Milka Grgurova-Aleksić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Milka Grgurova-Aleksić
Milka Grgurova-Aleksić (1871)
Datum rođenja(1840-02-14)14. februar 1840.
Mesto rođenjaSombor, Austrijsko carstvo
Datum smrti25. mart 1924.(1924-03-25) (84 god.)
Mesto smrtiBeograd, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca

Milica ili Milka Grgurova-Aleksić (Sombor, 14. februar 1840 — Beograd, 25. mart 1924) bila je srpska glumica, književnica i prevodilac.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođena je u imućnoj trgovačkoj porodici, od majke Sofije i oca Save Grgurova. U porodici je bilo još troje dece.[1] Osnovnu školu je završila u Somboru (1845—1848).[2] Nakon toga je izbila revolucija i škole nisu radile naredne tri godine. Zatim je učila tri razreda Ženskog zavoda za vaspitanje, takođe u Somboru[3] (1852—1855). U Zavodu su ženska deca imala prilike da privatno polažu ispite, što im je omogućavalo da se upišu u učiteljsku školu.[4]

Pošto je otac naglo bankrotirao, 1856. odlučio je da proda kuću i celokupnu trgovinu u Somboru dobrostojećem trgovcu Matiću iz Sremskih Karlovaca, kao i da za njega uda Milku, protiv njene volje.[1] Pošto nije mogla da podnese teror u muževljevoj kući u Sremskim Karlovcima, nakon dve godine braka (1858) je odlučila da napusti muža i da se sa tek rođenom ćerkom Evicom vrati kod roditelja, koji su tada živeli na salašu u Laliću, nedaleko od Sombora.[3][4] Roditelji su je prihvatili s pokajanjem, brinuli se o devojčici i više je nisu nagovarali da se ponovo udaje i pored toga što je imala dosta udvarača.

Glumica[uredi | uredi izvor]

Spomen-bista u ulici Pece Petrovića u Somboru

Glumu je zavolela još kao devojčica. Godine 1862. je učestvovala u radu somborske diletantske družine i dobila prve pohvale za glumu. Prema nekim navodima jedno vreme je pohađala i Višu žensku školu u Beogradu, ali nije poznato na koji način i kada.[4]

Preko porodičnog prijatelja i trgovca Vasilija Kolarića, a u stanu svog teče Stanislava Branovačkog u Novom Sadu je 1864. upoznala Jovana Đorđevića, načelnika Društva Srpskog narodnog pozorišta i krajem maja postala član ovog pozorišta.[3] Roditelji su se prvobitno protivili njenoj odluci da postane glumica. Njen teča Stanislav Branovački je u to vreme bio veoma uticajan čovek, koji je pomogao u osnivanju Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Od njega je Milka tražila podršku oko pristanka roditelja.[4]

Nakon što je dobila prve uloge, koje je studiozno pripremala u roditeljskoj kući,[4] debitovala je jula 1864. ulogom Ljubice u predstavi Mejrima od Matije Bana, pri gostovanju Srpskog narodnog pozorišta u Vinkovcima[5] 19/31. jula te godine. Pozorište je imalo brojna gostovanja, neprekidno su putovali, često spavali u vrlo nepovoljnim uslovima.[6]

Od septembra 1867. do januara 1868. sa Srpskim narodnim pozorištem je gostovala u Beogradu. Pošto nije postojala posebna zgrada za pozorište, predstave su se održavale po raznim dvoranama. Neke predstave je gledao i knez Mihailo. Beogradska pozorišna kritika je vrlo brzo zapazila njen talenat. Jula meseca 1868. dobila je srpsko državljanstvo. Zajedno sa sestrom Marijom (Marom) i ćerkom Evicom tada se preselila u Beograd.[6] U Beogradu su živele od njene skromne plate i stalno u dugovima. Pomagala je porodicu, posebno brata koji se tada još školovao, izdržavala je ćerku, kao samohrana majka i sestru, koju je podučavala glumi,[6] i koja je i sama postala član Narodnog pozorišta.

Sa sestrom Marom jedno vreme je provela u Beču, u Burgteatru, radi usavršavanja glume i jezika.[1]

Oktobra 1868. je postala član Narodnog pozorišta u Beogradu, čiji je prvi upravnik bio Jovan Đorđević. Igrala je 30. oktobra 1869. u prvoj predstavi „Posmrtna slava kneza Mihaila”,[7] koju je za tu priliku napisao Đorđe Maletić. Predstava se održala u tada novosagrađenoj zgradi, prema projektu arhitekte Aleksandra Bugarskog.

Kao glumica je ostala zapamćena po svojim interpretacijama dramskih i tragičnih likova. „Mlada, lepa žena, plave kose i očiju, osvajala je ona svojom umetničkom igrom, a naročito zanosila svojim glasom, mekim, toplim i prijatnim.“[8] Zbog visokog stasa, otmenog držanja, gipkog hoda, uzorne dikcije i vanredne lepote prozvana je srpskom Sarom Bernar i važila je za najbolju srpsku tragistkinju 19. veka. Tokom svoje 40-ogodišnje glumačke karijere, odigrala je oko 400 uloga.[3]

Uprkos velikoj popularnosti i zaslugama koje je imala za razvoj beogradskog pozorišta i glume, kao žena, manjom platom od svojih kolega, muških članova ansambla u Narodnom pozorištu, večito je diskriminisana.

Penzionisala se po sopstvenom zahtevu, navodeći kao razlog bolest grla, 11. marta 1902. godine.

