Mića Popović

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe, pogledajte Miodrag Popović (višeznačna odrednica).
Mića Popović
Mića Popović: Ne hvala! (autoportret), 1977.
Lični podaci
Datum rođenja12. juni 1923.
Mesto rođenjaLoznica, Kraljevina SHS
Datum smrti22. decembar 1996.(1996-12-22) (73 god.)
Mesto smrtiBeograd, SR Jugoslavija

Miodrag Mića Popović (Loznica, 12. jun 1923 — Beograd, 22. decembar 1996) bio je srpski i jugoslovenski slikar, likovni kritičar, pisac, filmski režiser i akademik SANU.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mića Popović, tabla na zgradi u kojoj je stanovao

U Beograd sa porodicom dolazi 1927. godine gde je završio osnovnu školu, a od 1933. do 1941. pohađa Treću mušku gimnaziju.[1] Godine 1942. odveden je u Nacionalnu službu. Posle bolesti i operacije oteran 1943. u logor Franken kod Žagubice, potom, po kazni, u štraflager u Borskom rudniku. Zbog bolesti iste godine otpušten i vraćen kući. Posle oslobođenja Beograda mobilisan i upućen u propagandno odeljenje Štaba II armije. Na lični zahtev 1945. upućen na front gde je ranjen; tada je primljen u SKOJ. Sa svojim bataljonom stigao do Lajbnica u Austriji; tada je primljen u KPJ ali ubrzo i isključen. Zbog jednog pisma uhapšen i sproveden u vojni istražni zatvor u kome je proveo četiri meseca; Vojni sud ga osuđuje ali je odmah amnestiran i demobilisan.

Na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu upisao se 1946. u klasu profesora Ivana Tabakovića.[1] Tada je živeo u Siminoj 9a koje postaje stecište mnogih, kasnije veoma poznatih i uticajnih političara, intelektualaca i umetnika. Zajedno sa Batom Mihailovićem, Petrom Omčikusom, Miletom Andrejevićem, Ljubinkom Jovanović, Kosarom Boškan i Verom Božičković, napušta Akademiju i odlazi u Zadar, gde je 1947. formirana čuvena „Zadarska grupa“, prva umetnička komuna u posleratnoj Jugoslaviji.[1] Po povratku u Beograd, zbog samovolje i nediscipline svi su bili izbačeni iz Akademije. Kasnije im je dozvoljeno da nastave studije slikarstva, sem Mići Popoviću, sa obrazloženjem da je „svršen slikar pa mu Akademije više nije potrebna“. Popović je nastavio da uči sam, uz pomoć profesora Ivana Tabakovića.

Počeo je da slika 1938. godine družeći se sa slikarem Svetolikom Lukićem.[1] Do rata je bio redovni posetilac Muzeja kneza Pavla i Umetničkog paviljona na Kalemegdanu. Od 1940. godine izlagao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu.[2] Prvu samostalnu izložbu održao u Beogradu 1950. godine.[1]

Počeo da objavljuje kritike i eseje 1950. godine.

Oženio se Verom Božičković 1949. godine sa kojom odlazi u Pariz 1951. na šest meseci, a potom 1952. u kome u nekoliko navrata ostaje do 1959.[2] Boravio u Njujorku 1980—1981. i bio gostujući profesor na Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju 1982.

Za dopisnog člana SANU izabran je 1978, a za redovnog 1985.

Slikarstvo[uredi | uredi izvor]

Osnova, 1963
Mića Popović i Lazar Vujaklija, 1985.

Mića Popović je prošao kroz nekoliko slikarskih faza od kojih su najpoznatije „enformel“ (franc. informel, bez forme) u periodu 1959—1969. i „slikarstvo prizora“ od 1969. do 1979.[2]

No, pre toga je imao zanimljivu predistoriju koja je takođe značajna za srpsko slikarstvo druge polovine dvadesetog veka. Ona se može podeliti u nekoliko perioda. Pre dolaska na Akademiju likovnih umetnosti 1946. godine Popović se već uveliko zainteresovao za slikarstvo. Njegova rano ispoljena prirodna potreba za likovnim oblikovanjem ozbiljnije je izražena u gimnaziji kod Riste Stijovića koji mu je bio profesor crtanja. Istovremeno je počeo da posećuje tekuće izložbe priređivane u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu i u Muzeju kneza Pavla.[2] Tu je imao prilike ne samo da vidi i da se neposredno upozna sa najznačajnijim ostvarenjima srpskih i jugoslovenskih umetnika, već i sa inostranom umetnošću. Značajno je bilo i njegovo poznanstvo sa slikarem Svetolikom Lukićem koji mu je prvi ukazao na slikarstvo kao umetnički medij. Te dve okolnosti su smanjile Popovićevo interesovanje za gimnazijskim školovanjem i potpuno ga okrenuli likovnom stvaralaštvu.

