opštih karakteristika unamunovske proze (pre svega nivole) su:

• Odsustvo ili svedenost opisa. Njegovi romani, u kojima do izražaja dolazi ljudski duh, predstavljaju neku vrstu skice intimnih drama koje čitaocu ostavljaju prostora da ih samostalno proveri u svojoj mašti.
• Jedan protagonista. Nasleđe iz romantizma u kojem je izuzetan značaj pridavan individui.

—A ima li psihologije? Opisa? —Ima dijaloga; pre svega dijaloga. Stvar je u tome da likovi govore, da mnogo govore, iako ne kažu ništa. (...) Namera mi je da u ovaj roman strpam sve što mi padne na pamet, pa bilo kako bilo. —Ali to na kraju neće biti roman. —Ne, biće... biće... nivola. (...) —Izmišljam žanr, a izmisliti žanr nije ništo drugo do dati mu ime, i dajem mu zakone kakve hoću. I mnogo dijaloga!

„Magla“, poglavlje XVII

• Problem ljudske egzistencije. Za Unamuna je ključni problem čoveka i njegove ličnosti neutaživa potreba „da ne prestane da bude“ (šp. de no dejar de ser), da nikada ne umre. Zato je za njega svaki roman pokušaj da se preživi smrt, da se pređe preko nje, da se na nju gleda sa druge strane. Stalna preokupacija čovekovom prirodom i njenim kontradikcijama, podvojenost ličnosti, ludilo, refleksija o ljudskoj egzisteniciji i njenim manifestacijama: od muško-ženskih odnosa, preko sukoba razuma i strasti, pa sve do satire društva i vlasti.
• Roman kao metod spoznaje. Preko njega se proširuje puki antropološki plan do te mere da se on neprestano sudara sa onim ontološkim, nudeći na taj način mnoštvo različitih perspektiva.
• Reinterpretacija koncepta realizma. Više pažnje i prostora se pridaje drugom romanesknom planu koji je posvećen romanu koji je napisao neki od likova (roman u romanu), čime se postiže najveća moguća verodostojnost prvog ili oba romaneskna plana; mešavina figura iz prvog romanesknog plana sa stvarnim ličnostima; međusobno preplitanje priča...
• Značaj dijaloga. Dijalog je jedno od najvažnijih narativnih sredstava. Taj značaj najbolje ilustruje Avgusto Perez, glavni lik u Magli, koji kaže: „I mnogo dijaloga!“ (šp. ¡Y mucho diálogo!).
• Otvoreno i kontradiktorno prikazivanje stvarnosti. Romani su otvorene strukture i postoji mogućnost različitih čitanja koja zahtevaju intelektualnu angažovanost čitaoca.
• Anticipacija mnogih karakteristika savremene proze: unutrašnji monolog, opskurnost likova, mnoštvo narativnih planova, metafikcija...

Prozna dela

„Ljubav i pedagogija“, Unamunov roman iz 1902.