Posle penzionisanja pojavila se još pet puta u predstavama amaterskih pozorišta i na dobrotvornim priredbama.[3] Poslednji put na sceni se pojavila 1912. godine, u ulozi kraljice Jakvinte,[9] žene Konstantina Bodina, u drami Dragutina Ilića.

Književnica[uredi | uredi izvor]

Poštanska marka sa likom Milke Grgurove-Aleksić (2007)

Književni rad je započela prevodima dramskih dela sa nemačkog i francuskog, za potrebe Narodnog pozorišta u Beogradu[1] (1870).[7] Istovremeno je napisala i polemike o neobjektivnim pozorišnim kritikama.[10]

Godine 1875. osnovano je beogradsko Žensko društvo, čiji je vrlo aktivni član postala, verovatno od samog početka. Ovo društvo je 1889. godine osnovalo Literalni odbor koji se brinuo o prevodima i književnim radovima za časopis „Domaćica” (osnovan 1879). U to vreme književna dela ženskih autora često nisu bila prihvatana u drugim časopisima, koje su uređivali muškarci. Godine 1892. osnovana je Književnoumetnička zajednica, u kojoj je Grgurova bila jedna od njenih retkih članica i na čijim susretima je čitala svoje književne radove i dobijala pohvale književnika.[11]

U Beogradu se po drugi put udala 1883, za Konstantina Aleksića, bivšeg ruskog carskog i gardijskog oficira,[1] koji se nakon Srpsko-turskih ratova nastanio u Srbiji. S obzirom da je oficirima tada bilo zabranjeno da se žene glumicama, Aleksić je morao da uputi posebnu molbu srpskom dvoru, a dozvolu za venčanje im je dala kraljica Natalija.[7] Prema svedočanstvu Grgurove, njihov brak je bio veoma srećan.[10]

Konstantin ju je podržao kada je odlučila da se posveti književnom radu[1] i podsticao da ih objavljuje. Prvu sopstvenu pripovetku „Nada” je objavila u listu „Domaćica” (1894). Muž ju je ohrabrio da ne odustaje od pisanja, nakon što je Književni odbor Kolarčeve zadužbine negativno ocenio njen rukopis od 12 priča (1895).[1] Ovaj rukopis nije sačuvan. Nakon što joj je muž umro (1896), ona mu je posvetila zbirku svojih pripovedaka „Pripovetke Milke Aleksić-Grgurove“ (Državna štamparija Kraljevine Srbije, Beograd 1897, 125 strana). U narednih 20 godina nastavila je da piše i objavljuje priče, najviše priča joj je objavljeno u novosadskom „Ženskom svetu”.[11], a objavljivane su i u drugim listovima, „Brankovom kolu”, „Zori”, crnogorskoj „Luči”, „Domaćici”, sarajevskoj „Bosanskoj vili” i drugim.[1] Osim priča, polemičkih tekstova i prevoda, pisala je i putopise, nekrologe,[1] pisala je i o učešću u Srpsko-turskom ratu „Iz bolnice 1876” („Domaćica”, 1895), svom glumačkom početku „Moj prvi debi” („Zora”, 1898), crticama iz glumačkog života („Pozorišni list”, 1901), a 1913. u sarajevskoj „Srpkinji” je objavljena njena „Autobiografija”.[12]

Poslednje godine života[uredi | uredi izvor]

Milka Grgurova

U Prvom svetskom ratu izgorela joj je kuća u Jevremovoj ulici u Beogradu. Nakon rata, najviše zalaganjem Milana Grola, uprava Narodnog pozorišta joj je dodelila kućerak, u dvorištu pozorišta Manjež (danas Jugoslovensko dramsko pozorište), a dodeljena joj je i posluga. Pored njene sobe se nalazila učionica Glumačko-baletske škole, gde je često posmatrala decu.[12][13] Ostala je usamljena i zaboravljena.

Umrla je 25. marta 1924. Narednog dana je sahranjena uz počasti na Novom groblju u Beogradu, u grobnici svoga muža.[14]

Odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Za šestomesečno učešće u Srpsko-turskom ratu (1876—1877), kao bolničarka, odlikovana je Krstom milosrđa. Na 30-ogodišnjicu umetničkog rada odlikovana je Ordenom Svetog Save III reda (1894), za izuzetan rad na polju kulture odlikovana je Danilovim krstom IV reda, kao i Ordenom Belog orla V reda (1924).[3]

Uroš Predić je 1918. izradio njen portret u ulju.[1]

Ulice u Beogradu, Novom Sadu i Somboru nose njeno ime.[14]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i Loš 2015.
  2. ^ Tomić 2014, str. 177.
  3. ^ a b v g d đ Radonjić 2006, str. 792.
  4. ^ a b v g d Tomić 2014, str. 178.
  5. ^ Raško V. Jovanović, „Pozorište i drama“, „Vuk Karadžić“, Beograd. 1984. str. 110.
  6. ^ a b v Tomić 2014, str. 179.
  7. ^ a b v Tomić 2014, str. 180.
  8. ^ Kosta N. Hristić: „Zapisi starog Beograđanina“, Nolit. . Београд. 1989. pp. 289,. ISBN 978-86-19-01637-7. 
  9. ^ Kosta Dimitrijević: Milka Grgurova srpska Sara Bernar, u godišnjaku „Danica 2011“, pp. 337-340, izdaje Vukova zadužbina, Beograd 2010.
  10. ^ a b Tomić 2014, str. 181.
  11. ^ a b Tomić 2014, str. 182.
  12. ^ a b Tomić 2014, str. 184.
  13. ^ "Politika", 26. mart 1924, str. 5
  14. ^ a b Tomić 2014, str. 185.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милка_Гргурова-Алексић&oldid=27495053”