Napad na Perl Harbor

Napad na Perl Harbor
Deo rata na Pacifiku
Početak japanskog napada
Vreme 7. decembar 1941. Mesto Perl Harbor, Oahu Ishod Japanska taktička pobeda
Sukobljene strane
SAD	Japansko carstvo
Komandanti i vođe
Hasbend Kimel Volter Šort	Isoroku Jamamoto Čuiči Nagumo
Žrtve i gubici
2.403 ubijenih 1.178 ranjenih	64 ubijena 1 zarobljen

Vejk

Honolulu

Tokio

Maršalska ostrva

Gvam

Perl Harbor

Ivo Džima

Okinava

Midvej

Javansko more

Koralno more

1

2

3

4

5

6

Lejte

7

8

Batan

Korehidor

Tarava

Kvadžalin

Gilbertova ostrva

Sajpan

Marijanska ostrva

Filipinsko more

Palau

Gvadalkanal

Etu

Dač Harbor

Komandorska o.

Kiska

Adak

Grocka

Umka

Ropočevo

Šopić

Varvarin

Važnije bitke Drugog svetskog rata na mapi Tihog okeana. Legenda: 1. Manado 2. Sundski moreuz 3. Balikapan 4. Batavija 5. Kučing 6. Ambon 7. Palembang 8. Timor

Napad na Perl Harbor se dogodio u nedelju 7. decembra 1941, nešto pre 08.00 časova ujutru, i predstavlja iznenadni napad japanske ratne mornarice na bazu ratne mornarice SAD Perl Harbor na Havajima. Napad je doveo do vojnog uključenja SAD u tok Drugog svetskog rata na strani Saveznika.

Odnosi SAD i Japana su se početkom 1940-ih uveliko pogoršali. Japan je već tokom tridesetih godina 20. veka počeo da napada Kinu bez odobravanja SAD i evropskih kolonijalnih sila, a kada su japanske trupe zauzele Francusku Indokinu, Amerika je odlučila da nametne Japancima embargo na uvoz goriva. Japanu takođe ni Holandija nije smela da daje gorivo koje je bilo potrebno Japancima za nastavak rata u Kini i ekspanziju privrede. Rat je zbog toga bio neizbežan, jer Japanci nisu želeli da popuste pred zahtevima Amerikanaca da napuste čitavu Kinu.

Malo je poznato da su zapravo Amerikanci ispalili prve hice u Perl Harboru. Posle ponoći 7. decembra, Japanci su angažovali svoje najnovije i najubojitije oružje - bile su to mini podmornice koje su ispuštene sa pravih velikih podmornica japanske carske flote. Zadatak tih podmornica je bio da uđu u samu luku i da sa svoja dva torpeda koja su nosile unište američko brodovlje. Za upravljanje podmornicama izabrane su najbolje posade, no podmornice su ili potopljene ili su se nasukale, a američki razarač je pre napada na Perl Harbor uništio jednu od njih dubinskim bombama i svojim topovima od 127 mm.

Japanci su brižljivo pripremili akciju napada vazduhoplovstva na američku pomorsku bazu Perl Harbor (na ostrvu Oahu, delu Havajskih ostrva). Piloti su se dugo pripremali za taj napad učestalim vežbama dok su japanski špijuni obezbedili tačne podatke o položaju brodova. Neposredno pre napada Japanci su poslali i izviđački avion koji je javio pozicije američkih brodova i aerodroma. Za napad u relativno plitkoj vodi luke, Japanci su modifikovali svoja torpeda drvenim krilcima na kraju torpeda tako da torpedo ne udari u dno. Amerikanci su znali da će doći do rata sa Japanom, ali nisu ni mogli da zamisle da će Japanci napasti njihovu bazu na Perl Harboru avionima sa nosača aviona. U Perl Harboru su Amerikanci koncentrisali većinu svojih bojnih brodova misleći da su tu sigurni i spremni za delovanje kada Japanci napadnu Filipine. Ujedinjeno Kraljevstvo još više je potcenjivala snagu i sposobnost japanske mornarice i vazduhoplovstva pa je u Hongkong poslala pojačanja koja, kada je rat izbio, nije mogla da snabdeva. Jedino je SSSR znao za potencijalnu snagu Japana pa je na Dalekom istoku imao poprilično velike vojne snage koje stoga nisu mogle biti upotrebljene protiv Hitlera u Evropi.

Japanska flota približavala se Havajima u geografskim širinama gde plovidba nije bila uobičajena zbog snažnih vetrova i visokih talasa. Ta ruta je odabrana da Amerikanci ne bi saznali za približavanje snažnog flotnog sastava čiju je udarnu snagu činilo šest velikih nosača aviona: Akagi, Hirju, Kaga, Šokaku, Sorju i Zuikaku. Havajima su se primakle i japanske podmornice koje su imale zadatak da se probiju u luku i napadnu brodove. Akciju je nadgledao Isoroku Jamamoto jedan od najsposobnijih admirala Japana.

USS Arizona nakon napada

Prvo su male podmornice pokušale da se probiju u luku, no to im ili nije uspelo ili su pak promašile mete. Japansko vazduhoplovstvo je luku napalo oko 7 časova i 40 minuta po lokalnom vremenu. Iako su Amerikanci posedovali radar i njime primetili dolazak velikih formacija aviona nikakva uzbuna u bazi nije bila podignuta sve dok Japanci nisu počeli da zasipaju vojne objekte (luku, aerodrome i hangare) bombama i torpedima. Iznenađenje je bilo potpuno, a Japanci su u kratkom roku uništili i oštetili gotovo sve američke avione na sletnim stazama. Američki brodovi su bili poređani u luci jedan uz drugi kao u mirnodopskim uslovima pa su ih japanski bombarderi i torpedni avioni jedan za drugim potapali. U 8 časova i 50 minuta usledio je i drugi napad koji je završio započeto. Sveukupno je u borbama učestvovalo više od 300 japanskih aviona.

Japanci su izgubili u akciji 29 aviona, 5 malih podmornica, oko 50 ubijenih pilota i podmorničara i jednog podmorničara koji je zarobljen. Američki gubici iznosili su oko 3.300 poginulih mornara, vojnika i pilota, dok je više od 200 aviona uništeno ili oštećeno. Gotovo svi bojni brodovi u luci su bili oštećeni od kojih Oklahoma i Arizona i zastarjeli Juta više nikada nisu sudelovali u borbama. Ostali su popravljeni i korišćeni su u kasnijim okršajima u Drugom svetskom ratu.

Posledice napada su bile sledeće: SAD su objavile rat Japanu (Japanci su to već formalno učinili diplomatskom notom za vreme napada) i tako prekinule godine izolacionizma. Japanci nisu uništili infrastrukturu luke niti potopili nosače aviona koji su u trenutku napada bili na otvorenom moru, ali američka flota više nije bila u stanju da zaustavi njihovo zauzimanje Filipina, Hongkonga i jugoistočne Azije. Kasnije su Amerikanci uspeli da uvere ostatak sveta da je taj napad bio ratni zločin što im je postao jedan od argumenata za bacanje atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki. Ovo može biti smatrano diskutabilnim jer je Perl Harbor vojna luka, a u samom napadu poginulo je tek 68 civila. Grad Honolulu koji se nalazi u blizini uopšte nije bio bombardovan.

Pozadina

Predistorija

Godine 1931. Japanci okupiraju Južnu Mandžuriju koja je bila u Kineskim rukama i tu nastaje veliki diplomatski incident. Japanci nisu mogli da isposluju da Mandžuriju odvoje od Kine te oni 1933. napuštaju Društvo Naroda i proglašavaju Nezavisnu Državu Mandžuka, dovevši svet pred svršen čin. U stvari uz pomoć marionetske vlade Japanci ostaju da gospodare tom ogromnom teritorijom koja će još više osnažiti Japansku privredu.

Kina se nikad nije pomirila sa tim i na granici je uvek bila zategnuta atmosfera. Posle nekoliko incidenata izbija otvoren sukob 7. jula 1937. godine koji prerasta u pravi rat mada ni Kina ni Japan nikad nisu objavile rat jedna drugoj. Rat će trajati do kapitulacije Japana 1945. godine. Do kraja 1940. godine Japan okupira gotovo celu Kinesku obalu sa dosta velikih gradova u unutrašnjosti zemlje i osniva Kinesku marionetsku vladu u Nankingu. Posle toga na ratištu je vladalo zatišje sve do 1945. godine prekidano samo lokalnim borbama od manjeg značaja.

Ključni događaj desio se 13. decembra 1937. godine kada je Japanska Armija osvojila Nanking. Tokom šest sledećih nedelja desili su se stravični zločini nad kineskim civilima u gradu i okolini gde je pobijeno preko 300.000 ljudi. Ovaj događaj je ostalim velikim silama skrenuo pažnju na militarizam Japana. Sve velike sile su uložile protest japanskoj vladi i počele da šalju zahteve da se agresija Japana zaustavi što pre. Japanci sa druge strane su još od kraja Prvog svetskog rata smatrali da ih zapadne sile smatraju manje vrednom nacijom. Nisu im dozvolili da uzmu ni jedan posed iako su aktivno učestvovali u ratu i kasnijem napadu na Rusiju. Japanska privreda bila je direktno zavisna od SAD i Holandije jer je od njih uvozila gorivo i ostale sirovine potrebne za nesmetano funkcionisanje industrije. Umešavši se i u ovaj konflikt zapadne sile su tražile da se smesta okonča rat sa Kinom. Međutim povlačenje Japana iz Kine bio bi znak slabosti a i mentalitet Japanaca nije dozvoljavao da se jedan rat tako izgubi.

Ubrzo posle izbijanja rata u Evropi dolazi do kapitulacije Francuske 1940. godine. Septembra 1940. godine Japan prisiljava novu marionetsku vladu Francuske da mu preda na upravljanje severnu oblast Francuske Indokine (današnji Vijetnam, Laos i Kambodža) pod izgovorom plana da odatle prodru i podržavaju operacije u Kini. U julu sledeće godine Japan dobija i baze u Južnom delu Francuske Indokine. Posle ovoga Amerikanci, Holanđani i Britanci uvode sankcije na izvoz nafte i drugih važnih sirovina u Japan i zahtevaju da se Japan povuče iz Kine ukoliko želi da se embargo ukine. Dolazi do dugih pregovora oko rešenja za konflikt u Kini gde Amerikanci uporno zahtevaju kraj rata u Kini. Japan u međuvremenu pristupa Trojnom Paktu sa Nemačkom i Italijom i potpisuje petogodišnji pakt o nenapadanju sa Sovjetskim Savezom čime još više produbljuje krizu sa SAD.

Videvši da se svi Japanski pokušaji za sporazumom odbijaju u Vašingtonu Japanci počinju pripreme za rat a paralelno i dalje pokušavaju da se nekako dogovore sa SAD. 2. jula 1941. godine Car Hirohito odobrava da pripreme za rat počnu ali i da se pokuša još jedna diplomatska inicijativa za mir. SAD je želela da uđe u rat i reši probleme u Aziji ali to nije mogla da uradi jer je velika većina Amerikanaca bila protiv mešanja u rat. Takođe SAD nije hteo da ispadne da oni ulaze u rat da bi zaštitili Komunistički Sovjetski Savez jer bi to bilo loše za imidž zemlje. Zato oni nastavljaju politiku sankcija i maksimalnih zahteva prema Japanu želeći time da isprovociraju Japan da on započne rat i time da pruži SAD jak pravni razlog za ulazak u rat. Japan opterećen sankcijama imao je dovoljno nafte za oko 18 meseci nakon čega bi vojska doživela kolaps a oni bi morali da prihvate bilo kakav predlog SAD posle toga. Kada je i poslednji pokušaj Japana naišao na zid u Vašingtonu Japanci naređuju vojsci da je vreme za napad došlo a vlada nastavlja pregovore sa ciljem da SAD pomisli kako se Japan još uvek nije odlučio za rat.

Dana 7. decembra 1941. godine će početi rat. Japanci su smislili vrlo složen plan kojim bi u nekoliko faza uništili savezničke ratne brodove, osvojili Malaju, Burmu, Filipine, Holandsku Istočnu Indiju (današnja Indonezija), Novu Gvineju i sva ostrva u centralnom i Južnom Pacifiku. Računali su da će za sprovođenje tog plana biti dovoljno 5 meseci. U prvoj fazi planirani su napadi na Malaju sa Singapurom, Hongkong, Filipine i ostrva u centralnom Pacifiku. Odmah po neutralisanju glavnih baza na tim lokacijama krenula bi druga faza gde bi se zauzela Burma, Holandska Istočna Indija, Nova Gvineja i Solomonska ostrva. Treća faza bi bila napad na Indiju i osvajanje južnog Pacifika.

Japanske vojne operacije pre Perl Harbora

Japan je u toku rata 1931—1932. godine zauzeo Mandžuriju i od tada se taj severoistočni deo Kine počeo nazivati životnom linijom Japana. Nastavljajući svoju politiku Japan je od 1935. godine sistematski preduzeo oružane provokacije prema Mongolskoj Narodnoj Republici. To je početkom naredne godine uslovilo stvaranje u ovom regionu veoma zategnute situacije, koja je svakog trenutka pretila da preraste u novo ratno žarište. Napetost se prenela i na Sovjetsko-Japanske odnose jer je Moskva bila najbliži saradnik Mongolske Narodne Republike, koja je još 1921. godine pod vođstvom Suhe Batora izvršila narodnu antifeudalnu revoluciju i nagovestila svoju dalju orijentaciju na izgradnji socijalizma.