• Mir u ratu (šp. Paz en la guerra, 1895). Roman u kojem koristi kontekst Trećeg karlističkog rata (1872–1876) i opsade Bilbaa (koju je doživeo u detinjstvu) kako bi prikazao odnos između ja i sveta koji je uslovljen spoznajom smrti.
• Ljubav i pedagogija (šp. Amor y pedagogía, 1902). Romaneskna tvorevina u kojoj spaja komično i tragično u jednoj redukciji ad absurdum pozitivističke sociologije. U njoj Unamuno prekida sa tehnikama korišćenim u prethodnom romanu i traga za „ličnim spasenjem, oslobađajući se (...) intelektualnih doktrina koje samo nastoje da uređuju i klasifikuju svet.“
• Uspomene iz detinjstva i momaštva (šp. Recuerdos de niñez y mocedad, 1908) je autobiografsko delo u kojem se osvrće na svoj život dečaka i mladića u Bilbau.
• Ogledalo smrti (šp. El espejo de la muerte, 1913). U ovoj zbirci pripovetki sakupio je 26 priča koje je od 1888. godine objavljivao u novinama i časopisima.
• Magla (šp. Niebla, 1914). Unamuno je za potrebe ovog dela izmislio novi književni žanr koji je nazvao „nivola“ kako bi mogao da izrazi sve što je naumio, neopterećen krutim obrascima romana. Suština tog novog žanra je u tome što likovi izgovaraju sopstvene monologe nezavisno od autora. Tome treba dodati i neobične literarne događaje kao što su susret glavnog lika sa piscem i pseći monolog.
• Abel Sančez (šp. Abel Sánchez, 1917). Roman u kojem Unamuno izvrće biblijsku priču o Kainu i Avelju (šp. Abel) kako bi prikazao anatomiju zavisti. Pošto je delo nastalo u jednom od najtežih perioda u njegovom životu, u njemu preovlađuju mračni, gorki i uznemirujući tonovi.
• Tulio Montalban (šp. Tulio Montalbán, 1920) je kratak roman o raspadu ličnosti jednog čoveka zarad utiska koji je hteo da ostavi na javno mnenje.
• Tri uzorne novele i prolog (šp. Tres novelas ejemplares y un prólogo, 1920). Pisac u prologu rezimira svoje osnovne ideje o teoriji pripovedanja i stvaranju likova, a novele „Ništa manje nego čitav čovek“, „Dve majke“ i „Markiz od Lumbrije“ odlikuju se istraživanjem unutrašnjeg sveta, svedenošću opisnih elemenata, unutrašnjim razvojem radnje u psihološkom vremenu i isticanjem važnosti dijaloga.
• Tetka Tula (šp. La tía Tula, 1921). Gotovo u potpunosti izostavljajući opis spoljašnjih fenomena i koncentrišući se na unutrašnjost ljudske ličnosti, Unamuno stvara nesvakidašnji lik u kojem ispituje dihotomiju devičanstvo-materinstvo povezanu sa fundamentima hrišćanstva.
• Teresa (šp. Teresa; 1924) je prozna slika koja sadrži bekerovske rime preko kojih se u ideji i u stvarnosti postiže ponovno oživljavanje voljene žene.
• Kako se pravi roman (šp. Cómo se hace una novela, 1927). Ovo je jedno od najzagonetnijih Unamunovih dela. Kritičari ovaj tekst opisuju kao „esej, ispovest, dijalog i dnevnik“, gde se „autobiografski elementi mešaju s razmišljanjima o književnom stvaranju i smislu egzistencije“.
• Sveti Manuel Dobri, mučenik (šp. San Manuel Bueno, mártir, 1930). Piščevo remek-delo koje se smatra njegovim duhovnim testamentom. Glavni junak je sveštenik koji propoveda nešto u šta sam ne veruje. U njemu koristi ključne simbole dijalektike vere i sumnje – jezero, planina, sneg, potopljeni grad... Manuel prihvata tu borbu, postaje mučenik koji na sebe preuzima sumnju i pati za celu zajednicu utonulu u laž koja ih drži na okupu.
• Don Sandalio, šahista (šp. Don Sandalio, jugador de ajedrez, 1930). U ovom romanu postavlja fundamentalna pitanja o identitetu, o tome šta ostaje iza nas posle smrti, o smislu egzistencije, a sve u naizgled nebitnom kontekstu svakodnevice kao što su kockarnica i šahovska igra.

Poezija

Bože, koga nema, ti mene usliši, i počuj mi jecaj u tvom ništavilu, ti, što nas bednike nikada ne liši utehe zbog greha. Svu nam žudnje silu krasiš i čuješ nam molitve i jade. Čak i kad te moja misao ne traži, sve se više sećam priča kojim znade dadilja da meni tužne noći blaži. O, Bože moj, ti si veliki toliko da ideja jesi jedino. Sve krilo stvarnosti je malo, mada je golema, da te obuhvati. I pamtim kô niko, jer da tebe ima, Bože koga nema, i mene bi stvarno tad na svetu bilo.

