Minsk

Uredi veze
Koordinate: 53° 54′ 14″ S; 27° 33′ 31″ I / 53.90377° S; 27.55874° I / 53.90377; 27.55874
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Minsk
blr. Мінск, rus. Минск
Minški kolaž
Zastava
Zastava
Grb
Grb
Administrativni podaci
Država Belorusija
OblastMinska oblast
Osnovan1067.
Stanovništvo
Stanovništvo‍
 — 2019.2 009 786[1]
Aglomeracija (2014.)2.648.500
Geografske karakteristike
Koordinate53° 54′ 14″ S; 27° 33′ 31″ I / 53.90377° S; 27.55874° I / 53.90377; 27.55874
Vremenska zonaUTC+3
Aps. visina220 m
Površina409,53 km2
Minsk na karti Belorusije
Minsk
Minsk
Minsk na karti Belorusije
Ostali podaci
GradonačelnikVladimir Jevgenjevič Kuharev[2]
Poštanski broj220000–220141
Pozivni broj+375 17
Registarska oznaka7
Veb-sajt
www.minsk.gov.by

Minsk (blr. Мінск, rus. Минск) glavni je i najveći grad Republike Belorusije, administrativni centar Minske oblasti, sedište Zajednice Nezavisnih Država, „Grad heroj Sovjetskog Saveza“, najznačajniji politički, privredni, kulturni i naučni centar u zemlji. Smešten je na obalama reke Svislač u području, gotovo u samom geografskom središtu Belorusije[3].

Gradska teritorija obuhvata površinu od 348 084 km² i ima status zasebne administrativne jedinice u zemlji u rangu oblasti. Prema procenama nacionalne statističke službe za 2021. godinu u gradu živi 2 009 786 stanovnika[1]. Prema broju stanovnika Minsk se nalazi na desetom mestu u Evropi, a petom mestu u poređenju sa državama SSSR, posle Moskve, Sankt-Peterburga, Kijeva i Taškenta.

Etimologija[uredi | uredi izvor]

„Prema legendi na obalama reke Svislač u jednoj kamenoj vodenici živeo je div Menes. Div je u svom kamenom mlinu mleo kamenje od kojeg je pekao hlebove kojim je hranio svoje podanike. Iako niko nikada nije video Menesa iz vodenice su se svake noći čuli krici, pesma i igra. U ponoć div je izlazio iz svoje vodenice i obilazio okolna sela otimajući ljude i pretvarajući ih u svoje vojnike i podanike. Međutim njegovi podanici su se pobunili i uz pomoć moćnog čarobnjaka zauvek proterali Menesa, a njegovu vodenicu spalili. U znak sećanja na diva Menesa ostalo je ime grada.[a][4]“

Iako ne postoje sasvim pouzdani podaci o poreklu imena grada mnogi etnografi veruju da je ono proisteklo od vodotoka Menja ili Menka, potoka koji se nekada ulivao u reku Ptič (pritoku Pripjata) na području današnjeg grada. Sam hidronim može da se objasni iz indoevropskog men što znači mali dok se u ugro-finskom mansijskom jeziku rečju манья označava malena reka.[5] U najstarijim ruskim letopisima grad se nazivao Мѣньскъ, Мѣнескъ, Мѣнскъ, dok se u novijim dokumentima sreće u formi bez slova jat kao Меньск, Менеск.[6]

U poljskim dokumentima grad se, počev od 1502. pominje u formi imena Minjsk (polj. Mińsk), dok je stari oblik Mensk gotovo potpuno ičezao iz službenih dokumenata tokom 18. veka. Nakon druge podele Poljske krajem XVIII veka oblik Минскъ se ustalio i u ruskojezičnim spisima kao doslovan prevod imena grada sa poljskog jezika. Poljska verzija imena Minsk–Minjsk verovatno je vezana za ime poljskog grada Minjska Mazovjeckom u današnjem Mazovskom vojvodstvu. Međutim kako je beloruski jezik normatizovan i standardizovan tek 1918. godine samim tm nije postojala ni jedinstvena orografija kod imena grad Minska, te se u svakodnevnom govornom jeziku koristio termin Mensk, dok je u pisanoj formi korišćena verzija Minsk. Među beloruskom inteligencijom počev od 1916. ustalio se naziv Mensk Beloruski (blr. Менск-Беларускі), naziv se zadržao i tokom perioda nemačke okupacije, a ustalio se u dokumentima beloruske dijaspore.[7]

U jednom periodu postojanja Beloruske Sovjetske Republike stari naziv Mensk je ponovo bio zauzeo normativnu formu i koristio se u zvaničnim dokumentima na beloruskom jeziku sve do 29. jula 1939. godine kada je Vrhovni sovjet Beloruske SSR uveo zvaničan beloruskojezični naziv grada u formi Мінск.[8] U savremenim istorijskim spisima na beloruskom jeziku stari naziv Mensk koristi se isključivo za deo gradske istorije do 1793. godine.

