Molibden

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Molibden
Opšta svojstva
Ime, simbolmolibden, Mo
Izgledsivo metalan
U periodnom sistemu
Vodonik Helijum
Litijum Berilijum Bor Ugljenik Azot Kiseonik Fluor Neon
Natrijum Magnezijum Aluminijum Silicijum Fosfor Sumpor Hlor Argon
Kalijum Kalcijum Skandijum Titanijum Vanadijum Hrom Mangan Gvožđe Kobalt Nikl Bakar Cink Galijum Germanijum Arsen Selen Brom Kripton
Rubidijum Stroncijum Itrijum Cirkonijum Niobijum Molibden Tehnecijum Rutenijum Rodijum Paladijum Srebro Kadmijum Indijum Kalaj Antimon Telur Jod Ksenon
Cezijum Barijum Lantan Cerijum Prazeodijum Neodijum Prometijum Samarijum Evropijum Gadolinijum Terbijum Disprozijum Holmijum Erbijum Tulijum Iterbijum Lutecijum Hafnijum Tantal Volfram Renijum Osmijum Iridijum Platina Zlato Živa Talijum Olovo Bizmut Polonijum Astat Radon
Francijum Radijum Aktinijum Torijum Protaktinijum Uranijum Neptunijum Plutonijum Americijum Kirijum Berklijum Kalifornijum Ajnštajnijum Fermijum Mendeljevijum Nobelijum Lorencijum Raderfordijum Dubnijum Siborgijum Borijum Hasijum Majtnerijum Darmštatijum Rendgenijum Kopernicijum Nihonijum Flerovijum Moskovijum Livermorijum Tenesin Oganeson
Cr
↑
Mo
↓
W
niobijum ← molibden → tehnecijum ‍
Atomski broj (Z)42
Grupa, periodagrupa 6, perioda 5
Blokd-blok
Kategorija  prelazni metal
Rel. at. masa (Ar)95,95(1)[1]
El. konfiguracija[Kr] 4d5 5s1
po ljuskama
2, 8, 18, 13, 1
Fizička svojstva
Agregatno stanječvrsto
Tačka topljenja2896 K ​(2623 °‍C, ​4753 °F)
Tačka ključanja4912 K ​(4639 °‍C, ​8382 °F)
Gustina pri s.t.10,28 g/cm3
tečno st., na t.t.9,33 g/cm3
Toplota fuzije37,48 kJ/mol
Toplota isparavanja598 kJ/mol
Mol. topl. kapacitet24,06 J/(mol·K)
Napon pare
P (Pa) 100 101 102
na T (K) 2742 2994 3312
P (Pa) 103 104 105
na T (K) 3707 4212 4879
Atomska svojstva
Oksidaciona stanja6, 5, 4, 3, 2, 1,* −1, −2, −4
*[2]
(veoma kiseo oksid)
Elektronegativnost2,16
Energije jonizacije1: 684,3 kJ/mol
2: 1560 kJ/mol
3: 2618 kJ/mol
Atomski radijus139 pm
Kovalentni radijus154±5 pm
Linije boje u spektralnom rasponu
Spektralne linije
Ostalo
Kristalna struktura ​unutrašnjecentr. kubična (BCC)
Unutrašnjecentr. kubična (BCC) kristalna struktura za molibden
Brzina zvuka tanak štap5400 m/s (na s.t.)
Topl. širenje4,8 µm/(m·K) (na 25 °‍C)
Topl. vodljivost138 W/(m·K)
Topl. difuzivnost54,3 mm2/s (na 300 K)[3]
Električna otpornost53,4 nΩ·m (na 20 °‍C)
Magnetni rasporedparamagnetičan[4]
Magnetna susceptibilnost (χmol)+89,0·10−6 cm3/mol (298 K)[5]
Jangov modul329 GPa
Modul smicanja126 GPa
Modul stišljivosti230 GPa
Poasonov koeficijent0,31
Mosova tvrdoća5,5
Vikersova tvrdoća1400–2740 MPa
Brinelova tvrdoća1370–2500 MPa
CAS broj7439-98-7
Istorija
OtkrićeKarl Vilhelm Šele (1778)
Prva izolacijaPeter Jakob Hjelm (1781)
Glavni izotopi
izotop rasp. pž. (t1/2) TR PR
92Mo 14,65% stabilni
93Mo syn 4×103 y ε 93Nb
94Mo 9,19% stabilni
95Mo 15,87% stabilni
96Mo 16,67% stabilni
97Mo 9,58% stabilni
98Mo 24,29% stabilni
99Mo syn 65,94 h β− 99mTc
γ –
100Mo 9,74% 7,8×1018 y β−β− 100Ru
reference • Vikipodaci