Sporazum o saradnji između vlada Mongolije i Sovjetskog Saveza, postignut 1934. godine prerastao je u ugovor o uzajamnoj pomoći koje su dve države sklopile 12. marta 1936. godine. SSSR je tada preuzeo obavezu da brani teritorijalni integritet svog suseda u slučaju napada treće zemlje.

Japan je nastavio sa osvajanjem kineske teritorije kako bi se dočepao boljeg strateškog položaja za buduću agresiju protiv Sovjetskog Saveza.

Mandžuriju je osvojila moćna japanska grupacija nazvana Kvantuška armija. Načelnik štaba ove vojne formacije general Hideki Todžo, uputio je 9. juna 1937. godine Ministarstvu vojske u Tokiju predlog da se Kina što pre osvoji, kako bi se blagovremeno mogle obaviti pripreme za napad na Sovjetski Savez. Japanska avijacija i motorizovane trupe iznenada su napale 7. jula 1937. godine kineske jedinice na prilazima Pekingu. Operacija se odvijala munjevito, jer kineske snage nisu bile u stanju da se nose sa moderno naoružanom japanskom vojskom. U toku jula u japanskim rukama su se našli gradovi, Peking, Tjencin, Kalgan i drugi. U avgustu su se rasplamsale borbe za Šangaj, koji je pao u novembru 1937. godine. Narednog meseca Japanci su zauzeli Nanking, gde su kasnije formirali marionetsku kinesku vladu.

Društvo naroda je odbilo da vodi raspravu o japanskom napadu na Kinu, već je celo ovo pitanje preneto u nadležnost Međunarodne konferencije koja je održana novembra 1937. godine u Briselu. Predstavnici SAD, Engleske i Francuske su tražili da se poštuju “ugovorena prava” i privilegije njihovih monopola, i nikakve druge predloge nisu podnosili. Doduše, oni su zahtevali od SSSR da se svojim oružanim snagama suprotstavi japanskom osvajanju u Kini, čime su nastojali da na najjednostavniji način izazovu sukob ove dve moćne dalekoistočne zemlje. Litvinov je odbio svaku kombinaciju u ovom pravcu, zahtevajući kolektivno suprotstavljanje japanskoj agresiji u Kini, što London, Pariz i Vašington nisu prihvatili. I tako je konferencija završila rad usvajajući jedino neobavezujuću deklaraciju, kojom su Tokiju ostale odvezane ruke za nastavak ekspanzije u Kini.

SSSR je ipak morao da se konfrontira s japanskom ekspanzijom. On je 1938. godine pozajmio Kini 100 miliona dolara, a naredne godine još 150 miliona. Takođe je postao glavni snabdevač Kine oružjem i borbenom tehnikom.

Japanska Carska armija je dobila naređenje iz Tokija da “kazni boljševike zbog pomoći koje pružaju Kini”. U zoru 29. jula 1938. godine japanske trupe su prodrle na teritoriju Sovjetskog Saveza, na područje jezera Hasan. Crvena armija je prešla u protivnapad i početkom avgusta potpuno razbila napadače. Neprijateljstva su prekinuta ugovorom između dve zemlje, potpisanim 11. avgusta, kojim se carska vlada obavezala da neće više pribegavati oružanim akcijama.

London je posebno počeo da koketira sa Tokijom kada je zaključio da Japan još uvek nije sposoban na bojnom polju da se ravnopravno nosi sa Rusima. Isto tako, Britanci su želeli da zadrže svoje pozicije u Kini, pa su sa carskom vladom načinilo pogodbu o deobi sfera uticaja u ovoj zemlji. U julu 1939. godine, britanski ambasador u Tokiju Robert Krejgi i japanski ministar inostranih poslova Hatiro Arita potpisali su sporazum po kome Britanija priznaje “specijalne interese” Japana u Kini i odobrava preduzimanje specijalnih mera s njegove strane u cilju “zavođenja reda” u najmnogoljudnijoj zemlji sveta. Krejgi je izjavio da njegova vlada neće ometati Japan u ostvarenju takvih mera.

Englezi su se prevarili u računici. Japan je ubrzo zauzeo ostrvo Hajnan i približio se njihovim i francuskim posedima u Aziji. Jačanje japanskih pozicija na Dalekom istoku počelo je ozbiljno da zabrinjava američku vladu i da izaziva zategnutost između ove dve zemlje. Američki kongres odlučio je u leto 1939. godine da i dalje ostane na snazi zakon o “neutralnosti”.

Vlada SAD je ipak odlučila da 1939. raskine trgovinski ugovor sa Japanom, koji je potpisan još 1911. godine, što je imalo za cilj da se zaplaši Japan i da se natera da se obazrivije ponaša prema američkim interesima. Međutim, prekid ugovora stupio je na snagu tek za šest meseci od donošenja odluke, a za to vreme trgovina između dve zemlje se utrostručila. Preko 70% američkog izvoza predstavljali su materijali vojnog karaktera.

U međuvremenu, Japan se ponovo osilio i obnovio stare planove za osvajanje sovjetskog Dalekog istoka i Sibira. Sovjetski obaveštajac Rihard Zorge, radeći kao dopisnik nekoliko listova iz Tokija, poslao je 15. aprila i 24. juna 1939. godine tajne izveštaje Moskvi, pozivajući se na podatke dobijene od nemačkog ambasadora Ota. Iz tih izveštaja proizilazi da ukoliko Nemačka i Italija otpočnu rat protiv SSSR, onda će im se Japan pridružiti u svakom trenutku, ne postavljajući nikakve uslove.

Da bi oprobali snagu i reagovanje Sovjetskog Saveza, i stvorili mostobran za dalje osvajanje Dalekog istoka, Japanci su odlučili da napadnu Mongolsku Narodnu Republiku. Moćna grupacija Kvantuške armije je 11. avgusta 1939. godine prodrla u dolinu reke Halhin Hol. Mongolima su u pomoć priskočile pešadijske, vazduhoplovne, tenkovske i konjičke jedinice pod komandom Georgija Konstantinoviča Žukova, koji je tada imao čin general-pukovnika. Sovjetske trupe su potpuno razbile napadače, uništile ili zarobile glavninu japanske grupacije, a njene raštrkane ostatke proterale preko mongolsko-mandžurske granice.

Ovaj žestok poraz zaplašio je Japan i naveo ga da se za duže vreme odrekne neposrednih osvajačkih planova protiv Sovjetskog Saveza i Mongolije, odnosno da svoju dalju ekspanziju okrene na jug i jugoistok.

Japanske snage pred invaziju

Prema Jamamotovom planu prvo je trebalo formirati Operativni odred (od 6 nosača aviona, sa 450 aviona). Ovaj odred uvežbavan je u zalivu Tankan na ostrvu Iturupu koje se nalazi u sastavu Kurilskih ostrva. Direktna komanda je poverena viceadmiralu Č. Nagumi. Zaštitnicu operative odreda sačinjavali su: 2 bojna broda, 2 krstarice, 1 laka krstarica, 9 razarača i 25 podmornica. Ove podmornice su imale zadatak da kontrolišu prilaze havajskim ostrvima, da čuvaju nosače aviona, i napadaju bojne brodove i nosače aviona. Takođe su posebno organizovani 7 tankera goriva za snabdevanje japanskih snaga na maršu.

Američke snage u Perl Harboru

U Perl Harburu ja bila stacionirana američka Pacifička flota od aprila meseca 1940. godine. Pored skoro 100 pomorskih brodova, tu se nalazilo i osam bojnih brodova, uključujući i razarač USS Arizona.

Japanski planovi

Strategija velike odlučne bitke

Dve mornarice su se pripremale za pomorski rat jedna protiv druge još od dvadesetih godina. Zbog sopstvenih industrijskih kapaciteta, kombinovanih sa restrikcijom nametnutom Vašingtonskim i Londonskim pomorskim sporazumima, Japanska mornarica je prilikom upoređivanja ukupne jačine bila u poziciji stalne inferiornosti. Shodno tome, japanski stratezi su smatrali da će se budući pomorski rat na Pacifiku odvijati po sledećim fazama. U početnoj fazi konflikta, američke baze na Pacifiku bile bi neutralisane, a Filipini bi bili zauzeti. Kao odgovor, američka flota bi se iz baza u centralnom Pacifiku (Havaji) prebazirala u zapadni deo Pacifika kako bi se sukobili sa japanskom flotom. Japanci su smatrali da bi se konačna bitka odigrala u području ostrva Bonin. Kao odgovor, Japanci su razvili planove kako bi naneli što veće gubitke američkoj floti i obezbedili ravnopravni uslovi za učešće u odlučujućoj bici. Bitka bi počela čim bi američka flota napustila bazu na Havajima. Bitka bi bila započeta dejstvom japanskih podmornica. Nakon približavanja američke flote ostrvima koja kontrolišu Japanci, na scenu bi stupila avijacija.

Po susretu flota, bitka bi se započela dejstvom nosača aviona koji bi se nalazili u prethodnici japanske flote. Ovi nosači bi delovali u divizionima (po dva nosača) i njihova meta bi bili američki nosači aviona. Time bi bila uništena američka vazduhoplovna zaštita. Pre nego što bi se same flote sukobile, mešovite borbene grupe bi napale američku flotu kako bi je onesposobile za predstojeći artiljerijski duel. Pretpostavka je da bi se ova borbena dejstva izvela noću. Praznine u američkoj zaštitnici bi se otvorile japanskim brzim bojnim brodovima i teškim krstaricama, a potom bi teške krstarice teškim torpedima i pridruženim odredima razarača izvele masivan torpedni napad. Ovim napadima bi se uništila trećina američke flote, kao i sama kohezija flote.

Narednog dana, japanska flota bi se prikupila kako bi zadali poslednji udarac. Japanski bojni brodovi su građeni tako da imaju što veću vatrenu moć i autonomiju, verovatno je da će ove dve prednosti biti od velikog značaja u nanošenju poraza Amerikancima.

Ovom strategijom se japanska carska mornarica pripremala za rat, obučavajući se i opremajući se u tom smeru. Nije nikada isprobana u flotnim vežbama, ali je bila Sveti gral japanskih stratega. Sama odlučujuća bitka je zamenila potrebu za planiranjem stvarne operacije protiv modernog protivnika.

Jamamoto Isoroku stupa na scenu

Japanska pomorska strategija je započela da se menja avgusta 1939. kada je na čelo Kombinovane flote došao Jamamoto. Preokrenuo je naglavačke celu japansku pomorsku dogmu i postao glavni zagovornik napada na Perl Harbor. Jamamoto je bio nacionalista, odrastao u samurajskoj porodici. Podržavao je stanovište da Japan treba da uspostavi hegemoniju u Aziji, a 1941. je podržavao ratnu opciju, kojom bi se osigurala egzistencija carevine. Stoga je podržavao predloženi napad kojim bi se osvojila područja sa resursima na jugoistoku. Njegova dilema je, kao i kod većine japanskih stratega, bila da će početak rata sa Britanijom i Holandijom dovesti i do rata sa SAD. Ova fatalna pretpostavka, koja je verovatno bila pogrešna, naterala je Jamamotoa da uposli svoje mentalne kapacitete na pronalaženju načina kojim bi se obračunao sa SAD na samom početku rata. Sam Jamamoto je jedno vreme živeo u SAD, štaviše školovao se na Harvardu. To je doprinelo da razume vojne i tehnološke prednosti koje su uživale SAD, kao i da sagleda ogromne industrijske kapacitete te zemlje. Međutim, nije razumeo stepen teškoća sa kojim su se susretale SAD ukoliko bi mobilisale naciju za rat, pogotovu ako nisu ugroženi američki nacionalni interesi.

Nakon preuzimanja komande nad Kombinovanom flotom, Jamamoto sa Admiralitetom prećutno pomera poziciju za veliku odlučujuću bitku istočno od ostrva Bonin, ka Maršalovim ostrvima. Dok se to dešavalo, Amerikanci su vršili prebaziranje Pacifičke flote sa zapadne obale za Perl Harbor. Ovaj potez je trebalo da odvrati Japance od budućih napada. Za Jamamotoa, ovo je bila jasna pretnja, ali i prilika.

Postoji duga tradicija razmatranja vazdušnog napada na Perl Harbor, kako američkih tako i japanskih stratega. Još 1927. je japanski pomorski koledž proigravao ratne igre koje su obuhvatale napad na Perl Harbor sa dva nosača aviona. Praktična demonstracija prikladnosti nosača aviona za takav napad je izvršena 1929. godine kada su dva američka nosača aviona izvela iznenadni napad na Panamski kanal. Japanski pomorski koledž je 1936. godine ponovo istraživao mogućnosti, a 1938. je američka flota proigrala napad sa nosača aviona na Perl Harbor.

Početno planiranje (ideja je rođena)

Glavni pokretač ideje o napadu na Perl Harbor bio je sam Jamamoto. Prema njegovom načelniku štaba, vice admiralu Šigeru Fukudomeu, Jamamoto je prvi put pomenuo plan za napad na Perl Harbor marta ili aprila 1940. Ideja je ponovo izbila na videlo u kasnu jesen 1940, kada je Jamamoto nakon završetka godišnje vežbe Kombinovane flote saopštio Fukudomeu da želi da ima studiju kontra admirala Takiđiro Onišija o napadu na Perl Harbor.

Jedno je jasno, a to je da Jamamoto nije krenuo da razmišlja o napadu nakon britanskog napada na Taranto 12. novembra 1941. Ovaj napad je iz stroja izbacio tri bojna broda. Jamamoto je ipak planirao napad koji bi naneo mnogo veće gubitke neprijatelju.