Ozbiljan preokret u Popovićevoj umetnosti nastaje na samom početku studiranja na Akademiji. Sukob dve ideologije profesora te škole, onih koji su vatreno zastupali novu ideologiju socijalističkog realizma i drugih, starijih koji su u tišini ostali privrženi predratnoj estetici poetskog realizma, i intimizma nikako nije odgovarao mladom slikaru koji je video da tu nešto nije u redu, ali tada nije razumeo šta. No, ubrzo je shvatio da mu školski program rada nikako ne odgovara, te je nagovorio drugove iz svoje klase da samoinicijativno, pre kraja školske godine odu u Dalmaciju i da se, posle kratkog traženja, na nekoliko meseci zadrže u Zadru. Tada i nastaje mit o „Zadarskoj grupi“, prvoj koja je nastala u novoj Jugoslaviji. Mediteransko svetlo, pejzaž i sloboda međusobnog portretisanja su u tom trenutku potpuno zadovoljili potrebe te skupine slikara. Napunjeni novom kreativnom energijom vraćaju se u Beograd i bivaju izbačeni sa Akademije. Posle urgiranja njihovih protežea na visokim političkim i državnim položajima svi su, sem Miće Popovića, bili vraćeni na školovanje. Danas je teško pretpostaviti da li je takva odluka pomogla ili odmogla Popoviću da postane toliko specifičan umetnik u srpskom slikarstvu koji će toliko obeležiti njegov razvoj skoro do samog kraja veka.

Ova nedoumica je podstaknuta njegovim mukotrpnim traganjem za likovnim izrazom, „traženjima i lutanjima“ kroz koji je Mića Popović prošao tokom gotovo cele šeste decenije. U njima je bilo svačega, od etnografskih motiva do srednjovekovnog živopisa, od starog poetskog intimizma do isto tako anahrone „Pariske škole“ sa kojom se neposredno suočavao tokom nekoliko boravaka u toj bivšoj svetskoj prestonici slikarske umetnosti. Ako se u Parizu suočavao sa novom umetnošću koja je postavljala temelje enformela, on još nije bio kreativno spreman da to primeti, a još manje da unese u sopstveno delo. Bilo je potrebno da se najpre upozna sa filozofijom zen budizma, a da potom praktično vidi kako nastaju „enformel“ slike na samom isteku pedesetih godina da bi se silovito upustio u ono što je definitivno obeležilo srpsku umetnost šezdesetih i dovelo je u stvarne relacije sa internacionalnim tokovima. Mića Popović je u istoriografiji postavljen na sam vrh tog novog talasa u našem slikarstvu, ne samo po delima koje je stvarao već i po nekolikim kritičkim opservacijama koje su toj umetnosti dali neophodnu teorijsku osnovu.

Ali, Popović ponovo preživljava svojevrsno zasićenje enformelnom slikarskom praksom i, uz promenjene političke i socijalne okolnosti na početku osme decenije, otpočinje svoju poslednju avanturu — „slikarstvo prizora“. Prevratnički povratak u figurativnost neminovno ga je odveo u angažovano slikarstvo koje je kao „poslednja odbrana jednog naroda“ moralo da pokaže umetnikov jasan politički stav izražen i simbolički — serijom slika sa majmunima, i tekstualno — „Manipulacija“, „Ne hvala!“, „Oštra osuda crnog talasa“, i serijom „Gvozden“ (gastarbajteri). U „Heksagonalnom prostoru“ sa prijateljima: Živoradom Stojkovićem, Borislavom Mihajlovićem Mihizom, Dobricom Ćosićem, Lazarom Trifunovićem i Antonijem Isakovićem on 1970. obznanjuje početak javnog disidentskog delovanja kome je ostao privržen do devedesetih, kada u uslovima višestranačja prelazi u opoziciju.[2] Nimalo nije slučajno da je poslednji javni nastup, već vidno umoran i bolestan imao neposredno pred smrt ispred pobunjenih studenata beogradskog univerziteta 1996. godine.

Centralno mesto ukupnog slikarskog opusa Miće Popovića, gledano retrospektivno, u svim fazama, bilo je sudbinsko osećanje tragičnosti postojanja — koliko individualnog, toliko i kolektivnog.