Molibden (Mo, lat. molybdos) metal je atomskog broja 42 iz 6 grupe; po starom VIB grupe.[6] Ime potiče od grčkog naziva za olovo — molybdos. Njegovo ime je izvedeno iz novolatinskog molybdaenum, odnosno iz grčkog Μόλυβδος (molybdos) u značenju olovo, jer se za njegove rude često mislilo da su olovne.[7] Minerali molibdena su bili poznati još iz praistorije, ali je element otkriven (u smislu da je izdiferenciran kao nepoznata supstanca iz mineralnih soli drugih metala) tek 1778. Otkrio ga je Karl Vilhelm Šele, ali ga je u elementarnom obliku prvi izdvojio Peter Jakob Hjelm 1781. godine.

Molibden se ubraja u prelazne metale i malo je zastupljen u Zemljinoj kori. On se ne javlja u prirodi u slobodnom (elementarnom) obliku na Zemlji. Umjesto toga, on se javlja u mineralima u raznim oksidacionim stanjima. Njegova ruda se naziva molibdenit, MoS2. Elementarni molibden je praškaste strukture, usled visoke tačke topljenja. Elementarni molibden, izgledom sivi srebrnasti metal, ima šestu najvišu tačku topljenja od svih poznatih elemenata. U metalni oblik, prah se stopi električnom strujom.

Molibden nalazi primenu u metalurgiji, međutim ne kao elementaran. Mali procenat molibdena daje čeliku veliku tvrdoću, koja se zadržava i na visokim temperaturama. On vrlo lako gradi tvrde, stabilne karbide u legurama, pa se iz tog razloga najveći deo svetske proizvodnje elementa (približno 80%) koristi za dobijanje raznih vrsta čelika i legura, uključujući legure izrazito velike čvrstoće te superlegure.

Molibden je manje otporan od hroma, koji se nalazi u istoj grupi PSE. Većina jedinjenja molibdena je slabo rastvorljiva u vodi, ali je jon molibdata MoO2−
4 rastvorljiv, a formira se kada minerali koji sadrže molibden dođu u kontakt sa kiseonikom i vodom. Rastvara se u kiselinama koje poseduju oksidaciona svojstva, npr. HNO3 i H2SO4. U bazama se ne rastvara, a vrlo slabo reaguje sa rastopom alkalija. Međutim, u rastvoru kalijum-nitrata rastvaranje se odvija vrlo brzo. U industrijskim količinama, jedinjenja molibdena (oko 14% svetske proizvodnje elementa) koriste se pri visokim temperaturama i pritiscima, te kao pigmenti i katalizatori.

Enzimi koji sadrže ovaj element su ubedljivo najčešći katalizatori koje koriste neke bakterije za razbijanje hemijskih veza u atmosferskom molekularnom azotu, omogućavajući biološko fiksiranje azota. Poznato je najmanje 50 enzima koji sadrže molibden u bakterijama i životinjama, mada su samo bakterijski i cijanobakterijski enzimi uključeni u fiksiranje azota. Ove nitrogenaze sadrže molibden u različitim oblicima, koji se razlikuju od drugih molibdenskih enzima. Svi oni sadrže potpuno oksidovani molibden inkorporiran u molibdenski koenzim. Molibden je esencijalni element za život za sve više eukariotske organizme, ali ne i za sve bakterije, najviše zbog toga što ima raznolike funkcije u različitim enzimima molibdenskih kofaktora.