Sa vizijom napada u glavi, Jamamoto je nastavio da istražuje kako bi se takav napad mogao izvesti. U pismu od 7. januara 1941, Jamamoto naređuje kontra admiralu Takiđiru Onišiju da prouči predlog za operaciju. Nakon ovog pisma je došlo do sastanka između njih dvojice, gde je Jamamoto pojasnio svoju viziju. Oniši je bio načelnik štaba 11. vazduhoplovne flote koja je bazirala na kopnu, ali je bio i zapaženi taktičar i planer.

Tokom februara, Oniši je u planiranje uključio i kapetana korvete Genda Minoru. Pokazao mu je Jamamotovo pismo; njegova prva reakcija je bila da je operacija teška ali nije nemoguća. Složio se sa Onišijem da je tajnost najbitniji činioc planiranja operacije i da bi, kao garancija uspeha, u operaciju trebalo uključiti sve nosače aviona. Oniši je ovlastio Gendoa da predloži plan za sedam do deset dana. U svom izveštaju, Genda je prezentovao ono što je smatrao ključnim činiocima za postizanje uspeha operacije. Navešćemo činioce koje je Genda izložio, jer je konačnim planom usvojeno dosta od njegovih predloga:

1. Iznenađenje je preduslov;
2. Glavni cilj napada su nosači pacifičke flote;
3. Potrebno je uništiti američke avione sa ostrva Oahu;
4. U operaciju treba uključiti svaki japanski nosač aviona sa dovoljnim radijusom plovljenja;
5. Napad ne treba izvršiti samo torpednim bombarderima, već i obrušavajućim i linijskim bombarderima;
6. Potrebna je jaka lovačka zaštita;
7. Napad treba izvesti rano ujutru;
8. Neophodno je dopunjavanje gorivom;
9. Svo planiranje treba obaviti u najvećoj tajnosti.

Oniši je 10. marta predao razrađen nacrt plana Jamamotou. Oniši će kasnije postati protivnik napada na Perl Harbor.

Mesec dana kasnije, 10. aprila 1941, japanska mornarica je načinila revolucionarni korak i kombinovanjem 1. i 2. diviziona nosača aviona formirala 1. vazduhoplovnu flotu. U sastav ove jedinice su ušli i eskortni brodovi. Ovaj korak je jedno vreme bio predmet debate u mornaričkim krugovima, ali je Jamamoto presudio da je pravo vreme za takav korak. Uobičajeno je bilo gledište da su nosači vrlo ranjivi na napad iz vazduha. Ukoliko budu otkriveni, njihovo uništenje je smatrano vrlo verovatnim; ukoliko su svi nosači u jednoj formaciji, sva vazdušna moć japanske mornarice će biti rizikovana. Ranija doktrina upotrebe japanske mornarice je nalagala da nosači aviona deluju po divizionima, smanjujući rizik simultanog otkrivanja i uništenja. Cena ove disperzije, međutim, bila je nemogućnost koncentracije vazduhoplovne moći. Pobornici koncentrisanja snaga ukazivali su na to da koncentrisanje nekoliko nosača u jednu celinu ne povećava njihovu ranjivost, već povećava njihovu odbranu koncentrisanjem i više eskortnih brodova i lovačkih aviona koji se angažuju u odbrani sastava. Najveća prednost je bila sposobnost da se poveća snaga udara samih nosača. To je bio važan korak jer bez 1. vazduhoplovne flote operacija u Havajima ne bi bila moguća. To će postati i glavna tačka u planiranju napada.

Uporedo sa planiranjem operacije, Jamamoto je preduzimao korake kako bi Admiralitetu „prodao“ koncept operacije. Proces pregovora je započet krajem aprila. Jamamoto je ekscentričnom ali brilijantnom kapetanu bojnog broda Kurošima Kametou poverio zadatak ubeđivanja skeptičnog Admiralštaba. Prvi sastanak nije prošao dobro. Kurošima je izložio Jamamotove osnove za takav plan, koji se sastojao u tome da japanska flota prva nanese udar kako bi uzela inicijativu, a samim tim bi Japan dobio šest meseci vremena da dovrši osvajanje područja na jugu. Po Jamamotou, napad bi bio tako razarajući da će pored brodova biti uništen i moral američkih snaga. Admiralitet nije bio impresioniran, smatrajući plan vrlo riskantnim. Oni su bili usmereni na izvršenje operacija na jugu i verovali su da su nosači 1. vazduhoplovne flote tamo bili potrebniji kako bi se brže postigli uspesi. Međutim, 10. aprila, admiral Nagano Osami preuzima Admiralštab. Krajem istog meseca, u planiranje je uključen i štab 1. vazduhoplovne flote. Prvi koji je zvanično upoznat sa opeacijom je bio načelnik štaba kontra admiral Kusaka Rjunosuke. Kada je Kusaka u kratkim crtama predstavio plan svom komandantu viceadmiralu Ćuići Nagumou, njegove prve misli su bile kako će se organizovati dopunjavanje gorivom i prikriveni prilazak Perl Harboru. Najviše sumnji su izrazili oni admirali koji su bili zaduženi da ga sprovedu u delo, što je i normalno. Jedan od onih koji nije imao nikakvih sumnji u plan bio je kapetan korvete Genda, koji je sada bio postavljen na dužnost štabnog oficira za pitanje avijacije. Na njega je pao teret daljeg planiranja operacije.

Kombinovana flota protiv Admiraliteta

Kampanja ubeđivanja Admiraliteta nastavljena je 7. avgusta kada se Kurošima vratio u Tokiju kako bi izneo Jamamotovu zamisao. Zahtevao je da se godišnje ratne igre održe u septembru kako bi Kombinovanoj floti ostalo vremena da primeni naučene lekcije, te da obuhvate realno ispitivanje plana za napad na Perl Harbor. Sa uvođenjem nedavnog američkog trgovinskog embarga i potrebama da se odgovori, Admiralitet je Jamamotovom planu dao drugačiji izgled; prihvatili su da ubace Havaje u godišnje ratne igre, ali nisu prihvatili Jamamotov plan kao manje rizičan. Ponovo su istakli Kurošimi da uspeh plana previše zavisi od kombinacije postizanja iznenađenja, razvoja tehnike dopunjavanja gorivom, te adekvatne obuke i iskustva posada aviona u bombardovanju. Admiralitet je bio ubeđen da će velika pomorska bitka u području maršalskih ostrva biti rešena u korist Japanaca, čineći rizičan napad na Perl Harbor nepotrebnim. Kurošima je priznao da je plan avanturistički, ali je i dalje zastupao Jamamotove stavove. Plan je preživeo kontakt sa Admiralitetom, jer oficiri admiraliteta nisu odneli plan na uvid Naganu kako bi dobili njegov veto.

Početkom septembra, štab 1. vazduhoplovne flote dobija naređenje od Kusake da napravi plan za napad na Perl Harbor. Genda je učinjen odgovornim za ovaj zadatak, ali je Kusaka na sebe preuzeo rešavanje problema dopunjavanja gorivom. Genda je pažljivo razmotrio pitanje pravca prilaza japanske flote Perl Harboru. Iako su južna i centralna ruta bile manje zahtevne po pitanju snabdevanja gorivom, Genda je predložio – a Kusaka prihvatio severni pravac prilaza. Uprkos lošem vremenu koje je dodatno otežavalo dopunjavanje gorivom, i većoj daljini koja je zahtevala obaveznu dopunu gorivom, ovaj pravac je pružao najveće šanse za postizanje preko potrebnog iznenađenja. Nagumo se morao uveriti u to, jer je favorizovao južni pravac prilaska i samim tim već tvrdio da je nemoguće postići iznenađenje.

Godišnje ratne igre počele su 11. septembra na Carskom pomorskom ratnom koledžu u Tokiju. Prva faza vežbe trajala je do 16. septembra i bila je usmerena na uvežbavanje operacija u južnom regionu. Jamamoto je 16. septembra odabrao grupu oficira i sa njima krenuo u proučavanje operacije na Havajima. Predstavnici Admiralštaba i Nagumo sa svojim štabom su pozvani od strane Jamamotoa, kako bi ih uverio da je operacija izvodljiva. Proučavanje je bilo usmereno na dve tačke: da li je operacija tehnički izvodljiva i kakvi su izgledi za postizanje iznenađenja? Debata se prvo povela oko najbolje rute za nosače do ostrva Oahu. Severnu rutu, koju je predlagao Genda, podržao je najveći broj diskutanata, tako da je Nagumo morao da se povinuje. Druga diskusija je bila usmerena na to da li treba upotrebiti izviđačku avijaciju. Genda je odneo pobedu, tvrdeći da bi ukoliko se nešto desi sa tim avionom moglo doći do gubitka iznenađenja.

Proigravanje situacija je dovelo do zaključaka da je prilaznu rutu potrebno pomeriti dalje na sever. Ipak, ono što je najvažnije, došlo se do zaključka da je moguće izvesti napad. Ratne igre nisu dale odgovor na rešavanje problema dopunjavanja gorivom, kao ni to koliko je nosača aviona potrebno angažovati za napad.

Ipak, vežba nije promenila mišljenje Admiralštaba. Od Nagana pa na niže, mišljenje o operaciji je ostalo isto: operacija je previše rizična. Na konferenciji održanoj 24. septembra Kusaka je bio protiv napada, dok je isti napad Genda zdušno podržavao. Kurošima se zalagao za plan svog šefa, a Jamamoto je, kada je saznao za ishod konferencije, prosto pobesneo.

Nastavljajući planiranje operacije, piloti 1. vazduhoplovne flote su se bavili rešavanjem problema povezanim sa upotrebom torpednog napada u plitkim vodama Perl Harbora i korišćenjem bombardovanja iz horizontalnog leta kao korisne taktike. Gorivo je bilo poslednji problem koji je rešen. Svega sedam brodova (nosači Kaga, Šokaku i Zuikaku, zajedno sa dva bojna broda iz pratnje i dve teške krstarice klase Tone) je imalo autonomiju da može ploviti od Kurila do Perl harbura bez dopunjavanja gorivom. Kusaka je organizovao da tri nosača manje autonomije ponesu dopunsko gorivo u bačvama, i razvio je i usavršio sistem koji omogućava dopunjavanje gorivom tokom vožnje. Osam tankera je određeno kao podrška operacije, od kojih će u kasnijoj operaciji učestvovati njih sedam. U novembru su izvedene tri vežbe dopunjavanja gorivom.

Kada se upoznao sa svim tehničkim aspektima plana, Jamamotou je ostalo da ubedi štabove u ispravnost svoje zamisli, kako štab Kombinovane flote, tako i Admiralštab. Na komandnom brodu Kombinovane flote, bojnom brodu Nagato, su 13. oktobra održane ratne igre. Jamamoto je želeo da redefiniše sve aspekte operacije na Havajima i da je sinhronizuje sa operacijom na jugu. Korišćena su svega tri nosača koja su imali dovoljan radijus plovljenja da izvrše zadatak bez dopune gorivom: Kaga, Zuikaku i Šokaku. Nosači Akagi, Sorju i Hirju su bili namenjeni za operacije na jugu. Po prvi put su u planiranju operacije uvrštene flota i džepne podmornice. Sledećeg dana je data reč svim pozvanim admiralima. Svi sem jednog su se izjasnili da je operacija previše riskantna. Kada su završili sa diskusijom, obratio im se Jamamoto, koji je rekao da dok je god on komandant, Perl Harbor će biti napadnut. Vreme za prepirke između admirala Kombinovane flote je time isteklo.

Jamamotou je ostalo da ućutka sumnje u Admiralštabu. Kusaka i Nagumo su sarađivali. Kusaka 17. oktobra odlazi za Tokio kako bi izneo činjenicu da je za operaciju potrebno angažovanje svih šest nosača aviona. Ponovo je odbijen. Kada je ova vest doprla do Jamamotoa, odlučio je da iznese problem na viši nivo. Poslao je Kurošimu da dobije pojašnjenje Admiralštaba u vezi operacije i da potegne pitanje raspodele nosača aviona za operacije. Dato mu je i tajno oružje za dobijanje rasprave u svoju korist. Ponovo je, kao i u julu, izneo svoje argumente za napad. Kao i ranije, Admiralštab je izneo svoje razloge protiv. Sada je Kurošima potegao keca iz rukava i saopštio im da, ukoliko odbiju plan napada na Perl Harbor, da će Jamamoto i ceo štab Kombinovane flote podneti ostavku. Ova pretnja je odmah preokrenula mišljenje Admiralštaba. Ideja o odlasku u rat bez Jamamotoa na čelu Kombinovane flote je bila neprihvatljiva. Tako je Jamamoto pobedio sopstveni Admiralštab i dobio svih šest nosača aviona.

Nagumo je 3. novembra svom štabu izložio plan za napad na Perl Harbor. Naredna dva dana su vršene pripreme. Simulirano je presretanje japanskih aviona od strane američkih lovaca na oko 80 mi (130 km) severno od cilja. Rezultati ovih priprema su bili razočaravajući, a ostao je prisutan i problem predubokog zaranjanja torpeda.

U međuvremenu, određeno je vreme za izvršenje napada. Određivanje datuma je bilo vođeno željom da se napadne u nedelju, kada se očekivalo da je pripravnost Amerikanaca na najnižem nivou. Obaveštajni podaci su ukazivali da će nedeljom u luci biti najveći broj brodova. Napad je trebalo izvršiti početkom decembra, dajući kopnenoj vojsci dovoljno vremena da završi osvajanja u jugoistočnoj Aziji pre početka sezone monsuna.

Japanske pripreme

Program obuke

Kapetan korvete Fušida Micuo 25. avgusta biva zadužen za program obuke u 1. vazduhoplovnoj floti. Rezultati su bili gotovo trenutni, tako da su Fušida i Genda zajednički počeli da rešavaju probleme koji su se postavljali pred izvršenje uspešnog napada.

