Milan Mijalković

milan mijalković
Milan Mijalković
Lični podaci
Datum rođenja	(1897-08-22)22. avgust 1897.
Mesto rođenja	Vinorača, kod Jagodine, Kraljevina Srbija
Datum smrti	18. avgust 1941.(1941-08-18) (43 god.)
Mesto smrti	Drežnik, kod Užica, Srbija
Profesija	profesor matematike
Delovanje
Član KPJ od	1919.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
Heroj
Narodni heroj od	5. jula 1951.

Milan Mijalković Čiča (Vinorača, kod Jagodine, 22. avgust 1897 — Drežnik, kod Užica, 18. avgust 1941) bio je komunistički revolucionar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.

Završio je Filozofski fakultet u Beogradu i jedno vreme radio kao profesor matematike u gimnazijama u Vršcu i Kumanovu. Član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) postao je 1919, a član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) 1920. godine.

Politički je delovao najpre u Vršcu, a potom u Kumanovu, gde je jedno vreme obavljao dužnost sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Makedoniju. Delovao je i u Kragujevcu, među radnicima Vojno-tehničkog zavoda, gde je 1928. formirao organizaciju KPJ i obnovio rad Kulturno-umetničkog društva „Abrašević”. Zbog revolucionarnog rada uhapšen je 1929. i osuđen na sedam godina zatvora. Tokom odsluženja kazne u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, zbog učešća u borbi za bolje uslove života političkih zatvorenika, osuđen je na još dve godine zatvora.

Od 1939. nalazio se na dužnosti sekretara Okružnog komiteta KPJ za Jagodinu, a od 1940. bio je član Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Nakon okupacije Jugoslavije, 1941. imenovan je za instruktora PK KPJ za Srbiju i upućen na teren Čačka i Užica. S Brankom Krsmanovićem, pomogao je tamošnjim partijskim organizacijama u formiranju prvih partizanskih odreda.

Poginuo je 18. avgusta 1941. u sukobu s Nemcima, na Drežničkoj gradini, kod Užica, pri pokušaju povezivanja sa Prvom užičkom partizanskom četom. Za narodnog heroja proglašen je 5. jula 1951. godine.

Biografija

Rođen je 22. avgusta 1897. godine u selu Vinorači, kod Jagodine. Njegovi roditelji — otac Antonije i majka Živka, rođena Dimitrijević iz Šuljkovca, bili su siromašni seljaci. Godine 1902. kad je imao pet godina, umrla mu je majka, pa su on i tek rođena sestra Kadivka ostali siročići. Njegov otac se potom ponovo oženio, udovicom Persom, koja je imala dvoje dece i sa njom dobio još dvoje — sina Dragoljuba i ćerku Nikosavu. Siromašna seljačka porodica, sa šestoro dece, živela je veoma teško.

Milan je 1904. pošao u osnovnu školu. Budući da u njegovom selu nije bilo škole, morao je svakodnevno da pešači do obližnjeg sela Deonice. Iako je živeo u lošim uslovima i pomagao roditeljima u teškim seoskim poslovima, školu je završio sa odličnim uspehom. Godine 1909. upisao se u Nižu gimnaziju u Jagodini, ali je nakon završetka prvog razreda njegovo daljnje školovanje dovedeno u pitanje zbog materijalnih teškoća. Kako bi nastavio školovanje i izdržavao se u Jagodini, morao je da radi razne fizičke poslove, ali su mu vrednoća i ozbiljnost stvorili ugled među drugovima i profesorima u školi.

Početak Prvog svetskog rata prekinuo je njegovo školovanje. Tokom opšte mobilizacije, jula 1914. njegov otac Antonije Mijalković, učesnik Balkanskih ratova, bio je mobilisan u Šesti pešadijski puk i poginuo je u bici na Drini. Milan je tad, s maćehom Persom, preuzeo brigu o domaćinstvu, a za vreme rata se dobrovoljno prijavio da kao bolničar pomaže ranjenim i bolesnim vojnicima u jagodinskoj Okružnoj bolnici.