Osobine[uredi | uredi izvor]

Molibden je prelazni metal. Čist molibden je srebrnobeo, veoma tvrd, i ima jednu od najviših temperatura topljenja među elementima. Dodaje se čeliku u malim količinama da bi povećao njegovu tvrdoću.[8]

Dobijanje[uredi | uredi izvor]

Molibden se dobija tako što se molibdenit, mineral koji sadrži ovaj element, najpre prži sa vazduhom, pri čemu nastaje molibden(VI)-oksid, MoO3:

Nastali MoO3 se zatim redukuje na metal sa vodonikom, na temperaturi iznad 500 °C:

Zbog visoke tačke topljenja, dobijeni molibden se nalazi u obliku praha. Metalni oblik se dobija tako što se taj prah sabije i onda se stopi električnom strujom.

Biološki značaj[uredi | uredi izvor]

Molibden je mikroelement koji odigrava važnu ulogu u metabolizmu biljaka. Takođe se nalazi i u nekim enzimima u telu čoveka.

Nitrogenaze[uredi | uredi izvor]

Molibdenski koenzim (na slici) sastavljen je od organskog kompleksa bez molibdena zvanog molibdopterin, a koji je spojen sa oksidisanim atomom molibdena(VI) preko susednih atoma sumpora (ponekad i selena). Svi poznati enzimi na bazi Mo koriste ovaj koenzim, osim drevnih nitrogenaza.

Najznačajnija uloga molibdena u živim organizmima je u vidu metalnog heteroatoma na aktivnom mestu u određenim enzimima.[9][10] Pri fiksiranju azota kod nekih bakterija, enzim nitrogenaza, a koji je uključen u krajnji korak redukovanja molekularnog azota, obično sadrži molibden u aktivnom mestu (mada su poznati slučajevi zamene molibdena sa gvožđem ili vanadijumom). Struktura katalitičkog centra enzima je slična onoj kod gvožđe-sumpornih belančevina: ona inkorporira Fe4S3 i veći broj MoFe3S3 klastera.[11]

Reakcija koju izvode enzimi nitrogenaze je sledeća:

Sa protonima i elektronima iz transportnog lanca elektrona, azot se redukuje do amonijaka i slobodnog gasovitog vodonika. Ovaj proces troši energiju, tako da je neophodna hidroliza ATP molekula do ADP plus slobodni fosfat (Pi).

Godine 2008. objavljen je dokaz o „nedostatku” molibdena u prvobitnim okeanima na Zemlji, a predstavljao je ograničavajući faktor tokom gotovo dve milijarde godina kasnije evolucije eukariotskog života (koji uključuje gotovo sve životinje i biljke) jer eukarioti ne mogu da fiksiraju azot pa zato većinu pogodno oksidovanog azota za dobijanje organskih azotnih jedinjenja (između ostalih i belančevina) dobijaju od prokariotskih bakterija.[12][13][14] Nedostatak molibdena rezultat je relativnog nedostatka kiseonika u prvobitnim okeanima. Većina molibdenovih jedinjenja ima slabu rastvorljivost u vodi, ali je molibdatni jon MoO42− rastvorljiv i nastaje kada su molibdenovi minerali u kontaktu sa kiseonikom i vodom. Kada su prvi životni oblici počeli da otpuštaju kiseonik u okeane, on je pomogao rastvaranju molibdena u vidu rastvorljivih molibdata, polazeći od minerala sa dna mora, te je po prvi put postao dostupan bakterijama koje fiksiraju azot, što im je omogućilo da višim formama života pruže više korisnih azotnih jedinjenja. Godine 2013. iznesena je teorija da su bor i molibden katalizovali proizvodnju RNK na Marsu, a tako nastali život je prenesen na Zemlju pomoću meteorita pre 3 milijarde godine.[15]

Iako je kiseonik omogućio fiksiranje azota tako što je učinio molibden dostupnim u vodi, on je takođe i direktno zatrovao enzime nitrogenaze. Zbog toga, u praistoriji Zemljine atmosfere, nakon što se kiseonik pojavio u velikim količinama u vazduhu i vodi, organizmima koji su nastavili da fiksiraju azot u aerobskim uslovima bilo je neophodno da izdvoje i zaštite njihove enzime za fiksiranje u heterocistama ili sličnim strukturama od viška kiseonika. Takve reakcije strukturne izolacije fiksacije azota od uticaja viška kiseonika u aerobnim organizmima odvijaju se i danas.

