Pređi na sadržaj

Nacionalna biblioteka Letonije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nacionalna biblioteka Letonije
Latvijas Nacionālā bibliotēka
Zgrada Nacionalne biblioteke Letonije
Osnivanje29. avgusta 1919.
LokacijaRiga
Letonija
Vrstanacionalna
DirektorAndris Vilks
Adresa8 buildings in Riga,
Riga, Letonija
Veb-sajtwww.lnb.lv

Nacionalna biblioteka Letonije (let. Latvijas Nacionālā bibliotēka), takođe poznata kao Dvorac svetlosti (Gaismas pils), nacionalna je kulturna ustanova pod nadzorom Ministarstva kulture Letonije. Nacionalna biblioteka Letonije osnovana je 1919. godine nakon što je 1918. godine proglašena nezavisna Republika Letonija. Prvi nadzornik Biblioteke bio je Janis Misinš, bibliotekar i osnivač letonske naučne bibliografije (1862–1945).

Sadašnju zgradu dizajnirao je 1989. godine ugledni letonsko-američki arhitekta Gunar Birkerts (let. Gunārs Birkerts) (1925—2017), koji je emigrirao u Sjedinjene Američke Države i tamo ostvario svoju karijeru. Izgrađena je početkom 21. veka, a otvorena je 2014. godine. Danas Biblioteka igra važnu ulogu u razvoju letonskog informacionog društva, pružajući stanovnicima pristup Internetu i podržavajući istraživanje i celoživotno obrazovanje.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Međuratni period[uredi | uredi izvor]

Nacionalna biblioteka osnovana je 29. avgusta 1919. godine, godinu dana nakon nezavisnosti, kao Državna biblioteka (Valsts Bibliotēka).[1] Njen prvi bibliotekar i bibliograf bio je Janis Misinš (1862-1944), koji je svoju ogromnu privatnu zbirku uzeo kao osnovu nove biblioteke.[2] Za godinu dana, do 1920. godine, broj svezaka je porastao na 250.000.[3] Počev od iste godine, svi izdavači bili su obavezni da Biblioteci predaju po jednan primerak od svega što su izdali. Od 1927. godine biblioteka objavljuje Nacionalnu bibliografiju Letonije.

Broj svezaka znatno je uvećan 1939. i 1940. godine kada je Državna biblioteka u svoj fond uvrstila fondove mnogih biblioteka i zbirki baltičkih Nemaca. Većina je pripala Nacističkoj Nemačkoj. Među tim zbirkama bio je veliki deo zbirke Društva za istoriju i arheologiju ruskih Baltičkih pokrajina, otprilike 1834, primarnog istorijskog društva baltičkih Nemaca.[1] Godine 1940. fondovi su obuhvatali 1,7 miliona svezaka[3] tako da su ih morali skladištiti na dve različite lokacije u Starom gradu (Jēkaba iela 6/8 i Anglikāņu iela 5).

Nemačka i sovjetska okupacija[uredi | uredi izvor]

Za vreme Drugog svetskog rata Nemačka je izvršila invaziju na Letoniju i okupirala Rigu (1941—1944). Tada su nemačke vlasti preimenovale Državnu biblioteku u Zemaljsku biblioteku (Zemes bibliotēka), eliminirajući na taj način da se radi o suverenoj letonskoj državi.

Nakon rata, Letonija je bila pod sovjetskom vlašću, a Biblioteka je bila poznata kao Državna biblioteka Letonske Sovjetske Socijalističke Republike.[1] Prema sovjetskim običajima, Biblioteka je 1966. godine dobila počasno ime, u znak sećanja na Vilisa Lacisa (Vilis Lācis) (1904-1966), pisca i premijera sovjetske Letonije. Od 1946. godine, literatura koju je Sovjetski Savez smatrao „opasnom“ bila je povučena sa polica i sve do 1988. godine, kada je Sovjetski Savez odustao od kontrole, njoj se moglo pristupiti samo uz posebnu dozvolu. [4] Državna biblioteka se 1956. godine preselila u novu zgradu.