Brojanica lirskih soneta, „Molitva bezbožnička“

Premda je negovao pesnički žanr još od 1884. godine, tek je 1907. objavio prvu zbirku pod nazivom „Pesme“. Unamuno se udaljava od formalne uglađenosti karakteristične za modernističke pesnike njegovog doba kako bi stvorio svoj svet, žudi za „filozofskim prožimanjem“ bez kojeg nije mogao da zamisli poetsko stvaralaštvo; ovaj koncept je rezimirao u pesmi „Pesničko vjeruju“ (šp. Credo poético): „misli osećanje, osećaj misao“ (šp. piensa el sentimiento, siente el pensamiento). U svojoj poeziji obrađuje iste one teme karakteristične za čitavo njegovo delo: religiozno osećanje, egzistencijalni konflikti, Španija, interpretacija pejzaža i doživljaji iz svakodnevice i porodičnog okruženja.

Pesnička dela

• Pesme (šp. Poesías, 1907)
• Brojanica lirskih soneta (šp. Rosario de sonetos líricos, 1911)
• Velaskezov Hrist (šp. El Cristo de Velázquez, 1920). U pitanju je delo religioznog karaktera inspirisano slikom Dijega Velaskeza „Raspeti Hrist“. Sastavljeno je četiri dela i u njemu se analizira figura Isusa Hrista iz različitih perspektiva: simbol žrtve i iskupljenja, refleksija o biblijskim imenima (Hrist kao mit, Hrist kao Čovek-Krst, Hrist kao Bog, Hrist u evharistiji), poetičko i simboličko značenje Velaskezove slike Hrista itd.
• Stihovi iznutra (šp. Rimas de dentro, 1923)
• Teresa: stihovi nepoznatog pesnika (šp. Teresa: Rimas de un poeta desconocido, 1924)
• Sa Fuenteventure u Pariz (šp. De Fuerteventura a París, 1925)
• Romansero iz izganstva (šp. Romancero del destierro, 1928)

Drama

Unamuno je negovao dramu izvan tendencija epohe u kojoj je živeo i stvarao. Njegove drame pokušavaju da „obrazuju“ publiku nudeći joj „ogoljenost“ kao dramsku kategoriju. U njima se potiskuje scenska ornamentacija, maksimalno se ekonomiše s rečima, broj likova se redukuje na najmanju moguću meru, jedva da postoji radnja, potiskuje se intriga... Cilj svega toga je da se na sceni pokaže nešto više od pozorišnog dela, neka vrsta „dramatizovanog eseja“. U pogledu sadržaja, svaki od Unamunovih likova otelovljuje temu egzistencije iz različitih uglova, ali skoro uvek im je krajnji cilj da ukažu na svog tvorca: „Biću tvorac, glumac i publika. Predstaviću samog sebe samom sebi“. Ove reči jednog od likova se mogu primeniti na samog Unamuna i njegovo shvatanje dramskog stvaralaštva.

Dramska dela

• Sfinga (šp. La esfinge, 1898)
• Povez preko očiju (šp. La venda, 1899)
• Princeza donja Lambra (šp. La princesa doña Lambra, 1909)
• Pokojnica (šp. La difunta, 1909)
• Prošlost koja se vraća (šp. El pasado que vuelve, 1910)
• Fedra (šp. Fedra, 1910)
• Soledad (šp. Soledad, 1921)
• Rakel (šp. Raquel, 1921)
• Senke iz snova (šp. Sombras de sueño, 1926)
• Drugi (šp. El otro, 1926)
• Brat Huan ili svet je pozorište (šp. El hermano Juan o el mundo es teatro, 1929)

Prijem kod kritike

Rani kritičari Unamuna bili su začuđeni njegovim paradoksalnim i ciljano nesistematičnim esejima i romanima. H. S. Harvud je 1922. „O tragičnom osećanju života“ rekao da je „konfuzno i kontradiktorno“. O „Životu Don Kihota i Sanča“ Obri Bel je 1919. napisao: „On se ne slaže ni sa kim drugim do sa samim sobom, a ni sa samim sobom ne baš dugo.“ Iako je V. S. Pričet Unamuna nazvao „jedinim španskim piscem koji je stekao evropsku reputaciju“, odbacio je „Maglu“ kao „veoma loš roman“.