Jedan od najuznemirajućih problema bio je upotreba torpeda u plitkim vodama Perl Harbora. Genda je stavio pilote torpednih aviona na intenzivan program uvežbavanja torpednih napada, pod ubeđenjem da je ovo najzahtevnija tehnika za uvežbavanje. Pozicija blizu Kagošime na ostrvu Kjušu je izabrana za mesto uvežbavanja jer je bila vrlo slična Perl Harboru.

U oktobru je izvršen izbor najiskusnijih pilota koji su leteli na jurišniku Tip 97, i poslati su na obuku za torpedne bombardere; ostatak će biti obučavan za bombardovanje iz pravolinijskog leta. Fušida je odlučio da torpedni bombarderi napadnu u jednoj liniji, jer je to bilo prikladnije reljefu Perl Harbora. Intenzivna obuka je rezultirala visokim procentom pilota koji su usavršili letenje na malim visinama iznad kopna i preciznim otpuštanjem torpeda.

Od izuzetne važnosti je bilo uključivanje torpeda u plan za napad, jer je njihova moć bila daleko veća od moći avio bombi. Vode Perl Harbora su bile duboke nekih 12 m. Torpedo odbačeno iz vazduha bi zaronilo mnogo dublje pre nego što bi zauzelo zadatu mu dubinu za napad. Japanci su se trudili da obezbede da im torpeda ne zaranjaju više od 10 m. To su učinili modifikovanjem torpeda Tipa 91 setom drvenih produžetaka krilaca na vertikalnim i horizontalnim kormilima. Drvena krilca su stabilizovala torpedo nakon odbacivanja i lomila se po uranjanju u vodu. Međutim, u vreme novembarskih probi, torpeda su još uvek zaranjala preduboko. Skoro očajni, Genda i Šigeharu (ekspert za torpeda) su zatražili da se torpeda izbacuju sa visine od 20 m, a pri brzini od 185 km/h. Činilo se da u toj taktici leži rešenje problema. Od 11. do 13. novembra su sprovedeni testovi, sa učinkom od 83%. To je bilo veliko dostignuće, jer je uspeh torpednih bombardera bio odlučujući za uspeh cele operacije.

Proizvodnja modifikovanih torpeda je morala da se ubrza kako bi se ispoštovali rokovi za izvršenje napada. Do kraja novembra, u pomorskom arsenalu u Nagasakiju je proizvedeno 120 torpeda. Prvih 50 torpeda je sredinom novembra predato nosačima aviona Akagi, Sorju i Hirju. Sledeća serija od 50 torpeda je ukrcana na nosač Kaga, ali su u zaliv Hitokapu stigli tek 24. novembra, dva dana pre isplovljenja flote.

Sledeći izazov se odnosio na povećanje preciznosti bombardovanja iz horizontalnog leta. To je bio ključni sastojak za uspeh jer su Japanci bili svesni da je tipična šema vezivanja brodova u Američkoj mornarici bila vezivanje u parovima. To je značilo da se samo spoljašnji brod u vezu može uništiti torpedom. Unutrašnji se morao uništavati avio bombama. Bombe isporučene japanskoj mornarici su bile relativno male mase, nekih 250 kg i nisu mogle probiti palubu teško oklopljenih brodova. Rešenje je ležalo u upotrebi bombardera koji su mogli poneti mnogo veće bombe.

Bombardovanje iz horizontalnog leta bilo je manje precizno od bombardovanja iz obrušavanja. Japanci su aprila 1941. imali preciznost u ovakvom načinu bombardovanja od svega 10%. Rezultati su bili toliko loši da je Genda razmišljao da odustane od takvog načina bombardovanja. Komandir bombarderske eskadrile sa Akagija je aprila meseca uveo novu tehniku koja je bila razvijena oko 9 bombardera koji su ispuštali bombe u istom trenutku. Ovakvo odbacivanje bombi je vršeno na signal vođe grupe, gde su pilot i nišandžija tesno sarađivali kako bi povećali preciznost. Sa ovim unapređenjima, postignuto je da 3 - 5 od devet izbačenih bombi pogode cilj.

Japanci su izračunali da im je za probijanje palube bojnog broda potrebna bomba mase 800 kg, te da se ona mora izbaciti sa visine od 3.000 do 3.500 m. Da bi se brzo izradila takva bomba, upotrebljena su zastarela artiljerijska zrna kalibra 406 mm sa bojnog broda Nagato. Ta zrna su modifikovana i konvertovana u bombe dovoljne mase i probojne moći. Bomba je dobila oznaku Type 99 Model 80-3. Bila je teška 796,9 kg, bojeva glava je bila teška 22,8 kg. Do sredine septembra proizvedeno je svega 150 bombi ovog tipa.

Genda i Fušida su tokom trajanja programa obuke odlučili da se bombardovanje iz horizontalnog leta vrši sa visine od 3000 m jer je to bila minimalna visina zahtevana za probijanje palube bojnih brodova, a i dovoljno nisko da bi se očekivala veća preciznost. Ovaj stav je dokazan u napadu kao ispravan. Genda i Fušida su takođe odlučili i da se napada u grupama po pet, umesto ranijih devet aviona.

Obrušavajući bombarderi su bili naoružavani bombama mase 250 kg koje su bile izrađivane u dve verzije: visoko eksplozivne i pancirno probojne. Ove bombe su bile dovoljne za uništavanje lako oklopljenih nosača aviona i krstarica. Ono što je obrušavajućim bombarderima nedostajalo, bila je preciznost. U drugoj polovini 1941, preciznost obrušavajućih bombardera se kretala od 50 do 60%. Da bi se postigla željena preciznost, posade je obučavao ekspert za bombardovanje iz obrušavanja, poručnik bojnog broda Egusa Takašige. Takašige je predložio da se tačka otpuštanja bombi pomeri sa 600 na 450 m.

Genda je potakao i lovačke jedinice da podignu svoje veštine na viši nivo. Pod komandom poručnika bojnog broda Itaja Šigeru sa Akagija, uvežbavali su osnovne borbene veštine. Kritična veština koja je morala da se uvežba bila je navigacija na većim daljinama leta. Ranije, japanska mornarica nije slala avione na udaljenosti veće od 100 mi (160 km) od nosača aviona – matice. Ipak, da bi se napao Perl Harbor, to rastojanje je bilo duplo veće. Sa dodatkom dva nosača iz 5. diviziona nosača aviona, Japanci su imali značajne probleme u obezbeđenju dovoljnog broja kvalitetnih pilota. Stoga su morali da manje nosače iz sastava 3. i 4. diviziona nosača aviona oslobode lovačkih aviona, a pilote za njih uzmu nakon obuke. Ove mere su doprinele da u novembru Japanci imaju spremne lovačke avione i pilote.

Angažovanje japanske vazduhoplovne grupe

Decembra 1941, Japanci su dostigli visok nivo brzine i koordinacije u korišćenju vazduhoplovnih grupa 1. udarne grupe nosača aviona. Vazduhoplovne grupe svih šest nosača aviona su bile identično organizovane, iako je broj aviona varirao prema klasi nosača. Svaka vazduhoplovna grupa je bila integralni deo brodske posade i sastojala se od tri eskadrile: lovačka eskadrila naoružana čuvenim avionima A6M Type 0, eskadrilu bombardera naoružanu relativno sporim ali smrtonosnim obrušavajućim bombarderima D3A1 Type 99 i eskadrilom jurišnika. Ova treća eskadrile je bila naoružana avionima B5N Type 97, a koji su mogli da se koriste kao torpedni bombarderi ili horizontalni bombarderi. Svaka eskadrila je imala odeljenja sa po devet aviona. Lovačka eskadrila je imala 18 aviona, dok su eskadrile bombardera i jurišnika imale 2 ili tri odeljenja, što je ukupno brojalo 18 ili 27 aviona. Dodatno tome, svaki brod je nosio određeni broj rezervnih aviona (obično po tri komada svakog tipa). Decembra 1941, vazduhoplovne grupe 1. udarne grupe nosača aviona su bile u punoj snazi. Podaci iz različitih izvora variraju, ali se može reći da su Japanci ukrcali najmanje 411 aviona za operaciju. Time je 1. udarna grupa nosača aviona bila najsnažnija vazdušno-pomorska snaga na planeti.

Japanci su organizovale vazduhoplovne grupe na ovakav način da bi smanjili vreme lansiranja aviona. Obično je polovina lovačkih aviona sa nosača bila angažovana na pratnji grupe u napadu, dok je druga polovina ostajala radi zaštite samog nosača. Japanski nosači nisu delovali samostalno, već u divizionima sastava dva nosača aviona. Kada bi slali napad, oba broda istog diviziona bi lansirala jednu od svojih eskadrila jurišnika, sa lovačkom pratnjom, s tim da se ceo talas nalazio na palubi. Tako se pristupalo brzom lansiranju. Nakon što je prva udarna grupa lansirana, avioni iz druge eskadrile jurišnika bi bila podignuta na palubu i lansirana. To je bio metod izabran za napad na Perl Harbor. Planirana su dva talasa. Svaki od šest nosača aviona je lansirao skoro polovinu svojih lovaca u prvom talasu kako bi pratili jednu od eskadrila jurišnika. Drugi talas je organizovan u sličnom maniru, ali korišćenjem druge eskadrile jurišnika.

Kao prioritetni ciljevi su navedeni „aerodromi, nosači aviona, bojni brodovi, krstarice i ostali ratni brodovi, teretni brodovi, lučka postrojenja i instalacije“. Nagumo i štab su operacionalizovali naređenje tako što su svakoj eskadrili odredili ciljeve. Tako je npr. elitna eskadrila jurišnika iz 1. i 2. diviziona nosača aviona bila određena za napad na brodove vezane oko ostrva Ford. Neiskusni piloti iz 5. diviziona nosača aviona nisu bili određeni za napad na brodove, već je umesto toga trebalo da napadnu baze na ostrvu Ford, aerodrom Hikam Fild itd.

Vreme napada je tokom kasnijeg planiranja operacije promenjeno. Kako bi relativno neiskusne pilote 5. diviziona nosača aviona pravilno upotrebili, Japanci su vreme napada pomerili sa svitanja na 08.00 časova. To je zahtevalo da se avioni lansiraju u 0600 časova, što je bilo dovoljno da postignu iznenađenje.

Detaljni plan napada

Nagumo je još 2. oktobra pozvao ključne oficire 1. vazduhoplovne flote kako bi sa njima podelio tajnu o napadu na Perl Harbor. Nakon što je Nagumo izneo vesti, Genda je do detalja objasnio plan. Od tada, u cilju završetka obuke u kratkom preostalom vremenu, svaka vazduhoplovna jedinica je morala da se usmeri na njen specifičan zadatak. Najveći deo pilota je sa entuzijazmom podržao ovaj smeo plan.

Prvi talas aviona bi poleteo u 0600 časova, sa pozicije 230 mi (370 km) severno od o. Oahu. U tom talasu bi se nalazilo 189 aviona. Napad bi počeo u 08.00 časova po Havajskom vremenu, kako bi Amerikanci bili nespremni za odgovor. Ključ prvog talasa i čitave operacije je ležao u 40 torpednih bombardera pod komandom Murate i 50 bombardera pod komandom Fušide. Ovi avioni su za cilj imali bojne brodove i nosače aviona oko ostrva Ford. Obrušavajući bombarderi pod komandom Takahašija, njih 54, će napasti instalacije na ostrvu i pokušati da onesposobi američku avijaciju na kopnu. Trebalo je da lovački avioni drže prevlast u vazduhu i potom napadnu različite instalacije na ostrvu.

Za prvi talas razvijene su dve varijante. Prva je pretpostavljala iznenađenje. U tom slučaju, ranjivi torpedni bombarderi bi se provukli prvi kako bi iskoristili svu prednost postignutog iznenađenja, dok bi ostali jurišni avioni kružili severno od luke. Ukoliko se iznenađenje ne postigne, tada bi obrušavajući bombarderi udarili prvi, praćeni bombardovanjem iz horizontalnog leta. Torpedni bombarderi bi po ovoj varijanti uleteli na bojište poslednji, koristeći nastalu konfuziju i haos.

Fušida je uputio svakog komandira grupa da pažljivo procene situaciju pre nego što otpuste bombe. Bombardovanje iz horizontalnog leta je zavisilo od smera vetra tako da su dobili uputstva da prođu koliko god je potrebno puta preko cilja pre nego se steknu pravi uslovi za napad. Takođe su dobili uputstva da koncentrišu svoje bombe kako bi obezbedili sigurno uništenje ciljeva. Njihovi primarni ciljevi su bili bojni brodovi, vezani u parovima.

Torpedni bombarderi, njih 40, je trebalo da napadne u dve grupe, istovremeno. Murata bi vodio glavno odeljenje od 24 aviona, koje će leteti do tačke južno od ulaska u luku, a potom zaokrenuti ka severu preko Hikam Filda i napasti red bojnih brodova na vezu. Preostalih 16 aviona bi napalo sa zapada i severozapada. Njihove mete su ležale na vezu ostrva Ford. Japanci su strahovali da su Amerikanci postavili protivtorpedne mreže oko bojnih brodova, koje su mogle da osujete napad. Ipak, Genda i Fušida su bili spremni i za tu varijantu. Shvatajući važnost uništenja takve odbrane, Genda i Fušida su imali dogovor sa pilotima torpednih bombardera koji su u slučaju takvog obezbeđenja američkih bojnih brodova trebalo je da obruše avion na mreže i time oslobode putanju za napad ostalih aviona iz grupe.