Minski gradski savet je 1991. godine od republičkog Vrhovnog sovjeta tražio zvanično vraćanje istorijskog imena grada, međutim inicijativa je odbačena pošto su za predlog glasala 142 deputata, dok je njih 173 bilo protiv.[9]

U poljskom jeziku se u istorijskim spisima koriste nazivi Minsk Litvanski (rus. Mińsk Litewski) za period gradske istorije vezan za Veliku kneževinu Litvaniju, odnosno Minsk Bjaloruski (polj. Mińsk Białoruski) za pozniji period. U savremenom poljskom jeziku koristi se samo verzija Mińsk.

Geografija[uredi | uredi izvor]

Detaljnija mapa grada Minska sa bližom okolinom
Satelitski snimak gradskog područja Minska

Grad Minsk nalazi se u jugoistočnim delovima Minskog pobrđa (deo znatno prostranije Beloruske grede), blago zatalasanog područja morenskog porekla koje obuhvata centralne delove Minske oblasti i Republike Belorusije. U osnovi pobrđa nalaze se stene devonske, kredine i paleogenske starosti, dok je savremeni površinski reljef formiran delovanjem Soškog lednika koji je bio aktivan u periodu od pre 220 i 110 hiljada godina.[10][11] Sam grad leži na prosečnoj nadmorskoj visini od oko 220 m, a nedaleko od grada nalaze se i tri najviše tačke Belorusije — Dzjaržinska gora (na visini od 345 m) nalazi se na oko 30 km zapadnije, Lisaja (342 metra) na oko 21 km severno i Majak (335 m) na oko 30 km severozapadno od grada. Najviša gradska tačka nalazi se u ulici Leščinskog i leži na 283 metra, dok je najniža tačka u jugoistočnom delu uz dolinu Svislača kod Čižovskog jezera (na 181,4 metra), tako da je vertikalna razlika između ova dva ekstrema svega 101,6 m. Prema podacima iz 2012. godine gradska teritorija obuhvata površinu od 348 084 km²[12]

Najvažniji vodotok koji protiče kroz grad je reka Svislač, leva pritoka reke Berezine i deo basena reke Dnjepar i Crnog mora. Reka Svislač izvire na svega nekoliko kilometara severozapadno od grada, u podnožju brda Majak i protiče gotovo centralnim delom grada u smeru severozapad-jugoistok. Kroz grad protiče još nekoliko manjih vodotoka koji se ulivaju u Svislač — Lošica (9,2 km), Miška (2 km), Nemiga (4,5 km), Cna (14 km), Perespa (2 km) i Trostjanka. U istočnom delu grada nalazi se Slepjanski hidrosistem, sistem kanala u koritu nekadašnje rečice Slepjanke ukupne dužine 22 km i površine od 122,4 hektara. Njegova gradnja je završena 1985. godine, a najseverniji deo hidrosistema je veštačko Cnjansko jezero površine 0,87 km² i maksimalne dubine do 7,5 m. Da bi se obezbedilo nesmetano vodosnabdevanje grada 1968. godine započeli su radovi na gradnji Vilejsko-minskog hidrosistema kojim je deo voda iz reke Vilije preusmeren u korito Svislača. Hidrosistem je u eksploataciju pušten 15. januara 1976. godine.

Grad je poznat po svojim brojnim veštačkim jezerima sagrađenim uglavnom uz tok Svislača za potrebe vodosnabdevanja grada, te za odbrane grada od učestalih poplava. Najveća grupacija tih jezera nalazi se u sverozapadnom delu gradu gde su sagrađena jezera Drozdi (površine 2,1 km² i maksimalne dubine do 6 m), Krinica (0,95 km², dubina do 5,2 metra) i Zaslavsko jezero (31,1 km², dubina do 8,8 m) koja se često zajednički označavaju terminom Minška mora. Zaslavsko jezero koje se nalazi na oko 10 km severozapadno od centra grada je ujedno i drugo po veličini veštačko jezero u Belorusiji. Gotovo u samom centru grada nalazi se veštačko Komsomoljsko jezero površine 0,42 km² i maksimalne dubine do 4,5 m. Najveće jezero na jugoistoku grada je Čižovsko i smešteno je u istoimenoj gradskoj četvrti u Industrijskom rejonu grada (površina jezera je 1,6 km², dubina do 4,7 m).