S druge strane, Unamuno je za života imao i obožavaoce. Havelok Elis je 1908. Unamuna proglasio „jednim od najblistavijih španskih pisaca i najproniciljivijih kritičara“. Američki romanopisac Džon Dos Pasos se 1922. divio Unamunovom „anarhističkom gnevu“, a Mark van Doren je „O tragičnom osećanju života“ nazvao „najbogatijom, najstrastvenijom, najblistavijom modernom katoličkom potvrdom vere u besmrtnost, sada kada su se razum i nauka pokazali u najgorem.“ Edgar Holt je „Život Don Kihota i Sanča“ smatrao „jednim od najokrepljujućih dela koje je proizvela savremena književnost“. Takođe je isticano da Unamuno predstavlja špansku osećajnost. Džon Mekkej je 1952. napisao da je Unamuno bio „van svake sumnje najbolji tumač španske rase“.

Većina kritičara sugeriše da je Unamunova žanrovski izmešana, metafizička metafikcija bila ispred svog vremena. Alen Leki hvali „Maglu“, „Abela Sančeza“ i „Svetog Manuela Dobrog, mučenika“ „zbog (njihove) improvizatorske tehnike“, tvrdeći da Unamunovo „shvatanje romana kao sredstva za ozbiljnu dramu, kao komične metafizike, ima velike bliskosti sa najboljim delima Horhea Luisa Borhesa i Džona Barta“. Martin Nozik naziva „Velaskezovog Hrista“ „velikim delom neiscrpne vitalnosti i rezonance, (...) sačinjenim od preplićućih talasa vitmanovskih ritmova“, a Hauard Jang ceni „Hristov“ „miltonovski ton“, kao i „pokornu tugu u njegovim kasnijim sonetima“. Za R. E. Bačelora, Unamuno je moderni paradoks koji kombinuje „Ničeovu imperijalnu, ratobornu vitalnost sa Pirandelovom intelektualnom paralizom, i Ibzenov poletni ponos sa Kafkinom frustracijom“. Tokom 20. veka kritičari su shvatili da, prema rečima Enrikea Fernandeza, „Unamumo zaslužuje da bude kategorija za sebe“.

Zanimljivosti

Unamunova „mudra ptica“ (šp. pájaro sabio).

• Za Unamuna se govorilo da izgleda kao „protestantski sveštenik“ budući da nije nosio kravatu i da je obično bio obučen u odelo zakopčano do grla ili u sako sa isturenom kragnom. Ponekad je nosio običan crni šešir i po tome se razlikovao od ostalih članova generacije 1898. koji su nosili šešire u boji i sa trakom, kao i baskijske beretke.
• Unamuno je od detinjstva bio veliki ljubitelj origamija ili – kako ga je on nazivao – „kokotologije“ (šp. cocotología), i prilično se izveštio u pravljenju ovih figura od papira. Često se mogao videti kako u nekom kafeu u Salamanki pažljivo presavija salvetu i pravi figuru ptičice ili neke druge životinjice. U tome je video i korist za svoje zdravlje – smatrao je da sprečava pojavu paralize.
• U argentinskom listu „Nacija“, 25. maja 1918. godine, objavljen je Unamunov članak „Za srpski narod“ (šp. Por el pueblo serbio). U njemu se osvrnuo na „moralni problem – jer to jeste – Južnih Slovena, Jugoslovena, ili da budem još jasniji, Srba“, a njegovo rešenje je video u tome da „je pravedno pustiti jedan narod da razvije sopstveni identitet i da ne bude nakovanj o koji udaraju drugi narodi, ni teritorija oko koje se trvu.“ Takođe je izrazio divljenje prema srpskoj epskoj poeziji koju je uporedio sa španskim romanserom, istakavši da je „taj divljenja vredan narod seljaka, koji verovatno kao nijedan drugi oseća demokratiju, predododređen da u svetsku kulturu unese elemente slovenske duše koje drugi slovenski narodi nisu ponudili.“