Posle okupacije Srbije, 1916. kako bi izbegao interniranje u Nemačku, napustio je Jagodinu i otišao u Kraljevo, gde se zaposlio u jednoj apoteci. Već naredne, 1917. vratio se u rodno selo, gde je samoinicijativno uz pomoć učiteljice Lenke Lazarević, okupio oko 120 dece iz Vinorače i okolnih sela, sa kojima je uspešno izvodio nastavu do kraja školske godine. Nakon završetka rata, 1918. otišao je u Beograd, gde je u Drugoj muškoj gimnaziji nastavio prekinuto školovanje. Maturirao je sa skraćenim ispitnim rokom i u jesen 1919. upisao se na Filozofski fakultet kako bi studirao matematiku i fiziku. Među beogradskom srednjoškolskom i studentskom omladinom, dobio je prva saznanja o revolucionarnom radničkom pokretu i pridružio mu se.

Partijski rad 1919—1929.

Često je dolazio u Radnički dom na Slaviji, gde je upoznao mnoge drugove. Dosta vremena odvajao je za učenje i opšte obrazovanje, a posebno za izučavanje marksističke literature. Pohađao je partijski kurs koji je organizovao Izvršni odbor Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista), čiji je član postao odmah po njenom osnivanju 1919. godine. Nakon toga, držao je predavanja i organizovao marksističke kružoke i diskusije o političkoj situaciji u zemlji i svetu. Na njegovu inicijativu je 1919. osnovana Studentska zadruga „Pobratimstvo” za pružanje materijalne pomoći siromašnim studentima, čiji je bio predsednik. Takođe, bio je i jedan od osnivača Marksističkog studentskog kluba (Klub studenata komunista) na Filozofskom fakultetu, sa oko 56 članova. Tada je upoznao revolucionara, publicistu i slikara Mošu Pijade, sa kojim je postao blizak prijatelj.

Bio je aktivan učesnik mnogih demonstracija i štrajkova — 23. juna 1919. učestvovao je na studentskim demonstracijama, koje su organizovane na inicijativu Socijalističke radničke partije, povodom hapšenja šestorice studenata; 21. jula 1919. učestvovao je u dvodnevnom štrajku jugoslovenske radničke klase, koja je želela da spreči neposredno učestvovanje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u gušenju Mađarske revolucije; učestvovao je i u organizovanju generalnog štrajka železničara, 5. februara 1920. godine.

Spomenik u rodnoj Vinorači

U proleće 1920. uključio se u rad Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a sredinom godine je postao član Mesnog komiteta SKOJ-a za Beograd. Nakon donošenja „Obznane”, decembra 1920. i početka otvorenog progona komunista, Ministarstvo unutrašnjih dela je objavilo spisak studenata–komunista na Beogradskom univerzitetu, na kome se nalazilo i njegovo ime, zbog čega je izgubio stipendiju. Tada je zapisan i u policijskoj kartoteci, zbog čega je svoj partijski rad morao da obavlja ilegalno.

Sa studentkinjom književnosti Ljubicom Živković, koja je s njim prošla kroz većinu akcija revolucionarne studentske omladine, oženio se u proleće 1921. godine. Letnji raspust 1921. proveo je sa suprugom u rodnoj Vinorači, gde se uključio u rad Mesne organizacije KPJ za Jagodinu. Odlukom Ministarstva prosvete, septembra 1921, još kao nediplomirani profesor postavljen je za suplenta i vaspitača Učiteljske škole u Vršcu. Dolaskom u Vršac, nastavio je svoju revolucionarnu aktivnost i stekao simpatije i poverenje svojih đaka, budućih učitelja. Njegovom zaslugom u gradu su ubrzo formirana tri aktivna SKOJ-a — u Učiteljskoj školi, gimnaziji i među radničkom omladinom.