Obnovljena nezavisnost[uredi | uredi izvor]

Od ponovnog uspostavljanja nezavisnosti Letonije 1991. godine, Biblioteka se zvala Nacionalna biblioteka Letonije. Godine 1995. dobila je kao stalni zajam Baltičku centralnu biblioteku Ota Bonga (1918—2006), zbirku koja se odnosi na istoriju, regionalne studije i jezike Baltičkih zemalja.[5] Nacionalna biblioteka se 2006. godine pridružila mrežnom servisu Evropske biblioteke .

Zbirke[uredi | uredi izvor]

Fondovi Biblioteke danas obuhvataju više od 5 miliona naslova, uključujući oko 18.000 rukopisa od 14. veka do modernog doba.[6] Jedan od karakterističnih temelja Biblioteke, koji karakteriše svaku nacionalnu biblioteku, jeste formiranje zbirke nacionalne literature, njeno večito čuvanje i dugoročni pristup.

Biblioteka je centar teorijskih istraživanja i praktičnih analiza aktivnosti letonskih biblioteka. Biblioteka vrši funkcije centra za međubibliotečku pozajmicu između biblioteka u Letoniji, obezbeđuje bibliotečku i informacionu podršku Parlamentu Republike Letonije (Saeima), sprovodi standardizaciju podružnice. Od samog početka njena glavna briga bila je nacionalna bibliografija. Sveobuhvatni katalog udruženja Drevni štampani materijali na letonskom (Seniespiedumi latviešu valodā 1525–1855, objavljen u Rigi, 1999)[7] dobio je nagradu Spīdola 2000. godine i dobio je Lepa knjiga godine 99.[8] Godine 2005. objavljen je Indeks autora letonskih knjiga (1523—1919) (Letonikas grāmatu autoru rādītājs (1523-1919)),[9] koji pruža informacije o svestranim granama nauke i predstavnicima raznih naroda, a glavna tema tih publikacija je Letonija.

Biblioteka sadrži nekoliko zbirki plakata (umetnici Oskars Štainbergs (1882–1937), Sigismunds Vidbergs (1890–1970), Raul Dafi (1877–1953), Bernhard Borčert (1863–1945), Niklavs Strunke (1894–1966) i drugi).[10]

Letonika[uredi | uredi izvor]

Digitalizacija zbirki započela je 1999. godine. Trenutno Letonska nacionalna digitalna biblioteka Letonika (Lettonica), koja je formirana 2006. godine, čuva digitalizovane kolekcije novina, slika, karata, knjiga, nota i audio zapisa. Biblioteka je 2008. godine pokrenula dva glavna digitalna projekta. Periodika.lv je zbirka digitalizovanih istorijskih periodičnih publikacija na letonskom jeziku sa mogućnošću čitanja celih tekstova i pretraživanja stranica.[11] Letonija ima tradiciju Festivala pesme i plesa koji se organizuje svake četiri godine. Istorijski materijali od prvog Festivala 1864. do poslednjeg 1940. mogu se pretražiti i u drugoj digitalnoj kolekciji Nacionalne biblioteke Letonije.[12]

Nova zgrada[uredi | uredi izvor]

Unutrašnjost Biblioteke
Konferencijska sala Zijedonis


Prve diskusije o potrebi za novom Nacionalnom bibliotekom počele su već 1928. godine, a projekat je dobio na značaju sa međunarodnim priznavanjem vrednosti njenih zbirki. Godine 1999. gotovo svih 170 država članica UNESKO- a usvojilo je rezoluciju tokom Generalne konferencije pozivajući države članice i međunarodnu zajednicu da osiguraju svu moguću podršku implementaciji ovog projekta.[13]

Kontinuirani rast Biblioteke uslovio je prenošenje delova fonda u druge zgrade. Biblioteka je svoj fond distribuirala na pet lokacija u Rigi.[14] A i pored toga, od 1998. godine neki delovi morali su se skladištiti u depozitu u Silakrogi izvan glavnog grada.[4]

Parlament je konačno odobrio izgradnju nove zgrade na levoj obali reke Zapadna Dvina. Nakon višegodišnjih rasprava, 15. maja 2008, državna agencija Tri nova brata i Savez nacionalnih građevinskih kompanija potpisali su ugovor o izgradnji nove Nacionalne biblioteke u Letoniji. Dana 18. maja 2014. godine, glavni objekat stare Biblioteke zatvoren je radi selidbe.[15]

Gradnja je započela 2008. godine po dizajnu istaknutog letonsko-američkog arhitekte Gunara Birkertsa, koji je od ranih pedesetih godina 20. veka boravio u Detroitu u državi Mičigen.[16] Njemu je 1989. godine naručeno da projektuje zgradu.[17] Inspirisala ga je Staklena planina letonske mitologije.