Kofaktorski enzim[uredi | uredi izvor]

Iako molibden gradi jedinjenja sa mnogim organskim molekulima, uključujući i ugljene hidrate i aminokiseline, on se takođe transporuje kroz ljudski organizam u vidu MoO42−.[16] Do 2002. pronađeno je i proučeno najmanje 50 enzima koji sadrže molibden, uglavnom u bakterijama, a broj novootkrivenih raste svake godine;[17][18] ti enzimi uključuju aldehid oksidazu, sulfit oksidazu i ksantin oksidazu.[19] Kod nekih životinja, kao i kod ljudi, oksidacija ksantina od urinske kiseline, koja predstavlja proces purinskog katabolizma, katalisana je ksantin oksidazom, enzimom koji u svom sastavu sadrži molibden. Aktivnost ksantin oksidaze je direktno proporcionalna količini molibdena u telu. Ipak, ekstremno visoke koncentracije molibdena deluju suprotno ovom trendu, te mogu delovati kao inhibitor i za purinski katabolizam i za druge procese. Smatra se da koncentracija molibdena može da utiče na sintezu belančevina, metabolizam i rast.[16]

Kod životinja i biljaka, triciklično jedinjenje zvano molibdopterin (koje ne sadrži molibden), reaguje sa molibdatom te gradi potpuni koenzim koji sadrži molibden nazvan molibdenski kofaktor. Pored ranije navedenih filogenetski prastarih molibdenskih nitrogenaza, koje fiksiraju azot kod nekih bakterija i cijanobakterija, svi enzimi koji koriste molibden a koji su pronađeni u prirodi, koriste molibdenski kofaktor, gde je molibden u oksidacijskom stanju VI, slično kao i molibdati.[20] Molibdenski enzimi kod biljaka i životinja katalizuju oksidaciju, a ponekad i redukciju određenih malih molekula, kao deo regulacije ciklusa azota, sumpora i ugljenika.[21]

Primena[uredi | uredi izvor]

Preko 2/3 molibdena koji se proizvede koristi se u metalurgiji, za proizvodnju legura. Upotreba molibdena je naglo porasla za vreme Drugog svetskog rata, kada su potrebe za volframom izazvale iscrpljivanje njegovih ležišta. Molibden se i danas koristi za proizvodnju čelika velike izdržljivosti i otpornosti na visoke temperature.

Mnogo je jednostavnije ako se MoO3 zajedno sa Fe2O3 redukuje sa koksom u električnim pećima, pri čemu nastaje legura feromolibden sa masenim udelom molibdena od 50 do 80%. Dodatkom odgovarajuće količine feromolibdena može se procenat molibdena u čeliku dovesti na željenu vrednost. Čak u mali procenat molibdena daje čeliku veliku tvrdoću koja se zadržava i pri visokim temperaturama.

Neke legure su, sem otpornosti na visoke temperature, otporne i na koroziju. Molibden se koristi i u avionskoj industriji, proizvodnji oružja, kao i za proizvodnju sijalica.

Kao katalizator molibden se koristi u naftnoj industriji, posebno pri katalizatorskom odstranjivanju sumpora iz naftnih proizvoda.

Molidbenov izotop 99 nalazi primenu u nuklearnoj industriji. Jedinjenja molibdena su obojena u razne nijanse narandžaste boje, pa se stoga koriste za proizvodnju farbi, plastike i gumenih proizvoda. Molibden se koristi i u električnoj industriji.

Zastupljenost[uredi | uredi izvor]

U Zemljinoj kori molibden je zastupljen u količini od 1,5 ppm (engl. parts per million). Osnovnim izvorom molibdena je mineral molibdenit (MoS2). Ostali minerali manjeg značaja su vulfenit (PbMoO4) i povelit (CaMoO4).

