Nikaragvanska revolucija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nikaragvanska revolucija
Deo Hladnog rata

Karta Nikaragve
Vreme1962 — 1990 (28 godina)
Mesto
Nikaragva
Ishod

Pobeda Sandinističkog fronta 1979.

  • uvođenje komunističke vlasti
  • pobuna nacionalne demokratske opozicije 1981.
  • pobeda opozicije na izborima 1990.
Sukobljene strane
 Nikaragva
Nikaragva Kontraši (1981-90)
uz podršku:
 Sjedinjene Države
 Izrael
 Saudijska Arabija
 Honduras
 Čile
 Brazil
 Paragvaj
 Argentina
 Panama
 Zapadna Nemačka
 Pakistan
 Filipini
 Iran

Sandinistički front nacionalnog oslobođenja
uz podršku:

 Sovjetski Savez
 Kuba
 Libijska Džamahirija
 Istočna Nemačka
Bugarska
Rumunija
 Čehoslovačka
Poljska
 Meksiko
 Grčka
Komandanti i vođe
Nikaragva Anastasio Sormoza Debajle
Nikaragva Enrike Bermudez		 Danijel Ortega
Karlos Fonseka †
Umberto Ortega
Hoakin Kuadra
Eden Pastora
Žrtve i gubici
Ukupne žrtve: 10.000 mrtvih (1978-79) i 30.000 mrtvih (1981-89)

Nikaragvanska revolucija (šp. Revolución Nicaragüense), poznata i kao Sandinistička revolucija (šp. Revolución Popular Sandinista‎‎) je bila oružana pobuna koju su tokom 1960-ih podigli nikaragvanski levičari okupljeni oko Sandinističkog fronta. Glavni cilj pobune je bio svrgavanje sa vlasti diktatorske porodice Somoza koja je tom zemljom vladala autokratski decenijama. U tome su i uspeli, te je Somoza svrgnut 1979. godine, ali novom represijom stanovništva su izgubili popularnost, čime su 1981. izazvali pobunu nacionalističkih desničarskih snaga poznatih kao Kontraši.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Nakon okupacije Nikaragve od strane Sjedinjenih Država 1912. godine tokom Banana ratova, politička dinastija porodice Somoza došla je na vlast i vladala je Nikaragvom od 1937. do njihovog svrgavanja 1979. tokom Nikaragvanske revolucije. Dinastiju Somoza činili su Anastasio Somoza Garsija, njegov najstariji sin Luis Somoza Debaile i na kraju Anastasio Somoza Debaile. Eru vladavine porodice Somoza karakteriše rastuća nejednakost i politička korupcija, snažna podrška SAD-a vladi i njenoj vojsci,[1] kao i oslanjanje na multinacionalne korporacije sa sedištem u SAD-u.[2]

Uspon FSLN-a[uredi | uredi izvor]

Godine 1961. Karlos Fonsela Amador, Silvio Majorga i Tomas Borhe Martinez osnovali su FSLN (Sandinistički nacionalni oslobodilački front) sa ostalim studentskim aktivistima na Universidad Nacional Autonoma de Nikaragva (UNAN) u Managvi. Za članove osnivače FSLN-a ovo nije bilo prvo iskustvo sa političkim aktivizmom. Amador, prvi generalni sekretar organizacije, radio je sa drugima u novinama „široko kritičnim“ prema vladavini Somoze pod nazivom Segovija.[3]

Sastojeći se od približno 20 članova tokom 1960-ih, uz pomoć studenata, organizacija je prikupila podršku seljaka i antisomoza unutar nikaragvanskog društva, kao i komunističke kubanske vlade, socijalističke panamske vlade Omara Torijosa i socijalista venecuelanske vlade Karlos Andres Pereza.[4]