U periodu između 1950-ih i 1970-ih godina dolina uz reku Svislač i njene pritoke je u potpunosti arhitektonski transformisana i nekadašnje plavno i močvarno područje pretvoreno je u takozvani Minški pojas vode i zelenila (blr. Водна-зялёны дыяметр Мінска, rus. Водно-зеленый диаметр Минска), koji čine brojni parkovi i zelene površine uz obe obale reke. Danas je to najvažnije rekreativno područje u gradu i smatra se jednim od najvažnijih gradskih simbola.[13]

Klima[uredi | uredi izvor]

Grad Minsk nalazi se u zoni umerenokontinentalne klime (prema Kepenovoj klasifikaciji klimata varijanta Dfb), i pod jakim je uticajima vlažnih maritimnih struja sa Baltika i suvih vazdužnih masa iz unutrašnjosti Evroazije zbog čega je vreme na tom području podložno naglim i učestalim promenama.

Najhladniji mesec je januar sa prosečnom temperaturom vazduha od oko −4,5 °C, dok je najtopliji mesec jul sa prosečnih +18,5 °C. Apsolutni minimum izmeren je 17. januara 1940. godine i iznosio je –39,1 °C, dok je apsolutna maksimalna temperatura vazduha izmerena 3. avgusta 2014. kada je živa u termometru dostigla vrednost od +35,6 °C.[14] Prosečna vrednost temperature vazduha na godišnjem nivou u gradu je +6,7 °C.[14] Leta su dosta topla i vlažna dok su zime relativno blage s čestim prodorima toplih vazdušnih masa. Poslednjih godina primetna je tendencija rasta prosečnih temperatura vazduha u zimskom delu godine. Vlažnost vazduha je dosta visoka tokom cele godine i u proseku ima vrednost od oko 77%. Prosečna količina padavina na godišnjem nivou je oko 690 milimetara, a većina vodenog taloga izluči se u letnjem delu godine u vidu kiša. Najvlažniji meseci su jun i jul sa prosečno oko 88 mm, dok je najsuvlji februar sa 39 milimetara. Snežni pokrivač zadržava se na tlu u proseku oko 100 dana godišnje, uglavnom od druge polovine novembra do kraja marta. Prosečna visina snežnog pokrivača je 15 cm, maksimalna do 76 cm.

Vetrovi koji duvaju u Minsku uglavnom imaju zapadni i severozapadni smer i najčešće donose zahlađenje i padavine sa Baltika, što uzrokuje pojave guste magle. Prosečna brzina vetrova u gradu na godišnjem nivou je 2,4 m/s.[14]

Slične klimatske karakteristike imaju Stokholm u Švedskoj i Halifaks u Kanadi, iako su oba grada za razliku od beloruske prestonice smešteni na obali mora.

Klima Minska
Pokazatelj \ Mesec .Jan. .Feb. .Mar. .Apr. .Maj. .Jun. .Jul. .Avg. .Sep. .Okt. .Nov. .Dec. .God.
Apsolutni maksimum, °C (°F) 10,3
(50,5) 		13,6
(56,5) 		18,9
(66) 		26,0
(78,8) 		30,9
(87,6) 		32,5
(90,5) 		33,9
(93) 		34,6
(94,3) 		30,3
(86,5) 		24,7
(76,5) 		16,0
(60,8) 		10,3
(50,5) 		34,6
(94,3)
Srednji maksimum, °C (°F) −2,7
(27,1) 		−1,4
(29,5) 		3,3
(37,9) 		11,5
(52,7) 		18,3
(64,9) 		21,5
(70,7) 		22,4
(72,3) 		22,2
(72) 		15,9
(60,6) 		9,6
(49,3) 		2,6
(36,7) 		−1,0
(30,2) 		10,1
(50,2)
Prosek, °C (°F) −5,4
(22,3) 		−4,4
(24,1) 		−0,5
(31,1) 		6,6
(43,9) 		12,8
(55) 		16,3
(61,3) 		17,4
(63,3) 		16,9
(62,4) 		11,3
(52,3) 		6,0
(42,8) 		0,3
(32,5) 		−3,4
(25,9) 		6,1
(43)
Srednji minimum, °C (°F) −7,9
(17,8) 		−7,2
(19) 		−3,8
(25,2) 		2,2
(36) 		7,5
(45,5) 		11,5
(52,7) 		12,8
(55) 		12,1
(53,8) 		7,5
(45,5) 		3,0
(37,4) 		−1,8
(28,8) 		−5,7
(21,7) 		2,5
(36,5)
Apsolutni minimum, °C (°F) −39,1
(−38,4) 		−35,1
(−31,2) 		−30,5
(−22,9) 		−18,4
(−1,1) 		−5,0
(23) 		0
(32) 		3,8
(38,8) 		1,7
(35,1) 		−4,7
(23,5) 		−12,9
(8,8) 		−20,4
(−4,7) 		−30,6
(−23,1) 		−39,1
(−38,4)
Količina padavina, mm (in) 42
(16,5) 		34
(13,4) 		43
(16,9) 		44
(17,3) 		55
(21,7) 		89
(35) 		96
(37,8) 		59
(23,2) 		65
(25,6) 		50
(19,7) 		48
(18,9) 		53
(20,9) 		678
(266,9)
Izvor: Pogoda i klimat

