Nedeljko Košanin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nedeljko Košanin
Lični podaci
Datum rođenja(1874-10-13)13. oktobar 1874.
Mesto rođenjaČečina, Ivanjica, Kneževina Srbija
Datum smrti22. mart 1934.(1934-03-22) (59 god.)
Mesto smrtiGrac, Austrija
ObrazovanjeVelika škola, Visoka školi u (Lajpcig)
Naučni rad
Poljebiologija, botanika
InstitucijaBotanički institut, Botanička bašta Jevremovac
UčeniciLjubiša Glišić
Poznat poGlasnik Botaničkog zavoda i botaničke bašte, upravnik botaničke bašte

Nedeljko Košanin (Čečina/Vionica, 13. oktobar 1874 — Grac, 22. mart 1934) bio je srpski biolog, univerzitetski profesor i akademik Srpske kraljevske akademije. Bio je upravnik Botaničkog zavoda i Botaničke bašte „Jevremovac“. Pokrenuo je izdavanje lista „Glasnik Botaničkog zavoda i botaničke bašte“, koji je sarađivao sa preko 90 botaničkih institucija u svetu. Samostalno ili u saradnji sa istaknutim botaničarima u svetu je opisao mnoštvo novih biljnih vrsta, a strani i domaći istraživači, iz poštovanja prema njegovom radu su novootkrivenim vrstama biljaka davali imena po njemu. Nakon „Pančićevog doba”, njegov rad je obeležio epohu (1918—1934) u razvoju botanike u zemlji, poznatu pod nazivom „Košaninovo doba”.

Po opredeljenju socijalista, bio je politički aktivan. Preko trideset godina aktivno je učestvovao u radničkom pokretu i borio se za narodna i radnička prava.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je u selu Čečina, a po nekim podacima u susednoj Vionici kod Ivanjice, [1] od majke Stane i oca Stevana.[2] Roditelji su mu bili zemljoradnici. Iako u to vreme nije bio običaj da se deca školuju, upisali su ga u osnovnu školu u Pridvorici, na deset kilometara udaljenu od kuće, koju je završio sa odličnim uspehom 1887. godine.[3] Nakon toga je upisao Užičku gimnaziju, ali je vrlo brzo nakon toga prešao u Prvu beogradsku gimnaziju.[2] Njegovi roditelji nisu mogli da ga materijalno pomažu, pa je morao da se snalazi. I pored toga, maturirao je 1895. sa odličnim uspehom.[3]

Diplomirao je na Jestastveničko-hemijskom odeljenju Velike škole u Beogradu (1899), gde je zajedno sa Jovanom Skerlićem i Milanom Grolom proglašen za najboljeg studenta.[2] Nakon studija, kao socijalista (pripadao je Srpskoj socijaldemokratskoj partiji), pošto nije mogao da dobije posao u državnoj službi,[4] jer su prosvetne vlasti u Srbiji sa nepoverenjem gledale na njegova slobodoumna shvatanja,[5] zakupio je jedan parni mlin u Rakovici i jedno vreme se bavio mlinarstvom.[4]

Krajem 1899. ipak je dobio državnu službu i jedno kraće vreme je radio kao profesorski pripravnik[5] i suplent u Drugoj beogradskoj gimnaziji.[6] Državnu službu je napustio zbog nastavka studija u inostranstvu.[4]

Dve godine (1900—1902) je proveo na usavršavanju u Lajpcigu u Laboratoriji za fiziologiju biljaka,[6] a zatim, u periodu 1903—1905, kao pomoćnik za botaniku na Visokoj školi u Lajpcigu, kod nemačkog biljnog fiziologa Vilhelma Fefera (nem. Wilhelm Pfeffer).[2] Odbranom doktorske disertacije, kod profesora Fefera, doktorirao je 1905. godine na temi „Uticaj temperature i vazdušnog pritiska na položaj listova” (nem. Über den Einfluss von Temperatur und Ätherdampf auf die Lage der Laubblätter).[1]

Profesorski ispit u Beogradu je položio 1905. godine.[3]