Bio je član poluilegalnog društva „Pelagić”, koje su osnovali povratnici iz Oktobarske revolucije. Kako bi legalizovao rad društva, reorganizovao ga je u KUD „Abrašević”, koje je okupljalo veliki broj radnika. Stvorio je nekoliko partijskih ćelija, kao i Mesni komitet KPJ za Vršac, čiji je bio član. Preko supruge Ljubice, koja je studirala u Beogradu, održavao je vezu sa beogradskom partijskom organizacijom.

U Učiteljskoj školi je 1922, uz podršku direktora škole dr Živana Ivanovića, formirao đačku družinu „Uzajamnost”, čiji je cilj bio rešavanje problema siromašnih đaka. Nakon diplomiranja matematike, u jesen 1923. počeo je da radi kao honorarni profesor u Vršačkoj gimnaziji. Zbog teških uslova života prosvetih radnika, u proleće 1924. uspešno je organizovao štrajk prosvetnih radnika u Vršcu. Policija je tada počela da ga prati, kako bi se pronašao razlog za njegovo hapšenje. Budući da mu je stalni policijski nadzor onemogućio daljnji rad u Partiji, nakon završetka školske godine dobio je premeštaj u Kumanovo, na lični zahtev. Pre odlaska u Kumanovo, letnji raspust je proveo u Beogradu i rodnom selu. Tada se povezao sa ilegalnim članovima i simpatizerima KPJ u Jagodini, a imao je i susrete sa Zlatkom Šnajderom, sekretarom Centralnog komiteta SKOJ-a.

Novu školsku godinu, u jesen 1924, započeo je sa suprugom u gimnaziji u Kumanovu. Imao je težak zadatak da u nepoznatoj sredini ilegalno organizuje partijski rad, ali je već u novembru, nepuna dva meseca po dolasku, formirao nekoliko skojevskih grupa. Ovo je ubrzalo osnivanje partijskih ćelija i Mesnog komiteta SKOJ-a, koji je tokom 1925. bio među najaktivnijima u Makedoniji. Pošto se Mesna organizacija brzo omasovila velikim brojem simpatizera, postao je sekretar Mesnog komiteta KPJ za Kumanovo. Krajem iste godine u Skoplju je održana Pokrajinska konferencija SKOJ-a za Makedoniju, na kojoj je prisustvovao Zlatko Šnajder, a među delegatima iz Kumanova bila je i Ljubica Mijalković.

Početkom 1926. u Kumanovu je formiran KUD „Kosta Abrašević”, u kome je njegova supruga Ljubica, vodila razne sekcije i okupljala mlade. Supružnici Mijalković pisali su tekstove kratkih drama, koje su izvodili glumci iz Kulturno umetničkog društva. Zapažene su bile jednočinke na makedonskom jeziku – Žrtva kapitala, kao i drame Rudari i Otvoreno pismo. Posebne simpatije, stekao je što je novcem dobijenim od predstava, solidarno pomagao porodicama unesrećenih radnika. Kao sekretar Mesnog komiteta KPJ u Kumanovu, aktivno je radio u Pokrajinskom komitetu KPJ za Makedoniju. Obilazio je Skoplje, Prilep, Bitolj, Ohrid i druga mesta da bi aktivirao partijski rad. U martu 1927. prihvatio je dužnost sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ Makedonije, čime je sedište Pokrajinskog komiteta premešteno u Kumanovo. Održavao je partijsku vezu sa Žarkom Zrenjaninom u Vršcu, preko Vjekoslava Smoljana, koji je ilegalno prenosio partijski materijal u Kumanovo, odatle je rasturan širom Makedonije.

U martu 1928. na predlog KPJ prešao je u Kragujevac, koji je tada bio jedan od najjačih radničkih centara Srbije. Radio je u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji i ilegalno se bavio partijskim radom. Održavao je partijsku vezu sa Beogradom, pod izgovorom da posećuje taštu. Česta putovanja koristio je za prenošenje brošura i letaka, koje je rasturao po gradu i selima. Njegovi najbliži saradnici u Kragujevcu bili su: advokat Mihajlo Iveša, knjižar Radomir Bata Bugarski, student medicine Stevan Lilčić, Dragi Nedeljković, krojački radnik i dr. Veoma brzo je uspeo da organizuje pasivizirane radnike Kragujevca i osnovao je prvu partijsku ćeliju u Vojno-tehničkom zavodu. Obnovio je i ojačao rad radničko-kulturnog umetničkog društva „Abrašević”, koji se odvijao preko priredbi, igranki i Radničkog kluba sa sportskim društvima. Posle uvođenja šestojanuarske diktature, 1929. kada su počela masovna hapšenja i ubistva članova KPJ i SKOJ-a, policija u Kragujevcu ga je nekoliko puta pretresala, ali nisu uspeli pronaći bilo šta što bi ga kompromitovalo.