Drugi talas je trebalo da pristigne ubrzo posle prvog, ne dozvoljavajući braniocu da organizuje otpor. Ovaj talas bi bio drugačiji, bez torpednih bombarderi. Razlog za tako nešto ležao je u činjenici da je faktor iznenađenja iskorišćen od strane prvog talasa napada. Šimazaki je vodio 54 bombardera koji će bombardovati Perl Harbor iz horizontalnog leta. Šimazaki je ujedno bio i komandir drugog talasa napada. Tih 54 bombardera je za cilj imao ostrva Hikam, Kaneohe i Ford, kako bi dovršio uništenje američkih aviona. Pravi udarac u drugom talasu je ležao u grupi od 81 obrušavajućih bombardera. Njihov cilj su bili brodovi. Oni bi dovršavali brodove oštećene u prvom talasu.

Izviđanje pre napada je takođe bilo bitno. Posedovanje svežih podataka o neprijatelju je bilo veoma važno za Japance; tako bi shodno situaciji na terenu Fušida mogao adekvatno da upotrebi snage. Namera je bila da se lansira jedan hidroavion sa krstarica Tone i Čikuma koji bi izvideo situaciju u Perl Harboru i sidrište na Lahaini. U početku je planirano da se izviđanje izvrši sat vremena pre poletanja prvog talasa napada. Međutim, postojala je bojazan da bi izviđački avion mogao biti otkriven te bi to dalo braniocu da organizuje otpor. Genda i Nagumo su stoga vreme od sat vremena skratili na trideset minuta. Radio tišina je bila na snazi, a Fušida je bio jedini koji je imao ovlašćenje da upotrebi vezu. Ukoliko bi iznenađenje bilo postignuto, Fušida bi dao ugovoreni znak za napad i potom signal „Tora! Tora! Tora!” nazad na Nagumov komandni brod.

Konačno planiranje operacije nije bilo završeno sve do kraja oktobra, a fino podešavanje plana se nastavilo čak i nakon što je udarna grupa napustila Japan. Nacrt plana sa ulogom za svaku jedinicu je bio gotov 2. novembra, kada je i održan brifing na nosaču Akagi, koji se tada nalazio usidren u zalivu Ariake. Naredne dve nedelje su protekle u uvežbavanju, flota se popunila gorivom, municijom i hranom. Nkaon popune krenulo se sa isplovljavanjem, samostalno i u grupama od po dva broda. Brodovi su se prikupili u zalivu Hitokapu 22. novembra. Na Akagiju je 23. novembra održan poslednji brifing na kome je svaka jedinica upoznata sa svojim zadatkom i ciljem. Dva dana kasnije flota je isplovila, kako bi promenila istoriju.

Uveliko zaboravljeni aspekt operacije Havaji bila je masovna upotreba podmornica u podršci napadu – njih trideset. Japanci su uložili znatna sredstva u razvoj podmorničkih snaga sposobnih da deluju na velikim udaljenostima. Posade su bile iskusne, a naoružanje i oprema pouzdano. Na raspolaganju su imali nekoliko različitih tipova podmornica, među kojima i krstareća podmornica, komandna podmornica, kao i podmornice opremljene hidroavionima za izvršavanje zadataka izviđanja. Od podmornica se očekivalo dosta i mnogi japanski admirali su smatrali da se šteta izazvana podmornicama u jednom dužem periodu može meriti sa štetom izazvanom vazdušnim napadima. Podmornice su videli kao osiguranje od propasti neisprobanih nosača aviona.

Šesta flota, japanske podmorničke snage, je 29. jula informisana od strane Jamamotoa da će imati ulogu u napadu na Perl Harbor. To govori o poverenju koje je Jamamoto imao u podmornice, ali i o nesigurnosti u efikasnost nosača aviona – koji još uvek nisu testirani u borbi. Krajem oktobra je odlučeno da se napadu na Perl Harbor doda nova dimenzija – pet od šest flotnih podmornica će nositi džepne podmornice ka ostrvu Oahu i one će se probiti u luku.

Podmornicama je naređeno da se ka Havajima kreću u površinskoj vožnji samo noću, a da danju plove u zaronjenom stanju. Pokret ovako velikog sastava nosi sa sobom rizik da bude otkriven tokom marša, a tako nešto bi moglo da ugrozi celu operaciju. Mogućnost otkrivanja bi se povećavala sa približavanjem odredištu, kao i pri samom ulasku džepnih podmornica u luku.

Uključenje džepnih podmornica u operaciju odobrio je lično Jamamoto, iako su Genda i ostali štabni oficiri Kombinovane flote savetovali drugačije. Džepnim podmornicama je odobreno da uđu u luku čak i pre pristizanja aviona.

Trideset podmornica, koliko ih je određeno za učešće u operaciji, podeljeno je u pet grupa. Tri podmornice (I-19, I-21 i I-23) su u stvari bile deo 1. udarne grupe nosača aviona i imale su zadatak da izviđaju područje ispred sastava preko severnog Pacifika. Tokomo napada, ove plovne jedinice bi bile na raspolaganju da spašavaju oborene pilote i brane nosače aviona od protivnapada. Sledeće četiri podmornice (I-9, I-15, I-17 i I-25) su činile 1. podmorničku grupu i formirale su liniju piketa 150 mi (240 km) severno od ostrva Oahu. Njihov zadatak je da napadnu brodove koji bi pokušali da se probiju iz Perl Harbora, ili da krenu u protivnapad na nosače aviona.

Sledećih sedam podmornica (I-1, I-2, I-3, I-4, I-5, I-6 i I-7) su činili 2. podmorničku grupu. Ove jedinice su bile angažovane kao linija piketa od o. Oahu do Molokaija, obezbeđujući kanal Kaili. Devet podmornica je činilo 3. podmorničku grupu (I-8, I-68, I-69, I-70, I-71, I-72, I-73, I-74 i I-75). Oni su držali liniju južno od o. Oahu. Dve podmornice su izviđale sidrište Lahaina, gde su Japanci očekivali da nađu brodove Pacifičke flote koji se ne nalaze u Perl Harboru. Ukoliko bi se flota nalazila na sidrištu, podmornice bi čuvale tri kanala koji vode na sidrište dok ne bi pristigle preostale podmornice. Podmornica I-74 je imala zadatak da deluje kao spasilačka jedinica, ležeći u rejonu ostrva Nihau, a koji je bio određen kao područje za prinudno sletanje oštećenih aviona. Podmornica I-10 je osmatrala ostrvo Suva 29. novembra i ostrvo Pago Pago 4. decembra, dok je podmornica I-26 osmatrala četiri lokacije na Aleutskim ostrvima u periodu od 25. do 30. novembra.

Poslednjih pet podmornica je činilo Specijalnu udarnu grupu. U njoj su se nalazile podmornice I-16, I-18, I-20, I-22 i I-24, specijalno prilagođene za nošenje džepnih podmornica. Prvobitni plan je predviđao da pet podmornica do 3. decembra dođu na poziciju nekih 300 mi (480 km) južno od o. Oahu i da se u narednih nekoliko dana lagano približe ostrvu. Nakon vazdušnog napada bi bile upućene džepne podmornice, koje bi napadale brodove koji pokušavaju da izađu iz Perl Harbora. Međutim, nakon protesta posada, odlučeno je da se džepnim podmornicama dozvoli raniji ulazak u lučku akvatoriju, gde će napasti brodove tokom samog vazdušnog napada. To je očigledno značilo da će spore podmornice morati da uđu u luku pre izvršenja vazdušnog napada, što je povećavalo rizik od otkrivanja.

Rezultati džepnih podmornica biće opisani kasnije. Rezultati flotnih podmornica mogu se opisati kao potpuni neuspeh. Uprkos stotinama brodova koji su 7. decembra uplovljavali i isplovljavali iz Perl Harbora, japanske podmornice nisu napale niti jedan jedini brod. Podmornice su 10. decembra uočile američki nosač (USS Enterprise) istočno od o. Oahu. Nekoliko podmornica je poslato ka njemu. Nosač nije napadnut, a jedna podmornica je potopljena dejstvom američkih aviona. Narednih dana su potopljena tri teretna broda. može se reći da je to bio početak uopšte gledajući neuspešnog podmorničkog rata japanske carske mornarice.

Bitka

Šest nosača aviona, dva bojna broda, dve teške krstarice i jedna laka, devet razarača i tri podmornice isplovili su između 10. i 18. novembra 1941. godine, jedan po jedan ili po dva, iz japanske baze Kure, smeštene s unutrašnje strane Japanskog mora. I osam tankera za prevoz nafte, je takođe napustilo luku. Teški teret je podjednako raspoređen na svaki od brodova, a topovi i mitraljezi su zakamuflirani. Zabranjena je svaka radio veza, kako bi američki prisluškivači mogli da konstatuju potpuni mir nad japanskom bazom. Japanska mornarica neumorno je dovlačila svoju invazionu flotu ka ostrvu.

Japanska carska mornarica stigla je na svega 275 mi (443 km) od ostrva. Na palubama je 190 aviona stavljeno u znak pripravnosti. Piloti su raspolagali veoma jasnim kartama Perl Harbora, koje su dopunjavali tajnim informacijama sve do poslednjeg časa. Slao ih je japanski konzul iz Honolulua, koji se kasnije sa kilometarske udaljenosti divio rezultatima svoje špijunaže.

Japanska flota približavala se Havajima u geografskim širinama gde plovidba nije bila uobičajena zbog snažnih vetrova i visokih talasa. Ta ruta je odabrana da Amerikanci ne bi saznali za približavanje snažnog flotnog sastava čija su udarna snaga bili šest velikih nosača aviona: Akagi, Hirju, Kaga, Sokaka, Sorja i Zuikaku. Havajima su se primakle i japanske podmornice koje su imale zadatak da se probiju u luku i napadnu brodove. Akciju je nadgledao Isoroku Jamamoto jedan od najsposobnijih admirala Japana.

Nedelja, 6 časova ujutro. Dve teške krstarice japanske eskadre prolaze pokraj mesta odakle će sa nosača aviona poleteti lovci i bombarderi, te šalju četiri izviđačka aviona tipa "zero" u pravcu Perl Harbora. Iza njih se upućuje prvi talas koji napada: 40 katesa sa torpedima, 40 katesa sa bombama koje će biti bačene sa velikih visina, 50 drugih bombardera i 50 lovaca tipa "zeke“. Sa paluba su odjekivali uzvici onih koji su ostali. Uz severoistočni vetar, 190 borbenih aviona penjalo se u svitanje zore, probijali su guste oblake da bi na 3.000 m visine ugledali sunčev izlazak. Spremao se pravi pakao za Američku mornaricu. Američki radari su uočili veliku formaciju aviona ali su mislili da se radi o prijateljskim nego o neprijateljskim avionima tako da signal za uzbunu nije ni dat. Od ukupno 231 aviona, koji su najvećim delom bili besprekorno poređani na oba aerodroma, 143 su bili spremni za poletanje dok ih je 88 na opravci. Na brodogradilištu nalazio se dobar broj oruđa za protivavionsku odbranu. Tri četvrtine ih uopšte nije imalo posadu: nijedan nije bio snabdeven municijom.

U razuđenoj luci Perl Harbor ležali su usidreni brodovi Američke ratne mornarice. U luci nije bila gužva kakva zna ponekad biti. Dobar deo flote bio je na otvorenom moru, između ostalog i tri nosača aviona, koja će kasnije Japancima zadati teškoće. Viceadmiral Holsi je sa nosačem Entreprajz bio na 350 km zapadno od Havaja i nalazio se na putu za Perl Harbor pošto je prevezao nekoliko lovaca na ostrvo Vejk. Pratile su ga teške krstarice i devet razarača. Admiral Njuton je sa nosača aviona Leksington bio na putu za Midvej da tamo prenese bombardere za mornaricu. Njega su pratile tri krstarice i pet razarača. Nosač aviona Saratoga ležao je usidren u doku na zapadnoj obali Sjedinjenih Država. Viceadmiral Braun je sa jednom teškom krstaricom, pet razarača i grupom minolovaca bio kod ostrva Džonston. Dalje, tri teške krstarice, četiri razarača i četiri podmornice bile su na vežbi na raznim mestima na Tihom okeanu.

Za sve vreme dok su uzletale prve japanske eskadrile, oko 180 aviona raznih vrsta, i uzimale kurs prema Perl Harboru, na japanskim brodovima pomno su slušali radio-stanicu u Honoluluu. Iz zvučnika se čula samo muzika za igru. Ni najmanjeg znaka da su Amerikanci uopšte slutili šta ih čeka. U 07.15 časova je poleteo i drugi talas: 170 aviona. A kad i ovi budu izvršili svoju dužnost, nadao se admiral Nagumo, od američkih brodova u Perl Harboru neće mnogo ostati. On je znao (jer japanska obaveštajna služba je odlično obavljala svoj posao do poslednjeg trenutka), da u luci nema ni jednog nosača aviona, zbog čega mu je bilo naročito žao, ali on sada nije mogao da čeka da se oni sada vrate. Opasnost da japanska flota bude otkrivena bila je prevelika.