Ekologija[uredi | uredi izvor]

Minsk je poznat po „eko-stazama”, maršrutama koje su posebno osmišljene za ekološko obrazovanje i prirodnjačke susrete. Cilj stvaranja ovakvih objekata je osiguravanje zaštite i održivog korišćenja prirodnog kulturnog nasleđa, promocija zdravog načina života, nemotorizovanih oblika kretanja, lokalna istorija i obrazovanje o životnoj sredini, kao i jačanje kulturne i društvene svesti[15].

Eko-staze Minska:

  • Eko-staza „Legende beloruske flore”;
  • Eko-staza „Grad ptica”;
  • Eko-staza „Kamena gora”;
  • Eko-staza „Medvežino”;
  • Eko-staza „Srebrna jaruga”;
  • Eko-staza „Cna”;
  • Eko-staza „Čižovka”;
  • Eko-staza „Kurasovšćina”;
  • Eko-staza „Lebjaži”;
  • Eko-staza „Semaško”;
  • Eko-staza „Voćnjak jabuke”;
  • Eko-staza Prvomajskog rejona.

Zahvaljujući jakoj kontroli odlaganja otpada, Minsk se često naziva najčistijim gradom na svetu[16].

Istorija[uredi | uredi izvor]

Železnički trg

Istorija Minska je puna ratova i razaranja, Minsk je bio 18 puta sravnjivan sa zemljom. Tačno vreme osnivanja nam je nepoznato, iako se grad prvi put spominje u letopisu iz 1067. godine u kojem se opisuju međusobni sukobi knjazeva tadašnje Kijevske Rusije. Iste je godine Minsk osvojila i spalila vojska kijevskog kneza Izjaslava i njegovih saveznika.

Prvobitni i najstariji naziv grada glasio je Menesk, Menjsk, Mensk. Poreklo imena je nejasno a postavljeno je svega nekoliko teorija o poreklu uz postojeću legendu. Legenda kaže da je div zvan Menesk ili Mensk imao mlin na obalama reke nedaleko grada. U svom mlinu je mleo kamenje iz kojeg je pekao hleb kojim je hranio svoje vojnike. Taj div je, prema legendi osnovao grad. Jedna grupa istoričara pak smatra da ime grada potiče od male reke Mene koja teče dvadesetak kilometara od današnjeg središta grada, dok drugi ime grada dovode u vezu sa starom slovenskom rečju “mjena” (srp. razmena — Mjensk mesto gde se odvija razmena) jer je grad ležao na raskrsnici trgovačkih putova a upravo se tu obavljala trgovina i razmena robe. Negde od XVII veka pod uticajem poljskog jezika reč Mensk se preoblikovala u sadašnji oblik Minsk[17].

Početkom XI veka, Minsk se kao jedan od gradova Velike kneževine litvanske pretvara u važno središte raznih zanata i trgovine. Godine 1499. gradu je dodeljeno Magdeburško pravo — pravo srednjovekovnih gradova na samoupravu, kada dobija i svoj grb[18]. Sredinom XVI veka u gradu se pojavljuju cehovi (udruženja srednjovekovnih zanatlija). Srednjovekovni građani Minska izvozili su drvo, smolu, vosak, gvožđe, staklo, krzno u zamenu za so, vino, začine, tkanine i razne metale.

Trg Pobede u Minsku

Minsk je održavao trgovačke veze s mnogim gradovima Baltika, istočne i zapadne Evrope. U Poljsko-ruskom ratu 1654—1667. grad je pretrpeo velika razaranja[19]. Godine 1655. Minsk osvaja ruski car Aleksej, ali ga poljski kralj Jan II Kazimir (1648—1668) ubrzo vraća pod svoju vlast. Godine 1793, Minsk ulazi u sastav carske Rusije kako je dogovoreno Drugom podelom Poljske, i postaje središte istoimene gubernije[20]. Ubrzo je ponovno razrušen (1812. u napadu Napoleonove vojske na putu prema Moskvi.

Sredinom XIX veka grad se razvio u veliko industrijsko i saobraćajno središte. Na to je najviše uticala industrijska revolucija u Rusiji i brza izgradnja železnice. Do 1900. Minsk je železnicom bio povezan s glavnim središtima Rusije, Ukrajine, Poljske i današnjim pribaltičkim zemljama. Grad je 1897. godine imao 91 494 stanovnika, od kojih su trećinu činili Jevreji.