Boravak u zatvoru 1929—1938.

Nakon uvođenja Šestojanuarske diktature i donošenja Zakona o zaštiti države, otpočela su masovna hapšenja komunista i njihovih simpatizera. Krajem jula 1929. policija je uspela da izvrši provalu u partijsku i skojevsku organizaciju u Kumanovu. Tada je uhapšen veći broj skojevaca i komunista, a neko od uhapšenih je Milana predstavio kao organizatora. Ubrzo potom, sredinom avgusta 1929. bio je uhapšen u Kragujevcu i sproveden u Kumanovo, gde je terećen kao organizator i sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Makedoniju. Iz kumanovskog istražnog zatvora, u kome je proveo mesec dana, sproveden je sa ostalim zatvorenicima u zatvor na Adi Ciganliji u Beogradu. Posle petomesečne istrage izveden je pred Državni sud za zaštitu države u Beogradu i 1. februara 1930, s „kumanovskom grupom”, osuđen na sedam godina zatvora. Zbog demonstrativnog uzvika „dole krvavi režim” prilikom čitanja presude, bio je kažnjen sa još tri i po meseca robije.

Grupa robijaša u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, 1930-ih godina

Izdržavanje kazne započeo je u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, gde je odmah po dolasku, otpočeo borbu protiv odnosa zatvorske uprave prema političkim zatvorenicima. Sa većom grupom zatvorenika-komunista, među kojima su bili — Ivan Milutinović, Radivoj Davidović Kepa, Salomon Levi, Jovan Trajković, Otokar Keršovani, Trajko Stamenković i Momčilo Đorđević, u proleće 1931. prebačen je u zatvor Lepoglava. Tu se susreo sa svojim starim poznanikom Mošom Pijade, sa kojim je zbog strogog režima, a posebno zbog odvođenja bolesnog robijaša-komuniste Antuna Festinija u podrumsku tamnicu organizovao dvodnevni štrajk glađu, 8. aprila 1931. godine. Iz solidarnosti, ovom štrajku se pridružilo i ostalih oko 1.200 zatvorenika. Štrajk je u potpunosti uspeo — bolesni zatvorenik je bio izveden iz tamnice i upućen na lečenje, zabranjeno je batinanje, a dozvoljeno je unošenje knjiga i časopisa.

Za vreme tamnovanja u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi, upoznao se i sarađivao sa istaknutim komunističkim revolucionarima, među kojima su — Milovan Đilas, Ivan Milutinović, Ognjen Prica, Pavle Gregorić, Jovan Veselinov, Marko Orešković i dr. U Lepoglavi je upoznao i Josipa Broza Tita, koji je u to vreme bio sekretar kaznioničkog komiteta KPJ. Ovaj komitet rukovodio je radom zatvorenika-komunista i njihovim aktivnostima — čitanjem, prevođenjem i tumačenjem marksističke literature, ali je organizovao i štrajkove i demonstracije u cilju poboljšanja uslova života političkih zatvorenika. Uprava zatvora je uspela da otkrije plan o organizovanju štrajka, koji su zajedno planirali politički zatvorenici stare i nove zgrade zatvora u Lepoglavi, nakon čega su zatvorenici stupili u višednevni štrajk glađu. Uprava je tada osuđenike, među kojima je bio i Milan, zatvorila u podrumske samice, gde su boravili od jula do novembra 1932. godine. Krajem iste godine, našao se u grupi zatvorenika, koja je ponovo transportovana u zatvor u Sremsku Mitrovicu.