Do 1970-ih koalicija studenata, farmera, preduzeća, crkava i mali procenat marksista bila je dovoljno jaka da pokrene vojne napore protiv režima dugogodišnjeg diktatora Anastasija Somoze Debajla. FSLN se gotovo odmah usredsredio na gerilsku taktiku, inspirisan kampanjama Fidela Kastra i Če Gevare. Prodirući na severnu obalu Nikaragve, kampanja Rio Koko / Bokaj-Raiti uglavnom je bila neuspeh: „kada su gerilci naišli na Nacionalnu gardu, morali su da se povuku... sa velikim gubicima.“[3] Daljnje operacije uključivale su razoran gubitak u blizini grada Matagalpa, tokom kojeg je Majorga ubijen, što je Amadora dovelo do „dužeg perioda razmišljanja, samokritičnosti i ideološke rasprave."[3] Za to vreme FSLN je smanjio napade, umesto da se usredsredio na učvršćivanje organizacije u celini.

Rušenje režima Somoze[uredi | uredi izvor]

Sedamdesetih godina prošlog veka FSLN je započeo kampanju otmica koja je dovela do nacionalnog prepoznavanja grupe u nikaragvanskim medijima i učvršćivanja grupe kao sile koja je u suprotnosti sa režimom Somoze.[1] Režim Somoza, koji je uključivao Nikaragvansku nacionalnu gardu, silu koju je visoko obučila američka vojska, proglasio je opsadno stanje i nastavio da koristi mučenje, vansudsko ubistvo, zastrašivanje i cenzuru štampe u borbi protiv FSLN napada.[1] To je dovelo do međunarodne osude režima i administracija američkog predsednika Džimija Kartera 1978. godine koja je ukinula pomoć režimu Somoze zbog kršenja ljudskih prava (Bolandov amandman). Kao odgovor, Somoza je ukinuo opsadno stanje kako bi i dalje dobivao pomoć.[5]

10. januara 1978, urednik novina Managva La Prensa i osnivač Unije za demokratsko oslobođenje (UDEL), Pedro Hoakin Čamoro Kardenal ubijen je od strane osumnjičenih iz režima Somoze, a izbili su neredi u glavnom gradu Managvi, ciljajući da sruše režim Somoze.[6] Nakon nereda, generalni štrajk 23. i 24. januara zahtevao je kraj režima Somoze i, prema rečima osoblja američkog Stejt departmenta u američkoj ambasadi, uspeo je da zatvori oko 80% preduzeća ne samo u Managvi, već i prestonice provincija Leon, Granada, Činandega i Matagalpa.[6]

22. avgusta 1978. FSLN je izveo masovnu operaciju otmice. Predvođene Edenom Pastorom, snage Sandinista zauzele su Nacionalnu palatu dok je zakonodavno telo zasedalo, uzevši 2.000 talaca. Pastora je zahtevao novac, puštanje zatvorenika Sandinista i, „sredstvo za objavljivanje Sandinista."[5] Posle dva dana, vlada se složila da plati 500.000 dolara i da pusti određene zatvorenike, što je označilo veliku pobedu za FSLN.[1] Pobune protiv države nastavile su se dok su Sandinisti dobijali materijalnu podršku od Venecuele i Paname. Dalja podrška bi potekla od Kube u obliku „savetovanja u vezi sa oružjem i vojskom."[5]

Početkom 1979. Organizacija američkih država nadzirala je pregovore između FSLN-a i vlade. Međutim, ovi su se slomili kada je postalo jasno da režim Somoze nije nameravao da dozvoli održavanje demokratskih izbora.

Do juna 1979, FSLN je kontrolisao svu zemlju, osim glavnog grada, a 17. jula predsednik Somoza je podneo ostavku i FSLN je ušao u Managvu,[1] imajući punu kontrolu nad vladom revolucionarnim pokretima.