Nova zgrada ima 13 spratova[18] i visoka je 68 metara.[19] Troškovi izgradnje iznosili su 193 miliona evra.[20] U Biblioteci je zaposleno 480 ljudi.

Kao deo programa Rige koji nosi naziv Evropska prestonica kulture, izabran je deo fonda Biblioteke koji je simbolički prenet 18. januara 2014. iz stare zgrade u novu. Nova zgrada je konačno otvorena 29. avgusta 2014, na 95. godišnjicu Biblioteke.[21]

Today the NLL building is a dominant landmark on the Riga cityscape. It has space for conferences and conventions, and other community events. Among others, it hosted the 4th summit of the EU's Eastern Partnership programme in May 2015,[22] and a debate chaired by the BBC's Jonathan Dimbleby on 14 March 2016.[23]

Danas je zgrada Nacionalne biblioteke Letonije dominantna na gradskom pejzažu Rige. Ima prostor za konferencije i konvencije i druge društvene događaje. Između ostalog, bila je domaćin Četvrtog samita programa EU za istočno partnerstvo u maju 2015. godine[22] i rasprave koju je 14. marta 2016. vodio Bi-Bi-Si-jev voditelj i autor emisija Džonatan Dimblbi.[23]

Trenutni projekti[uredi | uredi izvor]

  • LIBER 43. godišnja konferencija
  • Razvoj usluga digitalne biblioteke
  • Širenje i iskorištavanje kroz biblioteke: za uspeh i održivost rezultata celoživotnog učenja
  • Primena efikasnih alata za obuku za poboljšanje kvalifikacija u bibliotečkom sektoru
  • Svest o Europeani
  • Europeana - pogled unutra
  • Časopisi Europeane
  • Zvučna Europeane
  • Izložba "Knjiga 1514–2014" i akademska čitanja "Sadržaj 21. veka"
  • Uticaj digitalnog teksta i multimedijalnog formata na učenje u detinjstvu: višedimenzionalni pristup