Kroz godine Prvog svetskog rata, Oktobarske revolucije 1917. i građanskog rata koji je usledio iza nje, vlast se neprestano menjala između boljševika, Nemaca i Poljaka. Od 1. januara 1919. godine Minsk je glavni grad BSSR (Beloruska Sovjetska Socijalistička Republika) a od 1922. nalazi se u sastavu Sovjetskog Saveza kako je dogovoreno mirom u Rigi. U razdoblju između dva svetska rata, stanovništvo Minska se gotovo udvostručilo, a broj industrijskih pogona povećao i do nekoliko puta[21].

Godine 1921. otvoren je Beloruski državni univerzitet i prva beloruska naučna biblioteka, a 1928. Akademija nauka BSSR 1922. godine u sastavu univerziteta osnovana je i nacionalna i univerzitetska biblioteka koja je u tom trenutku bila najveća biblioteka u celoj državi. Nagli je ekonomski razvoj tražio što veći broj mladih školovanih stručnjaka u raznim delatnostima. To je i razlog otvaranja novih osnovnih, srednjih i stručnih škola, tehnikuma i fakulteta.

Već prvih dana nacističkog napada na SSSR u junu 1941, Minsk se našao na meti silovitog napada nemačkog ratnog vazduhoplovstva. Uprkos snažnom otporu Crvene armije, Nemci su zauzeli grad već šestog dana od početka operacije Barbarosa. U gradu je formiran Minški geto za Jevreje[22].

Za vreme trogodišnje okupacije Minska, nacisti su likvidirali više od 400 000 ljudi iz grada i okoline ostavljajući grad u ruševinama i pepelu. Crvena armija je ušla u Minsk 3. jula 1944. Taj datum se danas u Belorusiji slavi kao Dan nezavisnosti. Područje grada Minska je bilo i središte partizanskog pokreta otpora pre i za vreme nemačke okupacije, što je i bio razlog dodeljivanja titule Grad heroj SSSR 1974. godine povodom 30. godišnjice oslobođenja. Tokom rata, grad je gotovo do temelja uništen (80% grada je bilo srušeno) i svega nekoliko istorijskih zdanja je preživelo razaranje. Većina crkava i hramova je uništena u ratu, a u narednim godinama uništavane su i po nalozima režima[23].

Posle rata, grad je ponovno izgrađen i bio je jedan od najvažnijih središta Sovjetskog Saveza. Snažan industrijski centar (fabrika traktora, proizvodnja saobraćajnih sredstava (trolejbusi, autobusi), kamioni, tekstilna industrija, bicikli itd.). Raspadom Sovjetskog Saveza 1991, Minsk je glavni grad nezavisne Belorusije i središte Zajednice Nezavisnih Država (ZND)[24].

Stanovništvo[uredi | uredi izvor]

Prema zvaničnim statistikama, u gradu je 2015. živelo 1 938 280 stanovnika, a 2021. godine 2 009 786 stanovnika[25].

Kretanje broja stanovnika
1979. 1989. 1999. 2009. 2012. 2014. 2015. 2021
1 261 869[26] 1 589 436[26] 1 589 436[26] 1 836 808[26] 1 885 067[26] 1 921 807[27] (procena) 1 938 280[26] 2 009 786[26]

Po etničkoj pripadnosti, stanovništvo Minska čine Belorusi (79,3%), Rusi (15,7%), Ukrajinci (2,4%), Poljaci(1,1%) i Jevreji(0,6%).

Katedrala Svetog Duha u Minsku

Stanovništvo Minska i cele zemlje je većinom pravoslavno (više od 70% stanovnika), sa malim procentom katolika (do 10%) i protestanata (do 1%)[28].

Administrativne podele grada[uredi | uredi izvor]

Grad Minsk se deli na 9 administrativnih delova - rejona[29]:

  • Centralni rejon;
  • Sovjetski rejon;
  • Prvomajski rejon;
  • Partizanski rejon;
  • Zavodski rejon;
  • Lenjinski rejon;
  • Moskovski rejon;
  • Frunzenski rejon;
  • Oktobarski rejon.

Privreda[uredi | uredi izvor]

Minsk je ekonomski i industrijski centar Belorusije. Minsk je razvio industrijski i servisni sektor ne samo za potrebe grada, već i za potrebe čitave države što svedoči doprinos grada od 46% beloruskom budžetu[30]. Najveći industrijski poslodavci su:

  • Minska fabrika traktora;
  • Minska fabrika zamrzivača i frižidera;
  • Minska automobilska industrija;
  • Horizont (Fabrika foto-aparata).