Vlada Sandinista[uredi | uredi izvor]

Neposredno nakon pada režima Somoze, Nikaragva je uglavnom bila u ruševinama. Zemlja je pretrpela i ratnu i, ranije, prirodnu katastrofu u razornom zemljotresu u Nikaragvi 1972. godine. 1979. približno 600 000 Nikaragvaca bili su beskućnici, a 150 000 bilo izbeglica ili su bili prognani,[1] od ukupne populacije od samo 2,8 miliona.[7]

Kao odgovor na ova pitanja, proglašeno je vanredno stanje. Predsednik Karter poslao je pomoć od 99 miliona američkih dolara. Zemljište i preduzeća iz režima Somoze su eksproprisana, stari sudovi su ukinuti, a radnici organizovani u odbore civilne odbrane. Novi režim je takođe izjavio da su „izbori nepotrebni“, što je, između ostalih, dovelo do kritika Katoličke crkve.[5]

Ekonomske reforme[uredi | uredi izvor]

Nikaragvanska revolucija donela je ogromno restrukturiranje i reforme sva tri sektora privrede, usmeravajući ga ka sistemu mešovite ekonomije. Najveći ekonomski uticaj imao je na primarni sektor, poljoprivredu, u obliku agrarne reforme, koja nije predložena kao nešto što se može unapred planirati od početka revolucije, već kao proces koji će se pragmatično razvijati zajedno sa ostalim promene (ekonomske, političke itd.) koje bi nastale tokom perioda revolucije.[8]

Sveukupne ekonomske reforme trebale su da spasu neefikasnu i bespomoćnu nikaragvansku ekonomiju. Kao zemlja „trećeg sveta“, Nikaragva je imala i ima ekonomiju zasnovanu na poljoprivredi, nerazvijenu i podložnu protoku tržišnih cena svojih poljoprivrednih dobara, poput kafe i pamuka. Revolucija se suočila sa ruralnom ekonomijom koja je zaostala u tehnologiji, a istovremeno je opustošena gerilskim ratom i građanskim ratom koji je uskoro usledio protiv kontraša.

1985. godine, Agrarna reforma podelila je seljaštvu 950 km² (235.000 hektara) zemlje. To je predstavljalo oko 75 procenata celokupne zemlje podeljene seljacima od 1980. Prema Projektu, agrarna reforma imala je dvostruku svrhu, da poveća podršku vladi među kampusinima i garantuje obilnu dostavu hrane u gradove. Tokom 1985. održane su ceremonije širom sela u kojima je Danijel Ortega svakom seljaku davao zemlju i pušku da je brani.[9]

Kulturna revolucija[uredi | uredi izvor]

Nikaragvanska revolucija donela je mnoga kulturna poboljšanja i razvoj. Bez sumnje, najvažnije je bilo planiranje i sprovođenje Nikaragvanske kampanje za opismenjavanje. Kampanja opismenjavanja koristila je srednjoškolce, studente, nastavnike kao dobrovoljne nastavnike. U roku od pet meseci smanjili su ukupnu stopu nepismenosti sa 50,3% na 12,9%.[10] Kao rezultat toga, u septembru 1980. godine, Unesko je Nikaragvi dodelio nagradu „Nadežda K. Krupskaja“ za uspešnu kampanju opismenjavanja. Usledile su kampanje za opismenjavanje 1982, 1986, 1987, 1995 i 2000, koje je takođe nagradio Unesko.[11] Revolucija je takođe osnovala Ministarstvo kulture, jedno od samo tri u Latinskoj Americi u to vreme, i uspostavila je novi uređivački brend, nazvan Editorial Nueva Nicaragua, i na osnovu njega počela je da štampa jeftina izdanja osnovnih knjiga koje su Nikaragvci retko viđali. Takođe je osnovala Institut za studije Sandinizma, gde je štampala sva dela i radove Avgusta C. Sandina i one koji su takođe cementirali ideologije FSLN-a, kao što su Karlos Fonseka, Riardo Morales Aviles i drugi. Ključni veliki programi sandinista dobili su međunarodno priznanje za svoj napredak u pismenosti, zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju, brizi o deci, sindikatima i zemljišnoj reformi.[12][13]

Kršenje ljudskih prava[uredi | uredi izvor]

Fondacija Heritedž, konzervativni američki list s bliskim vezama sa Reaganovom administracijom,[traži se izvor] optužila je sandinističku vladu za brojna kršenja ljudskih prava, uključujući cenzuru štampe i represiju nad Miskitima i jevrejskim stanovništvom u zemlji.