U oktobru 1933. učestvovao je u velikom štrajku 117 političkih zatvorenika, čiji je glavni cilj bio poboljšanje uslova života političkih zatvorenika. Posle 14 dana, štrajk je uspešno završen, jer su politički zatvorenici prebačeni u zasebnu zgradu, u kojoj su imali bolje uslove. KPJ je uspela da upozna javnost sa ovim štrajkom i da pridobije njenu podršku, što je delom i uspela, a u znak solidarnosti sa štrajkačima — beogradski studenti su organizovali protestni zbor. U martu 1934. izbile su nove demonstracije političkih zatvorenika u Sremskoj Mitrovici. Povod za njih bio je loš odnos upravnika prema zatvorenicima-komunistima. Demonstracije su potom prerasle u jednomesečni štrajk. Uprava zatvora je 26 štrajkača izvela pred Okružni sud u Sremskoj Mitrovici, koji ih je 15. juna 1934. osudio na dodatnu robiju. Tada su Milan Mijalković i organizatori štrajka, među kojima su bili Moša Pijade, Đuro Pucar, Ivan Milutinović, Milorad Petrović, Mustafa Pašić i dr., zajedno osuđeni na dve dodatne godine zatvora. Nekoliko dana nakon ovoga, sa većom grupom zatvorenika, bio je ponovo prebačen u Lepoglavu, gde je ostao do avgusta 1935, kada je vraćen u Sremsku Mitrovicu, gde je ostao do kraja kazne, avgusta 1938. godine.

Revolucionarni rad 1938—1941.

Posle izdržane devetogodišnje robije, došao je u Beograd, gde je nastavio sa revolucionarnim radom, ali je ubrzo ponovo uhapšen i proteran u rodno selo Vinoraču. Bilo mu je zabranjeno slobodno kretanje i javno istupanje i imao je obavezu da se svakog dana javlja Sreskom načelstvu u Jagodini. Pored strogih zabrana i nemogućnosti slobodnog kretanja, svakodnevno je biciklom obilazio obližnja mesta pod izgovorom da đacima daje časove matematike. Njegovim dolaskom Mesna organizacija KPJ u Jagodini, naglo je ojačala, a u toku leta je uspeo da organizuje članove KPJ i SKOJ na teritoriji Pomoravlja. U Jagodini je delovalo Udruženje mladih umnih radnika, koje je imalo svoju marksističku biblioteku. Organizovane su čitalačke grupe od radnika i srednjoškolske omladine, koje su se okupljale po rejonima i preko propagandnog materijala, proglasa, letaka i brošura upoznavale sa marksističkim učenjem.

Tokom 1939. i 1940. organizovao je i aktivirao rad Komunističke partije Jugoslavije u svim većim gradovima Pomoravlja — Jagodini, Ćupriji, Paraćinu, Smederevskoj Palanci, Svilajncu i dr. Radio je u lepeničkom, velikooraškom i temničkom srezu. Bio je član Oblasnog komiteta KPJ i obnovio rad u sindikalnoj organizaciji. Početkom februara 1940, na Crnom vrhu, u zabranu sela Miševića, održana je proširena Oblasna partijska konferencija koju je organizovao, otvorio i vodio Milan. Konferenciji je prisustvovalo oko 30 delegata iz Jagodine, Ćuprije, Kragujevca, Kraljeva, Čačka, Užica i drugih mesta Pomoravlja, Šumadije i zapadne Srbije. Prisustvovali su delegati — Petar Stambolić, Dušan Petrović Šane, Mijalko Todorović, Stanislav Sremčević i drugi, a ispred Pokrajinskog komiteta KPJ Spasenija Cana Babović i Milan Blagojević Španac. Na Konferenciji je razmatrana međunarodna situacija, iznet je značaj jačanja Partije, SKOJ-a i Sindikata i pripreme za odbranu zemlje od fašizma. Predloženi su i kandidati KPJ za Pokrajinsku konferenciju KPJ za Srbiju.