U decembru 1941. Amerika još uvek nije imala posebno oformljeno vazduhoplovstvo kao vid oružanih snaga. Borbeni avioni spadali su ili pod komandu kopnene vojske ili ratne mornarice. Na ostrvu Oahu tri su aerodroma pripadala kopnenoj vojsci. Na dva su postavljeni bombarderi, a na trećem su se nalazili lovci. Mornarica je isto tako imala na Oahu svoja tri aerodroma: jedan na Ford Ajlandu, u centru luke, jedan kod Iva, a treći kod Kaneohe. Aerodrom na Ford Ajlandu služio je, uglavnom, za avione sa nosača aviona kada se ovi nalaze u luci i zbog toga je momentalno bio prazan. Tog 7. decembra je ukupno 100 američkih aviona bilo spremno za borbu. Najveći ih je broj bio postavljen u grupama, i to krilo do krila. Ovakav raspored je naredio general Šort, koji je opet dobio naređenje iz Vašingtona da bude krajnje oprezan zbog mogućih sabotaža. Na Havajima je, naime, živelo na hiljade Japanaca. Najlakši način da se avioni dobro čuvaju bio je grupisati ih. Šort nije mogao Japancima da učini bolju uslugu. U sedam i dvadeset telefon je zvonio u kući admirala Kimela. Na vezi je bio jedan oficir iz njegovog štaba, kapetan korvete Marfi, sa senzacionalnom novošću: razarač „Vord“, je u četvrt do sedam u svom uobičajenom patroliranju naišao na neidentifikovanu podmornicu na koju je otvorio vatru i najverovatnije je potopio“.„Dolazim odmah“, odgovorio je Kimel. Deset do osam, Marfi se opet javlja: „Vord“ je zaustavio jedan sumnjivi ribarski japanski brod i nastoji da taj brod dovede u Honolulu. Još pre no što je Marfi završio, u njegovu sobu u štabu upao je jedan mornar koji se nalazio na straži. „Signalni toranj javlja vazdušni napad Japanaca na Perl Harbor. I to sigurno nije vežba!“ Marfi je vest istog momenta preneo Kimelu i još pre no što je admiral obesio slušalicu začuo je eksplozije u luci kao i urlanje aviona. Izjurio je napolje. General Šort je slušao ovu tutnjavu iz svog stana i čudio se otkud tolika buka. Pomislio je da je mornarica otpočela svoje probne vežbe. I to nedeljom! Pitao se da li će dogovorena partija golfa sa Kimelom da se održi. Tri minuta posle osam u njegovu kuću upao je načelnik personalne službe, pukovnik Filips i javio: „Japanci su napali Hiken i Viler! Ovog puta stvar izgleda veoma ozbiljno“.

Dana 7. decembra 1941. posmatrao je viceadmiral Nagumo Ćuiči sa palube nosača aviona "Akagi" kako se Sunce pomalja nad morem. Duvao je jak istočni vetar, a uz to su i talasi bili previsoki da bi avioni sasvim sigurno mogli da uzlete. Ali Nagumo nije više imao izbora. Njegova flota koja se sastojala od 6 nosača aviona, 2 bojna broda, 2 teške i jedne lake krstarice, 9 razarača, te tri podmornice nalazila se na svega 500 km udaljenosti od ostrva Oahu, američke pomorske baze Perl Harbor. Jedanaest dana je ovu ogromnu flotu pratilo 8 tankera od baze na Kurilskim ostrvima pa sve do ove tačke na Pacifiku. I svih jedanaest dana je ova ploveća eskadra ostala neprimećena. Sada dakle nije bilo povratka. Na palubama nosača aviona, grupe pilota u pilotskim uniformama, a poneki i sa hašamakijem, tradicionalnim povezima oko glave sledbenika šinto-religije, klanjali su se ispred portreta svoga cara, molili se pradedovima i pili po šolju mlakog vina od pirinča. Mehaničari su u međuvremenu pregledavali po poslednji put bombardere i lovce. Motori su se palili, a propeleri grabili vazduh. Na mostovima nosača aviona oficiri sa dvogledima u ruci posmatrali su signalnu katarku broda Akagi. Nešto pre šest časova signalne zastave su se digle na pola koplja, što je značilo: "Spremi se za start“. Polako su ovi pokretni kolosi okretali svoja kormila u vetar. Tada je izbilo 6 časova. Signalne zastavice na brodu "Akagi" brzo su se dizale a potom opet spuštale. Jedan po jedan, zagrmeo su lovci na palubama a njihovu buku nadjačavao je poklič "banzai" koji se orio sa svih brodova. Japan je stupio u rat sa Amerikom.

Jedan od prvih torpeda pogodio je krstaricu „Reli“, dva druga zarila su se u stari bojni brod „Juta“, koji je služio još samo kao meta avionima. Tri minuta pre osam pogođena je krstarica „Helena“, i to u centar. Eksplozija je oštetila i minopolagač „Ogalala“ koji se nalazio do nje. Bilo je osam časova. Mornarička kapela na „Nevadi“ počela je da svira himnu. Zastava se dizala lagano i ponosno. Jedan japanski avion se spustio do iznad same vode, bacio torpedo na „Arizonu“, a iz mitraljeza obasuo paljbu na krmu broda „Nevada“. Meci su razneli zastavu u komadiće dok ni jedan jedini mornar nije bio ozleđen.

Na palubama američkih brodova otvarali su sanduke sa municijom na silu čekićima i polugama. I dok su, posle torpeda, bombe počele da pljušte po bojnim brodovima i krstaricama, američka flota je počela da uzvraća vatrom. Sa brodova koji su goreli i polako tonuli, štektali su mitraljezi i razlegala se grmljavina protivavionskih oruđa. Prvi Japanci se survavaju u zaliv Ford Ajlanda, te između brežuljaka na obali. Ali pristizalo je sve više i više novih. A posebno je bilo zastrašujuće što niko i nije znao odakle dolaze. Sa Ford Ajlanda videlo se kako „Oklahoma“ eksplodira. Osam minuta posle eksplozije prvog torpeda „Oklahoma“ je ležala prevrnuta na vodi. Nešto kasnije eksplodiralo je i skladište municije na prednjem delu broda „Arizona“. Ogromna vatrena lopta se digla 150 m u vazduh. Snaga eksplozije je odnela posadu koja se nalazila na palubi brodova „Nevada“, „Vestal“ i „Vest Virdžinija“. Stotine njih sa palube „Arizona“ se pretvoriše u pepeo. Više od hiljadu ljudi umrlo je u svega nekoliko sekundi. Sada je gorela i voda u zalivima luke: iz pogođenih brodova izlila se nafta koja je odmah počela da gori. U osam i deset, kada se admiral Kimel pojavio u svom štabu, morao je bespomoćno da konstatuje kako je u nepunih 15 do 20 minuta nestala flota koja je bila njegov ponos: „0klahoma“, „Arizona“ i „Virdžinija“ su potopljene, dok „Kalifornija“ još tone. „Merilend“ i „Tenesi“ su teško oštećeni i ne mogu se pomeriti jer su okruženi olupinama. „Nevada“ koja je pogođena jednim torpedom i dvema bombama, gori i jedva se održava na vodi. „Reli“ je ostavljao jadan utisak sav obavijen dimom. Nijedan od brodova nije bio u stanju da reaguje na naredbu koja je bila data odmah posle napada: „Svi brodovi neka isplove!“ Kimel u ovom momentu nije čak ni znao da li je nekom od brodova i uspelo da pobegne iz luke, a i to ne bi značilo spas. Japanci su mislili na sve, te su tako ispred obale Oahu postavili 28 velikih podmornica za velike udaljenosti koje su vrebale. Pet od ovih podmornica je u noći između 6. i 7. decembra lansiralo minijaturne podmornice-torpeda kojima su upravljala samo po 2 čoveka, koji nisu uspeli da Amerikancima nanesu znatniju štetu.

I dok je napad na Perl Harbor dostizao najvišu tačku, a luka se pretvorila u goruće more, u kome se davilo i sagorevalo na stotine ljudi, naišli su sa dve strane na ostrvo Oahu američki avioni koji o svemu tome ništa i nisu slutili. Jedna se grupa sastojala od bombardera B-17 koji su se nalazili na putu sa kopna za Hikem. Kada su piloti ovih aviona ugledali oblake dima nad Perl Harborom, jedni su mislili da su to vežbe sa veštačkim dimom, a drugi, kako se upravo danas spaljuju ogromne količine šećerne trske na brežuljcima. Tek kada su kontrolni toranj na Hikemu zamolili za instrukcije za sletanje, odgovorio im je jedan miran glas kako je aerodrom napadnut od neidentifikovanih neprijateljskih aviona. Odmah nakon toga ugledali su japanske lovce koji su se žestoko na njih okomili. Prvi bombarder B-17 se sigurno spustio na pistu dok je drugog pre sletanja pogodio neprijatelj, a treći se spustio sa tri Japanca uz sam rep aviona. Neki su se odlučili da pobegnu na druge aerodrome, ali ubrzo su uvideli da tamo situacija nije bolja. Osim japanskih lovaca njih je sada gađala i sopstvena protivavionska artiljerija, jer su kopnena vojska i mornarica sa Oahua pucale u sve šta je letelo. U istu situaciju je naišla i grupa od 18 aviona koji su dolazili sa „Enterprajza“ i nameravali da se spuste na Ford Ajland.

Oni su prošli još gore od bombardera B-17. Četiri aviona su Japanci odmah srušili iznad samog Oahua, dok je peti pogodila sopstvena protivavionska odbrana. Uskoro su američki piloti shvatili da je najsigurniji način spustiti se na Oahu: ponašati se kao neprijatelj. Dakle oni su pogasili svetla, leteli što je moguće bilo niže i gotovo šunjajući spustili se. Sada se pojavio i drugi talas japanskih aviona iznad Perl Harbora. A kada su ovi japanski avioni pobacali i poslednje svoje bombe, ostao je dim, plamen, goruće ulje na vodi, ropci umirućih, izbezumljeno lupanje i poziv u pomoć stotine onih koji su se našli u olupinama potopljenih brodova. Kapetan bojnog broda Fušida mogao je da bude zadovoljan. On je napravio još jedan krug da bi snimio koju fotografiju a onda je dao kurs ka „Akagi“. Admiral Nagumo primio ga je sa širokim osmehom. Uspeh napada bio je daleko veći no što se iko mogao i nadati, a gubici na japanskoj strani bili su neverovatno mali: samo 29 aviona se nije vratilo, a svega je 55 ljudi nestalo.

Napad na Perl Harbor je bio briljantno izveden. Posade aviona bile su iskusne i uvežbane za predstojeću akciju. Japanski avioni bili su moderni, velike snage i pokretljivosti a uz to bili su nadmoćniji od američkih. Piloti su nosili slike brodova koje je trebalo da bombarduju. Sam napad je bio nemilosrdan i razarajući. U dva odvojena napada japanske vazdušne snage su nanele štetu Američkoj mornarici ubivši 2.400-3.000 mornara. Velika prednost su pružili torpedni bombarderi koji su imali specijalna torpeda za napade u plitkim vodama. Efekat iznenađenja bio je potpun dok sam napad to nije bio. Pri napadima japanski bombarderi koristili su torpeda, streljačko naoružanje i bombe. Oba napada su trajala po sat vremena. Drugi talas je doprineo uništenju protivnika i u tom napadu je učestvovao oko 171 borbeni avion. Iako su bili zatečeni brojem aviona i samim napadom, Američka ratna mornarica uopšte nije povukla svoje brodove. Svega 11 američkih lovaca uspelo je nekako pod žestokim napadima i bombardovanjem da uzleti i suprotstavi se japanskim avionima. Tom prilikom oboreno je 8 japanskih aviona ali dalja borba nije imala izgleda.

Brodovi u plamenu u Perl Harboru

Kobni 7. decembar 1941. godine pokazao je potpunu spremnost Japanske carske mornarice. Napad je dugo pripreman a piloti su svakodnevno vršili vežbe namenjene predstojećem napadu. Uspeh napada doprineli su i japanski špijuni koji su slikali mete namenjene japanskoj vazdušnoj armadi. I tako je ceo svet ušao u plamen Drugog svetskog rata. Japan će tek biti zaustavljen u bici kod Midveja 1942. godine.

Posledice

Amerika ulazi u rat

Uspeh Nemačke nad Holandijom, Belgijom i Francuskom, a nakon kraćeg vremena potpuna izolacija Britanije, šokirali su Ameriku. Bilo je to kao da je samozadovoljstvo bezbrižne neutralnosti postalo nemoguć osećaj.

Pod pritiskom okolnosti, Kongres je u maju i junu 1940. odvojio velike sume novca za naoružanje. To je, doduše, bilo i potrebno jer Sjedinjene Države nisu bile spremne na rat. Njihova vojska brojala je svega 20.000 ljudi; flota je bila nešto značajnija, ali je zbog trvenja sa Japancima bila vezana za Pacifik, dok je vazduhoplovstvo još bilo u povoju. Ruzvelt je tražio milijarde i zahtevao da se godišnje proizvede 50.000 aviona. Samo u 1940. se iznos vojnog budžeta upetostručio.

Predsednik Ruzvelt je dobio podršku svih krugova i obeju partija. Da bi ojačao svoju vladu uveo je u kabinet dva sposobna republikanca: Franka Noksa, državnog sekretara za mornaricu, i Henrija Stimsona, državnog sekretara vojske. Naročito je Stimson bio veoma sposoban i sa velikim iskustvom. On je 1911. bio državni sekretar vojske pod predsednikom Taftom, a u periodu od 1929—1933. državni sekretar za spoljne poslove pod Huverom i predstavljao je pravi dobitak u teškim godinama koje su nailazile.