Fondacija Heritedž takođe je kritikovala vladu zbog lošegtretmana naroda Miskito, navodeći da je preko 15.000 Miskita prisiljeno da se preseli, njihova sela su uništena, a njihove ubice unapređene, a ne kažnjene.[14] Los Anđeles Tajms je takođe primetio da su... Miskiti počeli da se aktivno suprotstavljaju Sandinistima 1982. godine kada su vlasti ubile više od desetak Indijanaca, spalile sela, prisilno regrutovale mladiće u vojsku i pokušale da presele druge. Hiljade Miskita je prešlo preko reke Koko u Honduras, i mnogi su uzeli oružje koje su isporučile SAD kako bi se suprotstavili vladi Nikaragve." [15]

Heritedž tvrdi da su, nakon dolaska FSLN-a na vlast, nikaragvanski Jevreji bili meta diskriminacije i suočeni sa fizičkim napadima, oduzimanjem imovine i proizvoljnim hapšenjima.[14] Međutim, istrage koje su sprovele Ujedinjene nacije, Organizacija američkih država i Pak Kristi između 1979. i 1983. opovrgle su navode o antisemitizmu. Nekim Jevrejima je imovina eksproprisana zbog saradnje sa režimom Somoze, ali ne zato što su bili Jevreji. Istaknuta Sandinista Herti Levites, koja je bila ministar turizma 1980-ih i gradonačelnik Managve 2000-ih, bila je jevrejskog porekla. [16][17][18]

Amnesty International takođe je primetio brojna kršenja ljudskih prava od strane sandinističke vlade. Među onim što su pronašli jeste da su oni tvrdili da su civili „nestali“ nakon njihovog hapšenja, da su „građanska i politička prava“ suspendovana, da su pritvorenici uskraćeni za postupak, mučenje pritvorenika i „izveštaji o ubistvu onih koji su osumnjičeni da podržavaju vladine snage kontraša."[19]

Kontra rat[uredi | uredi izvor]

Iako je Karterova administracija pokušala da sarađuje sa FSLN-om 1979. i 1980. godine, desničarska Reganova administracija podržala je snažnu antikomunističku strategiju za bavljenje Latinskom Amerikom, pa je pokušala izolovati Sandinistički režim.[1] Već 1980–1981, anti-sandinistički pokret, Kontrarevolucija ili samo Kontras, formirao se duž granice sa Hondurasom. Mnogi od početnih Kontraša bili su bivši pripadnici jedinice Nacionalne garde režima Somoze, a mnogi su i dalje bili odani Somozi, koji je živeo u izgnanstvu u Hondurasu.[1]

Pored jedinica Kontraša koje su i dalje bile lojalne Somozi, FSLN je takođe počeo da se suočava sa protivljenjem pripadnika etničkih manjinskih grupa koje su naseljavale udaljenu Nikaragvu, regiju Obala komaraca duž Karipskog mora. Ove grupe su zahtevale veći udeo samoopredeljenja i / ili autonomije, ali FSLN je to odbio da odobri i počeo je da koristi prinudna premeštanja i oružanu silu kao odgovor na ove pritužbe.[1]

Po stupanju na dužnost u januaru 1981. godine, Ronald Regan otkazao je širenje ekonomske pomoći Nikaragvi, [20] i 6. avgusta 1981. godine potpisao je Odluku o nacionalnoj bezbednosti broj 7, kojom se odobrava proizvodnja i otprema oružja u region, ali ne i njegovo razmeštanje.,.[21] Dana 17. novembra 1981. godine, predsednik Regan je potpisao Direktivu o nacionalnoj bezbednosti 17, odobravajući prikrivenu podršku anti-sandinističkim snagama.[22]

Do 1982. godine kontrapke snage započele su izvršenje atentata na članove vlade Nikaragve, a 1983. godine kontraši su započeli veliku ofanzivu i CIA im je pomagala da postave mine u lukama Nikaragve kako bi sprečili dolazak stranih pošiljaka oružja.[23] Afera Iran-Kontra iz 1987. godine ponovo je Reganovu administraciju stavila u središte tajne podrške kontrašima.