Po povratku u Beograd je radio kao suplent na Bogosloviji Sv. Sava, kao privremeni (1906), a zatim kao stalni (1908) docent za botaniku Beogradskog univerziteta.[2] Biran je i za asistenta u Botaničkom zavodu Univerziteta u Beogradu, odakle je napredovao sve do zvanja redovnog profesora.[1] Kako u Beogradu više nije imao uslova za nastavak istraživanja u oblasti fiziologije, jer je za to bila potrebna dobro opremljena laboratorija, posvetio se proučavanju u prirodi.[7] Još 1898. kao student kod profesora zoologije Živojina Đorđevića u Beogradu bavio se proučavanjem insekata iz reda tvrokrilaca (lat. Coleoptera) u Srbiji. Ova proučavanja je nastavio 1904. godine, a spisak tvrdokrilaca je objavljen u „Prosvetnom glasniku” decembra iste godine. Spisak je sadržao 849 vrsta, grupisanih u 409 rodova i 49 porodica.[8]

Učestvovao je u Balkanskim ratovima, kao komandir čete u činu kapetana,[6] u sastavu Drinske divizije. Učestvovao je u jurišu na Kladnicu pred Sjenicom. Boraveći kao vojnik u severnoj Albaniji 1913. takođe se bavio proučavanjem bilja na toj teritiriji, a rezultate svojih proučavanja je objavio u radu „O vegetaciji severoistočne Arbanije” (1914).[9] Prvi svetski rat ga je zatekao u Gracu sa porodicom.[10] Rat je proveo u zarobljeništvu, u zatvoru Šlosberg u Gracu.[6]

Karijera[uredi | uredi izvor]

Spomen-bista u Botaničkoj bašti „Jevremovac”

Godine 1912. postao je vanredni, a nakon zarobljeništva 1921. redovni profesor Univerziteta u Beogradu i upravnik Botaničkog zavoda i Botaničke bašte „Jevremovac“.[6] Školske 1927/28 je obavljao funkciju dekana Filozofskog fakulteta.[2]

Ispitivao je nastanak i poreklo Dajićkog jezera na Goliji, zajedno sa Josifom Pančićem i Jovanom Cvijićem. Napisao je monografije o Dajićkom jezeru (1909[4]) i Vlasinskoj tresavi (1910[4]).

Omiljeni objekti njegovog istraživanja su bile balkanske ramondije Ramonda serbica, Ramonda nathaliae. Određeni njegovi radovi posvećeni su mahovinama i algama.[11] U početku se bavio fiziologijom biljaka, a kasnije se posvetio fitogeografiji. Proučavao je vegetaciju Južne Srbije i biljni svet jezera.[6] Proučavao je planinske masive Jakupice, Koraba, Bistre i drugih. Posebno su značajni njegovi radovi o četinarima tog područja. Prikupljao je podatake o ekologiji i rasprostranjenju endemoreliktnog visokoplaninskog bora[11], Pinus heldreichii - Pinus leucodermis, Pinus peuce, pitomi kesten (Castanea sativa), Prunus laurocerasus, Forsythia europaea, Dioscorea balcanica. Napisao je studiju o ekologiji zeleničja na Ostrozubu. U studiji su opisane karakteristike staništa ove biljne vrste i objašnjava se da lokalitet predstavlja refugijum od lokalnog značaja njen opstanak u toku glacijacije. Samostalno ili u saradnji sa istaknutim botaničarima u svetu je opisao mnoštvo novih biljnih vrsta, od kojih su mnoge opstale i nakon kasnijih pooštravanja kriterijuma u sistematici.[11]

Napisao je veliki broj studija, rasprava i članaka. Pisao je radove iz oblasti entomologije, algologije, fitocenologije, fiziologije, ekologije, klimatologije, fitogeografije i srodnih oblasti.[2]

U periodu između 1904. i 1934. napisao je 38 naučna rada, a njegov najistaknutiji učenik Ljubiša Glišić, je na osnovu prikupljenog materijala iz njegove zaostavštine priredio još dva njegova naučna rada.[11] Dva rada „Flora Južne Srbije” i „Dendrologija” predstavljaju krunu njegovog naučnog rada, koje je ostavio u rukopisu, pošto za života nije stigao da ih objavi.[5]