Istorija[uredi | uredi izvor]

Na grčkom jeziku molybdos znači „sličan olovu“[19] (sama grčka reč je, po nekim mišljenjima,[22] posuđenica iz anatolskog, luvijskog i lidijskog jezika) — jedinjenja molibdena su do kraja XVIII veka mešana sa jedinjenjima drugih elemenata, pre svega ugljenika i olova. Godine 1778. Karl Vilhelm Šele je uspeo da izdvoji molibden od grafita i olova, kao i da dobije njegov oksid. Molibden nije našao primenu i nije izašao iz laboratorije sve do kraja XIX veka. Posle su osobine njegovih legura otkrivene od strane Francuza.

Molibdenit, osnovna ruda iz koje se danas dobija molibden, ranije je bio poznat kao molibdena. On se često pogrešno zamenjivao sa grafitom, a često se i kao grafit upotrebljavao. Kao i on, molibdenit se takođe može koristiti za zatamnjivanje površina ili kao čvrsto sredstvo za podmazivanje (lubrikant).[23] Čak i kada su ljudi počeli da razlikuju molibdenu od grafita, i dalje su je poistovećivali sa običnom olovnom rudom PbS (danas se ona naziva galena).

Iako postoje naznake da je svesno legiranje čelika molibdenom korišteno u Japanu u 14. veku (približno oko 1330) pri izradi poznatih japanskih mačeva, ta veština nikad nije zaživela niti se raširila, pa je kasnije i zaboravljena.[24][25] Na Zapadu, tek je 1754. godine Bengt Anderson Kvist] proučavajući molibdenit otkrio da on ne sadrži olovo, te ne može biti isto što i galena.[26]

Do 1778. godine švedski hemičar Karl Vilhelm Šele pružio je čvrste dokaze da „molibdena” zaista nije niti galena niti grafit.[27][28] Umesto toga, Šele je u istraživanjima otišao i dalje te tačno zaključio da je „molibdena” zapravo ruda sasvim novog elementa, kojeg je nazvao molibden prema mineralu u čijem je sastavu pronađen i iz kojeg je kasnije i izdvojen. Peter Jakob Hjelm je uspeo da izoluje metalni molibden 1781. koristeći ugljenik i ulje iz lanenog semena.[19][29]

Gotovo ceo vek nakon izolovanja, molibden i dalje nije imao nikakve industrijske primene, uglavnom zbog svoje relativne retkosti, poteškoća oko dobijanja čistog metala, ali i nerazvijenosti pogodnih metalurških tehnika.[30][31][32] Prvobitne čelične legure sa molibdenom bile su obećavajućih osobina u pogledu povećanja tvrdoće, ali trud oko njihove masovne proizvodnje je opao zbog nekonzistentnih rezultata i njihove tendencije ka rekristalizaciji i krhkoći. Vilijam D. Kulidž je 1906. prijavio patent za dobijanje duktilnog molibdena. To je dovelo do korištenja ovog metala za izradu grejnih elemenata za visokotemperaturne peći i kao podrška za volframove niti u sijalicama, mada je formiranje oksida i njegova degradacija zahtevala da se molibden fizički zapečati ili drži u inertnom gasu.[33] Frank Elmor je 1913. razvio proces flotacije penom kako bi izdvojio molibdenit iz ruda. Do danas je flotacija ostala osnovni proces njegovog izdvajanja.[34]

Tokom Prvog svetskog rata potražnja za molibdenom je snažno porasla. On se koristio za oklopljavanje vozila te kao zamena za volfram u brzoreznim čelicima. Neki britanski tenkovi bili su zaštićeni oplatom od manganskog čelika debelog 75 mm, ali je ona bila neefikasna. Te ploče od manganskog čelika zamenjene su pločama od molibdenovog čelika debelim 25 mm, što je omogućilo veću brzinu tenkova, bolje manevrisanje i zaštitu.[19] Nemci su takođe koristili čelik ojačan molibdenom za tešku artiljeriju, kao što je to bio slučaj kod superteške haubice zvane „Debela Berta”.[35] Ovo je bilo jer se tradicionalni čelik topio pri temperaturama koje je razvijao barut pri ispaljivanju granate teške jednu tonu.[36] Nakon rata, potražnja je opala sve do vremena kada je napredak u metalurgiji omogućio veći razvitak mirnodopskih aplikacija. Tokom Drugog svetskog rata, molibden je ponovno postao strateška sirovina kao zamena za volfram u čeličnim legurama.[37]