Najveći poreski obveznici grada u prvom kvartalu 2011. bili su OAO „Beltransgaz”, IP „Lukoйl-Belorussiя”, RUP „Minsk Kristall” (proizvođač alkoholnih pića), IP „Velkom”, UP „Mingaz”, RUP „Minskэnergo”, RUP „Beltelekom”, OOO „Tabak-invest”, IOOO „Юnis oйl” i OAO „Priorbank”. Zajedno su obezbedili 40% prihoda grada[31].

Prehrambenu industriju predstavljaju: destilerija „Minsk Kristall”, pivare „Krinica” (brendovi „Krыnіca”, „Aleksandrыя”, „Kult” i „Kaltenberg”) i „Olivariя” (brendovi „Alіvarыя” i „Brovar”), konditorske fabrike „Kommunarka” i „Slodыč”, nekoliko pekara, mlekara, hladnjače i pogoni za preradu mesa. U Minsku postoje preduzeća za proizvodnju odeće i donjeg veša („Эlema”, „Mіlavіca”, „Serge” i dr.), obuće, proizvođači kozmetike „Belita-Vitэks”, „Modum — naša kosmetika”, „Belor-Dizaйn”, Beloruska kamvarna fabrika, kao i niz malih preduzeća u lakoj industriji. Građevinsku industriju predstavljaju OAO „Keramin”, fabrike armiranog betona i druga preduzeća[32].

Od 2005. do 2012. godine obim robne razmene sa inostranstvom preko kompanija registrovanih u Minsku povećan je sa 12,6 na 38,8 milijarde dolara[33].

Saobraćaj[uredi | uredi izvor]

Minsk je najkrupniji transportni čvor u Belorusiji. Nalazi se na raskrsnici transportnih koridora koji povezuju Rusiju sa Poljskom i Ukrajinu sa baltičkim državama. Udaljenost od Minska do Moskve duž autoputa M1 je oko 700 km. Od ukupnog beloruskog saobraćaju u Minsku se odvija 30% železničkog putničkog saobraćaja, 20% drumskog teretnog saobraćaja za uvoz i 40% za izvoz. Grad je povezan sa drugim regionima autoputevima M2 (Minsk - Nacionalni aerodrom „Minsk”), M3 (Minsk - Vitepsk), M4 (Minsk - Mogiljov; nedaleko od grada, odvaja se od autoputa M5 (Minsk - Gomelj), M6 (Minsk - Grodno), R1 (Minsk - Dzeržinsk; nedaleko od grada se spajaju u M1 (Brest - Orša - Moskva), R23 (Minsk - Sluck - Soligorsk - Mikaševiči), R28 (Minsk - Molodečno - Naroč), R58 ( Minsk - Mjadel) i lokalni putevi. Osim toga, autoput M9 (Minska obilaznica) nalazi se u potpunosti na teritoriji grada. Godine 2010. najavljen je plan da se do 2017. izgradi druga obilaznica na znatnoj udaljenosti od Moskovske magistrale (MKAD). Dužina Moskovskog obilaznice-2 (MKAD-2), čija je poslednja deonica otvorena 22. decembra 2016. godine, iznosila je oko 160 km u odnosu na 56 km na sadašnjoj Moskovskoj magistrali[34].

Minsk ima dobro razvijenu mrežu javnog prevoza. Pored Metroa Minsk, postoji više od 200 autobuskih i više od 60 trolejbuskih linija, tramvaj (8 ruta) i mreža taksi ruta. Od 2011. godine saobraća gradski električni voz - mreža železničkih pravaca javnog prevoza u okviru Minska i najbližih predgrađa. Tri vrste prevoza (metro, ​​autobus, trolejbus) prevoze najveći broj putnika. U 2018. godini više od 770 miliona putnika koristilo je javni prevoz. Autobusi su prevozili 39,3% putnika, metro - 36,7%, trolejbusi - 20,1%, tramvaji - 3,9%[35].

Sport[uredi | uredi izvor]

Fudbal. U šampionatu Belorusije u fudbalu 2019. godine među timovima prve lige nastupala su četiri tima iz Minska - „FK Dinamo Minsk”, „FK Minsk” i „Energetik BGU”. Osim toga, ekipa „Isloč” iz Minskog rejona igra domaće utakmice u gradu.

Hokej. Minsk je dom hokejaških klubova „Dinamo (KHL)”, „Mladost-Minsk” (Beloruska ekstraliga, u sezoni 2012/13 - VHL) i „Mladost (MHL)”.

Košarka. U gradu postoje tri muška košarkaška kluba: „Zmajevi-Minsk” (VTB Jedinstvena liga), „Vitaljur”, „BGUIR” i dva ženska: „Horizont” i „Zmajevi-Minsk”.

Rukomet. U gradu postoji muška rukometna reprezentacija - klub „SKA”.

U gradu se nalazi i sedište prve beloruske reprezentacije američkog fudbala - „Minski bizoni” (osnovan 1991. godine, kao i još dva kluba - „Litvini” i „Losovi (Mooses)” (osnovan 2012. godine).