Tokom 1940. Oblasni komitet KPJ za Jagodinu reorganizovan je u Okružni komitet KPJ za Moravski okrug, koji je pored Jagodine obuhvatao Ćupriju i Paraćin. Milan je bio sekretar ovog komiteta, a pored njega članovi su bili Boško Đuričić, Radislav Nikčević i Jovan Milosavljević. Bio je delegat na Petoj pokrajinskoj konferenciji KPJ za Srbiju, održanoj u maju 1940. u Beogradu i na njoj izabran za člana Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Krajem 1940. organizovao je u Jagodini Okružnu partijsku konferenciju, na kojoj je bilo oko 20 partijskih delegata iz Pomoravlja, koje je informisao o održavanju Pete zemaljske konferencije KPJ i izneo im zaključke donete na njoj.

Ustanak i pogibija 1941.

Nakon vesti o potpisivanju protokola o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu, 26. marta 1941. Milan je u Jagodini dva puta govorio pred oko 250 demonstranata. Potom je istog dana obišao i organizovao demonstracije u Ćupriji i Smederevskoj Palanci. Tada je demonstrantima rasturan Proglas PK KPJ za Srbiju i letak Okružnog komiteta KPJ za Pomoravlje, koji je Mijalković napisao i štampao u Ćupriji sa potpisom Verni borci za narodna prava.

Spomenik Poziv na ustanak u Beogradu, ispred bivšeg muzeja „4. juli”

Prisustvovao je savetovanju Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, održanom 29. marta 1941. u Beogradu, kome je prisustvovao i Josip Broz Tito, generalni sekretar KPJ. Tada je podneo izveštaj o martovskim događajima u Pomoravlju, koji su pozitivno ocenjeni. Ovom prilikom odlučeno je da za instruktora Pokrajinskog komiteta KPJ za zapadnu Srbiju (Čačak i Užice) bude imenovan Milan Mijalković, a na njegovo mesto je u Pomoravlje upućen Petar Stambolić. Ova zamena je bila potrebna, jer su obojica kao dugogodišnji partijski radnici bili poznati policiji.

Početak Aprilskog rata, 1941. zatekao ga je u rodnom selu. Prvih dana okupacije, okupio je seosku omladinu u akciju za prikupljanje hrane i odeće za ranjenike i zarobljenike. U zgradi Jagodinske gimnazije, pomogao je nekolicini zarobljenih vojnika Jugoslovenske vojske, koji su čekali transport za Nemačku. Doturao im je hranu i civilnu odeću, u kojoj su mnogi uspevali da pobegnu. Nekoliko puta je odlazio u Beograd, gde se sastajao sa članovima Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i dogovarao se o daljem radu i pripremama za oružanu borbu protiv okupatora. Krajem aprila 1941, sa Mitrom Mitrović, na geštetneru je umnožio Prvomajski proglas KPJ, koji je potom rasturan u čitavoj zemlji.

Tokom maja i juna 1941. održao je više partijskih sastanaka u Pomoravlju. Posle sednice Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, 23. juna 1941. po direktivi je upućen u užički i čačanski kraj, za instruktora i organizatora ustanka. Na sastanku Okružnog komiteta KPJ za Čačak, održanom 5. jula 1941. u Atenici doneta je odluka o osnivanju Čačanskog partizanskog odreda, a sledećeg dana uz prisustvo Branka Krsmanovića i Milana Mijalkovića imenovan je Štab Čačanskog partizanskog odreda „Dr Dragiša Mišović” — za komandanta je određen Momčilo Radosavljević, a za političkog komesara Ratko Mitrović.