Bio je osnivač i prvi urednik „Glasnika Botaničkog zavoda i bašte Univerziteta u Beogradu”, čije je prvo izdanje objavljeno 1928. Časopis je nosio naziv na francuskom (franc. Bulletin de l’Institute du jardin botaniques de l’Universite de Belgrade).[11] Izlazila je jedna sveska godišnje na francuskom i nemačkom, a kasnije i na engleskom jeziku. Časopis je održavao kontakte sa 90 botaničkih institucija na svih 5 kontinenata.[12] Od pokretanja časopisa, pa sve do svoje smrti, radio je na održavanju visokog nivoa časopisa, što je pomoglo otvaranju domaće naučne javnosti ka evropskoj i učinilo dopstupnim rezultate domaćih autora široj, kao i opštoj promociji bioloških nauka u to vreme. Omogućio je poboljšanje uslova za rad herbara i biblioteke pri Institutu za botaniku (tada Botaničkom zavodu).[11] Sarađivao je sa časopisima „Spomenici” Srpske kraljevske akademije, Glasnikom Srpskog geografskog društva, „Nastavnikom” i drugim domaćim i stranim periodičnim naučnim publikacijama.[2]

Godine 1927. je objavio udžbenike botanike za nastavu I i II razreda u srednjim školama, bogato ilustrovane knjige, koje su doživele reizdanja i nakon njegove smrti.[11] Udžbenici botanike su i po sadržaju i po tehničkoj opremi bili na zavidnom nivou, sa lepo objašnjenom morfologijom i anatomijom biljaka, praćenim fiziološkim procesima i dotadašnjim istraživanjima.[13] Napisao je i knjigu „Fiziologija bilja” za studente, koju je objavilo Udruženje studenata biologije Beogradskog univerziteta 1933, kao ukoričenu skriptu na 178 strana, bez slika i tabela. Knjiga je podeljena u tri dela: hranjenje biljaka, promena oblika i kretanje biljaka. Najverovatnije je imao nameru da dopuni tekst skripte i objavi udžbenik u visokoj štampi, ali ga je u tome sprečila prerana smrt.[13]

Postao je dopisni član Akademije prirodnih nauka Srpske kraljevske akademije 3/16. februara 1914, a pravi član je od 18. februara 1922, na predlog Jovana Žujovića, Save Uroševića i Mihaila Petrovića.[14] Sa pristupnom besedom „Život tercijernih biljaka u današnjoj flori” (franc. „Les plantes de reliquat de l'époque tertiaire dans la flore actuelle”) proglašen je akademikom 28. januara 1923.[15] Bio je član naučnih društava u Pragu (1914), Berlinu (1923), Parizu (1926) i Varšavi (1927).[16]

Njegov rad je obeležio čitavu epohu u razvoju botanike u zemlji. Period od kraja Prvog svetskog rata (1918), pa se do njegove smrti (1934), često nazivaju „Košaninovo doba”, kao period sukcesivan „Pančićevom dobu”.[11]

Smrt i sahrana[uredi | uredi izvor]

Umro je od tuberkuloze, 22. marta 1934. u sanatorijumu Lasnitzchoe u Gracu, nakon duge i teške bolesti, posledice teških uslova u autrijskom zarobljeništvu.[6][11] Njegovi posmrtni ostaci su preneseni vozom u Beograd 26. marta. Usput, u Mariboru, Zagrebu i drugim mestima radnici su mu odavali počast.[17]

Na železničkoj stanici u Beogradu, u ranim jutarnjim satima ga je dočekala velika grupa studenata sa profesorima Beogradskog univerziteta. Odatle je telo preneseno u jednu od slušaonica u Botaničkoj bašti, gde su mu poslednju poštu odali akademici, profesori, studenti, partijski drugovi i poštovaoci. U crkvi Svetog Marka održano je opelo. Oproštajne govore su mu održali Vladimir K. Petković, predsednik Srpske kraljevske akademije, Aleksandar Belić, rektor Beogradskog univerziteta, Vladimir Ćorović, dekan Filozofskog fakulteta, njegov učenik profesor Ljubiša Glišić u ime botaničara, predstavnik studenata, predstavnik socijalista i predstavnik radničkog sindikata i Centrale za radničko vaspitanje.[18]

Sahranjen je 26. marta na Novom groblju u Beogradu.