Zapadnoevropske zemlje su se u svojim nevoljama obraćale Americi: Francuska u očajanju, a Britanija u svojoj usamljenosti. Već 15. maja Čerčil je molio za pomoć preko američkog ambasadora u Londonu Džozefa Kenedija. Bilo mu je potrebno, poručio je, trideset do četrdeset razarača, i to odmah. On se zakleo ukoliko se on bude pitao, da se Britanija neće nikad predati pa makar bila sva spaljena. „Ne bi trebalo da se isuviše mešamo“, savetovao je Kenedi, bilo bi bolje, ako ikad bude zatrebalo, da se borimo „na vlastitom terenu“. Ni Ruzvelt ni Hal se sa ovim nisu složili. Posle toga, Kenedi je zamenjen ratobornim Džonom G. Vajnantom, a američka vlada je odmah počela da vrši ispitivanja šta bi moglo da se učini. U međuvremenu, od francuskog premijera Rejnoa stizale su poruke u sve bržem tempu: „pošaljite nam avione, dajte nam razarače. Od toga zavisi sudbina sveta!“

Aln američki predsednik je bio nemoćan. On je mogao da piše topla pisma, da u svojim govorima izražava simpatije, ali je bio ubeđen da većina njegovog naroda, a naročito većina Kongresa, neće objaviti rat. Da li je to bila istina, što mu je Čerčil pisao a u što je Idn kasnije i dalje verovao, da je američka podrška francuskoj mogla u ovoj buri da je spasi od propasti, ostalo je pitanje bez odgovora. Amerika ne samo što nije mogla da da podršku u tako kratkom roku, nego nije mogla ni da je obeća. Tako je bura progutala davljenika, na kraju napadnutog i od Italije.

Ma koliko bio na Čerčilovoj strani, Ruzvelt se bojao kritike izolacionista. Ono što je tipično za Ruzvelta jeste činjenica da je i ovog puta hteo da postigne svoj cilj političkim putem. Predložio je da Britanija u zamenu za razarače dade pravo Sjedinjenim Državama da izgrade nekoliko svojih vojnih baza na Njufaunlendu, na nekoliko zapadnoindijskih ostrva i u Britanskoj Gijani. Time je moglo da se pokaže kako se vodi računa i o američkim interesima. Drugog septembra je pala odluka i Britanija je dobila željenu podršku.

U Donjem domu Čerčil je izjavio: „Samo nerazuman čovek bi sada mogao reći da prelazak razarača pod britansku zastavu predstavlja ma i najmanju povredu internacionalnog prava ili da to znači i najmanju povredu neutralnosti Sjedinjenih Država“. Ali u svojim memoarima on između ostalog piše: „Prelazak pedeset američkih brodova Velikoj Britaniji sigurno nije bio neutralan gest Sjedinjenih Država“. U jesen 1940. morali su se ponovo održati predsednički izbori. Raspoloženje je bilo takvo da su republikanci verovali kako ne bi bilo najbolje izabrati nekog pravog izolacionistu kao što je bio Taft ili Vandenberg, nego svežu ličnost koja je, kao i Ruzvelt, bio pristalica podrške Britaniji. Bio je to Vendel Vilki, simpatično lice, pun entuzijazma. U predizbornoj kampanji, u koju se kasno uključio, jednom prilikom Ruzvelt je kazao: „I dok govorim vama, majke i očevi, uveravam vas, i ranije sam vam to govorio a evo govorim i sada opet, opet i opet: Vaši dečaci neće biti poslati u neki strani rat“. Nijedna kasnija izjava nije mu bila predbacivana kao ove reči, za koje su njegovi protivnici tvrdili da je njima obmanjivao svoj narod, obećavajući mir dok ga je vodio u rat. Ali, u Ruzveltovim rečima ni u čitavom njegovom držanju nije bilo obmane, mada je postojala dilema: da li će vremenom biti moguće u očima drugih ostati neutralan, a u isto vreme garantovati spas Britanije? Sam predsednik nije nikada došao pred tu dilemu. On se nadao da će je privremeno izbeći time što će dati snažnu podršku Britaniji u oružju, i što će, kako je izjavio 29. decembra 1940, od Amerike napraviti arsenal demokratije.

Povod toj čuvenoj izjavi bilo je opet jedno Čerčilovo pismo od 8. decembra 1940. u kom se detaljno i konkretno objašnjava u kakvoj se teškoj situaciji Britanija još uvek nalazi. Čerčilovo pismo ga je uznemirilo i nateralo da razmišlja. To ga je dovelo na jednu od njegovih najinteligentnijih zamisli, uskoro poznatoj pod nazivom Zakon o zajmu i najmu. Veoma jednostavnim rečima on objašnjava šta je pod tim mislio: „Eto, ono što pokušavam da učinim je da eliminišem znak dolara... otarasiti se šašavog, starog, glupog znaka dolara“. Ako Britanija nije u stanju da plati, pa šta, neka ne plati. Predlog zakona, koji je dobio broj godine 1776 (godina objavljivanja američke nezavisnosti), dao je predsedniku pravo da sve ratne materijale „proda, prenese, zameni, posudi, dade pod zakup ili na bilo koji druga način dade vladi one zemlje čija je odbrana, prema predsednikovom mišljenju, od vitalnog značaja za odbranu Sjedinjenih Država“. Uprkos žestokom otporu izolacionista, Kongres je usvojio ovaj zakon, i to osetnom većinom glasova, 11. marta 1941, a potpisao ga je sam predsednik Ruzvelt.

Britanija je dobila brodove, Britanija je dobila oružje, a Amerika je još uvek oficijelno važila kao neutralna. Još uvek su važile odredbe zakona o neutralnosti iz 1939. Britanci su morali sami da dođu po sve, ali sada nisu morali više da to plaćaju. A upravo taj prevoz je bila velika teškoća koja je ostala nerešena jer su nemačke podmornice bile veoma aktivne. Kakvog je smisla imalo, pitali su se prijatelji Britanaca u Sjedinjenim Državama, toliko davati kad najveći deo toga ne pređe Atlantik? Mnogi su sada vršili pritisak na predsednika da odobri i konvoje koji bi te pošiljke pratili preko Atlantika.

Ruzvelt je ostao veoma oprezan, iako je hteo ići do kraja. U aprilu su Amerikanci zaposeli Grenland da bi preduhitrili dolazak Nemaca; istog meseca je odlučeno da Američka mornarica patrolira čitavim zapadnim delom Atlantika sve do 25. meridijana; u julu su zaposeli Island. Ali na potpunu zaštitu konvoja za Britaniju predsednik još u avgustu nije pristao, iako je Stimson pokušavao da ga nagovori.

Stigao je i septembar pre no što se predsednik odlučio da preduzme odlučujući korak. Četvrtog toga meseca bio je napadnut američki razarač „Grig“. Ruzvelt je iskoristio taj povod da obezbedi američku pratnju konvoja. U jednom oštrom govoru 11. septembra najavio je da će se ubuduće pucati, i to direktno, u nemačke i italijanske brodove „koji budu operisali u vodama čiju zaštitu smo mi preuzeli“. U oktobru je predsednik otišao još jedan korak dalje. Predložio je uklanjanje i poslednjeg traga Zakona o neutralnosti iz 1939, i to tako što je dozvolio da trgovački brodovi budu naoružani (tačno ono šta je Vilson predlagao u martu 1917), te da plove ravno u britanske luke. Kongres je prihvatio njegov predlog i to osetnom većinom. U krugu oko Ruzvelta se verovalo da je moguć još jedan korak a to je: objaviti rat Nemcima. Stimson, Morgentau i drugi su počeli da navaljuju i da insistiraju na tome. Ruzvelt je ipak i dalje manevrisao između krajnosti; odbijao je da objavi rat, a već ga je maltene vodio, kako je i sam rekao (govor od 27. oktobra povodom torpedovanja broda „Kirni“): „Želeli smo da sprečimo vatru. Ali vatra je počela. Istorija je utvrdila ko je ispalio prvi hitac. Ali vremenom, pobediće onaj ko ispali poslednji hitac“.

Donošenje Atlantske povelje

Početkom avgusta 1941. putovao je Vinston Čerčil sa čitavom grupom svojih saradnika na novom ratnom brodu „Prins of Vels“ (koji će samo nekoliko meseci kasnije potopiti Japanci) za Njufaundlend da bi tamo vodio tajne razgovore sa Ruzveltom. I Ruzvelt je u najvećoj tajnosti otišao iz Vašingtona, pa su se 9. avgusta brodovi ova dva lidera našli pred obalom Njufaundlenda. Bila je subota. Sledećeg dana vođeni su razgovori.

Pored rešavanja pitanja, trebalo je dati i zajedničku izjavu o ciljevima rata koja bi trebalo da kao zastava iznad bojnog polja poziva u budućnost, i kojom bi se pre svega demonstriralo jedinstvo. Ali sastaviti tekst takve načelne izjave nije bilo jednostavno, iako je trebalo da se ona odnosi tek na daleku budućnost. I britanska i američka strana je marljivo radila na ovim nacrtima. Čerčil je započeo, a pomagao mu je njegov savetnik, ser Aleksander Kadogan. Samer Vels, zamenik američkog ministra spoljnih poslova, formulisao je američke ideje, koje je potom Ruzvelt korigovao. Sve je to zahtevalo dosta napora i razgovora da bi se na kraju postigla saglasnost. Početak je bio veoma jednostavan: obe zemlje su mogle iskreno da izjave da ne idu za proširenjem svojih teritorija te da svaka nacija ima pravo na samoodlučivanje. Ovaj princip je bio veoma lako prihvaćen. Ali bilo je teškoća kada je na dnevni red došla tačka - ideal međunarodne slobodne trgovine. Amerikanci su je, zbog svoje ekonomske superiornosti, vatreno podržavali, dok su je Britanci, koji su od Konferencije u Otavi iz 1932. svoje kraljevstvo zaštićivali barijerom raznih robnih tarifa, sa mnogo uzdržanosti primili k znanju. To je dovelo do veoma oštrih diskusija i sledeće formulacije: obe zemlje izjavljuju da se slažu sa tim da se svet otvori za trgovinu, ukoliko se to slaže sa njihovim postojećim obavezama. Poteškoće je stvarala i politička organizacija budućeg sveta. U svom nacrtu Čerčil govori o jednoj „efikasnoj međunarodnoj organizaciji“, a Ruzvelt, taj razočarani sledbenik Vudroa Vilsona, verovao je da bi posle rata trebalo da red održavaju četiri velike sile: Amerika, Velika Britanija, Sovjetski Savez i Kina.

Izjava s kojom su se na kraju svi složili, 12. avgusta, bila je zapravo kompromis. U osam tačaka Britanija i Amerika zajedno izjavljuju da ne teže: proširenju svojih teritorija niti su za teritorijalne promene, poštuju pravo svakog naroda da izabere oblik vladavine pod kojim želi živeti, one su za ekonomsku saradnju među svim narodima, da svi narodi napuste upotrebu sile posle uništenja nacizma. Tom poveljom stvoren je početak, dat je kurs, ma koliko je luka još bila daleko.

Ukratko, osam tačaka dokumenta su:

1. ne postoje nikakve teritorijalne pretenzije Sjedinjenih Država ili Ujedinjenog Kraljevstva;
2. teritorijalna poravnanja moraju biti u skladu sa željama naroda;
3. pravo na samoopredeljenje naroda;
4. ukidanje trgovinskih barijera;
5. globalna ekonomska saradnja i napredak društvenog blagostanja;
6. sloboda od oskudica i straha;
7. sloboda na moru;
8. razoružanje zemalja agresora, posleratno opšte razoružanje.

Posledice napada

Posledice napada bile su veoma katastrofalne. Japan je izvršio napad u nedelju kada 95 procenata Američke mornarice nije bilo pripremljeno za ratna dejstva. Američka mornarica bila je teško oštećena, ali ne i uništena. Teško je oštećeno ili uništeno 18 velikih bojnih brodova, preko 200 aviona na zemlji tokom bombarderskih napada, a poginulo je 2.400 mornara. Zauvek su izgubljeni bojni brod Oklahoma, Arizona i stari bojni brod Juta koji je služio kao meta za školsko gađanje kao i razarači Kesin i Dounes. Drugi brodovi će možda biti popravljeni, ali će mesecima biti van upotrebe. Američka odbrana bila je zatečena tako da su Japanci svega 29 borbenih aviona izgubili tokom napada.

Aerodrom Hikam je takođe bio meta napada i on je bio uništen. Napadnut je i aerodrom Vilar Fild. Avioni su goreli kao i hangari, municija i gorivo. Japanski avioni su mitraljirali i bombardovali sve pred sobom ne štedeći nikoga. Avioni su bili gusto parkirani tako da se eksplozija prenosila na ostale avione. Eksplozija je bilo na sve strane. Brod Arizona sa sobom je povukao 1.100 ljudi. Brod je bio napadnut nekoliko puta dok se tako oštećen nije prevrnuo i potonuo.

More je bilo prepuno nafte koja je gorela, a sa velike udaljenosti mogao se videti gust crni dim. Srećom po Ameriku Japan nije napao i nosače aviona koji u trenutku napada nisu bili u luci. Enterprajz je za dlaku izbegao uništenje, ali je poslao svoje avione u okršaj sa japanskim avionima kada su shvatili šta se zbiva. Otpora nije bilo, ali je bilo sporadičnih pucnjeva i napada iz protivavionskih mitraljeza i nekih topova, ali sve je to bilo uzalud. Japansko iznenađenje bilo je potpuno i briljantno.

Japanski napad je iznenadio Ameriku teško je osakativši. Kada je obaveštenje stiglo kod predsednika Ruzvelta da će japanske snage napasti, napad u Perl Harboru je dostizao svoj maksimum. Učestvovalo je 360 borbenih aviona koji su po nalogu admirala Jamamotoa Isorokua želeli da zbrišu flotu SAD. Cvet japanskog ratnog vazduhoplovstva. Skoro da su to i učinili. Napad je briljantno bio izveden bez većih gubitaka po japansko vazduhoplovstvo. Izgubili su svega 29 borbenih aviona i to nije dodatno poljuljalo moral Japanaca. Avioni su uspevali da dobro uoče i napadnu svoje mete sa velikim uspehom jer su pre napada izvršavali vojne vežbe zbog predstojećeg napada. Najbolje oružje bili su torpedni bombarderi koji su napali usidrene brodove uništavajući ih ili teško oštećujući jedan po jedan usidreni brod. To je bio najbriljantniji napad avionima na jednu pomorsku flotu u istoriji ratovanja učinjen iz vazduha.