Nakon sastanka sa partijskom organizacijom Čačka, Milan Mijalković i Branko Krsmanović, koji je bio član Glavnog štaba NOP odreda Srbije, otišli su u Užice, gde su 7. jula 1941. sa članovima Okružnog komiteta KPJ za Užice doneli odluku o osnivanju Užičkog partizanskog odreda „Dimitrije Tucović”. U Štab Užičkog odreda određeni su — za komandanta Petar Stambolić, za političkog komesara Milinko Kušić, za zamenika komandanta Jevrem Popović, a za zamenika političkog komesara Želimir Đurić. Posle Užica, Mijalković je održao sastanke sa okružnim komitetima KPJ za Ivanjicu, Arilje i Požegu i saopštio im odluku o formiranju Užičkog odreda. U drugoj polovini jula, održao je sastanak pri Štabu Čačanskog partizanskog odreda sa članovima Okružnog komiteta KPJ i članovima Štaba Kragujevačkog partizanskog odreda.

Čete Užičkog partizanskog odreda formirane su iz ranije sastavljenih borbenih grupa, a Prva užička četa „Radoje Marić” osnovana je 28. jula 1941. na brdu Tatinac iznad Užica u prisustvu Milana Mijalkovića. Četa je na dan osnivanja brojala oko 22 borca, a njen Štab su sačinjavali — komandir Vitomir Pantović, politički komesar Vladan Rosić i zamenik političkog komesara Aleksa Dejović. Par dana potom u četu je stupio Slobodan Sekulić, poručnik Jugoslovenske vojske, koji je imenovan za komandira, a dotadašnji komandir Pantović je postao njegov zamenik. Početkom avgusta 1941. Prva užička četa izvršila je više diverzija u okolini Užica i potom se povukla na logorovanje jugoistočno od Užica, na brdu Gradina kod sela Drežnik. Tada je narasla na oko 40 boraca.

Akcije jedinica Užičkog odreda sve više su zabrinjavale nemačkog oblasnog komandanta u Užicu i komandanta Prvog bataljona 724. puka nemačke 704. posadne divizije, kojima su skoro svakodnevno stizali izveštaji o partizanskim akcijama. Kako bi ovome stali na put odlučili su da se najpre obračunaju sa Prvom užičkom četom, koja je akcije izvodila u neposrednoj blizini Užica. Pomoć u planiranju akcije dao im je jedan seljak iz Krvavaca koji ih je 16. avgusta obavestio gde se tačno nalazi mesto gde logoruje partizanska četa i koliko ima partizana. Odmah potom organizovan je plan napada na partizane, a pored nemačkih vojnika iz Prvog bataljona 724. puka angažovani su lokalni žandarmi, kao i oko 200 žandarma Albanaca iz Kosovske Mitrovice, koja se tada nalazila u nadležnosti nemačke oblasne komande (feldkomandantura) 816 u Užicu.

Orden narodnog heroja i knjiga Narodni heroji Jugoslavije

Tokom noći 17/18. avgusta oko 500 okupatorsko-kvislinških vojnika, podeljenih u pet poternih grupa opkolilo je brdo Gradinu i steglo obruč oko partizanskog logorišta. Ranog maglovitog jutra 18. avgusta 1941, u susret partizanima krenuo je Milan Mijalković, s vodičem — mladom učiteljicom Olgom Đurović, koja je po zadatku Želimira Đurića, sekretara Okružnog komiteta KPJ za Užice krenula u pratnji Mijalkovića. Primetivši veliki broj neprijateljskih vojnika požurili su ka logorištu kako bi obavestili četu, ali su ih Nemci primetili. Na poziv da se predaju, Olga je bacila bombu na nemačke vojnike koji su se kretali uz Gradinu. Odmah potom pokošeni su mitraljeskim rafalima, ali je eksplozija bombe i pucnjava mitraljeza alarmirala partizane i pokvarila neprijateljsko iznenađenje. Opkoljena partizanska četa prihvatila je borbu i uspela da se izvuče iz neprijateljskog obruča, a tokom borbe je imala gubitke od četvoro mrtvih i troje ranjenih boraca. Među poginulima su bili — Isidor Baruh (1910—1941), Ljubiša Vesnić (1920—1941), Rade Stefanović Pajac (1920—1941), Milorad Mile Perišić (1925—1941) i Radoslav Bogićević (1923—1941; kasnije umro od zadobijenih rana).