Politički rad[uredi | uredi izvor]

Bio je borac za narodna i radnička prava.[6] U radničkom pokretu je aktivno učestvovao preko trideset godina.[19] Vrlo rano se opredelio za socijalističke ideje. Po osnivanju Socijalističke stranke, zajedno sa Dragutinom Đurićem je postao član njenog Glavnog odbora. Bio je predavač u Centrali za radničko vaspitanje u Beogradu.[19] Najintenzivnije je sarađivao sa Dimitrijem Tucovićem, Dušanom Popovićem, Dragišom Lapčevićem. Održavao je veze sa Drugom internacionalom.[5]

U socijalističkom časopisu „Život”, političkih članaka je pisao popularne članke iz botanike i biologije.[5] Sarađivao je u novinama „Delo”, „Radničke novine”[2] i bio je jedan od pokretača i najaktivnijih saradnika „Borbe”.[5]

Do 1912. dva puta je biran za delegata na međunarodnim kongresima Socijalističke partije. Nakon Prvog svetskog rata je učestvovao u pripremi Prvog osnivačkog kongresa Socijalističke radničke partije Jugoslavije (1919), na kojoj je došlo do ujedinjenja svih socijalističkih organizacija Jugoslavije, a on je izabran za člana Centralnog partijskog veća. Po osnivanju SRPJ došlo je do razmimoilaženja, pa je prešao u reformiste, koji su se suprotstavili Centralnom izvršnom birou i Centralnom partijskom veću KPJ, koji su zastupali boljševizam. Potpisnik je Manifesta opozicije KPJ,[2] koja je zastupala stav da se određivanje politike partije vrši prema odluci većine, da partijski članovi moraju imati potpunu slobodu u raspravama oko svih pitanje, kao i da svi pojedinci mogu uticati na partijsku celinu, te za ukidanje diktature pojedinaca.[20] Nazivali su ga centrumašem, a 1920. je izbačen iz članstva Centralnog partijskog veća KPJ. Godine 1921. je bio jedan od osnivača Samostalne socijalističke partije i do 1929. je bio predsednik njenog glavnog odbora.[2] Prilikom pokušaja da se obnovi rad Socijalističke partije 1932. ponovo je izabran za predsednika njegovog glavnog odbora i na toj funkciji je ostao do smrti.[20]

Bio je veoma aktivan u Socijalističkom naučnom klubu, od njegovog osnivanja nakon Prvog svetskog rata.[5]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Na njegovom grobu se nalazi bista, rad vajara Lojze Dolinara.

Mnogi strani i domaći istraživači, iz poštovanja prema radu Nedeljka Košanina, su novootkrivenim vrstama davali imena po njemu: Daphne kosaninii, Centaurea kosaninii, Semprevivum kosaninii, Anthyllis kosaninii, Cerastium kosaninii, Alyssum kosaninii, Thymus kosaninii, Crocus kosaninii.[11]

Po njemu su ime dobila Košaninova jezera, u čijoj blizini se nalazi manastir Pridvorica, 31 kilometar udaljenih od Ivanjice.[21]

Osnovna škola u naselju Devići nosi njegovo ime od 1958. godine.[22]

SANU, Institut za botaniku, Botanička bašta i JP za gazdovanje šumama Golije su 1990. u Ivanjici održali simpozijum, na kome je podnet veliki broj radova posvećenih njegovom životu i radu.[22]

U Botaničkoj bašti „Jevremovac”, se nalazi bista Nedeljka Košanina, rad vajara Miluna Vidića.[12]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Petrović 2013, str. 17.
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j Protić 2011, str. 316.
  3. ^ a b v Sarić 1997, str. 439.
  4. ^ a b v g d Popović 1925, str. 450.
  5. ^ a b v g d đ e Politika & 23. 3. 1934, str. 6.
  6. ^ a b v g d đ e ž Leksikon 2006.
  7. ^ Sarić 1997, str. 444.
  8. ^ Sarić 1997, str. 448.
  9. ^ Popović 1925, str. 451.
  10. ^ Matić 2017.
  11. ^ a b v g d đ e ž z i Petrović 2013, str. 18.
  12. ^ a b Asanović, Popović & 12. 9. 2010, str. 52.
  13. ^ a b Sarić 1997, str. 454.
  14. ^ Sarić 1997, str. 440.
  15. ^ Nikić, Žujović & Radojčić-Kostić 2007, str. 153.
  16. ^ Sarić 1997, str. 443.
  17. ^ Vreme & 27. 3. 1934, str. 8.
  18. ^ Politika & 27. 3. 1934, str. 10.
  19. ^ a b Sarić 1997, str. 456.
  20. ^ a b Sarić 1997, str. 457.
  21. ^ Marković, Ostojić & Popović 2015.
  22. ^ a b Sarić 1997, str. 458.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Недељко_Кошанин&oldid=27538298”