Molibden u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Rude molibdena ima u Jugoistočnoj Srbiji: od Mačkatice kod Surdulice do kod Krive Feje na planini Besnoj kobili. Rudnik molibdena u Mačkatici, sa 3000—5000 radnika, radio je od 1940. do 1947. godine.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  2. ^ „Molybdenum: molybdenum(I) fluoride compound data”. OpenMOPAC.net. Arhivirano iz originala 21. 07. 2011. g. Pristupljeno 10. 12. 2007. 
  3. ^ Lindemann, A.; Blumm, J. (2009). Measurement of the Thermophysical Properties of Pure Molybdenum. 3. 17th Plansee Seminar. 
  4. ^ Lide, D. R., ur. (2005). „Magnetic susceptibility of the elements and inorganic compounds”. CRC Handbook of Chemistry and Physics (PDF) (86th izd.). Boca Raton (FL): CRC Press. ISBN 978-0-8493-0486-6. Arhivirano iz originala 03. 03. 2011. g. Pristupljeno 07. 01. 2019. 
  5. ^ Weast, Robert (1984). CRC, Handbook of Chemistry and Physics. Boca Raton, Florida: Chemical Rubber Company Publishing. str. E110. ISBN 978-0-8493-0464-4. 
  6. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. izd.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  7. ^ Lide, David R., ur. (1994). „Molybdenum”. CRC Handbook of Chemistry and Physics. 4. Chemical Rubber Publishing Company. str. 18. ISBN 978-0-8493-0474-3. 
  8. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  9. ^ Mendel, Ralf R. Banci (2013). „Chapter 15 Metabolism of Molybdenum”. Ur.: Lucia. Metallomics and the Cell. Metal Ions in Life Sciences. 12. Springer. ISBN 978-94-007-5560-4. doi:10.1007/978-94-007-5561-10_15. 
  10. ^ Chung, Lee Chi; Ribbe Markus W.; Yilin, Hu (2014). „Chapter 7. Cleaving the N,N Triple Bond: The Transformation of Dinitrogen to Ammonia by Nitrogenases”. Ur.: Peter M.H. Kroneck; Martha E. Sosa Torres. The Metal-Driven Biogeochemistry of Gaseous Compounds in the Environment. Metal Ions in Life Sciences. 14. Springer. str. 147—174. doi:10.1007/978-94-017-9269-1_6. 
  11. ^ Patricia, C.; Dean, Dos Santos; Dennis R. (2008). „A newly discovered role for iron-sulfur clusters”. PNAS. 105 (33): 11589—11590. Bibcode:2008PNAS..10511589D. PMC 2575256 Slobodan pristup. PMID 18697949. doi:10.1073/pnas.0805713105. 
  12. ^ Bekker, A.; Shen, Y. (2008). „Tracing the stepwise oxygenation of the Proterozoic ocean”. Nature. 452 (7186): 456—460. Bibcode:2008Natur.452..456S. PMID 18368114. doi:10.1038/nature06811.  Tekst „author2” ignorisan (pomoć); |first1= zahteva |last1= u Authors list (pomoć); Nedostaje |last2= u Authors list (pomoć)
  13. ^ „International team of scientists discover clue to delay of life on Earth”. Eurekalert.org. Pristupljeno 17. 4. 2016. 
  14. ^ „Scientists uncover the source of an almost 2 billion year delay in animal evolution”. Eurekalert.org. Pristupljeno 17. 4. 2016. 
  15. ^ „Primordial broth of life was a dry Martian cup-a-soup”. New Scientist. 29. 8. 2013. Pristupljeno 17. 4. 2016. 
  16. ^ a b Mitchell Phillip C. H. (2003). „Overview of Environment Database”. International Molybdenum Association. Arhivirano iz originala 18. 10. 2007. g. Pristupljeno 18. 4. 2016. 
  17. ^ Enemark, John H.; J. Jon A. Cooney; Jun-Jieh Wang; Holm, R. H. (2004). „Synthetic Analogues and Reaction Systems Relevant to the Molybdenum and Tungsten Oxotransferases”. Chem. Rev. 104 (2): 1175—1200. PMID 14871153. doi:10.1021/cr020609d. 