Narodni heroj

U „Biltenu Glavnog štaba” broj 4, od 3. septembra 1941. pod naslovom Pali za narod smrću heroja o pogibiji Milana Mijalkovića piše:

„ 18. avgusta poginuo je kod Užica junačkom smrću drug Mijalković. Videći veliku opasnost koja je pretila jednom odredu partizana, jer je neprijatelj sa velikim snagama počeo opkoljavati taj odred, drug Mijalković je, zajedno sa jednom drugaricom, pohitao da obavesti partizane o postojećoj opasnosti, ali je bio primećen od neprijatelja i pogođen od topovske granate; tako je ubijen zajedno sa drugaricom. Smrću M. Mijalkovića Komunistička partija Jugoslavije trpi težak gubitak, a srpski narod gubi svog vernog borca. Neka je slava drugu Mijalkoviću i poginuloj drugarici! ”

Nakon partizanskog oslobođenja Užica i formiranja slobodne teritorije poznate kao „Užička republika”, 2. oktobra 1941. organizovana je svečana sahrana poginulih boraca Užičkog partizanskog odreda na groblju Dovarje, među kojima su bili — Milan Mijalković, Vitomir Pantović, Olga Đurović, Miloš Aleksić, Isidor Baruh, Toma Biljanović, Rade Stefanović, Sava Pantović i Ljubiša Vesnić. Godine 1958. na mestu njihove sahrane izgrađeno je Partizansko spomen-groblje na koje su preneti posmrtni ostaci 230 boraca, među kojima i narodnih heroja — Želimira Đurića, Bogdana Kapelana, Alekse Dejovića i Nade Matić.

Ukazom Predsedništva AVNOJ-a posthumno je 6. jula 1945. odlikovan Ordenom zasluga za narod prvog reda. Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine FNR Jugoslavije 5. jula 1951. proglašen je za narodnog heroja. Istim Ukazom proglašeno je još 66 narodnih heroja, među kojima su bili — Milenko Brković Crni, Nada Dimić, Svetozar Dragović Toza, Milić Radovanović, Stanislav Sremčević, Mija Stanimirović i dr.

Osnovna škola u Jagodini nosi ime Milana Mijalkovića, a u dvorištu je 1968. postavljena njegova spomen-bista, rad vajara Vojislava Dželetovića. Pored ove, u Jagodini se nalazi još jedna njegova spomen-bista — ispred zgrade bivšeg Komiteta, podignuta 1961, rad vajara Aleksandra Zarina. Na kući u kojoj je živeo u rodnom selu Vinorači postavljena je 1955. spomen-ploča, a u centru sela mu je podignut spomenik.

Njegovo ime nose tri ulice na teritoriji Republike Srbije — u Jagodini, Beogradu i Smederevskoj Palanci.

Literatura

• Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, tom II, knjiga I — Bilten Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije 1941—1945. Beograd: Vojno-istorijski institut Jugoslovenske armije. 1949.  COBISS.SR 58734343
• Likovi revolucije tom I. Beograd: Prosveta. 1962.  COBISS.SR 90274823
• Žene Srbije u Narodnooslobodilačkoj borbi (PDF). Beograd: Nolit/Republička konferencija SSRNS. 1975.  COBISS.SR 162155015
• Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945. tom I. Beograd—Ljubljana: Narodna knjiga—Partizanska knjiga. 1980.  COBISS.SR 49291527
• Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945. tom II. Beograd—Ljubljana: Narodna knjiga—Partizanska knjiga. 1980.  COBISS.SR 49300743
• Popović, Razumenka Zuma (1981). Spomenici Narodnooslobodilačke borbe i revolucije SR Srbije 1941—1945. Beograd: Narodna armija.  COBISS.SR 49469447
• Ljubičić, Nikola (1981). Užički odred Dimitrije Tucović. Beograd: Narodna knjiga.  COBISS.SR 41362183
• Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: Narodna knjiga. 1982.  COBISS.SR 48700167
• Zdravković, Ljubica (1988). Narodni heroji Svetozareva. Svetozarevo: Zavičajni muzej Svetozarevo.  COBISS.SR 44410887