Literatura

• Azurmendi, Joxe (2012). Bakea gudan. Unamuno, historia eta karlismoa. Tafalla: Txalaparta. ISBN 978-84-15313-19-9. 
• Alonso, Monique (1985). Antonio Machado: poeta en el exilio. Anthropos Editorial del Hombre. str. 98. ISBN 978-84-85887-66-8. 
• Miguel de Unamuno : expediente administrativo de don Miguel de Unamuno y cuatro apéndices: 1864-1936. Madrid: Colección Expedientes Administrativos de Grandes Españoles, 3. Ministerio de Educación y Ciencia. 1982. str. 77. ISBN 978-84-369-0926-5. OCLC 11677935. 
• Rabaté y Rabaté, Jean Claude Colette (2009). Miguel de Unamuno: biografía. Madrid: Taurus. ISBN 9788430607617. OCLC 464747365. 
• Juaristi, Jon (2012). Miguel de Unamuno. Madrid: Taurus. ISBN 9788430600762. OCLC 827934782. 
• Salcedo, Emilio (1964). Vida de don Miguel. Salamanca: Anaya. OCLC 496106119. 
• Gómez Molleda, Dolores (1989). Actas del Congreso Internacional Cincuentenario de Unamuno. Salamanca: Universidad de Salamanca. ISBN 978-84-7481-561-0. 
• Gómez, Albino (2010). Echos, ficciones y miradas. Buenos Aires: Turmalina. ISBN 9788430607617. 
• Chaguaceda Toledano, Ana (2007). Miguel de Unamuno. Estudios sobre su obra IV. Salamanca: Universidad de Salamanca. ISBN 9788478002931. 
• Unamuno, Miguel (1991). Niebla. Editorial Universitaria. str. 233. ISBN 978-956-11-1780-8. 
• Unamuno, Migel (2000). Agonija hrišćanstva. Beograd: Klio. COBISS.SR 170093575. 
• Ardila, J. A. G. Etnografía y politología del 98: Unamuno, Ganivet y Maeztu. Madrid: Biblioteca Nueva, 2007.
• Blázquez, Jesús. Miguel de Unamuno y Bernardo G. de Candamo: amistad y epistolario (1899–1936). Madrid: Ediciones 98, 2007.
• González Egido, Luciano. Agonizar en Salamanca. Unamuno, julio-diciembre de 1936, Tusquets Editores, Barcelona, 2006.
• Marías, Julián. Miguel de Unamuno, Espasa Calpe, Madrid 1943, 220 págs. Recogido, posteriormente, en Obras, Editorial Revista de Occidente, Madrid, 1960. Vol. V.

Spoljašnje veze

• Muzej kuća Unamuno. Univerzitet u Salamanki (jezik: španski)
• Dela Migela de Unamuna. Virtuelna biblioteka Servantes (jezik: španski)
• Armand F. Bejker: Migel de Unamuno (1864—1936) (jezik: engleski)
• Pesme Migela de Unamuna Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. oktobar 2014) (jezik: španski) (jezik: srpski)
• Prepiska između Migela de Unamuna i Anhela Ganiveta (1898) (jezik: španski)
• Prepiska između Migela de Unamuna i Bernarda G. de Kandama (1899–1936) (jezik: španski)
• Dosije o Unamuno (jezik: baskijski)