Bez obzira što je ovaj napad bio briljantno izveden, on nije bio potpun. Admiral Jamamoto nije bio zadovoljan posledicama napada bez obzira što je u njegovom štabu bilo organizovano slavlje povodom „uspešnog“ napada. Postoje pretpostavke da su Vrhovnog zapovednika napada molili da odobri treći talas aviona i da ponovo napadnu Perl Harbor, ali je Ćuiči Nagumo to odbio smatrajući da je cilj izvršen i da japansko vazduhoplovstvo nema više efekat iznenađenja. Iako su upotrebljena 360 borbena aviona nisu uništeni i drugi važni ciljevi pored aerodroma, aviona i ratnih brodova koji su bili smešteni u lukama. Japanske snage su propustile priliku da bombarduju brodogradilište, da unište usidrene podmornice, zbrišu skladišta goriva i napadnu nosače aviona. Zahvaljujući tim propustima SAD je imala šanse da se oporavi i krene u rat. Da su ti ciljevi uništeni, Američka ratna mornarica bi bila onesposobljena za ratna dejstva u narednih deset godina. Time bi japanski ratni brodovi zagospodarili Tihim okeanom i niko ih ne bi mogao zaustaviti. Međutim ne uništivši te ciljeve Japan je SAD naterao da bude odlučniji da stupi u rat i time doprineo sopstvenom porazu.

Japanski plan ipak u nije u potpunosti uspeo jer su sva tri američka nosača aviona bila izvan baze. Posle ovog napada Amerikanci nisu smeli da izlažu svoje nosače većim rizicima dok se ne oprave brodovi u Perl Harboru jer im je to bila cela flota u tom trenutku na raspolaganju za borbu u Pacifiku. Usled toga ostali delovi Pacifika nisu imali šanse u pružanju otpora Japancima u nekoliko sledećih meseci. Takođe ne uništenje rezervoara sa gorivom omogućilo je Amerikancima da u svega nekoliko nedelja gotovo potpuno renoviraju bazu na ostrvu, čime Perl Harbor ponovo postaje glavna baza Pacifičke Flote.

Neuspeli američko-japanski pregovori

Kad je Japan 27. septembra 1940, ušao u savez sa Nemačkom i Italijom, Americi su odjednom postale jasne veze između događaja u Evropi i Aziji. Japan, sada saveznik Nemačke, biva oštrije napadan, između ostalog i ekonomskim sankcijama. Stoga je vlada u Vašingtonu sa nestrpljenjem očekivala novog japanskog ambasadora, admirala Nomuru. Ali za vreme prvog razgovora, 12. februara 1941, ispostavilo se da Nomura vije bio dobio zadatak da otpočne pregovore sa Amerikom. Tek 9. aprila su japanski diplomati, i to na vlastitu inicijativu, podneli jedan predlog. Amerika je morala pomoći Japanu da dobija sirovine iz Holandske Indije (danas Indonezija). U tom slučaju bi Japan bio spreman da potpiše mirovni ugovor sa Kinom. Ali diplomata su prećutali kako bi takav ugovor trebalo da izgleda.

Isto tako je ostalo nejasno kakav bi ostao odnos Japana sa Nemačkom. Kordel Hal je smatrao da to nije nikakva baza za plodne pregovore. Po njegovom mišljenju, trebalo bi da svaka vlada ispuni četiri uslova što se tiče Dalekog istoka: 1) Japan se mora povući iz Kine i obećati da neće više napadati nijednu zemlju u Aziji, 2) Vlada u Tokiju se ne sme mešati u interne stvari drugih zemalja, 3) U Kini bi svaka zemlja, a ne samo Japan, mogla neometano da trguje. Nijedna zemlja ne sme silom da promeni staus quo na Dalekom istoku, 4)Japan mora nedvosmisleno da se povuče iz trojnog saveza. Japanski ministar spoljnih poslova Macuoka, posle izvesnog dvoumljenja, formulisao je protivpredlog. On je prećutao stav Japana prema Nemačkoj. Tražio je da Amerikanci prinude Kineze da prihvate japanske uslove mira. Na kraju je odbio zahtev da Japan ne dira područje na jugoistoku Azije. On je upravo bio sklopio sa Sovjetskim Savezom ugovor o neutralnosti, tako da Kina nije mogla da očekuje bilo kakvu podršku od Sovjetskog Saveza. Ako bi japanske trupe hermetički zatvorile i južnu granicu za spoljnu pomoć, Kina bi bila veoma brzo primorana na kapitulaciju. Ali za to bi, prvo, trebalo zauzeti Indokinu, koja je bila francuski posed. Amerikanci su na to stavili Japanu do znanja da se sa Macuokom ne može sarađivati, pa ga je japanska vlada zamenila Tojodom, koji je bio više za dijalog s Amerikom.

Ali Japan je krenuo svojim putem: 25. jula japanska vojska je zaposela Indokinu, da bi Kinu potpuno izolovala od spoljnog sveta. A Indokina u japanskim rukama mogla je da bude i baza za operacije protiv Holandske Indije, Singapura i Malaje. Amerika je htela da sprečiti da Japan zagospodari jugoistočnom Azijom, tako bogatom sirovinama, između ostalog naftom, gumom i kositrom. U tom slučaju, Japan ne bi zavisio od Amerike što se tiče nafte, a to je bilo jedino oružje kojim su Amerikanci mogli da Japan drže pokornim. Osim toga, i Americi je bila potrebna guma iz Indonezije. U toj situaciji Amerika je prekinula trgovinske odnose sa Japanom; tome su se priključile Holandija i Britanija, što je ugrozilo Japan. Ukoliko ove sile ne bi odustale od svog embarga, morao bi se silom prokrčiti put do naftonosnih polja u jugoistočnoj Aziji. A to bi sigurno imalo za posledicu rat sa Amerikom.

Princ Konoje, predsednik vlade Japana, nadao se da će u ličnom razgovoru sa predsednikom Ruzveltom moći da dođe do nekog prihvatljivog rešenja. Taj kompromis bi naime morao biti prihvatljiv kako za japansku vojsku tako i za Sjedinjene Američke Države.

Predsednik Ruzvelt je bio za konferenciju na najvišem nivou, ali su savetnici Ministarstva za spoljne poslove prvo hteli da imaju opipljive dokaze da bi Japan bio voljan da prihvati američke zahteve. U japanskoj inicijativi videli su, naime, znakove slabosti; izgledalo je da Japan zazire od rata sa Sjedinjenim Državama. Oni su smatrali da je sazrelo vreme da se pitanje Kine i problemi u Aziji definitivno regulišu. Savetnici su se nadali da će Japan, zbog teške ekonomske situacije, biti prinuđen da ispuni američke zahteve. Ali japanska vojska je odbila da se povuče iz Kine. Pitanje Kine bilo je isuviše vezano za vojni prestiž. Ako bi se tek tako povukli, politička moć vojske pretrpela bi veliki udarac. Nijedna od obe strane nije bila spremna na kompromis o najvažnijim tačkama. Početkom oktobra ovo je bilo više nego jasno obema stranama. Princ Konoje nije imao dovoljno vremena. Šestog septembra vodeći japanski krugovi odlučuju da se diplomatski pregovori moraju okončati pre 15. oktobra; ukoliko se to ne postigne, pitanje će se rešiti na bojnom polju. Princ Koioje je 12. oktobra preklinjao vojsku da prihvati zahtev Amerikanaca da se povuku iz Kine. Ali general Tojo, ministar vojske, je to odbio. Posle toga je princ Konoje dao ostavku.

Nova vlada pod vodstvom generala Toje dobija od cara naređenje da učini poslednje diplomatske korake kako bi se sprečio rat s Amerikom. Nova vlada je posle toga formulisala opet nove predloge. Zahtevala je da trupe ostanu u severnoj Kini, unutar Mongolije i na ostrvu Hijananu tokom najmanje narednih 25 godina. Iz preostalog dela Kine trupe bi se povukle tokom dve godine posle potpisivanja mirovnog ugovora. Sadržaj mirovnog ugovora sa Kinom bio je prećutan, ali su Amerikanci shvatili da Japan nije ni pomišljao da potpuno pusti Kinu na miru. Isto tako, Japan je odbio da se povuče iz Trojnog pakta. Diplomati su pokušavali da objasne kako savez sa Nemačkom ne obavezuje Japan ni na šta, tako da Amerika nema razloga za zabrinutost. Amerikanci nisu prihvatili predlog Japanaca. Vašington je zahtevao potpuno slobodnu i nezavisnu Kinu i povlačenje iz Trojnog pakta.

Japanski diplomati su opet došli u vremenski tesnac. Vlada je 1. novembra zaključila da do 30. novembra mora da se postigne saglasnost. Japanci su predložili novi kompromis. Japan bi se povukao iz južnog dela Indokine ako bi Britanija, Amerika i Holandija obustavile embargo. Posle mirovnog ugovora sa Kinom povukli bi se i iz severnog dela Indokine, tako da Japan ne bi više mogao da ugrožava zemlje na jugu. Ali Amerikanci su ostali pri povlačenju Japanaca iz Kine. Sjedinjene Države su insistirale na potpunom napuštanju Kine. Ni nekoliko drugih varijanti predloga za ukidanje embarga nisu dale nikakve rezultate. Najzad, 6. decembra preduzeo je predsednik Ruzvelt poslednji korak da sačuva mir. Obratio se japanskom caru, ali je pismo stiglo do cara pošto su već otpočela neprijateljstva. Dogodio se 7. decembar. Kraj izolacionizma. Novo vreme za Ameriku. Početak Svetskog rata koji je zahvatio ceo svet.

Pacifičko poprište (1941—1945)

Američki rat na Pacifiku počeo je na Filipinima, nakon što je Japan u januaru 1942. godine zauzeo Manilu. Oko 36.000 američkih vojnika stacioniranih na poluostrvu Batan predalo se u aprilu, a do kraja meseca i ostatak američkih trupa stacioniranih na Filipinima se takođe predao.

U proleće 1942. godine japanska ambicija da stvori novi poredak u Istočnoj Aziji i Pacifiku izgledalo je da je blizu ostvarenju. Japan je kontrolisao velike oblasti na kopnu Azije, celokupnu Istočnu Indiju sem Južne Nove Gvineje i ogroman broj arhipelaga na Pacifiku. Njegove snage mogle su da napadaju američke baze na istoku na Havajskim ostrvima, prema jugu na Australiju, ili prema zapadu na Britance u Indiji. Jedan deo njegovih armija još uvek je bio angažovan u borbama sa Kinezima, čiji je vođ Čang Kaj Šek imao glavni štab u Čunkingu. Međutim, pošto je osvojio Burmu i zatvorio burmanski put, Japan je sprečio doturanje američke pomoći, izuzev vazdušnim putem preko Himalaja na severnoj granici Indije. Bez dovoljno ratne opreme i angažovani u bitkama koje su gubili još od 1937. godine, Kinezi nisu mogli da pruže jači otpor u većim razmerama. Sovjetski Savez, zaokupljen odbranom svojih teritorija od nemačkih zavojevača, zvanično je ostao neutralan u ratu na Tihom okeanu. Prema tome, položaj Japana činio se veoma jakim, i biće sve jači pošto je koristio ogromna prirodna bogatstva Istočne Indije.

Maja 1942. godine, japanski pomorski napad na jugozapad bio je zaustavljen u bici u Koralnom moru, istočno od Australije. Juna, kada je japanska mornarica krenula na istok, na Havaje, bila je potučena kod Midveja. Sledećih 16 meseci američke snage bile su angažovane u manjim ofanzivnim operacijama na periferiji japanskog carstva, u Novoj Gvineji, Solomonskim i Aleutskim ostrvima.

Nakon što je američka obaveštajna službe dešifrovala depeše japanskih mornaričkih snaga, odnos snaga je počeo da se menja i američke snage su odnele pomorsko-vazdušnu pobedu u bici za Midvej.

U januaru 1943. godine američke, australijske i novozelandske snage su se iskrcale na jugoistoku Nove Gvineje, da bi dodatno povećale bezbednost Australije od napada Japana. Osveta za Perl Harbor usledila je u avgustu mesecu na Solomonskim ostrvima, kada su američki avioni oborili avion u kome se nalazio admiral Jamamoto Isoroku, glavnog tvorca napada na Perl Harbor.

U jesen 1943. godine Sjedinjene Američke Države bile su dovoljno jake za ambicioznije pohode, i njihove snage počele su da nadiru prema japanskom kopnu. U nizu prepada Američka mornarica zauzela je baze na Gilbertovim, Maršalskim i Marijanskim ostrvima. Američka vojska krenula je iz Nove Gvineje ka Filipinima.

Tokom cele 1944. godine američka vojska je napredovala na Pacifiku. Japanci su u junu poraženi u Filipinskom moru, a bitka na ostrvu Saipan na Marijanskim ostrvima u zapadnom Pacifiku označila je novu vojnu nadmoć za alijansu koju su predvodile SAD. Japan je izgubio oko 400 aviona i njegove vazdušne snage se nisu oporavile od tog gubitka.

U oktobru 1944. godine počela je invazija saveznika na Filipine, i nakon gerilskih borbi, snage predvođene generalom Daglasom Makarturom zauzele su u februaru 1945. glavni grad Manilu.

Početkom 1945. godine zauzeti su Ivo Džima i Okinava između Japana i Formoze. Na taj način japanski garnizoni bili su odsečeni i onemogućeni da brane japansko kopno. Planovi za invaziju Japana bili su obustavljeni njegovom predajom avgusta 1945. godine.