U Galeriji SANU je 2023. organizovana velika izložba „Mića Popović – slikarstvo permanentne pobune”.[3]

Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor]

  • 1961. Nagrada za slikarstvo na II oktobarskom salonu, Beograd
  • 1962. Nagrada Matice srpske za slikarstvo na izložbi „Deset godina umetničkih kolonija u Vojvodini“, Novi Sad
  • 1963. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Salon 63“, Rijeka
  • 1968. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Sedma decenija jugoslovenskog slikarstva“, Sombor
  • 1969. Nagrada „Zlatna paleta“ ULUS-a na XLVIII izložbi ULUS-a, Beograd
  • 1975. —{I}- nagrada na „International art exhibition committed figurative art“, Slovenj Gradec
  • 1976. Otkupna nagrada na „X Biennale internazionale d'arte“, Campione d'Italia
  • 1977. Nagrada na Internacionalnoj izložbi originalnog crteža, Rijeka
  • 1978. Nagrada „Zlatna batana“, na izložbi „Anale“, Rovinj
  • 1983. Nagrada publike na izložbi „Kritičari su izabrali“, Beograd
  • 1989 Dodeljena Nagrada Politike iz Fonda „Vladislav Ribnikar“, (dobijena 1971), Beograd
  • 1989. Počasni građanin Loznice, Loznica
  • 1995. Ravnogorska nagrada za slikarstvo, (posthumno), Beograd
  • 1995. Kraljevski orden dvoglavog belog orla 1. Stepena (posthumno), Beograd

Otkrivena mu je bista u Loznici 12. juna 2023. godine.[4]

Nagrada za umetnosti „Mića Popović“[uredi | uredi izvor]

Plaketa koja se dodeljuje dobitnicima Nagrade za umetnost „Mića Popović“

Nagradu za umetnost „Mića Popović“ dodeljuje Fond za afirmaciju stvaralaštva iz Beograd u onim oblastima u kojima je Mića Popović delovao — slikarstvu, književnosti, pozorištu i filmu.

Biografski i stvaralački podaci o Mići Popoviću bili su podstrek da se osnuje nagrada koja će nositi njegovo ime a koja će ukazati na pojedince koji slede njegovu kritičku aktivnost i kao umetnika i kao angažovanog intelektualca. Pokretačima – Živoradu Stojkoviću, Borki Božović i Jovanu Despotoviću, ubrzo su se priključili Vida Ognjenović, Dušan Kovačević, Emir Kusturica, Radoslav Petković, Milo Gligorijević, Bata Knežević, Božo Koprivica, Đorđe Milojević, Branko Kecman, Bora Kavgić, Ljiljana Ćinkul, Aleksandar Kostić, Lana Đukić kao članovi Inicijativnog odbora, a potom i svi dobitnici ove nagrade. Za prvog predsednika Inicijativnog odbora izabran je Emir Kusturica na osnivačkoj sednici 17. decembra 1997. godine. Predsednik Fonda je Ljubomir Simović.

Nagrada se uručuje svake druge godine 12. juna, na dan rođenja Miće Popovića, u Galeriji „Haos“ u Beogradu.

Nagrada se dodeljuje pod pokroviteljstvom Skupštine opštine Stari Grad — Beograd.

Dosadašnji dobitnici

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Knjige

  • 1954. Sudari i harmonije, „Bratstvo-Jedinstvo“, Novi Sad
  • 1957. Izlet, „Kosmos“, Beograd
  • 1962. U ateljeu pred noć, „Prosveta“, Beograd
  • 1983. Ishodište slike, „Nolit“, Beograd
  • 1989. Hajnc Klunker, Mića Popović, Autobiografija, „Jugoslovenska revija“, Beograd
  • 1999. Velika ljubav Anice Huber — epistolarni roman, „Triptih“, Beograd
  • 2006. Putopisni dnevnici, „Geopoetika“, Beograd