U 2014. godini Minsk je bio domaćin Svetskog prvenstva u hokeju na ledu, a u 2019. godini - Drugih Evropskih igara.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Legendu o divu Menesu prvi je objavio beloruski etnograf Pavel Špilevski 1846. godine. Kasnije su mnogi etnografi osporili rad Špilevskog smatrajući da većina mitoloških likova koje je on opisivao u stvari predstavljaju izraz njegove umetničke slobode i da nikada nisu bili delom lokalnog folklora.

Partnerski gradovi[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Čislennostь naseleniя na 1 яnvarя 2021 g. i srednegodovaя čislennostь naseleniя za 2020 god po Respublike Belarusь v razreze oblasteй, raйonov, gorodov, poselkov gorodskogo tipa”. Belstat. Pristupljeno 2. 8. 2021. 
  2. ^ „Rukovodstvo Mingorispolkoma”. Minskiй gorodskoй ispolnitelьnый komitet. Arhivirano iz originala 27. 01. 2021. g. Pristupljeno 18. 1. 2021. 
  3. ^ „O Minske”. Minskiй gorodskoй ispolnitelьnый komitet. Arhivirano iz originala 22. 09. 2019. g. Pristupljeno 2. 8. 2021. 
  4. ^ Sanьko S. Belorusskaя mifologiя. Эnciklopedičeskiй slovarь = Belaruskaя mіfalogія. Эncыklapedыčnы sloўnіk / I. Klimkovič. — 2 izd. — Mn.: Belarusь, 2006. — 599 s. —. ISBN 978-985-01-0624-7.
  5. ^ Rogalev A. F. Geografičeskie nazvaniя v kaleйdoskope vremёn. — 2-e izd. — Gomelь: Bark, 2011. — S. 156—157. — 256 s. —. ISBN 978-985-6763-71-0.
  6. ^ Kramko І.І. Štыhaў G. V. Kalі Mensk staў Mіnskam // Pamяcь: Gіst.-dakum. hronіka Mіnska. U 4 kn. Kn. 1-я. — Mn.: BELTA, P15 2001. S. 35
  7. ^ Šыbeka Z. V., Šыbeka S. F. Mіnsk: Staronkі žыccя darэv. gorada / Per. z ruskaй movы M. Vіža; Pradmova S. M. Stanюtы. — Minsk: Polыmя, 1994. — S. 10.
  8. ^ „29 iюlя 1939 — sessiя Verhovnogo Soveta BSSR prinяla rešenie ob izmenenii nazvaniя goroda «Mensk» na «Minsk»”. Arhivirano iz originala 01. 04. 2015. g. Pristupljeno 26. 06. 2015. 
  9. ^ „Rešenie Minskogo gorodskogo Soveta deputatov ot 5 sentяbrя 1991 g. № 167 «Ab gerbe g. Mіnska і ab vяrtannі goradu яgo gіstarыčnaй nazvы Mensk»”.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. oktobar 2007)
  10. ^ (jezik: ruski)„Оледенения”.  Архивирано на сајту Wayback Machine (30. јун 2015) belkamen.com.
  11. ^ Aktualьnыe problemы geologii i poiskov mestoroždeniй poleznыh iskopaemыh: Materialы V Universitetskih geologičeskih čteniй / Pod. red. V. P. Samodurova. — Mn., 2011. — S. 63. — 102 s.
  12. ^ Gosudarstvennый komitet po imuщestvu Respubliki Belarusь. GUP «Nacionalьnoe kadastrovoe agentstvo». sm. faйl «Tablica kadastrovыh stoimosteй zemelь ocenočnыh zon g. Minsk.xlsx»[mrtva veza]
  13. ^ Mihalьcov, V. „Perekrыli kislorod. Čto proishodit s vodno-zelenыm diametrom Minska”.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. jun 2015)
  14. ^ a b v Pogoda i klimat: Pogoda v Minske.
  15. ^ „Эkologičeskaя tropa”. Minsk Priroda. Pristupljeno 5. 8. 2021. 
  16. ^ Iljukić, N. „Minsk - prestonica čistoće i mira”. Novosti. Pristupljeno 5. 8. 2021. 
  17. ^ Šыbeka Z. V., Šыbeka S. F. (1994). Mіnsk: Staronkі žыccя darэv. gorada / Per. z ruskaй movы M. Vіža; Pradmova S. M. Stanюtы. Minsk: Polыmя. str. 10. 
  18. ^ „Gerb Minskoй oblasti”. Geraldika. Pristupljeno 5. 8. 2021. 