  18. ^ Mendel Ralf R.; Florian, Bittner (2006). „Cell biology of molybdenum”. Biochimica et Biophysica Acta. 1763 (7): 621—635. PMID 16784786. doi:10.1016/j.bbamcr.2006.03.013. 
  19. ^ a b v g Emsley, John (2001). Nature's Building Blocks. Oxford: Oxford University Press. str. 262—266. ISBN 978-0-19-850341-5. 
  20. ^ Fischer B, Enemark JH, Basu P (1998). „A chemical approach to systematically designate the pyranopterin centers of molybdenum and tungsten enzymes and synthetic models”. Journal of Inorganic Biochemistry. 72 (1–2): 13—21. PMID 9861725. doi:10.1016/S0162-0134(98)10054-5. . Sumarizirano u: MetaCyc Compound: molybdopterin Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. jun 2016). Pristupljeno 18. aprila 2016.
  21. ^ Kisker, C.; Schindelin H.; Baas, D.; Rétey, J.; Meckenstock R.U; Kroneck P.M.H (1999). „A structural comparison of molybdenum cofactor-containing enzymes”. FEMS Microbiol. Rev. 22 (5): 503—521. PMID 9990727. doi:10.1111/j.1574-6976.1998.tb00384.x. 
  22. ^ Melchert, Craig. „Greek mólybdos as a Loanword from Lydian” (PDF). University of North Carolina at Chapel Hill. Pristupljeno 11. 4. 2016. 
  23. ^ R., Lansdown A. (1999). Molybdenum disulphide lubrication. Tribology and Interface Engineering. 35. Elsevier. ISBN 978-0-444-50032-8. 
  24. ^ International Molybdenum Association, "Molybdenum History" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. jul 2013)
  25. ^ Accidental use of molybdenum in old sword led to new alloy. Institut "American Iron and Steel". 1948. 
  26. ^ Van der Krogt, Peter (10. 1. 2006). „Molybdenum”. Elementymology & Elements Multidict. Arhivirano iz originala 23. 01. 2010. g. Pristupljeno 11. 4. 2016. 
  27. ^ Steve, Gagnon. „Molybdenum”. Jefferson Science Associates, LLC. Arhivirano iz originala 26. 04. 2007. g. Pristupljeno 11. 4. 2016. 
  28. ^ W., Scheele C. K. (1779). „Versuche mit Wasserbley;Molybdaena”. Svenska vetensk. Academ. Handlingar. 40: 238. 
  29. ^ Hjelm, P. J. (1788). „Versuche mit Molybdäna, und Reduction der selben Erde”. Svenska vetensk. Academ. Handlingar. 49: 268. 
  30. ^ Leslie, Hoyt Samuel (1921). Metallography. 2. McGraw-Hill. 
  31. ^ Alfred, Krupp; Andreas, Wildberger (1888). The metallic alloys: A practical guide for the manufacture of all kinds of alloys, amalgams, and solders, used by metal-workers ... with an appendix on the coloring of alloys. H.C. Baird & Co. str. 60. 
  32. ^ Gupta C.K. (1992). Extractive Metallurgy of Molybdenum. CRC Press. ISBN 978-0-8493-4758-0. 
  33. ^ Reich, S. Leonard (22. 8. 2002). The Making of American Industrial Research: Science and Business at Ge and Bell, 1876–1926. str. 117. ISBN 9780521522373. 
  34. ^ Marcus, Vokes Frank (1963). Molybdenum deposits of Canada. str. 3. 
  35. ^ Molybdenum - Mo, na stranici Lenntech, pristupljeno 11. aprila 2016.
  36. ^ Kean, Sam (2010). The Disappearing Spoon (1 izd.). Little, Brown and Company. str. 88-89. ISBN 978-0316051644. 
  37. ^ Millholland, Ray (1. 8. 1941). „Battle of the Billions: American industry mobilizes machines, materials, and men for a job as big as digging 40 Panama Canals in one year”. Popular Science: 61. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Molibden na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Молибден&oldid=25909403”