Eseji i kritike

  • 1950. Predgovor kataloga samostalne izložbe, Umetnički paviljon, Beograd
  • 1951. „Slika i svrha I“, 20. oktobar, 31. decembar, Beograd
  • 1952. „Slika i svrha II“, 20. oktobar, 1. januar, Beograd
  • 1952. „Cirkus i hrišćanstvo Žorža Ruoa“, Svedočanstvo, 12. januar, Beograd
  • 1952. „Izložba slika Slavoljuba Bogojevića“, NIN, 17. februar, Beograd
  • 1952. „Izložba meksikanske umetnosti“, NIN, 7. novembar, Beograd
  • 1953. „Mediteranski dnevnik“ (odlomak), NIN, 28. januar, 2. avgust, 16. avgust, Beograd
  • 1953. „Namerom, voljom, lenjirom“ (odlomak), NIN, 27. novembar, Beograd
  • 1953. „Izložba likovnih umetnika Makedonije“, NIN, 13. decembar, Beograd
  • 1955. Predgovor kataloga samostalne izložbe „Od magle, od kostiju“, samizdat, Beograd
  • 1958. „Spore godine“, Politika, 25. maj, Beograd
  • 1958. „Pesnici i beskućnici“, NIN, 29. decembar, Beograd
  • 1960. „Niko tu nije kriv“, Politika, 24. januar, Beograd
  • 1960. „O prolaznom i trajnom usput...“, NIN, 21. februar, Beograd
  • 1960. „Ništa novo na HHH Bijenalu“, Politika, 17. juli, Beograd
  • 1962. „Naša tapiserija“, Politika, 10. jun, Beograd
  • 1969. „Jefta Perić“, pred. kat., Kulturni centar, Beograd
  • 1971. „Slikarstvo prizora. Povodom termina: Slikarstvo prizora“, predgovor kataloga samostalne izložbe, Salon Muzeja savremene umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd
  • 1977. „Vera Božičković Popović, Ogled o enformelu“, predgovor katatalogu, Kulturni centar, Beograd
  • 1978. „Živko Stoisavljević“, pred. kat., Dom ratnog vazduhoplovstva, Zemun
  • 1978. „Perspektive VI“, pred. kat., Jugoslovenska galerija reprodukcija, Beograd
  • 1978. „Dokument, Enformel, Superrealizam“, Književnost, 11. septembar, Beograd
  • 1980. „Slikarstvo kao poslednja odbrana jednog naroda“, (pristupna beseda), Glas SANU, „CCCXVIII“, knj. 2, pp. 110–119, SANU, Beograd
  • 1983. „Preminuo Laza Trifunović. Delo kao putokaz“, Politika, 24. juli, Beograd

Samostalne izložbe[uredi | uredi izvor]

Literatura i filmovi o umetniku (izbor)[uredi | uredi izvor]

Knjige

Predgovori kataloga

Studije i kritike

Filmovi

Filmska i pozorišna delatnost[uredi | uredi izvor]

Režije

Scenarija

  • 1963. Čovek iz hrastove šume
  • 1966. Roj
  • 1967. Kameni despot
  • 1968. Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanagnica
  • 1968. Delije

Scenografije i kostimografije

Galerija[uredi | uredi izvor]

Spomen-galerija, legat u Loznici

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d „Mica Popovic slikar, galerija slika Beli Andjeo Art Exclusive”. Galerija prodaja slika Beli Andjeo Beograd GLAVNI SAJT slike slikar cena (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-01-31. 
  2. ^ a b v g d „Miodrag Mića Popović Biografija”. Biografija.org (na jeziku: srpski). 2019-04-27. Pristupljeno 2021-01-31. 
  3. ^ Dimitrijević, Milica. „Izložba dela Miće Popovića u SANU”. Politika Online. Pristupljeno 2023-11-07. 
  4. ^ „U STALNOJ POSTAVCI SLIKA – Otkrivena bista Mići Popoviću”. Lozničke novosti. 12. 6. 2023. Pristupljeno 13. 6. 2023. 
  5. ^ „„Zabranjena „Svečana slika“ ponovo pred publikom“ (Politika)”. 11. maj 2012. Pristupljeno 13. 4. 2013. 
  6. ^ Cenzurisana slika Miće Popovića prvi put pred publikom („Politika“, 3. decembar 2013)
  7. ^ Izložba spornih slika Miće Popovića u Smederevu (B92, 26. avgust 2014)
  8. ^ Monografija o Mići Popoviću na francuskom jeziku (RTS, 28. jul 2014)
  9. ^ Monografija o Mići Popoviću u pariskim knjižarama („Politika“, 14. avgust 2014)

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • 2005. Jovan Despotović, „Nagrada za umetnost 'Mića Popović'“, u 10 godina Galerije Haos, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd
  • Dokumentacija Muzeja savremene umetnosti, Beograd
  • 1983. Slikarstvo Miće Popovića, monografija, SANU, Beograd

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мића_Поповић&oldid=27785856”