  19. ^ „The northern wars : war, state, and society in northeastern Europe, 1558-1721”. Internet Arhiv. Pristupljeno 5. 8. 2021. 
  20. ^ Agičić, Damir (2004). Podijeljena Poljska 1772-1918. Zagreb: Srednja Europa. 
  21. ^ „Retro: Hlebopekarni Minska vo vremя voйnы”. CTV. Arhivirano iz originala 27. 07. 2017. g. Pristupljeno 5. 8. 2021. 
  22. ^ Bobkov, U. A. (2006). Istoriя Minska. Minsk: Belorusskaя эnciklopediя. str. 363. ISBN 985-11-0344-6. 
  23. ^ Lemяšonak, U. І. (1990). Belarusь u Vяlіkaй Aйčыnnaй vaйne 1941—1945: эncыklapedыя. Mn.: Belaruskaя Saveckaя Эncыklapedыя іmя Petrusя Broўkі. str. 362. 
  24. ^ Kіrыčэnka, Vіtalь (2004). Mіnsk : gіstorыя paslяvaennaga adnaўlennя, 1944-1952 = Minsk : istoriя poslevoennogo vosstanovleniя, 1944-1952 /. Minsk: "Belarusь". Pristupljeno 5. 8. 2021. 
  25. ^ „Čislennostь naseleniя na 1 яnvarя 2021 g. i srednegodovaя čislennostь naseleniя za 2020 god po Respublike Belarusь v razreze oblasteй, raйonov, gorodov, poselkov gorodskogo tipa”. Belstat. Pristupljeno 5. 8. 2021. 
  26. ^ a b v g d đ e „BELARUS: Cities & Settlements”. City Population. Pristupljeno 17. 2. 2013. 
  27. ^ „BELARUS: Cities & Settlements”. City Population. Arhivirano iz originala 1. 7. 2014. g. Pristupljeno 17. 2. 2013. 
  28. ^ Čarota, Ivan. „Uniя i nacionalьnoe samosoznanie belorusov”. Russkaя narodnaя liniя. Pristupljeno 5. 8. 2021. 
  29. ^ „Perečenь svobodnыh (nezanяtыh) zemelьnыh učastkov”. Biznes portal Minska. Arhivirano iz originala 05. 08. 2021. g. Pristupljeno 5. 8. 2021. 
  30. ^ „Četvertuю častь postupleniй v bюdžet Minska obespečili 5 platelьщikov”. AFN. Pristupljeno 8. 8. 2021. 
  31. ^ „Minsk - Эkonomika”. Travellers. Pristupljeno 8. 8. 2021. 
  32. ^ „PIЩEVAЯ PROMЫŠLENNOSTЬ”. Obrazovatelьnый proekt. Pristupljeno 8. 8. 2021. 
  33. ^ „Minsk - Obъem vnešneй torgovli tovarami”. Knoema. Pristupljeno 8. 8. 2021. 
  34. ^ „MKAD”. REALT. Pristupljeno 8. 8. 2021. 
  35. ^ „Эkonomičeskaя statistika / Transport”. Belstat. Pristupljeno 8. 8. 2021. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Bohn Thoms M. Minsk — Musterstadt des Sozialismus. Stadtplanung und Urbanisierung in der Sowjetunion nach 1945. Böhlau, Köln (2008) ISBN 978-3-412-20071-8
  • Bon, T.M. «Minskiй fenomen». Gorodskoe planirovanie i urbanizaciя v Sovetskom Soюze posle Vtoroй mirovoй voйnы / Tomas M. Bon; [per. E. Slepovič]. — Moskva : ROSSPЭN, 2013.
  • Bon, T. M. «Mіnskі fenomen». Garadskoe planavanne і ўrbanіzacыя ў Saveckіm Saюze paslя 1945 g. / Tomas M. Bon; per. z nяm. movы M. Rыtarovіč; navuk. rэd. G. Saganovіč. — Mіnsk : Zmіcer Kolas, 2016.
  • «Minsk. Putevoditelь po gorodu», Z. Voйcehovič, Minsk, UP «Riftur». 2002.
  • «Minsk. Putevoditelь», Čirskiй N. A. i Čirskiй E. N., Minsk, «Universitetskoe\», 2002.
  • «Mіnsk neznaёmы», I Kurkov, «Uradžaй», 2002.
  • «Vospominanie o gorode», L. P. Polesskaя, Minsk, «Četыre četverti», 2004.
  • «Minsk. Istoriя poslevoennogo vosstanovleniя. 1944—1952.», V. I. Kiričenko, Minsk, «Belarusь», 2004.
  • «Minsk za odin denь», S. Plыtkevič i H. Hilьkevič, Minsk, \"Riftur\", 2003.
  • «Minsk. Verhniй gorod», V. E. Miщenko, Minsk, Meždunarodnый centr kulьturы knigi, 2003.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Минск&oldid=27809629”