Izbori 1984. godine[uredi | uredi izvor]

Izbori 1984. održani su 4. novembra. Od 1.551.597 građana registrovanih u julu, glasalo je 1.170.142 (75,41%). Ništavni glasovi su bili 6% od ukupnog broja. Međunarodni posmatrači proglasili su izbore slobodnim i poštenim,[24] uprkos tome što je Reganova administracija to proglasila „lažnom sovjetskom prevarom."Na izborima je pobedio Danijel Ortega.

Eskuipulas[uredi | uredi izvor]

Mirovni sporazum iz Eskvipulasa bio je inicijativa sredinom 1980-ih za rešavanje vojnih sukoba koji su dugo godina mučili Centralnu Ameriku, a u nekim slučajevima (naročito Gvatemalu) decenijama. Izgrađen je na temeljima koje je postavila grupa Kontadora od 1983. do 1985. Sporazum je dobio ime za Eskvipulas, Gvatemala, gde su se održali inicijalni sastanci. Napore za lobiranje u američkom Kongresu pomogao je jedan od najboljih lobista Kapitol Hila, Vilijam C. Čejsi.

U maju 1986. godine održan je sastanak Eskvipulas, kome je prisustvovalo pet predsednika Centralne Amerike. Dana 15. februara 1987, predsednik Kostarike, Oskar Arijas, podneo je Mirovni plan koji je evoluirao od ovog sastanka. Tokom 1986. i 1987. uspostavljen je Eskvipulasov proces, u kojem su se šefovi država Centralne Amerike dogovorili o ekonomskoj saradnji i okviru za mirno rešavanje sukoba. Sporazum Eskuipulas 2 proizašao je iz njega i potpisan je u Gvatemali od strane petorice predsednika 7. avgusta 1987.