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Klöker, Martin (2004). „Bibliotheksgeschichtliche Einleitung”. Ur.: Garber, Klaus. Handbuch des personalen Gelegenheitsschrifttums in europäischen Bibliotheken und Archiven. Vol. 7: Riga - Tallinn. Part 3: Riga. (na jeziku: German). Hildesheim: Olms. str. 41. ISBN 3-487-11405-4. 
  2. ^ Zanders, Viesturs (1997). „Bibliotheken in Lettland”. Ur.: Fabian, Bernhard. Handbuch deutscher historischer Buchbestände in Europa. Eine Übersicht über Sammlungen in ausgewählten Bibliotheken. Bd. 7, Teil 2: Finnland, Estland, Lettland, Litauen (na jeziku: German). Hildesheim: Olms. str. 145. ISBN 3-487-10361-3. 
  3. ^ a b Zanders, Viesturs (1997). „Latvijas Nacionālā bibliotēka – Lettische Nationalbibliothek”. Ur.: Fabian, Bernhard. Handbuch deutscher historischer Buchbestände in Europa. Eine Übersicht über Sammlungen in ausgewählten Bibliotheken. Bd. 7, Teil 2: Finnland, Estland, Lettland, Litauen. Hildesheim: Olms. str. 151. 
  4. ^ a b „LNB vēstures fakti” (na jeziku: Latvian). Arhivirano iz originala 19. 05. 2014. g. Pristupljeno 18. 5. 2014. 
  5. ^ Zanders, Viesturs (1997). „Latvijas Nacionālā bibliotēka – Lettische Nationalbibliothek”. Ur.: Fabian, Bernhard. Handbuch deutscher historischer Buchbestände in Europa. Eine Übersicht über Sammlungen in ausgewählten Bibliotheken. Bd. 7, Teil 2: Finnland, Estland, Lettland, Litauen. Hildesheim: Olms. str. 152. 
  6. ^ Klöker, Martin (2004). „Bibliotheksgeschichtliche Einleitung”. Ur.: Garber, Klaus. Handbuch des personalen Gelegenheitsschrifttums in europäischen Bibliotheken und Archiven. Vol. 7: Riga - Tallinn. Part 3: Riga. (na jeziku: German). Hildesheim: Olms. str. 42. ISBN 3-487-11405-4. 
  7. ^ Šiško, Silvija, ur. (1999). Seniespiedumi latviešu valodā 1525–1855. Kopkatalogs / Die älteren Drucke in lettischer Sprache 1525–1855 (na jeziku: Latvian i German). Riga: Latvijas Nacionālā Bibliotēka. ISBN 9984-607-19-4. 
  8. ^ „About collection of NLL”. lnb.lv. Arhivirano iz originala 17. 05. 2008. g. Pristupljeno 31. 8. 2008. 
  9. ^ Bočarova, Rita, ur. (2005). Letonikas grāmatu autoru rādītājs (1523–1919) / Autoren-Verzeichnis der Lettonika-Bücher (na jeziku: Latvian i German). Riga: Latvijas Nacionālā Bibliotēka. ISBN 9984-607-68-2. 
  10. ^ „Treasures of the National Library of Latvia”. theeuropeanlibrary.org. Pristupljeno 31. 8. 2008. 
  11. ^ „Latvijas Nacionālā digitālā bibliotēka” (na jeziku: Latvian). periodika.lv. Arhivirano iz originala 3. 2. 2020. g. Pristupljeno 2. 9. 2008. 
  12. ^ „Latviešu Dziesmu svētki (1864–1940)” (na jeziku: Latvian). lndb.lv. Pristupljeno 2. 9. 2008. 
  13. ^ „Resolution 38 adopted at the 30th session of the UNESCO General Conference” (PDF). 
  14. ^ „[Addresses of NLL's branches]” (na jeziku: Latvian). Arhivirano iz originala 19. 5. 2014. g. Pristupljeno 31. 12. 2013. 
  15. ^ „[Press release]” (na jeziku: Latvian). 15. 5. 2014. Arhivirano iz originala 03. 05. 2014. g. Pristupljeno 18. 5. 2014. 
  16. ^ Berndsen, Silke (2010). „'Gut zehn Jahre haben wir über unsere Bibliothek diskutiert, aber gebaut haben wir sie nicht.' Die lettische Nationalbibliothek und ihr Neubau”. Bibliotheksdienst (na jeziku: German). 44: 930—940. 
  17. ^ „Architekt: Nationalbibliothek ist Symbol für freies Lettland” (na jeziku: German). 14. 1. 2014. Arhivirano iz originala 01. 02. 2014. g. Pristupljeno 17. 1. 2014. 
  18. ^ Brill, Klaus (2. 1. 2014). „Die singende Schöne. Riga putzt sich für seine Rolle als Kulturhauptstadt Europas 2014 heraus”. Süddeutsche Zeitung (na jeziku: German). 
  19. ^ „National Library of Latvia”. Pristupljeno 17. 1. 2014. 
  20. ^ „Jaunumi”. Arhivirano iz originala 22. 7. 2011. g. Pristupljeno 17. 1. 2014. 
  21. ^ „Jaunā LNB ēka” (na jeziku: Latvian). Arhivirano iz originala 04. 01. 2015. g. Pristupljeno 3. 1. 2015. 
  22. ^ Brössler, Daniel (21. 5. 2015). „Geschichte schrreiben. Beim Gipfel in Riga wollen die Staats- und Regierungschefs der EU unter Beweis stellen, dass ihre Ostpolitik nicht gescheitert ist”. Süddeutsche Zeitung (na jeziku: German). str. 7. 
  23. ^ BBC World Service report, 14 March 2016

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Nacionalna biblioteka Letonije na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Национална_библиотека_Летоније&oldid=27533614”