Eskvipulas 2 definisao je niz mera za promociju nacionalnog pomirenja, okončanje neprijateljstava, demokratizaciju, slobodne izbore, ukidanje svake pomoći neregularnim snagama, pregovore o kontroli naoružanja i pomoć izbeglicama. Takođe je postavio osnovu za međunarodne postupke verifikacije i obezbedio vremenski raspored za sprovođenje.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z „UCDP - Uppsala Conflict Data Program”. www.ucdp.uu.se. Pristupljeno 2021-02-14. 
  2. ^ „Taking Care of Business in Nicaragua”. www.multinationalmonitor.org. Pristupljeno 2021-02-14. 
  3. ^ a b v Baracco, Luciano (2005). Nicaragua: The Imagining of a Nation – From Nineteenth-Century Liberals to Twentieth-Century Sandinistas. New York, NY: Algora Publishing. p. 61.
  4. ^ „UCDP - Uppsala Conflict Data Program”. www.ucdp.uu.se. Pristupljeno 2021-02-14. 
  5. ^ a b v g „Understanding the Iran-Contra Affairs”. 2017-06-08. Arhivirano iz originala 08. 06. 2017. g. Pristupljeno 2021-02-14. 
  6. ^ a b Morley, Morris H. (2002-08-08). Washington, Somoza and the Sandinistas: Stage and Regime in US Policy Toward Nicaragua 1969-1981 (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52335-6. 
  7. ^ „FAOSTAT”. www.fao.org. Pristupljeno 2021-02-14. 
  8. ^ "Agrarian Productive Structure in Nicaragua", SOLÁ MONSERRAT, Roser. 1989. Pag 69 and ss.
  9. ^ Louis Proyect, Nicaragua, about 4/5 of the way down.
  10. ^ . 2007-07-03 https://web.archive.org/web/20070703020810/http://portal.unesco.org/education/en/file_download.php/67b39f3aaf8f20da06be3c6a4e4c6dfeHanemann_U.doc. Arhivirano iz originala 03. 07. 2007. g. Pristupljeno 2021-02-14.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  11. ^ unesdoc.unesco.org https://unesdoc.unesco.org/ark:/48223/pf0000145937_eng. Pristupljeno 2021-02-14.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  12. ^ Background History of Nicaraguahttp://www.stanford.edu/group/arts/nicaragua/discovery_eng/history/background.html Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. април 2017)
  13. ^ globalexchange.org Archived 30 September 2006 at the Wayback Machine Report on Nicaragua
  14. ^ а б L, Melanie. „The Sandinista War on Human Rights”. The Heritage Foundation (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-14. 
  15. ^ Facebook; Twitter; options, Show more sharing; Facebook; Twitter; LinkedIn; Email; URLCopied!, Copy Link; Print (1987-08-02). „Miskito Indians Forced to Flee : Their Dreams of Returning to Nicaragua Fade”. Los Angeles Times (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-14. 
  16. ^ „Antisémitisme et antiguérilla”. Le Monde diplomatique (на језику: француски). 1984-06-01. Приступљено 2021-02-14. 
  17. ^ Kinzer, Stephen (2006-07-04). „Herty Lewites, 66, Ex-Sandinista, Dies (Published 2006)”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2021-02-14. 
  18. ^ „Nicaragua candidate dies suddenly” (на језику: енглески). 2006-07-03. Приступљено 2021-02-14. 
  19. ^ Amnesty International (1989). Nicaragua: The human rights records 1986–1989. Amnesty International Publications. ISBN 9780939994502.
  20. ^ „CIA-Contra-Crack Cocaine Controversy”. oig.justice.gov. Приступљено 2021-02-14. 
  21. ^ University of Texas, National Security Decision Directive number 7, http://www.reagan.utexas.edu/archives/reference/Scanned%20NSDDS/NSDD7.pdf
  22. ^ U.S. Department of Justice, Appendix A: Background on United States Funding of the Contras, http://www.justice.gov/oig/special/9712/appa.htm
  23. ^ Facebook; Twitter; options, Show more sharing; Facebook; Twitter; LinkedIn; Email; URLCopied!, Copy Link; Print (1985-03-05). „Setback for Contras : CIA Mining of Harbors 'a Fiasco'”. Los Angeles Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-02-14. 
  24. ^ „1984: Sandinistas claim election victory” (na jeziku: engleski). 1984-11-05. Pristupljeno 2021-02-14. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Morley, Morris H. (2002-08-08). Washington, Somoza and the Sandinistas: Stage and Regime in US Policy Toward Nicaragua 1969-1981 (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52335-6. 
  • Emily L Andrews, Active Marianismo: Women's social and political action in Nicaraguan Christian base communities and the Sandinista revolution. [1] Grinnell College research project, 1997. Retrieved November 2009.
  • Enrique Bermudez (with Michael Johns), "The Contras' Valley Forge: How I View the Nicaragua Crisis", Policy Review magazine, Summer 1988.
  • David Close, Salvador Marti Puig & Shelley McConnell (2010) "The Sandinistas and Nicaragua, 1979-2009" NY: Lynne Rienner.
  • Dodson, Michael; Laura Nuzzi O'Shaughnessy (1990). Nicaragua's Other Revolution: Religious Faith and Political Struggle. Chapel Hill, N.C.: University of North Carolina Press. xii, 279 p. ISBN 978-0-8078-4266-9. 
  • Schmidli, William Michael, "‘The Most Sophisticated Intervention We Have Seen’: The Carter Administration and the Nicaraguan Crisis, 1978–1979," Diplomacy and Statecraft, (2012) 23  (1):  66–86.
  • Katherine Hoyt, Memories of the 1979 Final Offensive, Nicanet, Retrieved November 2009. This is a first-hand account from Metagalpa; also contains some information on the general situation. Has photograph showing considerable damage to Metagalpa. [2]
  • Salvador Martí Puig "Nicaragua. La revolución enredada" Lirbos de la Catarata: Madrid.
  • Oleg Ignatiev, "The Storm of Tiscapa", in Borovik and Ignatiev, The Agony of a Dictatorsip. Progress Publishers, 1979; English translation, 1980.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Никарагванска_револуција&oldid=27816310”